Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 06-02-2021

Pre nego što zaronimo u ovonedeljnu metal poplavu, evo malog reklamnog bloka. Naime, ako ste do sada čitali ove moje metalne preglede i u sebi mislili „ovo je mnogo dobro, tako želim da se brendiram Mehmetom“, e pa, neko je čuo te vaše neizgovorene i, da bude jasno, sasvim sramotne misli i molitve. Taj neko je Krobilad, cenjeni ovdašnji dizajner, talentovani ilustrator, infamozni strip-kreator („patrioti“ mu cepali izložbu zimus), bivši uspešni gejm-diveloper i autor mnogobrojnih grafičkih rešenja za odevne predmete koje moja žena i ja rado kupujemo i nosimo (da se razumemo, ona ih kupuje – ja sam odavno prerastao kupovinu odeće). Inspirisan valjda aliterativnim naslovom koji dajem ovim metalnim pregledima na svom blogu, Krobilad je napravio ubedljiv metalski logo i stavio ga na neke lepe majice i dukseve. Njegova onlajn prodavnica je ovde, a istaći ću da posebno cenim to što pred muškog modela postoji i ženski kroj majice, detalj neretko previđan od strane proizvođača metal merčandajsa. Narano, pošto sam ja sada gojazan čovek, najbolje mi stoji (uniseks) dukserica koja je ne samo udobna već i od veoma kvalitetnog materijala, kao što su i majice. Utoliko, preporučujem ove odevne predmete bez ikakvih rezervi uz napomenu da ja nemam apsolutno nikakve ekonomske veze sa njima i da ih je autor, zapravo, kreirao potpuno samostalno te da sam za njihovo postojanje saznao tek kad su bili gotovi. Zahvalnost i respekt! A sad da vidimo šta smo imali tokom nedelje:

Blek metal! Pa još iz Hrvatske! Zagrepčani Muka na svom novom EP-ju, Patologija Poniznosti sviraju veoma dobar, veoma dobro napisan i izveden black/ death metal. Ovo je muzika koja uspešno nosi svu potrebnu dramu modernog blek metala, sa jakim, ekspresivnim emotivnim nabojem ali i progresivnim harmonskim sadržajem, dok su aranžmani zadovoljavajuće kompleksni i nude ne samo uzgbudljive, nepredvidive pesme već i uvid u odličnu uvežbanost benda. Ako kažem da me ovo u vrlo pozitivnoj konotaciji podseća na novija izdanja 1349 onda je to valjda dovoljna pohvala. Povrh svega, EP je odlično snimljen i produciran, sa zvukom koji se veoma dobro uklapa u složene, dinamične ali ne besmisleno prekomplikovane aranžmane. Izvrsno izdanje za komšije koje još malo pa slave deceniju rada.

https://muka.bandcamp.com/album/patologija-poniznosti

Za svoje prvo izdanje u 2021. godini ruski Wintaar spremio nam je album Ice Heart Of The Urals. Za bend koji je samo u prošloj godini izdao devet albuma, Wintaar su prilično solidni na ovom izdanju. Čuje se da je sada ovo „praviji“ bend a ne samo kućni solo-projekat momka po imenu Евгений Пильников, pa je i ovaj album, iako sirov i vrlo „andergraund“ po senzibilitetu, spravljen prilično sigurno, spajajući tu „zimsku“, pustošnu estetiku melodičnosti i meditativnosti sa jednom organskijom, prijemčivijom svirkom. Пильников je i ovde autor sve muzike i odsvirao je sve gitare i odradio sve vokale, ali bubnjeve je uradio prošle nedelje vrlo hvaljeni Zane Young pa je i Ice Heart Of The Urals primetno zreliji materijal ugođen sa vašim zimskim potrebama za hibernacijom i kontemplacijom:

https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/ice-heart-of-the-urals

Oclofobia je strah od gomile ljudi, a istovremeno i sjajan čileanski blek metal bend. Njihovo prvo izdanje, EP nazvan Vendémiaire donosi četiri pesme epskog zvuka i ubedljive, snažne svirke pune emocija ali onih propisno metalskih, bez mnogo skretanja u „popičnije“ vode i koketiranje sa šugejzom i post rokom. Oclofobia su meni zato veoma dobri ovde, sa dvojicom članova koji izvrsno sviraju i pevaju i gde su pesme melodične ali sirove i snažne. Obojica članova Oclofobije sviraju već zajedno u drugim bendovima pa se ovde svakako čuje iskustvo i znanje, a meni je neočekivano sjajno legla ova emotivna, ekspresivna muzika koja je pritom energična i abrazivna baš koliko treba. Pa još i Fridrih na omotu.

