Pročitani stripovi: Annihilator

Dok čekam da DC dovrši objavljivanje druge sezone serijala The Green Lantern čime će na rad Granta Morrisona za ovog izdavača, po svemu sudeći, biti stavljena tačka, vreme prekraćujem vraćajući se nekim njegovim starim radovima. Deluje možda kukavički čitati stare stripove kad ima toliko novih koji zahtevaju da im se posveti vreme, ali Morrison je jedan od onih autora kod kojih sa svakim čitanjem pronalazite nova značenja i dublje nivoe na kojima se strip može analizirati i tumačiti. Jedan od najvećih strip-autora u angloameričkom izdavaštvu poslednje tri decenije, ekscentrični Škotlanđanin je danas okrenutiji televiziji nego kreiranju novih stripova – pa tako u 2020. godini nismo dobili redovnu novu epizodu Morrisonovog serijala o Deda Mrazu, Klaus – te je time ponovno čitanje i promišljanje njegovih starijih radova još dragocenije.

Za ovu priliku osvrnuo bih se na Annihilator, šestodelni miniserijal kog je Morrison uradio sa britanskim crtačem Frazerom Irvingom za Legendary, 2014. godine, u vreme dok su se Legendary još iz nekog razloga bavili stripovima koji nemaju veze sa njihovom filmskom produkcijom. Bilo je to, priznaću, čudno vreme, pa smo dobili i takve bizarne radove kao što je bio Millerov Holy Terror ali dok za tu abominaciju teško da mogu da se pronađu reči iskupljenja, za Annihilator se makar može posumnjati kako je neko u Legendaryju pogledao Morrisonov scenario, video Irvingov futuristički, jako digitalno obrađeni crtež i pomislio da se u svemu možda krije solidna podloga za neki budući film, možda Legendaryjeva lična varijacija na Event Horizon?

Naravno, ko god da je tako mislio, danas verovatno više nije u firmi jer iako Annihilator ima određenu „filmsku“ energiju, teško da bi nešto sa ovako izraženom „meta“ dimenzijom moglo da predstavlja budući blokbaster za Legendary koji se čak ni sa Pacific Rim nisu baš proslavili a Godzile su im bile, eh, tek toliko hitovi da se kaže da nisu izgubile pare.* Annihilator je, naravno, u jednoj velikoj meri strip o tome kako holivudski scenarista pokušava da napiše nešto nalik na Event Horizon (preciznije, kako i sam kaže, triler o izolaciji koji se događa u svemiru, negde između Shining i Alien) i tumoru na mozgu za koji mu kažu da ne može da se operiše. Materijal za mali, indie film? Svakako. Materijal za kosmički spektakl sa specijalnim efektima, kostimima i potencijalom za franšizu? Pa… komplikovano je, ne najmanje jer se i scenarista u samom stripu, Ray Spass, suočava sa identičnim zahtevima od strane svog agenta koji ga podseća da je njegov poslednji hit bio još pre pola decenije i da od hitoidnog potencijala i mogućnosti serijalizacije scenarija na kome trenutno radi zavisi čitava njegova karijera. Studio, dakle, očekuje novi Star Wars ili makar Betmena, Ray Spass je napisao početnu scenu i onda stao, potpuno blokiran i svestan da je kontinuirani lančani sudar u koji je pretvorio svoj život procesijom žurki sa svim vrstama seksualnih profesionalaca, konzumiranjem svih narkotika iz farmakološke enciklopedije i tragom kočenja preko života i emocija gomile klinki koje je overio pa odbacio, na kraju rezultirao prazninom iz koje inspiracija, gle čuda, nikako da izleti.

*pa nije slučajno da su juče publikovali trejler za Godzilla vs. Kong

Ray Spass pravi poslednji očajnički potez, kupujući legendarnu kuću u Los Anđelesu gde se radilo svašta, za koju se šuška i da ima duhova a dvorištu ima rupčagu kojoj se ne vidi dno. Spass veli da mu baš to treba: što gore, izopačenije i ozloglašenije – to bolje po njega i njegovo nadahnuće. Useljenje će proslaviti ne samo partijem uz četu seksualnih radnica nego će na kraju da se organizuje i satanistička misa, sve u dobroj holivudskoj tradiciji, a u svrhu nastavka rada na scenariju.

