Ponukan podsećanjem druga Ridiculusa da je Manhunter praktično prvi američki mejnstrim strip koji se ozbiljnije uhvatio u koštac sa prezentiranjem istočnjačkih borilačkih veština i mističnih filozofija što uz njih idu ruku pod ruku, a kako se najnovija, de luks edicija ovog stripa upravo pojavila u prodaji tako sam i odvojio malo vremena da pročitam Manhunter by Archie Goodwin and Walter Simonson Deluxe Edition i podsetim se i sopstvene mladosti ali i vremena kada je uvođenje istočnjačkih oružja, koncepata i terminologije u američki stirp bila inovativna i uzbudljiva praksa.
Naravno, da se ne zabunimo, ovaj strip je toliko star da ga ja svakako nisam mogao čitati u vreme kada je originalno izlazio na engleskom, na kraju krajeva, 1973. godine ja još nisam znao ni sva slova, fer je reći da nisam znao ni jedno, a engleski neću početi da učim još bar tri godine – mislim da je rođenje mog mlađeg brata te godine donelo svu potrebnu zabavu dvogodišnjem Mehmetu i da su stripovi još bili par sezona u budućnosti za njega.
No, naravno, to ne znači da Manhunter za mene nema nostalgičnu vrednost jer sam ga, kao i većina ondašnjih stripu naklonjenih Jugoslovena, čitao u Borbinom magazinu Laser koji je u toj nekoj prvoj polovini osamdesetih godina donosio probrane radove izdavača kao što su bili britanski 2000 AD (ovo je bio moj prvi susret sa Sudijom Dredom), ali i američki Marvel, DC i Eclipse. Nazvan – korektno – Lovac na Ljude, Manhunter je krenuo sa izlaženjem u 23. broju Lasera 1984. godine, deleći stranice sa Marvelovim Skull the Slayerom (koji je ovde bio preveden kao Skal Osvajač, za razliku od njegovog prvog pojavljivanja u Denisu sedamdesetih godina gde je imao, usuduću se da kažem, mnogo srpskije ime – Gvozdeni Bil), Supermenom i Sudijom Dredom. Originalno kreiran u formi kratkih priča od po osam strana, Manhunter je bio praktično idealan za ovakvo publikovanje gde je delio magazinski prostor sa drugim stripovima, ali, nažalost, publika koja je čitala Laser nikada nije dočekala eksplozivno i dramatično finale Manhunterove, jelte, životne priče. Laser je igrao ne baš jedno leto ali zapravo ne ni mnogo duže, izbacujući za nešto više od godinu dana 28 brojeva pa smo tako u poslednjem, dvadesetosmom, videli hvatanje zaleta za veliko finale, i dramatični sukob između Manhuntera i njegovog senseija, Asana Nitobea, ali nikada nismo svedočili kraju narativa koji je bio toliko moćan da je čak i Betmen morao da se umeša iako mu je eksplicitno rečeno da se ne pojavljuje.
Utoliko, tridesetsedam godina nakon što sam počeo da čitam Manhuntera i 47 godina nakon što je prestao da izlazi u svom originalnom izdavačkom programu, saznao sam kako se stvari završavaju i konačno mogao da ispustim vazduh. Ako to nije ono što Amerikanci nazivaju „closure“ onda ne znam šta je.
Manhunter je svoj oreol kultnog, obaveznog štiva, da bude jasno, stekao tek retrospektivno, kada je buduća istorija kontekstualizovala ovaj u svoje vreme srazmerno opskurni akcioni naslov i pokazala njegovu važnost pa i uticajnost. Kada je počeo da izlazi, Manhunter je bio samo način da se popune zadnje stranice u magazinu Detective Comics koga je te 1973. godine uzeo da uređuje i piše legendarni Archie Goodwin. Goodwin u svom predgovoru za Manhunter kolekciju iz 1979. godine (a koji je uredno reprintovan i u svim kasnijim kolekcijama) objašnjava da je Detective Comics tada bio na prilično niskim granama, pa da je on utoliko imao odrešene ruke da proba i neke potencijalno eksperimentalne pristupe. Betmen je tada imao još dva tekuća naslova pa je Goodwin, shvatajući da ne može da ide na preterano radikalne promene status kvoa u glavnom stripu, rešio da oproba sreću kreiranjem dopunskog stripa na zadnjim stranicama a koji će kanalisati njegovu – u to vreme svakako prilično egzotičnu, za američko područje – ljubav ka japanskom stripu.
