Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 30-01-2021

Ne znam da li su samo meni pali kriterijumi ali početak godine nam je doneo pregršt jako dobrog metala. Kad pogledam koliko mi se muzike dopalo tokom prošle nedelje toliko da sam se naterao da nešto o njoj i napišem, malo se i prepadnem. Svi žanrovi kao da cvetaju, od najklasičnijeg heavy zvuka do najekstremnijeg užasa i raznoraznih avangardi i satanizama. Možda je baš 2021. godina ona u kojoj će nam svima kolektivno krenuti na bolje?

Kolumbijski Luciferian postoji već više od dvadeset godina i Luciferian je njihov četvrti album na kome se pedigre i kilometraža odlično čuju. Ovo je blek metal starije škole, bez „atmosferičnih“ i šugejz elemenata tipičnih za noviju produkciju, ali izrazito melodičan i karakteran. Luciferian na vrlo prijemčiv način spajaju eksplozivnost i brzinu sa melodičnošću i vrlo naglašeno harmoničnim radom, demonstrirajući kvalitetnu, mišićavu svirku i osećaj za kreiranje pesama koje osvajaju energijom i idejama. Vrlo dobro producirano, takođe i meni jako simpatičan „fentezi“omot. Slab sam na mačkoidne životinje, čak i kad imaju tri (ljudske) glave:

https://luciferian.bandcamp.com/album/luciferian

Zofos je grčki jednočlani blek metal projekat izuzetno talentovanog Mariosa Papaioannoua sa Krfa čiji je drugi album, Erevothen, napravljen čitavih četrnaest godina posle prvog jedna od najboljih demonstracija zašto je helenski blek metal tako osoben i prijemčiv. Papaioannou na ovom albumu ima pet dugačkih kompozicija osobenog zvuka (slušajte meki, džezerski bas, recimo), velike kompleksnosti, prepunih folk-harmonija i nadahnutih motiva, ali izuzetno pažljivo posloženih da se dobiju prirodne, tečne pesme koje ni jednog trenutka ne beže od tradicionalnog blek metal zvuka, iako ga smelo proširuju. Zofos je u ovom trenutku i vrlo dobro produciran projekat, sa kvalitetom kakav naprosto ne očekujete od jednočlanih akcija, a Erevothen je ploča za sladokusce i brojna slušanja:

https://zofos.bandcamp.com/album/erevothen-full-lenth-2021

Odour of Sanctity su zanimljiva trojka iz Omahe u Nebraski čiji je prošlogodišnji demo, When The Dead Smell Divine sada dobio izdanje za malog izdavača Moonworshipper Records iz istog grada, a time je dospeo i do mojih ušiju. I ovo je zapravo izvrsno, spajajući u tri pesme melanholični, atmosferični blek metal sa svom silom klasičnog instrumentarija. Retko u metalu čujete kontrabas, violončelo ili trubu, a još ređe je to u kontekstu gde je muzika veoma sirova, veoma verna raw black metal predološcima, pa Odour of Sanctity, za moj groš, imaju dobitnu kombinaciju u spajanju onog najgrdnijeg u metalu sa sofisticiranim idejama i maštovitim aranžmanima. Ovo se prodaje po ceni koju sami odaberete a nadam se da će Nebraščani uskoro napraviti i čitav album ovakve muzike jer ovo vredi da se sluša i voli:

https://moonworshipper.bandcamp.com/album/when-the-dead-smell-divine

O kanadskom projektu Gloamus ne znam ništa – ni da li tu svira više od jednog čoveka – ali prvi singl, Prelude To The Coming Haze Of Winter’s Glass nudi dve pesme vrlo slušljivog blek metala koji ima elemente klasične sirove estetike ali ih kombinuje sa disciplinovanom svirkom i aranžmanima koji se umešno pomeraju izvan zone komfora te neke blek metal klasike pa imaju sasvim osobena harmonska i ritmička rešenja. Solidno je ovo i producirano pa Gloamus vredi držati na radaru:

https://gloamus.bandcamp.com/album/prelude-to-the-coming-haze-of-winters-glass

Hell-Born su iz Sopota, ali u Poljskoj, i u pitanju je bend koji radi od polovine devedesetih, sa niskom od pet albuma u prvoj deceniji ovog stoleća. Posle pauze od dvanaest godina, bend se vraća opusom Natas Liah i ako ovaj naslov albuma zvuči kao pomalo detinjasta „šifra“, svakako valja ukazati da Hell-Born sviraju decidno old school muziku koja nema mnogo veze sa onim što danas pomislimo kada kažemo „poljski blek metal“. No, old school u ovom slučaju ne treba shvatiti kao „primitivan“ ili čak „sirov“ metal, naprotiv, Hell-Born su vrlo umešni u pisanju pesama koje, iako fokurisane na mračnu atmosferu i jači tempo, imaju minuciozno aranžirane elemente i lepo kombinuju klasičan blek metal sa samo malo death zvuka. Osnivači benda su svirali i u Behemoth i to se ovde lepo čuje.

https://odiumrecords.bandcamp.com/album/hell-born-natas-liah

Škotski atmosferični blek metal je letvicu kvaliteta odavno podigao tako visoko da treba imati hrabrosti pa baciti svoju rukavicu u ring. Tom Perrett iz Glazgova prihvatio je izazov pa je prvi album njegovog solo-projekta Aonarach, nazvan jednostavno „1“ napravljen vrlo ubedljivo i nudi četiri dugačke pesme prijemčive muzike i dobrog zvuka. Perrett je iskusan muzičar i meni se kod Aonarach dopada što ovo nije uobičajen melanholični program gde dobijamo samo šugejz prebiranja po gitari preko brzo programiranih udaraljki. Aonarach ima atmosferu koja, svakako, nosi i određeni melanholični naboj ali ovo je žestoka muzika – pogotovo uz pevača Alexa Vogela koji odrađuje sjajan posao svojim emotivnim vriscima – bazirana na prilično old school ritmovima i gde se folklorni motivi prolagođuju blek metalu umesto da se on prilagodi njima:

https://aonarach.bandcamp.com/album/1

Nizozemski duo Sagenland je izdao jedan EP još 2005. godine a onda im je bila potrebna decenija i po da završe album Oale groond, no, kako Ameri kažu, ko čeka-dočeka, pa je ovo zapravo vrlo prijemčiva ploča introspektivnih pesama utemeljenih na folklornim mitovima i pevanih na lokalnom dijalektu. Muzički, Sagenland su izrazito „studijski“ projekat utoliko što je ovo album na kome, i pored klasične blek metal ponude rifova, vrištanja i brzog tempa, veliki deo muzike nose bas-linije i harmonije koje dodaje akustična gitara a što se sve da čuti zahvaljujući miksu koji ih pažljivo naglašava. Rezultat je vrlo prijatna, vrlo slušljiva ploča koja ima lep zvuk i lepe pesme, sa tim nekim nostalgičnim, bajkovitim senzibilitetom ali sa pažljivo aranžiranim, fokusiranim kompozicijama. Daunloud košta samo četiri evra i ovo je vrlo lako preporučiti:

https://heidenshart.bandcamp.com/album/oale-groond

Zane Young svoj jednočlani blek metal projekat Elegiac gura nekih šest godina i već je snimio osam albuma, a ja na njega nisam obratio dužnu pažnju. Tim me je više oduševio album Father of Death koji nudi odlično iskomponovan i vrhunski izveden blek metal. Young ima pored ovog projekta još nekoliko takođe jednočlanih bendova i prosto ne uspevam da shvatim kad stigne da napravi toliku muziku ako ovo ovako dobro zvuči. Father of Death je album vrlo upečatljivih, što se kaže paganskih blek metal tema odsviranih momački, sa mnogo žara i veštine i sa zvukom koji je neočekivano „živ“ i ubedljiv. Odlično:

https://elegiac.bandcamp.com/album/father-of-death

Poisonous Wind je iz Denvera i debi album, Conflagration of the Sty nudi jedan sirov i divljački blek metal sadržaj kakav i očekujete iz Kolorada. Generalno, meni je ovo na prvu loptu bilo simpatično jer je napravljeno od vrlo jednostavnih elemenata, bez ikakvih ambicija da se kreira nekakav „umetnički“ ili „intelektualni“ blek metal, a da opet imamo posla sa spretnim, tehnički korektnim muziciranjem koje pored relativno lo-fi produkcije, uopšte ne zvuči loše već samo pankerski svedeno i vrlo energično i ubedljivo u tome što radi. Tehnički, kaseta izlazi tek za mesec dana a kada ćete moći da kupite i daunloud ali ovo vredi slušati i kao strim jer prija ušima što su se navikle na mrak. Što poslovica kaže, Jokić kuca, a Poisonous Wind zakucava:

https://nailbattapes.bandcamp.com/album/conflagration-of-the-sty

Pensilvanijski Silvanthrone su mi se (ne)iznenađujuće mnogo dopali na debi albumu, Forbidden Pathways to Ancient Wisdom. Ovo je brz, zakucavački blek metal koji ne beži od melodije i atmosfere ali se vozi na brzim ritmovima i jakim gitarama. Druga pesma, Melancholic Journey to the Abyss naslovom a i sadržajem sažima misiju benda, da pruži i paklenu ali i introspektivnu, emotivnu muzičku avanturu koja emituje mnogo znoja i emocija u isto vreme. Lepo:

https://nihilisticnoisepropaganda.com/album/forbidden-pathways-to-ancient-wisdom

I mančesterski Völniir su prilično solidni na prvom albumu, All Hope Abandon. Ja ovde često ponavljam kako mi u principu britanski blek metal ne leži, ali iako ovaj bend ne izmišlja neke nove forme ili pristupe, All Hope Abandon je ubedljiva prezentacija materijala koji ima moderan miris sa svim tim interesantnim gitarskim temama i harmonijama ali se drži i tradicionalnijeg ritmičkog pristupa. Album je produciran bučno, sa prštavim bubnjevima i mada to muzici daje „punch“, ume da bude zamorno za uši, no, Völniir svakako zvuče karakterno i snažno:

https://volniir.bandcamp.com/album/all-hope-abandon

Idemo sad na sporije forme. Wrektomb iz Baltimora su dvojac sa dosta osobenim pogledom na doom metal. Muzika na prvom EP-ju, Hollowed Socket Nystagmus se ne uklapa u dosta tradicionalne forme sledbeništva Black Sabbath ili gotsko-romantičarskih predložaka, već je više utemeljena u nelagodi i pretnji koje se protežu od recimo ranih Swans pa preko Terminal Cheesecake, Cable Regime i Godflesh dolaze i u treću deceniju XXI veka. Ima ovde i klasičnijih doom-death elemenata (npr. Ingrained in a Mossy Bank) ali dobar deo EP-ja odiše jednom osobenom hermetičnošću i čini da odskoči od onog što rade kolege:

https://wrektomb.bandcamp.com/album/hollowed-socket-nystagmus

Kanađani Black Wizard na naslovnici svog singla Deuce // Riff Raff poziraju sa šminkom koja omažira Kiss, što je adekvatno jer iako ove dve pesme imaju stonerski heavy zvuk i nizak štim zapravo su klasičan hard rock/ heavy metal iz sedamdesetih. Mislim, da se razumemo, Deuce je pesma Kissa, a Riff Raff pesma AC/DC i Black Wizard ih sviraju odlično, pa ne da nemam zamerki nego sam prilično uživao u ovoj muzici. Pogotovo u Riff Raff! Bend ovaj singl daje po ceni koju sami odredite, pa, eto, odredite pravično:

https://blackwizard.bandcamp.com/album/deuce-riff-raff

Takođe kanadski Hexerei na istoimenom EP-ju pružaju prštav, distorziran a simpatičan psihodelični teški rok koji svoju konačnu formu doseže u poslednjoj pesmi sa sve pevanjem na ruskom i disonantnim orguljama. Ni ovo pre toga nije rđavo, sa jednom pankerskom energijom i meni simpatičnim elementima haotične emotivnosti u izvedbama. Probajte:

https://hexerei1969.bandcamp.com/releases

Meksički Los Mundos su psihodelični dvojac čiji album  La Fortaleza del Sonido zvuči veoma toplo i prijateljski. Ovo nije preteška, rifaška muzika, već psihodelija koju vode masivan bas i bubnjevi, dok gitare i sintisajzeri pletu oko njih mrežu svemirskih efekata, sa pažljivo odmerenim, hipnotičkim pevanjem. Los Mundos nisu striktno metal bend i njihova psihodelija, kako i sami kažu, dosta duguje psihodeličnom popu, od Beach Boys do Jesus & Mary Chain, ali ovaj album ima sasvim dovoljno heavy blues osnove i čvrstog zvuka da ga ja sa zadovoljstvom uvrstim u ovonedeljni pregled. Raznovrsno nadahnuto i svedeno u pravoj meri:

https://losmundos.bandcamp.com/album/la-fortaleza-del-sonido

Belgijanci Splendidula na svom trećem albumu, Somnus nude još svog teatralnog, pa malo i kičastog koktela (post)dooma i sludge metala. Ima to svoga šarma, sa monumentalnim zvukom i vrlo raznovrsnom vokalnom tehnikom pevačice Kristien Cools koja jednako uspelo valja i melodične „pop“ vokale i promukli death metal lavež. Bend svira sporo i stameno i mada ovde nema mnogo „gruva“, i muzika nije nimalo seksi, ako izdržite agresivan zvuk, svakako u Splendiduli možete uživati.