Jedna od stvari koje se Morrisonu moraju priznati je da on svoje likove ne mrzi, nikada, bilo da radi sa narcisoidnim egomanijakom poput Hala Jordana, fražilnim dečakom-u-telu-grčkog-boga poput Cyclopsa ili ima posla sa čitavom ekipom osoba sa invaliditetom i mentalnih ranjenika kojom je dirigovao u Doom Patrol. Ray Spass je osoba sa sasvim druge ravni, neko sa božanskim talentom za stvaranje ali i sa priličnim deficitom moralne čvrstine – ali njegova strast prema pisanju, prema kreaciji svetova, ljudi i PRIČA (da ne kažem MITOVA, a sam Spass će to uostalom eksplicitno reći negde pred kraj pete epizode) je toliko čista, iskrena, neupitna i presudno definišuća za njegov karakter da je i čitaocu skoro nemoguće da ga mrzi. Prva epizoda Annihilatora ga prikazuje kako u preskupoj vili, na Noć veštica, razbijen od ko zna koliko različitih narkotika i okružen ženama* koje se međusobno seksualno zadovoljavaju na sve moguće načine,** i dalje lojalno sedi za kompjuterom i pokušava da iscedi iz sebe scenario. Kada vidite čoveka na rubu anihilacije kako shvata da mu je važnije da piše nego da jebe, teško je da vas to malo ne dirne.

*od kojih je najmanje jedna muško

**i nekoliko nemogućih

Već sam mnogo puta pominjao da je Morrison češće pisac koncepata nego pisac trodimenzionalnih likova sa emocijama i unutrašnjim životom, ali to nije zato što on ovo drugo ne ume da piše. Annihilator je tako vrlo srećan spoj portreta umetnika-više-ne-u-prvoj-mladosti koji, suočen sa nestajanjem (metaforičkim ali i vrlo stvarnim na ime pomenutog tumora na mozgu) pokušava da sebe i svoje postojanje opravda nečim što će biti autentično i snažno, ali i metatekstualne igrarije u kojoj je, za početak, to što Spass piše bazirano na liku iz javnog vlasništva, kog su tokom godina pisali i snimali mnogi drugi autori pre njega. A onda se lik i sam pojavi u Spassovom životu i zahteva da ovaj požuri sa pisanjem scenarija jer će mu to ne samo pomoći da se seti kako je, dođavola, preživeo praktično bezizlaznu situaciju u koju ga prvi deo scenarija smešta, već i da, eh, spase čitav Spassov univerzum od anihilacije.

Za Morrisona je Annihilator nesumnjivo bio izvrsna zabava i prosto se može osetiti kako Škotlanđanin pije viski i prevrće svoje beleške – što ih, kako kaže, zapisuje u debele spiralom povezane sveske – izvlačeći sve svoje omiljene koncepte da ih promeša i servira u jedom počasnom krugu koji će istrčati sa Irvingom. Energija ovog stripa je opipljiva, sa jakim emocijama likova, ali i sa jakim osećajem farsičnosti i metatekstualne kontekstualizacije svega što se dešava. Negde u isto vreme Morrison je za DC radio Multiversity koji je – kao i neki prethodni njegovi radovi – umešno rušio granicu između fiktivnih i stvarnih univerzuma, a Annihilator se ponovo vraća ovoj ideji samo stavljajući fokus na karikaturu holividskog scenariste – drčnog, narcisoidnog, drogiranog, očajnog – koji pokušava da kreira novi univerzum i, kubureći sa inspiracijom, odlučuje da regrutuje satansku pomoć.

