Pročitani stripovi: Analog – A Cyber-Dystopian Noir

Već sam više puta izrazio svoju ljubav prema Gerryju Dugganu, raznovrsnom i nadarenom scenaristi čije ime možda ne budi takve reakcije instant-obožavanja na kakve su već navikli Donny Cates, Matt Rosenberg ili Steve Orlando (pa i Al Ewing), ali Duggan je starija generacija i čovek sa mnogo iskustva i ekspertize. Utoliko, njegov rad na Deadpoolu mu je, recimo, obezbedio mesto u mojoj kući slavnih jednom kad je budem sagradio, a Dugganovi uglavnom vrlo dobri recentni radovi za Marvel ne treba da zamagle činjenicu da čovek takođe piše i izvrsne nezavisne stripove.

Imageov Analog – A Cyber-Dystopian Noir je jedan od takvih, serijal od deset brojeva – spakovan u dve kolekcije koje prikupljaju dve „sezone“ izlaženja ali koje tvore jednu neprekinutu priču – započet proleća 2018. godine i kompletiran proleća prošle, sa drugom kolekcijom koja se pojavila početkom leta, i koji naizgled beznaporno spaja više Dugganovih interesovanja, od omažiranja tvrdo kuvane detektivske noir proze, preko „prljave“ naučne fantastike pa sve do sasvim fino plasirane socijalne kritike koja, kao i u slučaju Dead Eyes koji sam onomad baš pohvalio, ima dobro utemeljenje u našim današnjim društvenim protivrečnostima, i sasvim izraženu agendu, ali ne deluje kao nasilnički nakalemljena na priču. Duggan je jedan od onih old school žanrovskih stvaralaca koji razumeju da je žanr sasvim primeren za diskutovanje socio-političkih tema onda kada autor ume da temu koja ga žulja obradi tako da se vidi da je u pitanju proživljeno i promišljeno iskustvo, ne puko agitovanje.

Za potrebe ovog stripa Duggan je sarađivao sa crtačem Davidom O’Sullivanom, inače po profesiji fotografom iz Ujedinjenog kraljevstva, a kome je ovo bio prvi (objavljeni) strip i O’Sullivan ne samo da je pokazao solidan talenat već i energiju potrebnu da se jedan strip sa mnogo loših emocija, akcije ali i humora prezentuje na najbolji način. Zapravo, O’Sullivanov smireni crtež, jasni lejaut, čisto kadriranje i „prirodan“ izgled kako okruženja tako i likova su u velikoj meri zaslužni za ubedljivost priče koju Analog priča. Ovo je strip koji uspeva da uhvati duh ranog cyberpunka, svojim mešanjem „niskih“ estetika i „visokih“ motiva (priča o dripcima sa društvenog dna sreće divlje spekulativnu naučnu fantastiku baziranu na kibernetici, digitalizaciji, nanotehnologiji itd.), smeštajući svoj zaplet u proverbijalnih „pet minuta u našoj budućnosti“ i dajući nam likove koji, sa svim svojim vrlo prepoznatljivim žanrovskim karakteristikama (i klišeima) deluju sveže i vitalno u svetu što je samo par milimetara pomeren (u smeru propasti, naravno) u odnosu na ono gde smo sada.

Zapravo, kako je Analog počeo sa izlaženjem 2018. godine,  u njemu još uvek snažno odjekuju frustracije koje je donela 2016. godina, sa izbornom pobedom Donalda Trumpa i različitim tezama o tome koliko su digitalne društvene mreže, i manipulacije putem tih mreža uticale na ovaj rezultat. Naravno da je Trumpov izbor bio posledica znatno kompleksnijih istorijskih uticaja nego što je bilo samo prisustvo ruskih botova na Tviteru i agitatorskih stranica na Fejsbuku, no Analog u dobroj meri pravilno hvata tu ideju da se javni diskurs u presudnoj meri preselio na internet, da su nekadašnji gradski trgovi zamenjeni društvenim mrežama i da kontrola koju nad javnim diskurskom onda po definiciji imaju privatna lica što kontrolišu softver – nije zdrava za društvo.

Analog me je svojim pesimističnim pogledom na internet – i prikazivanjem društva „posle“ interneta – zapravo podsetio na Private Eye, strip Briana Vaughana i Marcosa Martina od pre nekoliko godina koji je bio zasnovan na ideji da je posle incidenta što je uništio internet, ljudsko društvo postalo svesno koliko je privatnost važna i ponovo izgradilo svoje norme ponašanja oko njenog očuvanja. Analog je manje „spekulativna“ priča i on se događa u sutrašnjici u kojoj je putem sabotaže internet ne uništen već učinjen potpuno transparentnim, tako da su svi privatni podaci odjednom postali javni. Ovo je dovelo do mnogih lomova na privatnim i poslovnim planovima, ali ultimativno nateralo društvo da se prilagodi na različite načine. Neki su, naprosto, odlučili da im privatnost nije toliko važna i nastavili da koriste internet i društvene mreže gotovo identično kao ranije. Neki su se potpuno isključili sa mreže, a naša priča prati frilensera koji pripada populaciji „ledger men“ profesionalaca, ljudi koji služe, praktično, kao kuriri što poverljive podatke fizički prenose od jedne do druge kompanije, stavljajući ih, bukvalno, u analognoj formi u kofer lisicama privezan za svoj zglob a koji će biti otvoren samo kada primalac sa druge strane pokaže da zna korektnu lozinku.