https://oclofobia.bandcamp.com/album/vend-miaire

Prošle nedelje pominjani Elegiac, a Zane Young nam je za nastupajuće proleće spremio i treću kompilaciju u svojoj seriji prepakivanja starih snimaka. Archaic Dissonance, Vol.3 treba da izađe u Maju, a već sada se može priorederovati (i to uz popust os 20%) i mada je ovo manje fascinantno za moje uši od izvrsnog recentnog albuma Father of Death, Young ovde svejedno nudi lep uvid u svoje ranije radove i različite facete sirovog, psihodeličnog blek metala koji pravi:

https://carelessrecords.bandcamp.com/album/archaic-dissonance-vol-3

Throne Of The Black Moon su iz Spokejna u Vašingtonu i njihov debi album, Upon the Altar of Wrath nudi dopadljiv, raznovrstan blek metal koji je tehnički vrlo impresivan (sa sve aranžmanima koji imaju i horske deonice) i čuje se da se bend izrazito potrudio oko kompozicija i produkcije. Ovo nije muzika koja hvata na prvu loptu odmah pamtljivim rifovima, ali ima svoju dubinu i zapravo me je album vrlo lepo držao celim svojim tokom nudeći interesantne i maštovite kompozicije:

https://throneoftheblackmoon.bandcamp.com/album/upon-the-altar-of-wrath

Brazilski solo projekat atmosferičnog, depresivnog blek metala, Pessimista, ima novi EP, Ocaso i nudi četiri pesme prijatnog, sanjivog, melanholičnog blek metala koji je istovremeno vrlo sveden, produkcijski i aranžmanski. Time meni više i prija. Naravno da je lepo da muzika ima raskošniju produkciju ali kod depresivnog blek metala se ovo često pretvori u jednu zvučnu supu koju ja ne mogu da svarim. Pessimista sa svojim demo-kvalitetima produkcije i pesmama usredsređenim na osnovne teme zapravo vrlo lepo, pankerski, kanališe potrebnu emociju i meni je to na ovom izdanju potaman:

https://pessimista.bandcamp.com/album/ocaso

United in Demonic Warfare je idealno ime za split album dva krvoločna andergraund blek metal benda. Ovo izdaje Nuclear War Now! Productions tako da odmah znate da je tr00, a na jednoj strani splita su Demonic Apparition iz Kanade, nov bend sastavljen od nekih iskusnih članova, pružajući šest pesma gadnog, lo-fi, pankerskog blek metala. Slušljivo ali kad su na drugoj strani brazilski veterani bestijalno-militarističkog blek metala, Goatpenis, rekao bih da Demonic Apparition treba da se zahvale nečastivom na prilici koja im je pružena. Goatpenis su, i posle trideset godina, u finoj formi, pružajući takođe prilično pankerski, mid-fi blek metal koji ima osećaj za dinamiku i dramu i nije samo zakivanje sve vreme. Lepo:

https://nuclearwarnowproductions.bandcamp.com/album/united-in-demonic-warfare

Za ovonedeljnu porciju atmobleka, evo prvog albuma solo projekta Udånde. Ova reč na Danskom znači „izdahnuti“ i, kao i na našem jeziku, podrazumeva i onu mračniju konotaciju ispuštanja poslednjeg daha. Idealno za atmosferični blek metal, svakako a Rasmus Ejlersen, koji, kako nas izdavač obaveštava, sada svira bas-gitaru za (takođe nominalno jednočlani danski projekat) Afsky, na albumu Life of a Purist ima sedam pesama vrlo agresivnog zvuka ali hipnotičkih kompozicija, što je kombinacija koja će prilično testirati vašu izdržljivost. Da ne bude zabune, ovo je vrlo solidno, ali agresivan miks i mastering zaista od čoveka zahtevaju svestan napor da izgura ceo album a da se ne udavi. Ako ste mladi, snažni i izdržljivi, Life of a Purist je za vas:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/life-of-a-purist

https://udande.bandcamp.com/releases

A ako biste pre da čujete zvuk čoveka koji se potpuno rastače kao ličnost i sasvim predaje Sotoni na korišćenje, pa, Bandcamp je PREPUN kućnih solo-blek metal projekata ovog tipa. No, Death Wailing iz Londona je par bitnih nijansi iznad proseka, sa nešto boljom produkcijom i značajno više truda uloženog u komponovanje pesama pa njegov novi EP, A Vehicle For Satan, vredi da se posluša.

https://deathwailing.bandcamp.com/album/a-vehicle-for-satan

I drugi album norveških Misotheist stiže sa samo tri pesme, baš kao i prvi, ali pesme koje imaju dosta supstance i kvaliteta. A i traju, poslednja, Acts of the Flesh je pravi ep od šesnaest minuta pa ne bi trebalo da se iko oseti zakinuto. Misotheist i dalje sviraju dosta moderan blek metal ali sa tim prepoznatljivim nordijskim, „hladnim“ zvukom, dosta hipnotičkih ponavljanja istih fraza i žestinom koja meni prija. Acts of the Flesh koja album zatvara je kompleksan i zanimljiv komad muzičkog teatra i Misotheist za svoj drugi album, nazvan, pompezno, For the Glory of your Redeemer svakako nude odličan program:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/for-the-glory-of-your-redeemer

Ne valja da bez Grka prođe i jedna metalna nedelja, pa tako ove imamo fenomenalno nazvani trio iz Lamije, Human Serpent sa svojim četvrtim albumom, Heirlooms Eternal. Sam bend za album veli da je ovo „the most aggressive, soul-suffocating and mind-destructive Human Serpent album“ i to će vas adekvatno pripremiti na količinu krljanja koje pravoslavna (a satanistička) braća priređuju. Ovo je duševan, emotivan album, sa dosta melodije, ali odsviran apsolutno ubitačno, uz jedan sasvim organski, ljudski pristup. Heirlooms Eternal, i pored nabudženog mastera, zapravo ne zvuči kao ploča koja je preterano peglana u studiju, sa muzičarima koji su iz sebe izvukli daleko najbolje izvedbe i osećajem da prisustvujete maltene živom izvođenju ploče koju su nosili u sebi godinama. Odlično!!!

