Pročitani stripovi: Shang-Chi

Sa zanimanjem sam pročitao Marvelov miniserijal Shang-Chi koji je započet jesenas a završio se prošle nedelje petim brojem, ne najmanje jer je scenarista na ovom svojevrsnom relansiranju „karijere“ omiljenog kung-fu borca bio Gene Luen Yang, već više puta ovde hvaljeni kalifornijski strip-pregalac kineskog porekla, koji je posle uspešnog lansiranja svoje nezavisne karijere, u DC-ju uradio neke lepe stvari tokom protekle decenije. Poslednja stvar za koju sam ga tamo pohvalio bio je miniserijal Superman Smashes the Klan, a za svoj Marvel debi, Yang je dobio da radi sa najpoznatijim kineskim likom koga Kuća ideja baštini, evo, već skoro pola veka.

Jedna od stvari koju svakako treba pohvaliti kod čitavog „woke“ trenda je da scenaristi i crtači iz manjinskih grupa (ne samo etničkih, naravno), dobijaju više mogućnosti da rade u mejnstrim strripovima američke produkcije, a što neće nužno, uvek i isključivo, doneti samo i nepobitno vrhunski kvalitet ali hoće proširiti spektar senzibiliteta i iskustava iz kojih se crpi inspiracija za kreiranje ovih stripova a što će nam sigurno dati i neke nove, sveže stvari za čitanje kakve do sada nismo imali. Na pamet mi svakako pada Iceman koga je pisao Sina Grace pre par godina, ali i New Superman koga je pisao baš Yang, kreirajući „kineski“ narativ mnogo autentičnijeg mirisa nego što bi to bio standard za DC – ili Marvel. Naravno, balans je ovde bitan, jer treba pronaći ton koji ostavlja utisak (veće) autentičnosti a opet ne otići predaleko u egzotičnost i kreirati rad koji se ne uklapa u generalnu superherojsku estetiku.

Ovo nije ni lak posao, pogotovo ako se ima na umu da je veliki deo superherojskih stripova koji izlaze iz okvira „svakodnevne“ zapadnjačke kulture i tradicije istorijski kreiran sa vrlo jasnim ambicijama da se iskoristi popularnost aktuelnog trenda a ne da se istinski osvetle druge kulture i senzibiliteti. Naravno, i sami trendovi na koje se naskakivalo su bili kreirani sa prevashodno eksploatacijskim ciljevima na umu pa pričamo o jednoj procesiji kulturoloških mutacija naređanih poput ruskih  babuški gde je svaka jednu generaciju nebrige udaljena od nekog svog izvornog materijala.

Recimo, konkretno, Shang-Chi o kojem danas pričamo, nastao je početkom sedamdesetih godina u Marvelu kao deo napora da se iskoristi popularnost trenda kung-fu filmova i televizije a koji je u to vreme harao Sjedinjenim državama. Bruce Lee je bio jedna od najvrelijih zvezda prvo televizije kasnih šezdesetih a zatim bioskopa ranih sedamdesetih, osvojivši srca američke publike prvo ulogom u seriji Geen Hornet a zatim niskom hongkonških kung-fu filmova koji su bili progresivno sve veći hitovi i, da Lee nije umro polovinom 1973. godine, pitanje je kako bi danas holivudska istorija, ali i istorija zapadne popularne izgledala – možda sa mnogo više azijskih elemenata nego što ih je bilo u „našoj“ verziji.

Bruce Lee ipak nije bio dovoljno velika faca da igra u televizijskoj seriji započetoj 1972. godine i naslovljenoj Kung Fu (gde će David Carradine igrati Kineza), za koju se tvrdi da je zapravo bila njegova sopstvena ideja a koju je Warner Bros. prvo navodno odbio a zatim plagirao, ali je nesporno da su njegova harizma i kinematična borilačka ekspertiza učinili jako mnogo na popularisanju borilačkih veština na zapadu i u SAD. Karate i kung fu su jedno vreme bili svuda, uključujući popularnu muziku, a strip, kao medij sa kratkim produkcijskim ciklusom je, naravno, oberučke prigrlio ovu priliku. Sam Warner Bros. je, naravno, posedujući odnedavno strip-giganta DC, mogao da da novi vetar u jedra svom već postojećem junaku po imenu Karate Kid (koga je Jim Shooter kreirao još 1966. godine, na neki način predviđajući trend koji će tek doći) a kasnije da započne – relativno kratkovečni – serijal Richard Dragon, Kung-Fu Fighter sa likovima kao što su bili Bronze Tiger ili Lady Shiva.