Max Nomax, fiktivni protagonist Spassovog scenarija je figura iz palp proze sa početka XX veka nalik na Fantomasa ili Diabolika i u njoj Morrison spaja mnoge svoje opsesije, od fascinacije „fantomskim lopovima“ koji su uvek nekako suprotstavljeni represivnom sistemu, preko ideje da Đavo, ako i postoji, može samo da imitira i izmišlja, ne i da zaista kreira. Nomaxa je Morrison izmislio za potrebe ovog stripa ali ga piše sa potrebnom dozom narcisoidne harizme i koktelom kreativne i destruktivne energije. Na neki način, naravno, Nomax je proizvod Raya Spassa pa nosi u sebi mnoga njegova svojstva, ali na drugi način, kako je Nomax figura u srži žanrovskog stvaralaštva tokom dobrog dela proteklog stoleća, tako je i Spass njegov proizvod u ne manje bitnoj meri. Susret tvorca i kreacije koji je već po sebi preodređen da bude eksplozivan dodatno komplikuju Nomaxove tvrdnje da je on tvorac čitavog Spassovog univerzuma a koje, opet, Spass zapravo validira kada iz njega provale dalje scene budućeg filma i scenario nastavi da se ispisuje kroz grčevite emanacije čiste kreacije.

Morrison je već imao stripove u kojima kreacija i kreator sreću jedno drugo i imaju dijalog, ali kada je to radio pre skoro trideset godina u Animal Man, to je bio metatekstualni eksperiment i jedan prilično osobeni iskaz u superherojskom stripu. Annihilator operiše na sasvim drugoj ravno, odnosno na nekoliko drugih ravni, uokvirujući sponu tragedija koje proživljavaju Spass i Nomax kao nisku farsi, dajući čitavoj situaciji komedijašku energiju. Oba lika su u smrtnoj opasnosti i oba zavise od onog drugog da ih spase a Irving i Morrison ih onda stavljaju u kola i otpremljuju na put, šaljući za njima najopasnijeg profesionalnog ubicu iz Nomaxovog univerzuma – čija je nezaustavljivost samo i isključivo posledica Spassove nesputane imaginacije – pa Annihilator postaje road movie u kome Fear and Loathing in Las Vegas susreće Terminatora.

Annihilator je, očigledno, u dobroj meri serija Morrisonovih opservacija o Holivudu. U intervjuima kojim je serijal promovisan on i pominje da je do tog momenta uradio masu scenarija za Holivud, bio dobro plaćen za svaki od njih a da ni od jednog nije napravljen film. Holivud on, čini se, vidi kao mesto na kome se prepliću divlja kreativna energija najkreativnijih kreativaca u kreaciji i divlja, slepa žudnja kapitala za oplodnjom, a prema čemu Morrison, kao posvećeni levičar, oseća istovremeno intuitivnu naklonost i odbojnost. Annihilator utoliko pronalazi izlaz u trećoj dimenziji, magiji, nečemu što je Morrisonu već decenijama jako blisko.

Činjenica da je Morrison ateista koji ne veruje u život posle smrti odgovorna je i za njegov osoben odnos prema magiji i demonima kao emanacijama ljudske volje, emocija i svesti radije nego eksternim fenomenima koje ljudi „pronalaze“. Demoni, kod Morrisona, pronalaze ljude i posedaju ih, a u Annihilatoru je Nomax opipljiva manifestacija ove ideje, štaviše osoba koja je veoma slična Rayju Spassu – svom nominalnom tvorcu – sa životnom pričom koja, u Spassovoj verziji, reflektuje neke od događaja iz Spassovog života u groteskno iskrivljenoj vizuri. Ni Spass ne veruje u boga niti mu je ideja tvorca bliska pa je u Nomaxovom univerzumu (koji Spass ispisuje, poput nekog nevoljnog  demijurga) najbliže tome što postoji moćna veštačka inteligencija Vada koja upravlja ljudskim društvom i protiv koje se Nomax buni po definiciji iako je iz svega priloženog vidljivo da društvo prosperira a da su Nomaxovi činovi bunta (i „velika umetnička dela“ koja tvrdi da proizvodi) najviše zlodela iz dosade i besa. Nomax je demon onako kako demoni mogu da budu najopasniji: on je Đavo koji je šarmantan i harizmatičan, koji je energičan i poziva na akciju, on slavi individualnost i prezire kolektivističku ideju uravnilovke, konačno, on će „savršenstvo“ univerzuma koje je postigao Vada uniziti ne mržnjom već ljubavlju.