https://humanserpent.bandcamp.com/album/heirlooms-eternal

Šta tek reći za ukrajinski duo Ulvegr kome je Isblod šesti album za deset godina rada? A zvuči kao da je sam pakao naučio da svira gitare i bubnjeve i uleteo u studio posle noći provedene igrajući Street Fighter protiv cele japanske reprezentacije odjednom. Ulvegr uopšte ne zvuče tipično ukrajinski, naprotiv, ovo je, kako i ime benda (sugeriše ali i nazivi pesama koji su svi na Norveškom), muzika u najvećoj meri inspirisana skandinavskim blek metalom pa ovde nema melanholičnih, slovenskih pasaža već je na programu samo brutalno rešetanje. Ima mnogo bendova koji misle da je „blastbit sve vreme“ način da prikažete da ste tr00, ali samo mali procenat istih ima dovoljno dobre pesme da opravda ovaj pristup. Ulvegr su baš ovo, sa pesmama koje, iako miks forsira bubnjeve i vokal a gitara poliva iz pozadine, imaju teme, rifove i melodije što izdržavaju besomučni juriš Odalvovih bubnjeva i vode vas pravo u satanističku nirvanu.

https://ulvegr.bandcamp.com/album/isblod

Pređimo na sporiju muziku, odnosno na stoner, doom, psihodeliju… Wolves Like Me iz Manhajma su dopadljiv bend braće koji na albumu Who’s Afraid? vrlo lepo kanališe svoje ’60s uticaje, kombinujući klasičan, bluzerski rok, nešto pankerskiji faz-rok i vrlo lepo odmerenu, sanjivu psihodeliju. Sve je to izrazito vozački, ima gruv i energiju a da nije nužno glasno i agresivno i dva brata i njihov treći drugar pišu jako prijatne pesme koje umeju da kreiraju i vrlo kinematsku atmosferu (slušajte Pills kojoj ni Tarantino ne bi oprostio). Bend je raznovrstan ali u svakoj pesmi ima izražen karakter a dodatne pluseve dajem na prijatan, prostran miks. Trešnja na vrhu torte je to da daunloud izdanje albuma dobijate po ceni koju sami odredite. Fenomenalno:

https://wolveslikeme.bandcamp.com/album/whos-afraid

Split EP House Arrest nudi nam interesantnu kombinaciju žanrova. Gravity Kong na A strani sviraju skoro „čist“ bleksabatovski doom metal i mada imaju određene sirovosti u izvedbi, njihove tri pesme su pune prijatnog gruva i velikih, lepih rifova koji bluzu daju onu okultnu, metalsku oštricu što je tako volimo. Torvus, pak, na drugoj strani, sviraju sve, od thrash metala preko sludge metala pa sve do dooma, nudeći malo dezorijentišući ali zdrav materijal ispunjen snažnim rifovima i znojavom svirkom. Kvalitet zvuka oba benda je malo sirov, ali to ovom izdanju svakako daje i miris pravog andergraunda pa ga vredi poslušati a i kupiti po ceni od „kolko date“ koju bendovi nude:

https://torvus.bandcamp.com/album/house-arrest

https://gravitykong.bandcamp.com/album/house-arrest

Pensilvanijski Gloom Doom je izbacio simpatičan EP, Torn sa četiri pesme abrazivnog, distorziranog ali sasvim elegantnog garažnog metala koji kombinuje hardcore, sludge i doom metal. Ovo nije ni preterano inovativno niti je snimljeno nešto specijalno skupo, ali Gloom Doom imaju srca i karaktera pa je meni to bilo simpatično:

https://gloomdoompa.bandcamp.com/album/torn-ep

Nijemci The Ruins Of Beverast su mi već bili zanimljivi prošle godine, a novi album, njihov već šesti po redu, naslovljen The Thule Grimoires sadrži praktično sve što pošten čovek može da poželi od savremene kombinacije black metala i doom metala. The Thule Grimoires je ploča epske širine (i dužine, sa skoro sedamdeset minuta trajanja), te pesmama koje se ne žure nikuda, čak ni kada idu brzo. Za The Ruins Of Beverast najvažnija je jedna svečana, pomalo distancirana amtosfera koja se ne menja ni u pesmama vrlo visokog tempa, pa čitav album zvuči najpre kao serija obrednih pesama koje savršeno kombinuju različite metal pristupe a ne plaše se ni da se pomere malo preko granice metala, uvek, ipak, suštinski ostajući, duboko u mračnim ambisima ekstremne metal-muzike. Pomalo ravan zvuk gitara me je isprva malo žuljao, ali bend me je pridobio odličnim kompozicijama i mnoštvom dobrih ideja. Vrlo dobro:

https://theruinsofbeverast.bandcamp.com/album/the-thule-grimoires

Mađarski psihodelični asortiman obogaćen je upravo još jednim vrlo lepim albumom improvizovanog, psihodeličnog, instrumentalnog roka. Ovo je ekipa koju već znamo, Bence Ambrus iz Lemurian Folk Songs ovde svira bas i ostali članovi se takođe provlače kroz bendove koje inače svako malo pominjem a aktuelni projekat je imenovan Pilot Voyager. Nuclear Candy Bar ima pet pesama odličnog psihodeličnog džemovanja sa lepim zvukom i vrlo prijatnim, izrazito spontanim izvedbama koje mogu da se slušaju ukrug i po nekoliko sati. Pri svemu tome i cena je onoliko koliko date, pa, svakako, dajte:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/nuclear-candy-bar