Pojma nemam odakle Goodwinu pristup mangama početkom sedamdesetih i koliko ih je zapravo čitao ali neosporan je fakat da je Manhunter imao istočnjačka oružja i reference na nindže u vreme kada je Amerika tek proživljavala svoju romansu sa upravo preminulim Bruceom Leejem i, zahvaljujući njemu, kao i televizijskoj seriji Kung Fu bila na vrhu prvog od talasa popularnosti istočnjačkih borilačkih veština u popularnoj kulturi. Naravno, stripovi će onda preuzeti štafetu pa će, kako sam pre neki dan pominjao, DC imati Richarda Dragona a Marvel svoje Kung Fu serijale (naravno, i drugi su imali svoje radove a meni u posebno lepom sećanju ostade španski El Cuervo Josea Ortiza, veoma očigledno inspirisan filmovima u ojima je igrao Bruce Lee, a koga je Denis objavljivao pod naslovom Gavran), a što će sve kasnije doživeti i svoj drugi talas u osamdesetima sa Golan-Globusovim filmovima o nindžama koji su posle porodili i Američkog nindžu, pa i Karate Kida, a u stripu smo dobili Franka Millera i gomilu nindža u Daredevilu…
Goodwin je bio inspirisan naslovom Manhunter, a koji je pripadao stripu iz četrdesetih na kome su radili između ostalog legendarni Joe Simon i Jack Kirby i gde je titularni heroj bio prevashodno borac protiv kriminala. U novoj verziji, Goodwin je rešio da samo upotrebi koncept „lovca na ljude“ i uveže ga sa svojom ljubavlju ka samurajima i nindžama, a presudno za to kako će ovaj strip izgledati bilo je to što je za crtača odabran u to vreme mladi i još nedokazani Walter Simonson.
Naravno, Simonson će kasnije postati jedan od najcenjenijih crtača u američkom superherojskom stripu svih vremena, sa legendarnim radovima na Thoru, Orionu, X-Factoru itd. ali je početkom sedamdesetih, sveže sa fakulteta, imao samo nekoliko stranica Star Slammersa koje je radio kao deo diplomskog rada pa su ga urednici uglavnom ubacivali da crta stripove koji se događaju u svemiru. No, Goodwin je, videvši kako je Simonson nacrtao Bitku kod Alamoa, zaključio da mladi crtač verovatno može da pruži i nešto više i ostalo je istorija.
Manhunter je, kako sam Goodwin svedoči, bio totalna kolaboracija, sa scenarijima za prve dve epizode koji su još i bili detaljnije ispisani da bi posle toga on i Simonson samo proveli po jedno veče razgovarajući o zapletu sledećih epizoda, a onda bi Simonson nacrtao table na koje će Goodwin posle upisati tekst. „Marvel metod“ u srcu DC-ja nije, verovatno, bio toliko egzotičan ali Goodwin kaže i da je Simonson bio ekstremno inspirisan i posebno nadahnut da nalazi inovativna grafička rešenja kako bi u kratke, osmostranične epizode ugurao i akciju i karakterizaciju i špijunsku intrigu, a što je zauzvrat inspirisalo i njega pa je u Manhunter, koji je bio samo strip za popunjavanje prostora, ulagao više vremena i razmišljanja nego u Betmena koji je bio glavna zvezda Detective Comics.
Manhunter je možda mogao da ima i više budućnosti, ali Goodwin je pred kraj rada na serijalu odlučio da prihvati ponudu Warren Publications da se vrati kod njih i uređuje njihova izdanja pa je time morao i da napusti svoj rad na Detective Comics. No, DC mu je omogućio da dovrši priču o Manhunteru i on i Simonson će sedmom epizodom, pompezno naslovljenom Götterdämmerung i raspičenom na bogatih dvadeset strana, dovesti narativ do kraja i dati nam nešto što u superherojskim stripovima ni tada, a još manje danas, nije bilo baš uobičajeno: definitivni kraj.
Naravno, Manhunter nije bio specijalno popularan strip u vreme kada je originalno izlazio i zapravo, aktuelna kriza sa štamparskim papirom je podrazumevala štampanje na papiru slabijeg kvaliteta pa je Simonsonov detaljni crtež zapravo dosta izgubio na jasnoći zbog nižeg kvaliteta štampe, ali je DC ovo ispravio prvo kolekcijom iz 1979. godine, zatim onom iz 1999. godine a koja je dodala svojevrsni epilog u novoj epizodi i onda i ovom Deluks kolekcijom od pre tri dana.
I Simonsonu i Goodwinu je Manhunter bio jedan od najomiljenijih stripova koje su ikada uradili, do mere da nikada nisu želeli da naprave nastavak iako je ponuda bilo. Elegantno vođenje priče kroz nekoliko kratkih epizoda, gde je morala biti pružena samo krtina, bez uokvirujućih narativa i digresija, kao i nedvosmislen kraj kakav su pružili svakako su Manhunter učinili drugačijim od ostatka ponude ranih sedamdesetih.