Utoliko, Spass je i sam svestan da mu saradnja sa Nomaxom verovatno neće doneti ništa dobro a sa druge strane i to da je jedino on i niko drugi taj koji diriguje Nomaxovom sudbinom. Spass doslovno može da ispiše svoju budućnost dajući Nomaxu ovakav ili onakav životni put u svom scenariju za Annihilatora i mada shvata da u rukama drži moć tvorca, takođe i shvata da tvorac može da bude i zaveden svojom tvorevinom ma koliko je na racionalnom planu razumeo kao drkadžijski, nekontrolisani karakter kakav je jedino i mogao da iskoči iz oštećene Spassove psihe.

Ovo je vrtoglava spirala motiva koji se uzajamno reflektuju i Morrison pravi čitavu nisku simetrija u dva univerzuma sa Nomaxovim tipično predimenzioniranim „fantastičnim“ verzijama motiva iz Spassovog života. Nomax, na kraju krajeva, ima nominalno plemenit cilj, kao i svaka osoba u našem univerzumu koja je ikada uzela pero u ruke s namerom da piše fikciju. On želi da izleči smrt. Štaviše, Nomaxova potraga za lekom protiv smrti na istraživačkoj stanici koja se nalazi u silaznoj orbiti oko gigantske crne rupe u centru galaksije pokretana je jednom sasvim razumljivom motivacijom: željom da se ispravi greška i okaje greh učinjen ne samo iz obesti već i iz – shvataju i Spass i Nomax sa zakašnjenjem – pogrešno kanalisane buntovne energije koja ustaje protiv autoriteta uvek kada joj je autoritet u vidnom polju. Utoliko, Annihilator je  uz svu svoju urnebesnu crnu komediju, road trip anarhiju i energiju neodgovornosti, zapravo i priča o sazrevanju, ne samo ličnom već i društvenom, u kome se prepoznaje odgovornost pojedinca i prema kolektivu, ne samo u liku heroja koji mora odvažnom žrtvom da spase univerzum (mada, da, imamo i ovakve scene) nego i u liku čoveka koji shvata da je drkadžija i da je pogrešio.

Morrison vešto izbegava „holivudski kraj“, sprdajući se umešno sa idejom da će ljubav spasti svet (štaviše, pomalo se sprdajući i sa Watchmenom svog velikog, hm, kolege Alana Moorea), ali i dajući svojim protagonistima druge šanse i ništa više od toga. Ni Spass ni Nomax nisu abolirani za pičvajz koji su napravili ali jedan od njih shvata da je bio drkadžija a drugi makar svoju manijačku energiju usmerava na nešto što liči na herojsku potragu radije nego na puku đavolsku zaveru.

Irvingov crtež za Annihilator urnebesan je i hermetičan barem koliko i ovaj scenario. Iskusni crtač radio je u karijeri mnogo toga za britanski 2000 AD ali ima i solidan pedigre u američkom stripu, notabilno sa Morrisonom na raznim Betmenima, ali i u Marvelu, radeći vrlo dobri Silent War sa Davidom Hineom ili Iron Man: Inevitable sa Joeom Caseyjem. Irving je crtač koji voli jak kompjuterski kolor i specijalne efekte i mada to ne mora biti idealno za bilo koji superherojski strip, u Annihilatoru se njegova digitalna tehnika pokazuje kao pun pogodak. Naravno, Irving se pre svega dokazuje kao vrlo dobar karakterni crtač pa u priči u kojoj treba da imamo likove veće od života i sa jakim emocijama demonstrira vrlo promišljenu bliskost sa njihovim unutarnjim životima. I Nomax i Spass su izrazito crni, čulni muškarci koji ne kriju svoje emocije – dok god te emocije čine da izgledaju kul i opasno – ali Irving maestralno ume da nam pokaže i kada oni glume, a kada to što izlazi iz njih zaista otkriva dušu i nije deo nameštenog imidža.