Ova ideja o „air gapped“ informacijama, o devoluciji u analogne medijume kako bi se izbeglo špijuniranje i hakovanje što su danas naizgled neizbežni u digitalnoj sferi nije toliko spekulativna kako se možda na prvi pogled čini i danas već znamo o urbanim mitovima (ili da li su?) koji kažu da se u Kremlju poverljive informacije umnožavaju isključivo putem pisaćih mašina i distribuiraju od ruke do ruke, upravo da bi se izbegla podložnost „curenju“ i manipulacijama od strane trećih lica.

Svakako, povratak na „sneaker net“, odnosno na kurirske usluge za potrebe vođenja biznisa je dobra podloga za strip u kome je glavni junak, Jack McGinnis izlizani i olupani bivši NSA obaveštajac koji danas u kafani dobija poslove od ne uvek sasvim legalnih poslodavaca kojima je potreban poverljiv i pouzdan čovek da prenese informacije. Ovo donekle, svakako podseća na Gibsonov Johnny Mnemonic sem što je Dugganov i O’Sullivanov strip smešten bliže našem vremenu, sa manje razlika u odnosu na naš svet.

No, gibsonovski miris je zaista snažan u ovom stripu bez obzira na akcentovanje „analogne“ komponente i bez obzira što McGinnis živi bez kompjutera i telefona i mnogo se češće hvata za flašu nego za bilo kakvu digitalnu spravu. Protagonist ne samo da je deo neke vrste andergraund pokreta otpora koji je imao svoj ulogu i u „velikom doxxovanju“ što je zauvek izmenilo odnos ljudske rase sa internetom, već on sam ima i vrlo jasne, vrlo izražene neprijateljske emocije spram osobe odgovorne za neetičko ponašanje najveće društvene mreže na svetu – do mere da je tu osobu, Allana Oppenheimera ubio (ili da li je?). Tu su i veštačke inteligencije koje u svetu ovog stripa već imaju određenu samosvest (a što u današnjem trenutku, ironično, sa svim što znamo o mašinskom učenju i neuralnim mrežama, deluje dalje nego u vreme kada je Gibson pisao Neuromansera) ali i ambicija o kolonizaciji Marsa koja fino zaokružuje elemente megalomanije današnje Silikonske doline. Tako je Oppenheimer u ovom stripu neka vrsta sažimanja Marka Zuckerberga, Jeffa Bezosa i Elona Muska u jednu osobu, a Duggan i O’Sullivan ga nedvosmisleno prikazuju kao negativca koji nema mnogo iskupljujućih karakteristika na svojoj strani.

Opet, O’Sullivanov grafički stil veoma uspelo ukorenjuje Analog u „našem“ svetu. Iako je ovo bliska budućnost (2024. godina, a veliko doxxovanje se, kako strip kaže, desilo “pre par godina“, prvog Januara 2020. godine), u kojoj su dronovi nešto napredniji – i rašireniji – nego danas, a autonomni putnički automobili su postali praktično standard, on ne deluje ni malo strano, ni malo utopijski ili čak izraženo distopijski. A što, s obzirom da već i podnaslov stripa koristi termin „distopijski“ zapravo spretno pokazuje da mi VEĆ živimo u distopiji.

Analog ima scene koje se događaju u američkim gradovima kojima su već delovi pod vodom, kao posledica podizanja nivoa okeana, ali početak, na kome O’Sullivan crta razmenu informacija a zatim i metaka u parku u Sent Luisu je vrlo reprezentativan za čitav strip sa svojim nepogrešivo old school noir tonovima. Noć, kiša, ljudi u mantilima, sa šeširima i automatskim pištoljima, snajperista koji vreba sa obližnje zgrade – Analog počinje kao bilo koji špijunski noir rad nastao pre pola veka koji bi mogao da vam padne na pamet i O’Sullivanov crtež mu daje senzibilitet i karakter koji neće biti narušeni ni kada, daljim odmotavanjem priče, shvatimo da se radi o budućnosti i naučnoj fantastici.

Možda je važno naglasiti da Analog nije ludistički nastrojen narativ. Današnje kritike modernog interneta i načina na koji je digitalna komunikacija omogućila nadzor bez presedana u istoriji čovečanstva a društvene mreže manipulaciju ogromnim brojevima ljudi bez kontrole za koju bi bilo prirodno da postoji – te kritike, a pogotovo one kvalitetne među njima, ne dolaze od strane lo-tech zilota i konzervativaca koji ne umeju da se prilagode novom dobu već uglavnom od strane sofisticiranih intelektualaca koji koriste i razumeju modernu tehnologiju i zapravo umeju da izuzetno dobro objasne zašto je se plaše (ovde ću još jednom reklamirati najnoviju knjigu Coryja Doctorowa koja se bavi „kapitalizmom nadzora“). Duggan se ovde dotiče i vladinih napora da kontroliše protok informacija i ostvari svoj nadzor i mada na kraju dana događaji koje vidimo u Analog ostavljaju prilično pesimističan ukus iza sebe, ovo je svakako i priča o tome kako se grupica kriminalaca, terorista, antiheroja i vladinih-službenika-koji-rade-izvan-zakona udružuje da odvrati pretnju koja je toliko izvan socijalnog, toliko, po definiciji antisocijalna da ne možemo da za ovu grupicu ne navijamo i slavimo njenu pobedu na kraju.