I meksički Rostro Del Sol nudi na svom istoimenom albumu vatrenu psihodeliju i energično džemovanje. Ova ekipa svoj zvuk ne bazira samo na bluziranom hard roku već ovde ima i solidna količina fank pa i džez elemenata sa razigranim orguljama i saksofonom u postavi. Rostro Del Sol time nude jedan eksplozivan, psihodelični a progresivni instrumentalni program koji pritom zvuči prirodno, skoro garažno a dobro producirano i hvata pravo za srce. I ovaj album i pored toga što je FANTASTIČAN prodaje se po ceni koju sami odredite pa nikako ne čekajte da vas molimo:

https://rostrodelsol.bandcamp.com/album/rostro-del-sol

Portugalski ShiMa razbijaju na svom drugom albumu, prosto nazvanom Vol. 02. Ovo je robusna, energična instrumentalna rokčina negde između psihodeličnog stonera i progresivnog hard roka, sa pesmama koje zvuče spontano i prirodno, radije nego komplikovano i „matematički“. ShiMa imaju snažan, vrlo stonerski zvuk i neke pesme (Iguana, recimo) bazirane su na teškim, valjajućim stonerskim rifovima, međutim album u celini voli spontanost, improvizaciju, soliranje i neke pesme se vrlo uspelo odriču težine i distorzije (Kangribôque) da bi proširile polje borbe. Sjajno:

https://shima-pt.bandcamp.com/album/vol-02

GUNLÖD su iz Bordoa u Francuskoj i na svom istoimenom, prvom albumu, nude užasno teški doom metal sa stonerskom, spontanom energijom i nežnim ženskim vokalima. Ime benda i albuma odnosi se na asteroid koji je opet vezan za ime iz nordijske mitologije, ali teme samo nekih pesama su „kosmičke“, dok su druge prizemljenije, prva se zove Elephant, druga Good Fuzz i tako redom. Ovo je, dakle, doom metal koji voli da se igra i da mu publika igra, a mada je miks malo problematičan, sa vokalom koji kao da pluta nad matricom (doduše, treba uzeti u obzir da je ovo snimano uživo), bend svakako ima svoje kvalitete. Album se nudi po ceni koju sami birate i nesumnjivo je vredan da mu posvetite određeno vreme:

https://gunlod.bandcamp.com/releases

Živi album portlandskih Jesus Christ Muscle Car naslovljen Play It to the Back: JCMC Live počinje rečima da je u pitanju poslednji koncert benda i u svirci koja sledi svakako se čuju vatra i energija koje potiču iz osećaja da se završava jedna era u životu muzičara. No, ovo je koncert odsviran još 2015. godine, nakon otprilike godinu dana funkcionisanja benda, kao poslednji na turneji a pre nego što će se članovi raseliti u različite gradove i države. No, kako se pokazalo, Jesus Christ Muscle Car su nastavili da funkcionišu, da drže turneje i snimaju pa je ovaj dokument više podsećanje na gorkoslatki momenat koji na kraju nije ništa pokvario. Svejedno, album je ubistven, sa teškim, moćnim heavy rockom koga Portlandjani valjaju, dobrim snimkom i odličnom svirkom. JCMC imaju u svojoj muzici dosta bluza ali ona je veoma teška i snažna, sa dovoljno udica i za normalnu publiku tako da ovo ne treba nuditi samo nekakvim desert rock i stoner rock džanikjima:

https://jesuschristmusclecar.bandcamp.com/album/play-it-to-the-back-jcmc-live

Tia Carrera iz Ostina u Teksasu na albumu Viral Sessions nudi baš ono što očekujete: improvizovani, instrumentalni stoner rok snimljen u kućnom studiju i mada daleko od toga da mislim da je ovo esencijalna ploča za Februar 2021. godine, zapravo sam se iznenadio koliko su ovi bluzirani, fazirani heavy džemovi na kraju prijatni za uho. Nije to suptilna muzika, niti je suptilno snimljena, ali momci vrte dobar gruv a gitarista Jason Morales ume da nagazi wah wah kako treba i odradi masne, vrlo prijemčive solaže. To je ponekad sasvim dovoljno:

https://tiacarrera.bandcamp.com/album/viral-sessions

Njemački Endlingr nažalost nemaju Bandcamp pa njihov prijatni album From the Molten Vaults morate da ili kupite fizički ili da ga strimujete. Dobrom, preživećemo, a Endlingr nude instrumentalan i prilično sanjiv – ali u dobrom smislu – psihodelični (post?)rok zvuk, koji voli da se kreće između dinamičkih ekstrema, kreirajući ponekad čistu meditativnu atmosferu, a ponekad mišićavi gruv. I jedno i drugo im lepo polazi za rukom bez preteranog oslanjanja na volumen i ovo je izuzetno prijatna ploča:

Moskovljanin Сергей Косин nastavlja da izbacuje izdanja u okviru svog jednočlanog melanholičnog doom projekta Dog Chasing Sun. Najnoviji album, odgovarajuće nazvan The Lowest Point (jer gde biste se uopšte nalazili na početku Februara 2021. godine) donosi teške, moćne gitare, spori tempo i dugačke pesme gde se uživa u tužnim, odjekujućim melodijama koje nose sav taj depresivni, melanholični senzibilitet bolje nego što bi riječi ikad mogle. Косин je popravio produkciju i mada Dog Chasing Sun i dalje ima jednu prepoznatljivo „kućnu“ dimenziju u svom zvuku, ovo je vrlo slušljivo i prijatno, podsećajući malo na neke projekte Justina Broadricka. I daje se za onoliko para koliko sami volite da date. Dajte:

https://dogchasingsun.bandcamp.com/album/the-lowest-point

Bleeding Antlers iz Londona su bend koji na svom prvom albumu, Stagmata (kapirate – stag je jelen na engleskom) ima osvežavajuće originalan pristup stoner/ doom podžanru, kombinujući mitološke motive i folklorne melodije sa energičnim, teškometalnim zvukom. Dobro, nije ovo prvi bend koji radi tako nešto ali Bleeding Antlers sve ovo rade sa jednim proggy naklonom, a da je njihova muzika pritom srazmerno jednostavna, prirodna i prirođena publici koja bi samo da pije i da pleše. Album je podugačak, sa trinaest kompozicija i mnogo ideja koje bend gleda da istraži, ali se uvek držeći te gruvi-stoner/ doom estetike pa je i pored prebudženog zvuka ovo vrlo uputno da se čuje:

https://bleedingantlers.bandcamp.com/album/stagmata

Kalifornijski Garbeast je imao jedan demo pre nekoliko godina pa dugo šutao da bi se ove godine vratili kao dvočlana operacija, sa EP-jem Blood Eagle koji je, pa, odličan. Ovo su četiri pesme ekstremno moćnog, teškog, valjajućeg sludge-doom zvuka koje imaju neizdrživo zarazan gruv ali i tu neku preteću, a prijemčivu atmosferu. Skoro idealna kombinacija, posebno sa bendom koji ume da napravi i predigru i ozbiljno nas pripremi za momente kada krene da roka glasno i puca iz svih oružja (slušajte Firewater!!!!). Naravno, sve to zvuči jednostavno kad se čuje, ali treba umeti praviti muziku koja ostavlja utisak ovakve prirodnosti i spontanosti, a treba je znati i snimiti. Garbeast umeju i jedno i drugo i nadam se da je Blood Eagle početak njihove dinamične i uspešne diskografske aktivnosti:

https://garbeast.bandcamp.com/album/blood-eagle

Space Caravan su iz Pensilvanije a njihov album, takođe nazvan Space Caravan je prijatna procesija toplo distorziranih heavy rock pesama koje imaju fazirani zvuk jakog stonera ali i poletnu energiju desert rocka. Ovo je, dakle, muzika dobrog raspoloženja, lepljivih bluzerskih rifova i tek toliko psihodeličnih efekata da se ne bude sasvim strejt. Prijatno, udobno, ukusno i prijemčivo i jedino ne shvatam zašto digitalna verzija albuma košta isto koliko i fizička – 20 dolara. Malo, ipak, prejako, ali ovo je dobr amuzika:

https://spacecaravanusa.bandcamp.com/album/space-caravan

Hot Box Sound Machine iz Čikaga su za svoj prvi, istoimeni album odabrali da nam pruže jednu neprekinutu improvizaciju od koro 48 minuta. I ovo je prilično dobro. Naravno, ima tu malo praznog hoda i traženja, ali je trio zapravo zadovoljavajuće kadar da se snađe u stalno evoluirajućem gruvu i kreira dovoljno prostora za gitaristu J-ja da isproba sve svoje pedale i efekte, ne bi li pronašao po koji momenat transcendencije u svemu. I pronađe ga, naravno. Platite koliko želite, ovo vredi slušati:

https://hotboxsoundmachine.bandcamp.com/releases

Appalooza su ekipa iz Nanta koja je oligledno gradila svoj muzički ukus slušajući desert rock iz devedesetih, počev od Kyuss pa preko QOTSA i tako dalje. Pošteno, svakako, jer album The Holy Of Holies zvuči upravo kao nastavak te priče, nudeći snažan gruv, ekspresivno pevanje i malo ritualnog ugođaja za sve kojima pomisao na sunce, pesak i meskalin izazove mali grč apstinencije. Ovo je dobro snimljeno, snažno odsvirano i mada bend svakako zvuči dosta nalik svojim uzorima, rekao bih ipak dovoljno autentično da čovek obrati pažnju. Appalooza ne samo da očigledno BAŠ VOLE ovakav izraz već i pišu dobre pesme i zavređuju pažnju, a ovo je izdao i izvrsni Ripple Music što znači da album možete dobiti i uz mesečnu pretplatu od pet dolara:

https://appalooza.bandcamp.com/album/the-holy-of-holies

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/the-holy-of-holies

Za petama su im nizozemski Komatsu koji svoj četvrti album, Rose of Jericho izbacuju za legendarni italijanski Heavy Psych Sounds Records. Rose of Jericho je paket atmosferičnog, kvalitetnog desert rock zvuka u kome se meni sviđa lepa dinamika u zvuku i kompozitorski pristup što beži od standardnog strofa-refren rasporeda i trudi se da pesme osveži pamtljivim temama i harmonijama. Slušajte recimo Solitary Cage sa svojim lepim kombinovanjem blago orijentalne teme i propisnog stonerskog zakucavanja. Sa Heavy Psych Sounds uvek znate na čemu ste u pogledu produkcije pa i Komatsu ovde nude vrlo dobar, profi zvučeći program:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/komatsu-rose-of-jericho