No, ovo je velikim delom naučnofantastični strip i crtež mora da oživi futurističke i kosmičke enterijere i eksterijere, bizarne kostime i oklope, fantazmagoričnost komada umiruće tehnologije što je u orbiti oko monstruozne crne rupe i ovde Irving može da se razulari sa jakim, „neprirodnim“  kolorima i da se igra sa svetlom, a činjenica da sam Spass dobar deo priče provodi u narkotičkoj izmaglici savršeno pravda kolorne igrarije i u ostatku narativa. Rezultat je da je Annihilator jako „neprirodno“ izgledajuća priča sa prizorima koji su stalno izloženi jakim svetlosnim kontrastima, puni ispranih boja i kontura koje se gube u izmaglici pozadine što sugeriše da, ipak, mnogo toga pred našim očima nije „stvarno“ stvarno, odnosno da ne pretenduje na stvarnost izvan literarne stvarnosti koja, kako se, dalje, pokazuje, može da bude stvarnija od stvarne stvarnosti. Irving je odličan crtač i još bolji pripovedač i svaka scena u kojoj na tabli ispred sebe gledamo haos je takva jer je haos potreban, bilo da se događa na kosmičkoj stanici i ukazuje na susret Maxa Nomaxa sa anti-živim bićem stvorenim na veštački način, bilo da gledamo Rayja Spassa kako kolima uleće u dnevnu sobu svoje bivše devojke, mladog rumunskog fotomodela kog je zaveo pa ostavio da svoju majku kod kuće u Rumuniji laže kako je u Holivudu napravila karijeru kao voditeljka televizijske emisije.

Irving je prekaljen strip-pripovedač i mada njegovi kadrovi na prvi pogled deluju statično – recimo u sceni kada Spass rešava da izvrši samoubistvo gde se iz scene u scenu ponavlja vrlo sličan položaj tela i izraz lica – oni uvek imaju u sebi narativ. Kasnije u stripu kad krene jurnjava automobilima, Irving pozadinu pretvara u razmazanu masu linija i boja a konture likova, pogotovo Spassa stavlja u prvi plan i izlaže nemilosrdnom osvetljenju, ostavljajući nam utisak brzine i urgencije iako su sami likovi oštri, smrznuti, kao snimljeni UHD kamerom.

Prizori na kosmičkoj stanici sa Nomaxom koji pokušava da kreira nove univerzume i svira svemirske orgulje, pijući kao blesav i dirigujući svetlima bosonog i go do pojasa su naprosto veličanstveni a da istovremeno i satirizuju Nomaxov demijurški zanos. Nomax nije „stvarno“ kreator već, kako i sam Spass na kraju uviđa, talentovani lažov – što Đavo jedino i može da bude – pa je scena u kojoj on kreira neuspeli, abortirani univerzum istovremeno moćna kao nešto što bi nacrtao Juan Gimenez ali i parodična, sa plišanim medom – simbolom infantilnog koji se u Spassovom životu nigde ne ponavlja i zapravo je notabilan na ime svog odsustva – koji komično prekriva oči šapicama, potkazujući Nomaxa kao opsenara radije nego „pravog“ maga ili božanstvo. Morrison voli ovakve kontraste dramatičnog i infantilnog i Irving je idealan realizator takvih ideja a dinamika koju on postiže ne samo bojama već i perspektivama je fantastična, uspevajući da prizore nabije energijom i kinematikom iako ne koristi „tradicionalne“ stripovske alatke poput crtica koje pokazuju pokret. Irvingove scene naprosto imaju savršen ritam i tajming, uspevajući da nam perfektno prodaju prelazak iz gotovo mrtvačke mirnoće u eksplozivnu akciju a da se praktično nigde ne napušta oštrina sa kojom su konture likova iscrtane na pozadini niti se njihovoj anatomiji događaju „neverovatne“ stvari. Utoliko, da Annihilator izgleda kao da je napravljen od serije fotografija ne bi zvučalo kao kompliment osim što Irving postiže da te „fotografije“ perfektno pričaju priču.