https://splendidula.bandcamp.com/album/somnus

Grci Stonila vraćaju se sa još jednim lepim albumom bluziranih stonerskih instrumentala. Ovo su odlično snimljene, pa i dobro zaokružene pesme, očigledno izrasle iz džemovanja ali je zatim napravljen častan napor da se to sve aranžmanski zaokruži i dovede u jednu višu formu. Sasvim ljudski i rezultati su odlični. Stonila su već legende a ovaj album, prigodno nazvan Electric Soul, prilično sigurno potvrđuje zašto:

https://stonila.bandcamp.com/album/electric-soul

Berlinski Black Magic Tree donosi odlično raspoloženje na svom albumu Through The Grapevine. Ovo je energičan, veseo heavy rock, koji se ne gubi u ponekad zaista self-indulgnentim dubinama ogromne stonerske distorzije i težine, već koji uživa u lepom rifu, melodičnom refrenu, pratnji dairama… Black Magic Tree su blago nostalgični ali ovo je zdrava, energična muzika, jakog, teškog zvuka ali lepršavih pesama, sa adekvatnim miksom i produkcijom. Mene je, očigledno lako zadovoljiti, samo treba da zvučite kao da ste vaskrsli Hendriksa i uparili ga sa popičnijim heavy zvukom sedamdesetih po uzoru na, šta ja znam, Wishbone Ash. Znam, zvuči prosto, ali Black Magic Tree ovo rade na skoro idealan način. Izvrsno.

https://blackmagictree.bandcamp.com/album/through-the-grapevine

Dortmundski Zen Trip sebe opisuju kao „Enthusiastic-Heavy-Psychout-Fuzz-Trio“ i mada je istina da ovde ima faziranih gitara, istina je i da je njihova muzika daleko tripoznija od onog što biste dobili prostim paljenjem faz pedale i sviranjem standardnih bluz-tema, a kako, po poslednjim istraživanjima, nastaje nekih 75% svog stoner roka na planeti. Album Music From Another World I & II je pun vrlo ritualno obojenih instrumentala gde razni popularni psihodelični elektronski efekti prave samo deo atmosfere, dok je za drugi deo zadužena furiozna svirka trojice Nijemaca. Kompozicije su uzvitlane, improvizovane oko po jednog zvučnog ili tematskog jezgra i sasvim očigledno urađene uživo u studiju, pune spontane energije i sa usredsređenom kolektivnom ambicijom da se postigne taj efekat, jelte, zen tripa. Fino, mada, ako će ovako da pevaju, ovi ljudi ne treba da pevaju:

https://zentrip.bandcamp.com/releases

Tribulation imaju novi album, Where The Gloom Becomes Sound i mada ja ove Šveđane cenim, apsolutno nemam afiniteta ka njihovom gotskom metalu. No, ovo je svakako lepo sklopljeno, melodično, melodramatično, sa vrlo malo inovacija u odnosu na prethodna izdanja ali sa, koliko mi se čini, još spretnije sklopljenim pesmama. Mislim da će se ljubiteljima dopasti.

Paralyzed su iz Bamberga u Njemačkoj i njihov debi album, isto nazvan Paralyzed je smeša doom metala i hard rok psihodelije, sve izmućkano na prilično srećan način. Ploču otvara prilično težak i hermetičan uvod u vidu naslovne pesme, ali se ovaj doom intro do kraja transformiše u nešto bluzerskije i psihodeličnije i to je solidan opis posla za sledećih devet lakih komada. Paralyzed vole bluz ali vole i težinu pa je ovo ploča na kojoj se ’70s hard rok i moderna studijska tehnika sudaraju sa povremeno prilično zeznutim rezultatima gde se muzika davi u prejakoj kompresiji zvuka, no bend piše dobre pesme i dobro svira i da je ovo producirano samo malo drugačije bilo bi veoma dobro. A i ovako je vrlo solidno, sve dok pevač ne pokušava da peva tiho i osećajno, kada promašuje više nota nego što ih pogađa:

https://paralyzedband.bandcamp.com/album/paralyzed-2

Stonerska poslastica nedelje je svakako album japanskih Sonic Flower, nazvan Rides Again. Bend je osnovan kao sajd projekat članova Church of Misery početkom stoleća, bacajući akcenat na bluzerski, sirovi hard rok radije nego na doom metal originalne postave i eponimni debi album je izašao 2001. godine. Italijanski izdavač Heavy Psych Sounds ga je upravo reizdao, ali je onda ove nedelje izdao i drugi, snimljeni ali nikada izašli album, Rides Again. Odmah da kažem da je ovo obavezna lektira, bez obzira što je, eto, čekalo deceniju i po da se pojavi pred publikom (Church of Misery su se nešto posvađali i raspali u to vreme), te da je u pitanju ponovo kolekcija gruvi, bluzerskih instrumentala koji za osnovu uzimaju hard rok zvuk sedamdesetih godina i bendove poput Grand Funk Railroad ili Cactus ali onda sve odrađuju sa jednim povišenim nivoom intenziteta i improvizatorske energije. Snimak je čist i prijatan mada svakako više zvuči kao da je u pitanju odlično snimljena proba nego upicanjen studijski rad. Ali uz muziku koja ovoliko polaže na spontanost i živost, to naprosto prirodno ide. Ploča ima i ukusno ubačene funk elemente i ovo mi izvanredno prija:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/sonic-flower-rides-again

Šveđani Cabeza na svojoj promo fotografiji poziraju sa majicama Dark Funeral, Behemoth ali i Led Zeppelin, kao da pokažu da njihovu muziku nije tako jednostavno žanrovski odrediti. Well, pod-žanrovski, pošto je njihov prvi EP, Broken Wanderer svakako metal. I u njemu zaista ima po malo od različitih formi metala pa Cabeza spajaju i thrash i black i death metal u jednu celinu koja treba da bude i kul i malo konfrontativna, i da ima pamtljive teme i refrene, ali i mošerske ritmove… Sve je to dobro producirano što pomaže da nam se proda ova salata elemenata koji, da ne grešim dušu, nisu sklopljeni bez reda i rezona. Cabeza ima dobar zvuk i dosta dobrih momenata u ove četiri pesme koje vredi čuti, a što posebno naglašavam zbog tog imena koje, što se kaže, na našem ne znači ono što oni misle da znači…

https://cabezaswe.bandcamp.com/album/broken-wanderer

Torture Rack iz Oregona imaju iza sebe već dva albuma pa ovogodišnji EP, Pit of Limbs zvuči vrlo sigurno i ubedljivo. Bend se očigledno inspirisao pretečama poput Autopsy i Cannibal Corpse za svoj brutalni, old school deathgrind pa je Pit of Limbs paklena vožnja kroz VHS horor kasnih osamdesetih i ranih devedesetih godina prošlog veka, sa svirkom koja je organska, neprskana, spakovana u kratke pesme koje ne izmišljaju „atmosferu“ i „gruv“ tamo gde je potrebno samo časno, radničko krljanje. Miks i produkcija su „andergraund“ kvaliteta ali to mislim u najboljoj konotaciji. Meni odlično a u ovonedeljnoj, jakoj konkurenciji old school death metala Torture rack se eminentno izdvajaju:

https://torturerack.bandcamp.com/album/pit-of-limbs

ScareTape iz Zapadne Virdžinije deluju vrlo mlado na slikama, ali njihov novi EP, Conform to Rot, zvuči prilično zrelo, usvirano, čvrsto i solidno napisano. Ovo je death metal sa elementima thrash metala i grindcorea, napaljiv, spakovan u kratke pesme (deset komada u 17 minuta), sa zujećim, snažnim rifovima i atraktivnim mošerskim ritmovima. Čuje se tu malo i slema i koječega i mada bend svakako ima još prostora za sazrevanje, ovo je i dobro producirano i mojim ušima izrazito prija:

https://scaretape1.bandcamp.com/album/conform-to-rot

Indonežani Extreme Hate voze od 1998. godine i Where The Faith Left In Darkness of Greed je njihovo novo izdanje posle skoro šest godina pauze. Bend još nema snimljen album pa je i ovde u pitanju EP sa sedam pesama primitivnog, brutalnog deathgrinda koji ne izmišlja nikakve nove fore u svom podžanru ali zvuči ubedljivo i svirano iz srca. Extreme Hate svakako deluju malo monotono sa svojim granitno čvrstim zvukom i istim idejama koje se ponavljaju iz pesme u pesmu ali ima tu autentičnosti koja mi je simpatična:

https://extremehatexgc.bandcamp.com/album/where-the-faith-left-in-darkness-of-greed-ep

Malezijski R.I.P. sviraju vrlo bučno na svom debi EP-ju, Unconditional War. Ovo je ekipa sastavljena od članova već postojećih bendoiva pa njihov prljavi, brutalni deathgrind ima potrebne nivoe zanatske veštine u pisanju i izvođenju pesama, ali i u produkciji. Ovo je agresivno, divljački i bestijalno, ali i dovoljno kvalitetno napravljeno da ne izgori u svoj toj strasti. R.I.P. imaju precrtani notni znak već u svom logou ali ovo je muzika sasvim korektnog tehničkog nivoa i prijatna za ho ako volite partikularni žanr kome bend pripada:

https://ripwargrind.bandcamp.com/album/unconditional-war

Filipinski jednočlani death metal projekat Terrorgore je simpatičan na svom prvom albumu, Inferno, konceptualnoj ploči inspirisanoj slasher filmovima i hororom. Naravno, ovo je kućni projekat i kao takav pati od određenih produkcijskih i aranžmanskih (dečijih) bolesti, ali mislim da Cyrus Pimentel može da se ponosi rifovima, gruvom i energijom koje demonstrira.

https://terrorgoreofficial.bandcamp.com/album/inferno

Necrosadist je ime koje zvuči kao nekakav kućni projekat cybergrinda što ga prave od dosade izvitopereni tweenageri, ali zapravo je u pitanju pravi, tročlani bend iz Kentakija koji svira izuzetno ubedljiv brutalni death metal/ grindgore. Dead Ass Pussy, drugi album ovog benda donosi sve što pošten čovek može da poželi od ovakve muzike, granitno čvrst zvuk, muziku koja je brza, nemilosrdna, jednom rešju brutalna, sa kao nožem odsečenim rifovima i bubnjarskim rešetanjem, te, razume se, bestijalnim vokalima, ali Necrosadist svakako znaju i da napišu pesme, pakujući svoje rifčine i nabadanja u lepe aranžmane koji imaju gruv, prostor za malko atmosfere itd. Ovo je, naravno, masterovano skoro nepodnošljivo glasno ali takva je to muzika pa se ne žalim previše. Necrosadist su dobro podsećanje da i u muzici koja živi od ružnoće mogu da se prave lepe stvari. Respekt:

https://necrosadistbdm.bandcamp.com/album/dead-ass-pussy

Kanađani Altered Dead na svom drugom albumu, snimljenom posle petogodišnje pauze i nazvanom, adekvatno, Returned to Life, nude vrlo težak, mračan, prljav i neodoljiv death metal stare škole. Već zvuk, dubok i moćan (doduše onda nemilorsdno odvrnut u masteringu da se izgubi sva dinamika, ali ovim pesmama čak i to odgovara) je dovoljan da čovek obrati pažnju a kada ovaj dvojac počne da valja teške, kao od brega odvaljene rifove, pusti duboku glasinu i krene da melje bubnjevima, stvari odmah dođu na svoje mesto. Altered Dead ne traže nekakav originalan izraz i njihova muzika je negde između švedskog death metala, jako inspirisanog D-beat punkom i „američkijeg“ old school izraza Autopsy i Incantation, ali oni ovaj partikularni podžanr odlično razumeju i sviraju divljački i sa autoritetom. Fantastičan album koji se pritom završava i odličnom obradom Celtic Frostove Into the Crypt of Rays:

https://altereddead.bandcamp.com/album/returned-to-life

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/altered-dead-returned-to-life

Mafia iz Sjeverne Karoline nije prava mafija, nego death metal bend koji sve piše velikim slovima i ne haje za greške u kucanju. Tako na svom Bandcampu sebe opisuju rečima „WE ARE A DEATH META BAND FROM NORTH CAROLINAS“, a koliko je ovo „meta“ proverite sami. Mala pomoć: ne mnogo, prvi album benda, BURN THE ORDER je jednostavan death metal sviran iz srca, sa moćnim rifovima, upečatljivim vokalima i bez nepotrebnih kompikacija u aranžiranju. Time ovo ima jednu hardcore punk komponentu a koja se ne oslanja na prostačku svirku već pre svega na tu neku neposrednost i ekspresivnost koje mi se jako dopadaju u zvuku Mafije. Šteta da je produkcija takva da zvuk gotovo ostaje samleven u masteringu, ali ovo je svakako album koji vredi čuti:

https://mafiadeathmetal.bandcamp.com/album/burn-the-order

Devotion iz Valensije su svoj prvi album iz 2016. godine nazvali Necrophiliac Cults, pa nije neko čudo što im je trebalo više od pola decenije da snime drugi jer se na nekrofiliju ipak loži samo mali deo metal populacije. Šalim se malo, ali fakat je da je drugi album, The Harrowing, ono pravo, sa sazrelim zvukom, odmerenim kompozicijama koje imaju taman koliko treba pompe i epike, a onda taman koliko treba old school death metal prljavštine i težine i da je sve to spakovano sa razumevanjem kako ploča treba da teče, kako kreirati utisak slušanja jednog višeg narativa umesto samo kolekcije nadrkanih rifova itd. Devotion su vrlo prijatni na ovoj ploči sa rifovima koji mogu da idu pravo u udžbenike i što ne bi bili strani ni boljim izdanjima Bolt Thrower ili Autopsy (slušajte Valley of Death, recimo) i vrlo dobrim zvukom koji bi svakako još više profitirao od dinamičnijeg masteringa, ali i ovako pričamo o odličnoj ploči death metala starije škole koju svako sa malo ukusa treba da overi:

https://devotiondeathmetal.bandcamp.com/album/the-harrowing

Evo nam i još mračnog, prljavog death metala stare škole, ovog puta na albumu Bushmeat kalifornijskih Dipygus. Dipygus sviraju u sasvim prepoznatljivom stilu masivnog, teškog death metala koji se kreće od doom metal sporosti do bržih, energičnijih momenata ali nikada ne pokušava da bude „poletan“ ili komunikativan. Umesto toga, ovo je jedna sahrana od pola sata, koja zatrpava slušaoca moćnim, maštovitim rifovima, teškim ritmovima i gotovo infrasoničnim vokalom pevačice Clarise Bermudez-Eredie. No, Dipygus izdvaja to što njih ne interesuju crowdpleasing trikovi niti isprobane forme i njihove pesme idu napred na osobene načine, smišljajući sopstvene putanje kroz dinamike i harmonije. Sve to bude vrlo hipnotički na kraju, sa sve puno zanimljivo upotrebljenih smeplova (slušajte epsku Plasmoidal Mass (Slime Mold)) i Dipygus se vrlo uspešno smeštaju uz neke već popularne zatočnike aktuelnog OSDM talasa poput Vastum ili Sempiternal Dusk a da imaju svoj zvuk, duh i pristup. Dipygus  su naprosto izrazito maštoviti i u jednom prilično omeđenom podžanru pronalaze svoj identitet koji mene tera da im se vraćam. Odlično:

https://dipygus.bandcamp.com/album/bushmeat

Seven Doors su sa juga Engleske a njihov EP The Gates of Hell nudi još tri pesme mračnog i zavodljivog old school death metal zvuka. Pored malo „veštačkog“ zvuka bubnja čiji semplovi nemaju dovoljno dinamike za moj ukus, nemam bogznašta da zamerim Seven Doorsu. Ovo je moćno, glasno i energično, sa puno atmosfere i velikih rifova, kako ja volim pa sam The Gates of Hell sa zadovoljstvom preslušao više puta.

https://sevendoorsdm.bandcamp.com/album/the-gates-of-hell

Death metal poslastica ove nedelje je drugi album beloruskih brutal/ tech death metalaca Eximperituserqethhzebibšiptugakkathšulweliarzaxułum. Ovaj tajnoviti orkestar (konvencionalno skraćivan u Eximperitus) je pažnju na sebe skrenuo 2016. godine debi-albumom koji je i sam imao apsurdno predugačko ime ali i odličnom svirkom, a nova ploča, Šahrartu ga pokazuje u izvrsnoj formi. Za razliku od mnogih tech-death kolega, Eximperitus ne hvataju na preterivanje i njihova muzika iako dostatno „tehnička“ ne oslanja se na bizarno prekomplikovane aranžmane i namerno egzotične metrike i harmonije. Šahrartu odiše jednom epskom, otmenom dimenzijom gde se „tech“ element muzike odnosi pre svega na kvalitet izvođenja i umešno ubacivane detalje pre nego na umiranje u lepoti, a šest kompozicija na albumu tvore jedan jasno uokviren narativ, napisan i odsviran sigurno, gotovo svečano, sa odličnom produkcijom i prijatno dinamičnim masteringom. Tako se to radi:

https://eximperitus.bandcamp.com/album/ahrartu

Za publiku koja ne voli mutni, tamni old school death metal niti hermetičnost beloruskih tech death majstora, tu je novi Werewolves. Australijanci na svom drugom albumu, What A Time to be Alive piče vrlo čist, vrlo tečan deathgrind koji je tehnički impresivan a bez odlazaka u nekakve komplikacije. Werewolves, slično starijem Aborted naprosto fokusiraju svoje resurse na proizvodnju dobrih rifova oko kojih se sklapaju logični, skoro pa hitoidni aranžmani bazirani na zaraznim temama i brzom tempu. Kao i Aborted, i Werewolves tematski obrađuju klasične žanrovske horor teme i ovo je ploča koja pre svega treba da zabavi, ne da otvori neke nove horizonte, ne da izazove na dvoboj, već da vas ponese brzinom i energijom. Lepo:

https://werewolvesdeathmetal.bandcamp.com/album/what-a-time-to-be-alive

Prva stvar koju ćete reći kada čujete prvi album bergenskih Relentless Aggression je da liče na Slayer. A to pre nego što vam kažem da je bend osnovan još osamdesetih i da se prvo zvao Hell Awaits. Norvežani nisu ništa snimali sve do 2018. godine, kada su uradili jedan singl i to im se toliko dopalo da je sada stigao i album, A Shadow of All Things Broken. Ono što je sjajno je da album nije puka arheološka ili nostalgičarska rekonstrukcija old school thrash metal zvuka već savremeni thrash koji ima utemeljenje u ’80s zvuku ali je svež i primetno inspirisan. Vidi se, naravno, da su ova dvojica muzičara radila svo ovo vreme u drugim bendovima i ovo je jedan vrlo sigurno napisan album raznovrsne muzike koja je uvek u osnovi thrash metal ali sa brojnim drugim uticajima od panka do death metala, sve napravljeno sa puno osećaja i očigledne ljubavi prema žanru. Vrlo lep album:

https://relentlessaggression.bandcamp.com/album/a-shadow-of-all-things-broken

Diabolical Evil već i imenom sugeriše da se ne radi o nečem dobrohotnom i bogougodnom, ali ovaj jednočlani brazilski projekat momka po imenu Rodrigo „Infernal Rider“ je korektan i simpatičan primerak sobnog spid metala, sa demom Evil Command koji nudi tri pesme dranja, čukanja  i pržećih rifova. Sve to zvuči sasvim primitivno i divljački a da se opet ne utapa sasvim u sivilo kućne, amaterske produkcije koje ima tako mnogo na internetu. Meni simpatično:

https://diabolicalevil666.bandcamp.com/album/evil-command

Vrištav i mračan sludge metal na EP-ju  Vacuous Self​-​Existence kanadskog sastava Weeper. Ovo je prvo izdanje kvinteta i predstavlja ih u vrlo solidnom svetlu sa prljavom muzikom punom disonanci i psihodeličnih efekata ali i pesmama koje su solidno upakovane u četvorominutne forme, sa dobrim miksom i zvukom. Ovo nije, kao mnoga moderna sludge izdanja, preglasno i prebučno, već baš kako treba da bude preteće i teško, a da se lepo sluša:

https://weeper-metal.bandcamp.com/album/vacuous-self-existence

Kad smo već kod vrištavog i mračnog sludge metala, italijanski Wojtek imaju novi EP, Does This Dream Slow Down, Until It Stops? i to je kao da vas neko dvadeset minuta udara macolom u glavu na kojoj nosite vojnički šlem. Agresivan zvuk benda i nabildovan, nedinamičan master znače da se ove četiri pesme zaista teško slušaju ali u pitanju je estetski izbor koji se, uostalom uklapa uz muziku prepunu besa, rezignacije, pretnje, patnje itd. Wojtek su odlični ali voleo bih samo da sludge metal nije kolektivno, kao podžanr, odlučio da su najbolji snimci oni bez trunke dinamike. Svejedno, ovo je vrlo dobro:

https://ripcordrecords.bandcamp.com/album/does-this-dream-slow-down-until-it-stops