Moguće je da DC, sveže ušuškan u korporacijsku strukturu Warnera, nije osećao da je neophodno poplaviti tržište naslovima što će ganjati trend koji je harao nacijom, no Marvel nije imao nikakvih kočnica. Master of Kung Fu je krenuo Aprila 1974. godine, i za razliku od konkurentskog Richarda Dragona imao vrlo uspešan život sve do 1983., a istog meseca je pokrenut i The Deadly Hands of Kung Fu koji je trajao nešto kraće, do 1977. godine. Kroz ova dva magazina, Marvel će kreirati ergelu likova od kojih su, za razliku od mog sina, Karate Kida i Richarda Dragona, neki i danas popularni (Iron Fist je imao i Netflix seriju a Misty Knight se regularno pojavljuje u aktuelnom Kapetanu Americi), napadajući koncept borilačkih veština sa raznih strana. Iron Fist je bio wish-fulfillment fantazija o lepom belom momku sa Menhetna koji postaje najveći svetski majstor mističnih orijentalnih veština borbe, White Tiger, The Sons of the Tiger, The Daughters of the Dragon i Heroes for Hire su spajali različite aspekte popkulturne intepretacije boričakkih veština sa blaxploitation senzibilitetom, a Shang-Chi je bio, uslovno rečeno „najozbiljniji“ od svih, oslanjajući se u velikoj meri na orijentalizam (i u negativnom i u pozitivnom smislu), te na srazmerno komplikovanu konspiratološko-špijunsku podlogu za svoje priče.

Konkretno, priča je da je Shang-Chi originalno trebalo da bude strip-verzija pomenute Warnerove televizijske vestern-kung fu serije, ali da Warner nije konkurenciji hteo da omogući pristup pravima. Umesto toga, Marvel će posegnuti nekoliko decenija unazad, u eru palpa i obezbediti prava na lik zloglasnog orijentalnog negativca po imenu Fu Manchu koga je kreirao britanski palp romanopisac Sax Rohmer 1911. godine, popularišući u velikoj meri koncept „žute pretnje“ koji i danas visi oko vrata zapadne pop kulture, kao poprilično rasistički, usmrdjeli albatros. Svakako, početak XX stoleća je bilo nevinije vreme, a može se argumentovati da su i sedamdesete bile nevinije i da je Master of Kung Fu bio magazin koji je, iako neskriveno rabeći stereotipe orijentalizma, svakako u dobroj meri doprineo da se neki aspekti istočnjačke kulture i tradicije makar malo približe zapadnjačkoj publici i zainteresuju pojedince za dalje istraživanje. Steve Englehart i Jim Starlin koji su kreirali lik Shang-Chija potrudili su se da izgrade sponu između „klasičnog“ palpa sa Fu Manchuom koji koristi istočnjačke magije i razna zla da zavlada svetom sa jedne strane i modernijeg, globtroterskog špijunskog trilera sa džemsbondovskim mirisom sa druge, postavljajući samog Shang-Chija u sredinu, kao sina najvećeg negativca na svetu i američke žene, vaspitavanog da bude gospodar borilačkih veština ali i filozofije koja uz njih ide, a da opet bezogovorno sluša svog oca, tiranina.

Naravno, primamljivost narativa o Shang-Chiju je bez obzira na solidnu naivnost sa kojom je on pripovedan na svom početku, bila velikim delom u tome da smo gledali mladog, smelog, a naivnog borca kako mora da analizira sve što je naučio o životu, otrgne se kužnom uticaju svog satanskog oca i upozna svet koji, odrastao u tvrđavi Honan i poznajući samo brutalni trening, sada prvi put zaista susreće. To ali i, naravno, crtež vrlo prestižne Marvelove streljačke reprezentacije (Starlin, pa zatim Paul Gulacy a onda Al Milgrom, John Buscema, Ross Andru, Ron Wilson, Walter Simonson, Keith Pollard i skoro pa svako ko je bio neko u ono vreme) koja je kreirala scene borbe čija će koreografija biti donekle različita od uobičajenog sperherojskog pristupa, sa obilatim pozajmljivanjem istočnjačkih motiva iz svih mogućih izvora, bez jasne distinkcije između, recimo, Kine i Japana. Već u prvoj epizodi (koja prethodi samom magazinu i izašla je u Special Marvel Edition broj 15 koji će kasnije biti preimenovan u Master of Kung Fu) Shang Chi mora da porazi specijalnog telohranitelja svog oca – inače kineskog nacionaliste starog kova – a koji je – japanski Sumo rvač.