Naravno, ovde svakako veliki deo pohvala ide za leterera Jareda Fletchera, čoveka sa ogromnom kilometražom u Vertigu i DC-ju, čiji je dizajn titlova ali i odabir fontova presudan za utisak koji Annihilator ostavlja: ovo je fikcija koja stvara realnost koja ju je izmaštala i taj „tekst koji stvara tekst koji stvara tekst“ je baš onakav koncept koji će leterera poput Fletchera da isprovocira da pruži svoju najbolju partiju.

Annihilator je brza i izrazito zabavna priča koja demonstrira Morrisonov jako izbrušeni talenat da razmišlja o fikciji na nekoliko nivoa, da postavi i analizira nekoliko kompleksnih teza o odnosu realnosti i fikcije, arhetipa i „stvarnih“ karaktera, a da na kraju to sve ne pretvori u suvoparnu esejistiku. Ovaj strip, zahvaljujući u nemaloj meri fantastičnom grafičkom identitetu i pripovedanju, u prvom planu nosi tu uverljivost priče o jednom mestu na planeti kome je glavni posao proizvodnja fikcije, sa svim njegovim mračnim stranama i urbanim legendama umotanim u neprozirnu tminu ida iz koje stiže inspiracija, a da se sve to događa na pozadini zastrašujuće širokog platna univerzuma kojim vlada moćni superkompjuter, dok lik što je delom Bajron, delom Bodler, delom Po, delom Miltonov Satana i Marlouov Mesfistofeles – a onda delom Fantomas i Diabolik – pokušava da bude ultimativni buntovnik i ultimativni umetnik koji, na kraju, ne može da se seti kako je uopšte preživeo situaciju koja se ne preživljava. Annihilator je delom proslava (i parodija) koncepta „escape artista“, delom prijateljska kritika koncepta „izmučenog umetnika“, delom oštra holivudska satira*, ali velikim delom i analiza kreativnog procesa ljudi koji rade u „kreativnoj industriji“ i moraju da pomire jednu zbilja demijuršku, nečistu silu koju imaju u prstima, sa realnostima industrijske proizvodnje.

*svakako najmanje satira na stripove jer u jednom od intervjua u kojima priča o Annihilatoru, Morrison kaže da je Holivud naviknutiji na ideju da ga proizvodi nastali unutar sistema i kritikuju dok je strip-zajednica manje sklona ovome i otvorena satira bi bila ravna kraju karijere. Otud i vrlo uvijena satirična žaokica koja možda jeste a možda nije usmerena na Watchmen

Gore pomenuti Animal Man je i sam delom diskutovao na ovu temu ali to je bilo u vreme kada je Morrison bio tek mladi Škot koji se probija u američkom stripu svojim osobenim pogledom na superherojske narative. Annihilator je nastao četvrt veka kasnije sa Morrisonom koji, malo se šaleći ali ne šaleći se sasvim, za sebe kaže da je posle Leeja i Moorea treći najprodavaniji strip-scenarista ikad pa da mu se može da radi šta zamisli i da u stripu niko neće da mu menja scenarije onako kako to rade u Holivudu. Utoliko, iako Morrison ne veruje u bogove, on svakako veruje u magiju, a magija kreacije svetova i života je bez sumnje jedna od najopojnijih. Zbog toga je i njegov Ray Spass na kraju neko ko svoju „drogu“, ali i spas nalazi u univerzumu kog je sam stvorio, a koji se onda pojavio da ga možda spase, možda uništi, ali na kraju ipak spase. „Spass“ se u ovom stripu izgovara kao „Space“, to je naglašeno više puta ali skoro da mi je nemoguće da se otresem ideje da je Morrison na nekom nivou bio svestan šta ova reč znači u slovenskim jezicima i da se to na kraju probilo do gotovog scenarija. Spasitelj koji je stvorio Uništitelja koji će ga na kraju Spasti? Pa tako nešto ne bi moglo biti više morrisonovski ni da je sve smešteno u Mahabharatu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s