Uz sve ove teške teme, Analog je zapravo lepršav i zabavan narativ koji dobro razume ozbiljnost svoje postavke, ali i pročišćujuće potencijale starog dobrog (ultra?)nasilja, pa i ciničnog humora. Duggan sam navodi da je odrastao uz serije poput The Rockford Files i Magnum P.I., a da mu je čitanje scenarija Shanea Blacka bila neka vrsta formalnog obrazovanja u ovome što radi pa je i Analog vrlo sigurno sklopljena kombinacija akcije, suvog humora i noir refleksija, strip veoma dobrog tempa i sa sjajnim karakterom. Kako smo već rekli, glavni junaci nisu heroji, u najboljem slučaju pričamo o antiherojima koji operišu izvan zakona i srazmerno često ubijaju i značajno je kako autori postavljaju samu priču i pokazuju nam uloge koji su ovde na kocki na ubedljiv način tako da i dosta apstraktne koncepte oko kojih se vodi finalni sukob čitalac internalizuje i zna za koga i zašto navija.

O’Sullivan (i izvrsna koloristkinja Jordie Bellaire) su, ponovo, veoma zaslužni za atmosferu koju Analog ima, koja nije isforsirano „noir“ već, naprotiv, prilično naturalistička, sa svetom u koji verujemo i koji nas ne osvaja svojom začudnošću već, naprotiv, svojom familijarnošću. Ovo priču čini ličnijom, lakšom za identifikaciju jer je osećaj da je zaista na kocki „naš“ svet, ne neki spekulativni budući naučnofantastični svet „iz stripa“. Akcija je, u skladu sa noir senzibilitetom prljava i ružna, ali O’Sullivan i ovde čuva jasnoću crteža, odlučujući se za pažljivo kadriranje i pripovedanje gde su scene akcije prelomljene kroz nekoliko kadrova tako da se dobija jasan tempo, ton i ishod ovih scena. Ovde svakako treba primetiti da je u poslednjih nekoliko epizoda – gde akcije ima i najviše – crtež mestimično vidno pojednostavljen, sa O’Sullivanom koji preskače detalje i usredsređuje se samo na najvažnije elemente svake scene.

Ovo se primeti, ali ne smeta toliko jer strip svakako u ovom segmentu prolazi kroz razrešenje koje nema potrebu za refleksijama i komentarima kao što je imao do tada. Analog se završava akcijom a ne kontemplacijom jer je većina tema već obrađena i ono što protagonisti na kraju postižu je samo implementiranje jedne ideološke, jelte, platforme, koja, iako „spasava dan“ zapravo ne garantuje nekakvu svetlu budućnost ljudskoj rasi.

I ovo je zapravo u priličnom skladu sa ranim cyberpunk radovima koji su i sami gledali da kratkoročni hepiendovi ne ugroze širu viziju u kojoj se i dalje vidi da ljudsko društvo ne ide u pravom smeru. Naravno, kako su ti rani cyberpunk radovi nastajali na noir tradiciji i pod uticajem neo-noir proizvoda – ne zaboravimo da je Chinatown Polanskog snimljen 1974. godine – gde je redovno prisutna ta pesimistička socio-politička domenzija, Analog se u nju sasvim uklapa, podsećajući da „naučna fantastika ne treba da predvidi budućnost već da je spreči“.

Utoliko, Analog je poučan strip koji diskutuje o našem sadašnjem trenutku i mada su rešenja koja on nudi svakako ekstremna (ubijanje, asasinacije, uništenje privatnosti), on se ne davi u svom cinizmu. Iako O’Sullivan crta i neke izuzetno grafički intenzivne prizore nasilja, Analog u celini nije nihilistička eksploatacija koja se usredsređuje na pornografski uvećane detalje, koristeći „širu sliku“ samo kao izgovor, već žanrovski spretan koktel dobre karakterizacije, uverljivog naučnofantastičnog zapleta, britkog pripovedanja, humora sociopolitičke kritike i jednog, ipak, optimizma u pogledu preživljavanja ljudskog duha čak i kada je jasno da se ne samo društvo već i priroda nepovratno menjaju. Spakovan u deset epizoda, ekonomično pripovedan tako da nam McGinnisova putovanja po Americi i Japanu – još klasičnog cyberpunk mirisa ovde – pokažu te fragmente šire slike a da novi likovi, mesta i situacije ne odvuku pažnju sa centralnog zapleta, Analog je kvalitetan i visoko preporučljiv moderni noir grafički roman dobre teme i izvrsnog vizuelnog karaktera. Pa probajte.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s