Forbidden Place Records su u šestoj brzini poslednjih nedelja, zasipajući nas besplatnim albumima iz svog kataloga putem nuđenja kodova kroz email pa ko pre devojci njemu i devojka, a samo ovog Petka su izbacili tri nove ploče, i svaka se, u MP3 formi da platiti koliko sami želite. Pa koliko je to ljudski! A i muzika je dobra. Prvi na spisku su Yuka Zolo sa albumom Bleed, komadom psihodeličnog stoner panka koji mi sjajno prija, svojim jakim tempom, hipnotičkim gitarama i moćnim ženskim vokalima. Ovo možete kupiti i na kaseti ako poželite a bend poput Yuka Zolo je baš nekako pogodan za taj medijum:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/yuka-zolo-bleed

Drugi po redu album Forbidden Placea za ovu nedelju je proizvod sjajnog ročesterskog dua Dead Mammals, eponimni debi album koji prikazuje mlade (pretpostaviću mlade) Britance kao dostojne nastavljače abrazivnog noise-rock pristupa bendova iz osamdesetih godina prošlog veka, poput Big Black ili Jesus Lizard. Tačno je da to „tehnički“ nije metal ali tačno je i da metalci ovu muziku slušaju sa vrlo malo brige za vaše tehničke definicije. Dead Mammals krljaju, šibajući superdistorzirane gitare, moćnu basčinu, vokale pod efektima i militantne ritmove, sa taman toliko bluza u svojim pesmama da vam se žena ili majka na prepadne potpuno kad vidi omot. Odlično:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/dead-mammals-s-t

Treći i poslednji album je The Secret Teaching of Sorrow franckuskih Melt a koji su oni izbacili još prošle godine. Dakle, ne radi se o novom izdanju ali ova kombinacija jakog basa, duševnih ženskih vokala i zvonkih gitara je vrlo prijatna i ne treba joj lako oprostiti. Melt vole da koriste i klavir i generalno da mešaju melanholičnije teme sa žestokim izvođenjem, pa svakako treba da se čuju, a za ove pare i da se kupe (kao što sam ja i uradio):

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/melt-the-secret-teaching-of-sorrow

Poljaci Diuna svoj novi EP, Piła do pomników przyrody (Testera za spomenike prirodi) otvaraju vrlo ambiciozno, najdužom pesmom, puštajući slušaoca da se krčka devet i po minuta u sporom tempu i odjekujućim gitarama preko kojih idu emotivni napevi. Diuna nisu čist stoner niti doom ali svakako njihov psihodelični rok programski ide na težak zvuk i spor tempo. Ostale pesme su kraće i dinamički raznovrsne i bend pruža interesantan program na ovoj ploči, iskačući izvan uobičajenih drogeraških i psihodeličarskih tema koje inače slušamo. Vredi poslušati a ako vam se dopadne, sami određujete cenu:

https://diuna.bandcamp.com/album/pi-a-do-pomnik-w-przyrody

Evo nam ponovo i bristolskog amfibijskog stoner-projekta Froglord. Novi EP, Save the Frogs je, pa, odličan, sa četiri pesme teškog, preteškog stonerskog gruva i mračnim, pretećim vokalima koji se lepo uklapaju uz zarazne, dobre rifove. Froglord se ne loži da je izmislio nešto novo u domenu same muzike, ali čitava ta tema vezana za žabe vrlo lepo kulminira u ovom izdanju koje je zapravo dobrotvorno i svi prihodi idu fondaciji Save the Frogs koja se bavi spasavanjem, jelte, staništa žaba (da li ste znali da je skoro trećina žabljih vrsta pred istrebljenjem?). Plus, muzika je ovde stvarno odlična. Uvodna pesma, Ecocide je jedan od najboljih muzičkih komada koje sam čuo ove nedelje a bend nastavlja vrlo sigurno i u ostalima, nudeći momački fazirane gitare i odličan gruv. Budite ljudi, spasite žabe, slušajte Froglord, kupite ovo (po ceni koju sami odredite):

https://froglord.bandcamp.com/album/save-the-frogs

Uvek mi je zadovoljstvo kada imam priliku da predstavim metal bend iz Afrike a Omination iz Tunisa sa svojim trećim albumom NGR (a što bi bila skraćenica za New Golgotha Repvbliq) pritom donose uzbudljiv, moćan primer kako na najcrnjem kontinentu može da nastane najuzbudljiviji i najmoćniji doom metal. Iako je bend sada trio, NGR, kao i prethodna dva albuma Omination je sam snimio Fedor Kovalevsky aka Fedor Souissi, talentovani muzičar i kompozitor koji već prvom kompozicijom, nazvanom Crossing the Burned Wasteland kreira praktično manifest i priprema nas za pakao koji će nastati kada krene desetominutna Apocalyptic Ignis Fatuus. Omination je funeral doom bend, sa izuzetno sporim tempom i apokaliptičnim zvukom. Ovde ima vrlo malo ostataka bluza koji je inspirisao Black Sabbath ili Pentagram, i muzika je puna horskih pasaža i psihodeličnih, sakralnih momenata na orguljama. Korišćenje programiranih udaraljki je na NGR zapravo ispala prednost jer Kovalevsky ima priliku da u sve uplete interesantne ritmove koji svojom artificijelnošću podvlače ekstremnu ekspresivnost njegovog komponovanja i pogotovo pevanja. Moja jedina stvarna zamerka ide na gotovo neljudski prejako iskomprimovan master i bilo bi lepo ovaj album čuti u dinamičnijoj verziji ali čak ni taj faux pas, srećom, ne oduzima ovoj moćnoj muzici previše:

https://omination.bandcamp.com/album/ngr-2

Kako sam već ranije pominjao, italijanski Metal on Metal Records ima izvanredan katalog, ali je vrlo spor u puštanju da se to što izdaju čuje na Bandcampu. Drugi album italijanskih doom majstora Legionem, nazvan Sator Omnia Noctem izašao je još potkraj Oktobra, ali tek sada ga možemo u celosti preslušati na Bandcampu. No, kako je sa MoM izdanjima obično slučaj – isplati se i ovo je ploča vredna kupovine. Italijani sviraju relativno brz doom metal sa prijatnom okultnom dimenzijom, i ovde se Black Sabbath uticaji solidno čuju iako Legionem zapravo imaju sasvim svoj zvuk sa mnogim uticajima sa različitih strana, kreirajući odličan spoj klasičnog, na bluzu utemeljenog dooma i giallo horror zvuka, sa sve orguljama i primerenim količinama teatralnosti. Vrlo dobro:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/legionem-sator-omnia-noctem

Osma po redu kompilacija u inicijativi za promociju nepoznati(ji)h bendova, Unsigned Not Unheard zove se Volume 8: Quarantine Manifest i, kao i prethodne, daje se za onoliko para koliko sami procenite da je adekvatno a zauzvrat nudi dvadesetjednu pesmu vrlo širokog žanrovskog usmerenja. Ovo je sve, naravno, nominalno, glasan gitarski zvuk, pa u okviru toga dobijamo svašta, od kul rokenrola Raising Ravens, preko blackened crusta Gravehuffer, do industrial metala Micropanik. Kao i na svakoj sličnoj kompilaciji, ovde sigurno ima stvari koje vam se neće dopasti ali ove tri koje sam nabrojao su meni sjajne pa svakako preporučujem da sami poslušate i nađete svoje favorite.

https://unsignednotunheard.bandcamp.com/album/volume-8-quarantine-manifest

Finci Wrathrone u svom zvuku kombinuju old school death metal i malo death ’n’ roll prizvuka za jednu smešu koja prijatno zvuči, ne preterujući ni u jednu stranu. Nisam preteran ljubitelj tog mešanja death metala sa konvencionalnijim rokenrolom, niti specijalno volim melodični death metal no, novi, treći album Finaca, Eve of Infliction ima vrlo pristojan rifaški program, mošersku muziku sa aranžmanima koji su lepo promišljeni, te korektnu produkciju pa mi je ovo bilo zadovoljstvo da čujem. O kozi sa sisama koja meditira na omotu neću ni da pričam:

https://wrathrone.bandcamp.com/album/eve-of-infliction

Detroitski Portal of Pazuzu svoj istoimeni debi album započinju mujezinskim pozivom sa džamije na molitvu što je prilično zanimljiv način da se uđe u muziku koja ni na koji način nema orijentalni prizvuk niti, koliko umem da kažem, dotiče islam na ikakav značajan način. Portal of Pazuzu su „klasičan“ brutalni death metal, starije forme, sa jasnim uticajima – koje uostalom i sami navode – u Morbid Angel ili Suffocation ili Deeds of Flesh a ja bih svakako naveo i Monstrosity i slične sastave. Mičigenci nisu specijalno originalni, ali njihova svirka je čvrsta, zdrava i puna dobrih rifova, te dobrog gruva. Meni dovoljno:

https://portalofpazuzu.bandcamp.com/album/portal-of-pazuzu

Nemački Scut su izvanredni na svom drugom albumu, Chronicles of Human Abyss svirajući dinamičan, energičan tehnički death metal koji i pored sve razmetljive svirke uspeva da pre svega misli na pesme koje treba da profitiraju od sve te muzičarske ekspertize a ne da budu puki poligoni za egzibicije. Otud je ovo izuzetno pažljivo producirana i minuciozno napisana kolekcija jedanaest brzih, energičnih kompozicija (dobro, deset plus intro) koje u prvi plan guraju death metal mračnjaštvo i energiju a onda ih ukrašavaju odličnom svirkom i pametno napisanim aranžmanima:

https://scut.bandcamp.com/album/chronicles-of-human-abyss

Montrealski Miscreated na svom debi-EP-ju, Different Breed servira vrlo ubedljiv brutalni death metal. Miscreated ne izmišljaju bogznašta novo ovde ali umeju da napišu mrveće rifove, dobro da aranžiraju pesme pa čak i da iznenade povremeno kompleksnijim temama i kompozicijama koje oko njih izrastaju. Sve je ovo uvek i stalno muzika najvećeg intenziteta i pokolja ali pametna i dobro odsvirana:

https://miscreated.bandcamp.com/album/different-breed

Danci Deiquisitor na novom EP-ju, Humanoid serviraju šest pesama prijatnog, udobnog brutal death metal programa koji me podseća na to da je ova muzika umela da ima i topliji zvuk pre nego što su inženjeri masteringa izmislili brickwall. Šalu na stranu, Deiquisitor nisu loši ni sami za sebe i njihov brutal death metal zvuči kao da je nastao negde u prvoj polovini devedesetih sa jednim organskim pristupom kompozicijama, bez namernog „oneobičenja“ aranžmana, ali ono što mi izrazito prija je da je ovo producirano sa puno dinamike pa iako bend u samoj svirci nema velike dinamičke ekstreme, moje uši prosto uživaju u ovome:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/humanoid