Dead Man Risen je jednočlani projekat iz Južnoafričke Republike i mada je ovo prevashodno melodični death metal, meni se ovde čuje i malo elemenata groove metala a što, ni jedno ni drugo, nisu baš neke moje muzike. No, Shaun Mitchell ovo dobro radi, svirajući muziku koja je tehnički kvalitetna – sa odličnom produkcijom – a i čisto estetski vrlo solidna sa prijemčivim temama i dobrim aranžmanima. Mitchell drži oči, što bi se reklo, na balunu, ne pravi kompleksnije pesme nego što je potrebno pa njegov prijatni srednji tempo, hrapavi vokal i evokavitni rifovi fino rade posao:

https://deadmanrisen.bandcamp.com/album/die-with-me

FreeHowling su francuski deathcore kvartet čiji novi EP, Journey of a Dead Man uspeva da spoji elemente nu metala i slamming (death) metala na način koji mi je na momente zapravo šarmantan. Nisam veliki ljubitelj slamcore formula ali FreeHowling imaju momente kada sve dođe na svoje mesto i njihovo bombardovanje bubnjevima i sečenje na komade napetim gitarskim temama, sa urlajućim vokalom postigne željeni efekat tenzije i oslobođenja tenzije kroz nasilnu emisiju energije. Okej:

https://freehowling.bandcamp.com/album/journey-of-a-dead-man-ep

Palaces iz Atlante u Džordžiji se vode kao, recimo nekakav hardcore, ali ovaj trio svira tako besno, moćno i energično na svom živom snimku  Live From West End Sound da su u stanju da oduvaju bilo koji „pravi“ metal bend sa bine. Ovih pet pesama prepune su razjarenih gitara, uzvitlanog ritma, očajničkih vokala i uz dobar zvuk i vrhunsku usviranost benda predstavljaju idealan saundtrak za ovo naše moderno doba tjeskobe, tenzije, neizvjesnosti itd. Palaces su izvrsni a EP se prodaje po ceni koju sami odredite pa ovo nikako ne treba propustiti.

https://palaces.bandcamp.com/album/live-from-west-end-sound

I THE MISSING Inc. iz Nju hejvna u Konektikatu su nekakav hardcore, ali ovo je matematički kompleksna, progresivna muzika koja ima u sebi više metala nego panka, a onda i više progresive nego metala. MEGA​-​LO​-​MEIN​-​EAR je album intenzivno sinkopiranih ritmova, harmonskih eksperimenata i aranžmana za koje ste svesni da u svakom trenutku mogu da odu bilo kuda. No, nastupajući u dobroj tradiciji prethodnika poput, recimo, Nomeansno, Victims Family itd. i THE MISSING Inc. od svega prave na kraju dobre pesme koje ćete čak i pevušiti na sopstveno iznenađenje. Atraktivan album:

https://themissinginc.bandcamp.com/album/mega-lo-mein-ear

Kod benda Impose iz Teksasa nema nekih dilema, EP Duress Grove je baziran najviše na D-beat hardcore pristupu, sa dosta švedskog D-beat zvuka, tako da se spoje težina, agresivnost i određena himničnost. Impose sviraju vrlo solidno i imaju dobru produkciju pa mada njihove pesme ne odaju ambiciju da budu naročito inovativne unutar dobro etabliranog žanra, one svakako ispunjavaju sve žanrovske domaće zadatke:

https://imposetx.bandcamp.com/album/duress-grove

Scavengers iz Olbenija u državi Njujork su blackened hardcore bend, sa D-beat osnovom ali lepim harmonskim programom koji se dešava u pesmama na novom albumu, Anthropocene. Ovo ima u sebi elemente post-blek metal atmosferičnosti i jedan dobro promišljen, dinamičan aranžmanski rad gde pesme imaju tu apokaliptičnu, preteću dimenziju ali ne idu svom snagom sve vreme niti upadaju u nelogične, prekomplikovane situacije. Ovo je taman kako treba, energično, emotivno, žestoko a suptilno taman gde treba. Solidno i producirano:

https://scavengersny.bandcamp.com/album/anthropocene-lp

I ruski Vólan sviraju kombinaciju emotivnog hardcorea i post-blek metala, i singl Искупление / Сотни часов je izuzetno dobro snimljen, napisan i odsviran materijal sa dve pesme koje majstorski prolaze kroz spektar raspoloženja i dinamika, sve sa virtuoznim sviračkim programom koji nije nametljiv već uvek u službi same pesme. Odlično:

https://filtheyerecords.bandcamp.com/album/–2

I još metaliziranog hardcorea nam stiže, ovog puta, sa Islanda. Une Misère su petočlana ekipa sastavljena od članova već etabliranih hardcore postava a njihov živi album, Sermon Live je na koncertu odsvirana verzija albuma Sermon iz 2019. godine sa vrlo uspelim apdejtovanjem zvuka i izvedbi za živi kontekst. Une Misère nije sasvim lako kategorisati jer njihova muzika ima elemente i klasičnog mošerskog hardcorea (pa i nu metala), ali i black metala, deathcorea itd. pa je sve na gomili mračna, tvrda, veoma disciplinovana ali i emotivna muzika koja možda ima malo previše „streetwise“ elemenata za moj ukus ali je izvrsno napisana, izvedena i snimljena. Mislim, čovek se mora diviti ovakvim koncertnim albumima:

https://unemisere.bandcamp.com/album/sermon-live

Sav taj hardcore! Evo nam i filadelfijskih Wolves Attack!! koji za omiljeni Horror Pain Gore Death Productions izbacuju EP Rest in Piss sa šest metaliziranih, glasnih i žestokih pesama idealnih, kako izdavač naglašava, da nastavite da pijete i pesnicom udarate u zid podruma vaše majke. Ah, Amerikanci… Elem, Wolves Attack!! ovde sviraju zaista žestoko, uz paklene vokale i mada ja hardcore u principu volim kad je brži, ovo je bez sumnje vrlo prijatno i u sporijim pesmama, a kada se zabrza, pa, skoro da je idealno. Sve to i obrada Misfitsove We Bite:

https://hpgd.bandcamp.com/album/rest-in-piss

Nopes nisu „klasičan“ hardcore a pogotovo jer ih izdaje etiketa Magnetic Eye Records, koju više znamo po doom metalu, ali treći album kalifornijske ekipe, Djörk, je gadno jebanje keve. Nopes spajaju neposrednost i spontanost panka sa noise rock strategijama kakve smo voleli osamdesetih i devedesetih da sklope kolekciju od trinaest ubitačnih pesma koje pank rok pakuju u energičnu, bodljikavu košuljicu, dajući nam razigrane gitare i pobesnelu ritam sekciju. Bend piše zarazne, zapaljive pesme i svira ih na granici izdržljivosti, sa zvukom koji je naporan za uho ali uprkos kojem ne možete da prestanete sa slušanjem. Mnogo dobro:

https://hellanaw.bandcamp.com/album/dj-rk

Argentinski duo N.H.G svira fantastičan grindcore i njihove pesme sa split kasete sa bendom Prolapso se mogu čuti na donjem linku. I u njima se može uživati jer je ovo injekcija čiste energije!!!! Za sada se download ne može kupiti (sem ako ne biste da potrošite 100 dolara, mada bend naglašava da cenu ne treba doživljavati kao pravu), jer se čeka kaseta, ali ovo je toliko dobro da ga, evo, beležim ovde pa da se pazari kad stigne. N.H.G su kao da Cripple Bastards vode ljubav sa LARM i Insect Warfare i rađaju prelepu bebu. Izvanredno:

https://nhgfastgrindcore.bandcamp.com/album/n-h-g-split-w-prolapso-3

Teksaški Doom Prophet zapravo ne svira doom metal. Istoimeni debi album ovog, pretpostaviću jednočlanog projekta je zapravo smeša prljavog, teškog roka i psihodeličnog panka, prilično haotičan, snimljen, reklo bi se, u kućnim uslovima, ali ultimativno zapravo uzbudljiv. Nije ovde sve dobro, pesama ima mnogo, neke su duže nego što im prija, produkcija na momente malo posrne, ali Doom Prophet ima jednu vitalnu energiju i uho za dobru rok pesmu a to su valjda dve najvažnije stvari za rokenrol. Treba ovo čuti, a ako biste da kupujete, cenu određujete sami:

https://doomprophet.bandcamp.com/album/doom-prophet

Beastial Piglord nastavlja sa svojom fascinantom proizvodnjom opresivnog, psihodeličnog metala koji se oslanja na industrial osnove i uspeva da već nekoliko albuma kreira izuzetno evokativne, intrigantne sonične pesjaže koji funkionišu i kao pesme. Lepo je čuti ljude koji razumeju kako da eksperimentalni pristup muzici usklade sa idejom „kompozicije“ a kod ovog momka iz Sjeverne Karoline treba istaći i da je produkcija na poslednjim izdanjima vrlo dobra. Oddball stiže jedva nekoliko nedelja posle prethodnog albuma (izašlog ove godine) ali u pitanju je još jedna interesantna kolekcija lupova i atmosfera. Ako ste ikada voleli Muslimgauze, Dissecting Table i razne offhand projekte Justina Broadricka, ovo valja čuti:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/oddball

Crystal Viper iz Katovica sviraju napaljen hevi metal već više od jedne decenije i The Cult im je već osmi album. I ovde svakako može da se priča o sofisticiranosti i jednoj izbrušenosti stila i izraza koje veoma prijaju uhu. Vipere često porede sa nemačkim Warlockom, najpre na ime vokalnog stila pevačice i gitaristkinje Marte Gabriel mada je fer reći da ona zapravo ima ozbiljniji vokalni raspon i bolju tehniku od legendarne Doro Pesch. Bend na novom albumu piše himnične, stadionske hevi metal hitove, ali ne stidi se i odlaska u brzi power metal tempo (npr. u mejdnovskoj Down in the Crypt) i ovo je album lepe dinamike i sekvenciranja. Pritom, produkcija je, iako nabudžena, ipak dovoljno odmerena da se sve ne pretvori u neslušljivu, spljeskanu crticu, pa moram The Cultu dati najviše ocene. Dok je ovakvih kćeri i sinova metala, metal nema rašta da se plaši budućnosti:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/the-cult

Prošli Screamerov album, Highway of Heroes mi se prilično dopao onomad pa mi je njihov novi, koncertni album, Live Sacrifice, legao ko budali šamar. Šveđani, kao i svaki pošten hevimetal bend, potpuno procvetaju u koncertnom kontekstu pa je ovaj album ne samo kolekcija nekih od njihovih najboljih pesama već su i izvedbe inspirisane, energične, prave domaćinske. Screamer, kako i onomad rekoh, ne inoviraju, ali vrlo dobro razumeju stil kog su se dohvatili pa je Live Sacrifice procesija vrhunaca koji idu odličnim tempom, sa himničnim refrenima i vrlo mejdnovskim solažama. Produkcijski, ovo je veoma kvalitetno, sa malo prejakim masteringom za moj ukus ali svakako ubedljivo. Valja:

https://wearescreamer.bandcamp.com/album/live-sacrifice

Isto švedski Trial su me u sekundi kupili kada su na B stranu svog novog singla, Sisters of the Moon stavili vrlo dobru obradu Sabbathove Die Young. Mislim, nije uopšte rđava ni A strana sa naslovnom kompozicijom koja je njihov original napisan i izveden sasvim u skladu sa herojskom metal estetikom ranih osamdesetih, ponosno gazeći srednjim tempom i nudeći svoje himnične foršpile i melodično pevanje. Svakako lepa pesma, ali Die Young je jedna u milion, i momci je izvode sa potpunim razumevanjem Diove rekonstrukcije Black Sabbath zvuka da se dobije spoj epske širine a da se ne izgubi sasvim „dark blues“ koren njihove muzike. Odličan singl, odlične produkcije za samo dva dolara.

https://trialheavymetal.bandcamp.com/album/sisters-of-the-moon

Teksašani Militia nemaju najsrećnije ime na svetu, uzevši sve u obzir, ali bend je osnovan još 1984. godine pa im se da štošta oprostiti na ime nastajanja u jednoj nevinijoj eposi. Elem, raspadnuti pa ponovo osnovani 2008. godine, Militia sada imaju tek drugi album, And the Gods Made War i to posle prvog koji je bio još 2012. godine, i ovo je dopadljiv heavy metal sa elementima thrash i power metal stila. Militia u ovom izdanju imaju savremen zvuk i pristup komponovanju ali i dovoljno old school elemenata (na primer često pevanje u falsetu) da album ponudi prijatan program glasnih, žestokih ali dostojanstvenih hevimetal pesama gde se melodičnost voli ali se ne beži ni od mračnije, ekstremnije metal svirke. Militia su, ako verujete njihovom izdavaču „legende“ ali nije potrebno da se ovaj album sluša sa tom vrstom biasa da bi se prepoznalo da je ovo časna i poštena metal muzika koja stoji sama za sebe bez ikakvog balasta legendarnosti:

https://militiatexas.bandcamp.com/album/and-the-gods-made-war

Pounder iz Los Anđelesa su jedan od onih bendova u kojim ekipa što za hleb zarađuje svirajući ekstremni metal reši da napravi projekat u kome će praviti klasični heavy zvuk jer su na njemu odrasli i žele da se izraze i na taj način, a možda se okrene i još koji dinar. U ovom slučaju, članovi Exhumed, Carcass i Nausea izdali su prvi album pod imenom Pounder 2019. godine a sada je stigao i nastavak, nazvan Breaking the World. Nije ovo rđava ploča i Pounder u svom zvuku imaju elemente Accept pa i Angel Witch u kojima je njihov gitarista Tom Draper svirao, nudeći lepe solaže i brzu svirku u otvaračkoj Spoils of War da bi se već za drugu, naslovnu pesmu prebacili u himnični Manowar mod. Muzika je solidna, kombinujući klasični rifaški i melodijski rad klasične heavy i NWOBHM ponude sa preciznom, modernom ritam sekcijom i pesme su zdravo raznovrsne, sa sve zvukom koji je spakovan u dinamičan master i stvari možda jedino kvari uglavnom ne naročito sjajno pevanje Matta Harveyja koje se kreće između bezkarakternog odrađivanja posla i čistog falša, pa onda melodični refreni samo podsete da bi valjalo da se malo razmislilo o pevanju generalno. No, nije ovo uopšte loše:

https://poundercalifornia.bandcamp.com/album/breaking-the-world

Naravno, ako biste nešto „klasičnije“, pa, imate sreće, njemački veterani Accept su izdali novi album, šesnaesti u karijeri koja sada traje duže od četrdeset godina (duže od pedeset ako računate početke pod imenom Band X) i Too Mean to Die je, sa zdravo podmlađenom postavom, pravi spoj klasike i moderne. Hoću reći, gitarista Wolf Hoffmann i dalje ima uho za klasičan metal rif i ume da napravi pesmu koja diže na noge i tera čoveka da se pokrene pa je par kompozicija koje album otvaraju baša kako otvaranja treba da budu: vrelo, seksi i tačno ono što čovek želi da čuje od benda kilometraže kakvu Accept imaju. Pevač Mark Tornillo sa Acceptom je već duže od decenije i njegov stil je idealan za muziku benda, i u brzim komadima, ali i u nešto bluzerskijim komadima kao što je Overnight Sensation. Accept u ovom trenutku naprosto sviraju ono što je u svojoj glavi čujem kad pomislim na Accept, savršeno ujedinjujući sve elemente žanra kojim su pomogli da se iskristališu još početkom osamdesetih i To Mean To Die je prosto odličan album klasičnog hevi metala bez ambicije da išta inovira u formi ali i sa jasnom porukom da u njoj itekako i dalje ima života.

Kad smo već kod klasičnih nemačkih heavy muzičara, i Michael Schenker Group ima novi album, Immortal, prvi za, evo, skoro trinaest godina. Slavni gitarista, naravno, već decenijama ne operiše u Nemačkoj pa je i Immortal ploča snimljena sa masom muzičara sa raznih kontinenata i iz raznih generacija koji, kolektivno, imaju karijere što spajaju Rainbow, Dream Theater, Whitesnake, Black Country pa čak i Toto. Schenkerov autput u MSG je uvek bio nešto „komercijalniji“ nego kada je svirao sa Scorpionsima i UFO pa je i novi album svakako okrenutiji široj publici nego što je Acceptova nova ploča. Himnične, melodične pesme poput Don’t Die on Me Now imaju u sebi jedan starinski senzibilitet koji bi trebalo da prija i slušaocu što ne sluša metal a čak i brže, „rokerskije“ pesme poput Knight of the Dead imaju u sebi zvuk, recimo, Rainbow sa polovine osamdesetih sa samo malo nemačkih power metal začina. Nije to rđavo, uopšte, ali jeste malčice penzionerski. No, nije da ja nisam za penziju pa je ovo donekle po mojoj meri:

Želite još nemačkog hevimetala? Nema problema. Kerrigan su, doduše, svoj demo nazvan jednostavno Heavy Metal 2020 izdali još pre malo više od mesec dana ali sada ga možete kupiti i na kaseti zahvaljujući vrednom Chrisu iz Fucking Kill Records. Ovo je snimak sa četiri pesme klasične heavy ponude koja je prilično melodična i lepo će leći ljubiteljima Generacije 5 koji traže nešto za nijansu žešće. Prijatno:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/kerrigan-heavy-metal-2020-preorder

Da čujemo još šta ima novo od slema pa da se razilazimo. Uvek me obraduje novo izdanje ruske etikete Inherited Suffering jer znam da, čak i ako mi se muzika ne dopadne, ova firma specijalizovana za slamming death metal uvek ima sjajne crteže na omotima. Tako je i sa novim, drugim albumom irkutskog dvojca Manifesting Obscenity koji ima za oko prijatnu kakofoniju boja, oblika i motiva. Ova dva mlada momka pritom sviraju vrlo dobro (doduše, jedan od njih svira, drugi peva, poštena podela rada) i album je solidno produciran. Najveći problem na njemu su zapravo pesme koje bi, i pored dobrih elemenata zaista profitirale od promišljenijeg aranžiranja. Ovako Mahapralaya zvuči kao da je Артём Ширман poubacivao u Soundforge sve rifove, slemove i druge ideje koje su se nakupile poslednje tri godine i pustio da se pesme spontano naprave. Bend ima mnogo potencijala jer je ovo u bazičnim elementima izvrsno, samo im treba disciplinovaniji songrajting. Plus, intro od skoro puna tri minuta? Auh, bre, momci…

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/manifesting-obscenity-mahapralaya

https://manifestingobscenity.bandcamp.com/album/mahapralaya

Drugo izdanje Inherited Suffering za ovu nedelju me je, pak, iznenadilo. Anal Stabwound je vrlo detinjasto ime za slamming death metal bend ali ispostavlja se da je i adekvatno jer je autor sve muzike na ovom albumu – dete. Dobro, 15 godina je, barem po našem zakonodavstvu već prelazni oblik između deteta i odrasle osobe, ali da se ne zajebavamo, imati petnaest godina i potpuno sam napisati i snimiti album kao što je The Visceral Sovereign je neka vrsta podviga. Nikhil Talwalkar živi u Konektikatu ali fizionomija i ime sugerišu indijsko poreklo i ovaj album je, pa, iako možda ne najbolja slem ploča koju sam čuo ikada, zapravo iznenađujuće sigurno napisan sa pesmama koje, za razliku od stvaralaštva gorepomenutog ruskog dvojca imaju „tečne“, gruvi aranžmane kakvi pogoduju slamming death zvuku. Anal Stabwound nije nekakav intelektualni projekat, ovo je brutalan, prost slem, ali slem koji apsolutno ima potrebne porcije seksepila i plesne energije. Pritom Nikhil odlično svira, i poneki rif mu je izuzetno nadahnut, sa prijatnim iznenađenjima u pesmama i dovoljnom količinom inovacije da sve ne deluje kao provežbavanje od strane talentovanog ali nenadahnutog omladinca. Svaka čast majstore:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/anal-stabwound-the-visceral-sovereign