Druge stvari koje ovaj strip odvajaju od svojih savremenika su svakako Simonsonov inspirisani crtež ali i ta kombinacija superherojskog mizanscena, špijunskog narativa i, naravno, „istočnjačkog“ mirisa. Podrazumeva se da je iz današnje perspektive Manhunter vrlo „whitewashed“ strip u kome beli protagonist nauči sve tajne nindžutsua za nekoliko meseci treninga od poslednjeg živog japanskog majstora, ali ovo je svakako bilo u skladu sa wish-fulfillment senzibilitetom onog vremena i treba biti pozitivan, prepoznati da je Manhunterov kostim bio inspirisan samurajskim oklopima, a da je njegovo korišćenje šurikena, ali i pojavljivanje sai-bodeža i nunčaku mlatova bilo uzbudljivo i inovativno za svoje vreme. Simonson će Paulu Kirku, kako se Manhunter „u civilistvu“ zvao, dati i pištolj, klasični Mauzerov model C96 razvijen još potkraj 19. veka i sa jako dugim „životom“, čime će kreirati određenu sponu sa njegovim poreklom iz četrdesetih, a Goodwin će ga obdariti i „healing factorom“ nekoliko godine pre nego što će Marvelov Wolverine ovo standardizovati za mnoge buduće superheroje.
Narativno, Manhunter je globtroterska špijunsko-akciona ekstravaganaca o tajnom planu da se svet pokori i jednom čoveku koji se bori protiv kultu-nalik organizacije što obećava ne samo pravičan poredak već i produženi život, ali se, o gorkog li iznenađenja, služi sasvim nemoralnim načinima da ovo postigne. Spakovana u kratke epizode od po osam strana i nabijena scenama borbe, ova pripovest ima određenih sličnosti sa britanskim stripovima o Modesty Blaise i Jamesu Bondu koji su šezdesetih popularisali ovakav „moderniji“ žanrovski pristup, narativno nešto nezgrapnija, ali grafički svakako spektakularnija.
Manhunter ima određene standardne boljke svoje ere, raspisanog Goodwina u nekim momentima gde je to sasvim nepotrebno jer nam Simonsonov crtež daje sve neophodne informacije, recimo, kao i ponešto zastarelu karakterizaciju, ali je format od osam strana svakako pomogao da se mnogo sala ovde izbaci na vreme i da dobijemo uzbudljiv, palpi narativ koji nas vodi na egzotične lokacije i daje nam sve potrebne motivacije za moćne tuče koje Simonson crta. Uvođenje Betmena pred kraj, koji pritom na nekoliko mesta čitaoca obaveštava o pogibiji „svog najboljeg prijatelja“ čije se ime, eto još jednog iznenađenja, ne rimuje sa „Bobin“, je neka vrsta legitimacije Manhuntera u širem DC-jevom kontinuitetu i prilika da Simonson pokaže kako mu dobro ide spajanje svog borilačkog stripa sa klasičnijim superherojskim stilom onog vremena.
I, mislim, ide mu fantastično. Simonsonu je ovo, praktično, prvi „veći“ strip i, u eri kojom su harali Neal Adams, Jim Aparo i Carmine Infantino, Walt će pokazati da je ne samo dorastao starijim kolegama – pogađajući DC-jev „kućni stil“ tog vremena bez greške – već i da ima štogod da ih i sam nauči na planu pripovedanja. Manhunter je izvanredno ekonomično pričan strip sa Simonsonom koji na stranice koje bi u tuđim rukama izgledale pretrapno i nečitko, uspeva da udene mnogo elegantnih kompozicija – što će biti njegov zaštitni znak tokom cele karijere – i izvrsnih scena akcije i borbe, a da opet ne žrtvuje karakterizaciju i atmosferu.
U verziji i iz 1999. godine, a tako je i u novom, Deluks izadnju, ova kolekcija ima i „The Final Chapter“, gorkoslatku kodu priči o Manhunteru a koju su Goodwin i Simonson odlagali decenijama jer nisu želeli da kvare zaokruženost originala. Nažalost, nakon dogovora o tome kako bi zapravo mogao da se naravi još jedan strip o Manhunteru a da se ne poremeti savršenstvo onog što je ispričano, Goodwin je umro a Walter će na nagovor svoje supruge Louise, uraditi poslednju priču kao seriju „nemih“ tabli, bez teksta koje, zahvaljujući njegovom perfektnom pripovedanju, daju poslednju priču o Manhunteru na jedini moguć način, zaokružujući narativ koji će odati poštu i fiktivnom Paulu Kirku, ali i (ne više) živom, stvarnom, Archieju Goodwinu. Manhunter je tako od i doslovno „malog“ stripa, postao važan simbol karijera dvojice među najvećim autorima superherojštine u SAD pa je meni milo ne samo što je DC ponovo publikovao ovaj važan delić svoje istorije već i da mi je to dalo podsticaj da konačno Manhuntera pročitam do kraja i saznam kako se sve završilo posle više od tri i po decenije. Excelsior, što bi rekao Stan Lee.