Naravno, tada smo bili mlađi i sve nam je to bilo isto i utoliko je čitanje Yangove reimaginacije Shang-Chija u aktuelnom miniserijalu bilo zanimljivije. Naravno, Marvel i Disney za ovu godinu pripremaju i premijeru filma Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings gde će po prvi put azijski glumac igrati glavnu ulogu u jednoj Marvelovoj velikoj produkciji i gde će biti zanimljivo videti kako se izbegavaju orijentalistički i rasistički klišei.

Što se ovog konkretnog stripa tiče, za početak recimo da je lepo da je Marvel i na crtačkim dužnostima uposlio Kineza. Dike Ruan živi u Italiji ali je etnički Kinez i već je radio za Marvel na Spider-manu i Black Cat. Njegov stil je svakako dinamičan i prilagođen akciji koje na ovim stranicama ima dosta ali Ruan je, posebno kada se uporedi sa Billyjem Tanom, koji radi flešbek sekvence, prilično sveden. Vidi se, recimo da ne voli naročito da crta pozadine i kada god može pušta kolorista Sebastiana Chenga da nekim gradijentom popuni prazninu na kvadratu, ili, kad to ne može, onda se uglavnom rešava za linije koje označavaju brzinu, energiju, dinamičnost. Rezultat je da veliki deo ovog stripa koji se događa u današnje vreme odlikuje određena bezkarakternost, pogotovo što se Ruan i u crtanju lica odlučuje uglavnom za samo nekoliko linija koje generalno identifikuju likove ali im ne daje puno izražajnosti i uvida u unutrašnji život. S druge strane, Ruan je solidan pripovedač i njegove table imaju lepu energiju i čistu naraciju što svakako pomaže da utisak koji sam imao posle čitanja ne bude nepovoljan. Ovo je posebno važno u stripu o borilačkim veštinama gde je ipak maltene neophodno da se u borbi vidi koreografija, odnosno neki logičan sled poteza i onog što oni proizvode i mada Ruan ova pravila povremeno krši, to je uglavnom iz dobre namere, gde crta borbe sa više žarišta u isto vreme pa se usredsređuje samo na ključne momente. Uz dobro kadriranje akcije, i izraženu kinematičnost ali i eleganciju tela koja se bore, ovaj strip na tom planu svakako ne manjka.

Pomenuti kolorista, Sebastian Cheng je vrlo dobar u oživljavanju inače dosta svedenih kadrova i zaslužan je za veliki deo atmosfere a pogotovo za premošćavanje razlike između Tanovog i Ruanovog stila do mere da vrlo brzo prestajete da primećujete da su ovaj serijal radila zapravo dva crtača.

Što se tiče priče, prilično sam se neobično osećao čitajući, s obzirom na to koliko Yang ide na podmlađivanje glavnog junaka, ne u smislu agresivnog retkonovanja i brisanja onog što se do sada dešavalo, već u karakterizaciji koja Shang-Chija čini zaista pomalo mladalački naivnim, nesigurnim u sebe, željnim ljudskog kontakta… Iako u prvoj epizodi protagonist kroz kontemplativni monolog čitaoca podseća na sve što je do sada proživeo i da je u njegovom životu normalno da će pojava privlačne žene po pravilu biti ispraćena bacanjem sečiva u njegovom smeru, Shang-Chiju je ovde vraćen veliki deo mladalačke nevinosti koju je izgubio još u petnaestom broju magazina Special Marvel Edition kada je prvi put ubio za svog oca i suočio se sa činjenicom da je čitav njegov devetnaestogodišnji život izgrađen na laži. Ovaj Shang-Chi danas ne treba da nas podseća na to da ga čitamo praktično pola veka unazad već da samo osveži osnovne motive vezane za lik i njegovu biografiju, ali i da sve to onda smisleno osavremeni. Možda mi je zbog toga bio i manje zanimljiv nego što sam se nadao, ponavljajući ono što o Shang-Chiju već znam, ali na jedan savremeniji ali i pomalo generički način.

Naravno, Shang-Chi se povremeno pojavljivao u Marvelovim stripovima poslednjih godina (poslednji put je bio predmet razularene seksualne požude naslovne junakinje u serijalu Domino) i napravljen je napor da se njegovo prisustvo „normalizuje“, odnosno da se oreol „orijentalnog“ deakcentuje koliko god je moguće kako lik ne bi štrčao u odosu na Spajdermene, i ostale.

No, ovaj miniserijal ide drugim putem, trudeći se da Shang-Chija utemelji u njegovoj porodičnoj – i šire, kulturološkoj – prošlosti i zapravo i predstavlja „mekani“ retkon u kome se Shang-Chi ne samo blago podmlađuje (na početku stripa ga vidimo kako pomaže simpatičnoj kineskoj baki u pekari i flertuje sa njenom nećakom, sav ustreptao kao dječarac koji nema još puno iskustva u životu) već i dobija proširenu priču o svom detinjstvu.

Marvel je već napravio napor da se distancira od „tuđih“ a licenciranih propertija pa je Fu Manchu odavno prekršten u Zheng Zua a nova priča o njegovom poreklu koju u ovom stripu čitamo nas vodi u osamnaesti vek i „Društvo pet oružja“, tajno udruženjhe majstora borilačkih veština koje su prvo predvodila dva brata-čarobnjaka a onda je ostao samo jedan, Zheng Zu koji je, sve do svoje smrti u rukama sopstvenog sina – Shang-Chija, dakako – radio na tome da pokori čitav svet. Ovaj miniserijal nas podseća na neke drage likove iz klasičnog Shang-Chija, kao što je Leiko Wu, lepa i opasna agentkinja britanske tajne službe – Yang piše i jedan zanimljiv dijalog između nje i Shang-Chija gde saznajemo i zašto on koristi visokoparan rečnik i kitnjasto izražavanje – ali je ovo pre svega strip o novim likovima, sestri za koju saznajemo da je Shang imao, da je bila značajan deo njegovog detinjstva provedenog u stalnom treningu, ali i drugim novim likovima povezanim sa Društvom pet oružja. Shang-Chi ovde mora da se ponovo suoči sa tradicionalnim verovanjima vezanim za ostavštinu svog oca, za proročanstva i nasleđa i da sa likovima poptuno uronjenim u ovu vrstu zavereništva, koji samo treniraju za borbu i spasavanje/ osvajanje sveta dopre do tajni koje će mu otkriti nešto novo o svom mestu u svetu, o svojoj porodici, ocu itd.

Što sve u sumi daje pripovest koja je više pripremanje bekgraunda protagoniste za neke buduće radove nego previše uzbudljiva priča samo za sebe. Yang svakako spretno barata klišeima orijentalne pop-mitologije i piše dovoljno brz i dinamičan strip ali likovi su, kako rekoh, novi i nemaju  previše mesta za razradu, pa moram da priznam da bi mi bilo zanimljivije da se strip bavio samo tvrdoglavošću Društva pet oružja da Shang-Chija prepoznaju i privole da im bude predvodnik i njegovim pokušajima da im objasni da je dvadesetprvi vek i da njihove prastare ideje o tome kako svet funkcioniše naprosto nemaju više nikakvu težinu. No, pošto je ovo „pravi“ superherojski strip a ne neka indie dekonstrukcija, ovo je samo delić narativa a ostalo su borbe sa oživljenim mrtvacima, mitološkim zvjerima i vizije davno preminulih predaka. I mada Yang svakako ima zanatske veštine da ovo sve uplete na čitak i pitak način, priča mi je na kraju delovala previše klišeizirano sa vrlo slobodnim korišćenjem fantastičnih elemenata koji su u primetnom kontrastu sa likom samog Shang-Chija za kog je napravljen napor da nam se prikaže kao mlađi, utemeljeniji u svakodnevnom, manje sviknut na onostrano.

Naravno, možda sam samo ja očekivao da ovaj strip bude nešto drugo, svedenija priča bliža špijunskim trilerima sa kung fu razrešenjima, kakvi su bili stari Shang-Chi naslovi. Ovaj miniserijal nije takav i mada koristi slične elemente, on mnogo više akcentuje mitologiju, onostrano i natprirodno nego što nam daje momka pobeglog od konspiratološkog ludila koji pokušava da nađe svoje mesto u savremenom svetu iako mu je to, sasvim eksplicitno, uokvirujući narativ. Da je crtež nešto karakterniji a priča više usredsređena na likove nego na istorijsko i fantastično, u ovome bih i više uživao. S druge strane, kako je jasno da je ovo, kako rekoh, samo priprema za nove stripove o Shang-Chiju, nadam se da je sada, kada je novi status-kvo utvrđen možemo da idemo dalje sa manje generičkim, zanimljivijim pričama.