Još u Januaru su izašle kaseta i vinil sa drvenmim pakovanjem u koje će sledeći split singlovi istog izdavača moći da idu kada izađu, ali sam se nadao da će Chris iz Fucking Kill Records najaviti i samo MP3 izdanje split singla Sinister Congregation izvrsnih nemačkih bendova Carnal Tomb i Gravehammer. To se nije desilo, pa makar da ukažem da je ovo fenomenalno. Gravehammer za sebe kažu da su death metal bend koji je odavno ispao iz mode i mada njihova pesma na ovom singlu zvuči starinski, ona svakako zvuči i izvrsno, sa ubitačnim tempom i jednom ekspresivnom izvedbom. Carnal Tomb su bolji nego ikad, nudeći fantastičan death metal gruv i izvanredan zvuk na svojoj strani. Da još imam gramofon, ovo bih kupio bez razmišljanja:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/carnal-tomb-gravehammer-split

Prilična je retkost čuti brutalni death metal koji ima pozitivan hrišćanski stav, ali Nyctalopia iz Arizone su baš to. Pretpostavljam da je ovo jednočlani projekat i kao takav, nudi sasvim solidnu produkciju ali i songrajting na svom prvom dugosvirajućem izdanju, Flesh Slayer. I pored brutalne muzike bazirane na slemovima, denflovanim hromatskim rifovima i dubokim/ „zrikavac“ vokalima, omot i naslov albuma treba shvatiti metaforički, kao odricanje od tela i oslobađanje duše, u vrlo hrišćanskom maniru. Ne znam koliki je tačno presek između slam publike i posvećenih hrišćana ali ovo je svakako odlična ponuda za one koji se na tom preseku pronalaze:

https://nyctalopia.bandcamp.com/album/flesh-slayer

Ekvadorski Vril na svom EP-ju The Coming Race svira simpatičan tehnički death metal koji forsira melodičnost i emotivnost radije nego agresivnost, brzinu i instrumentalne egzibicije. Ja nisam, naravno, preterano zaljubljen u melodični death metal u koji se sve to dobrim delo izmeće ali ne mogu da odreknem Vrilu ne samo dosta šarma već i dobro definisan stilski pristup gde se death metal elementi koriste sa autoritetom a melodične teme i njihov razvoj idu u kompleksnim smerovimaa da se opet održava vizije celine. Vredi poslušati:

https://vriltechdeath.bandcamp.com/album/the-coming-race

Lord Loss je jednočlani deaththrash metal projekat iz Ročestera u Njujorku i 2019. godine je objavio jedan album a sada je izbacio i EP Slaughter sa šest pesama vrlo solidne svirke. Mitchell Markowitz piše dobre rifove i pravi kvalitetne, profi pesme koje iako imaju death metal format, sasvim očigledno svoj koren drže u thrashu. Ovo potvrđuje i obrada Slayerove Tormentor koja ovaj EP zatvara, ali i pre nego što se do nje stigne, Lord Loss bi trebalo da vam pruži prijatan program masaže rifovima od koga ćete se osećati bolje i mlađe.

https://lordloss86.bandcamp.com/album/slaughter

Artoov teatar surovosti je tako lepa fraza da je zazivaju i oni koji u teatar nikada nogom ne stupaju (ja prvi među njima). Tako se i novi EP death metal benda Cyffrous Indignus iz Denvera zove baš  Theatre of Cruelty i donosi četiri teške, mučne pesme koje odjekuju, gaze, biju i generalno se trude da opravdaju svoj „dungeon grind“ tag. Ovo je kavernozna, teška muzika ali ne i sasvim hermetična i Cyffrous Indignus svakako žele da im se rifovi čuju a da pevanje bubnjara Bishopa Aquinasa ne bude puki zvučni efekat već ekspresivni krik ljudske osobe kojoj nije lako. Pa je tako i ovo izdanje vrlo lepo ugođeno sa mojim preferencama i preporučujem ga svim ljubiteljima blur-core estetike:

https://cyffrousindignus.bandcamp.com/album/theatre-of-cruelty

Revulsion su iz Finske i izdavač njihovog istoimenog debi albuma ih naziva najbolje čuvanom tajnom finskog death metala. Što zvuči pompezno, ali činjenica je da ova ekipa radi već duže od deceniju a da je tek sad dobacila do prvog albuma urpkos visokom kvalitetu muzike u ponudi. Revulsion nude brutalni death metal koji uspeva da muziku baziranu na energiji i agresivnosti oplemeni određenim elementima amtosferičnosti, ne napuštajući granitno tvrdi zvuk i brzu svirku. Ovo svakako negde u pozadini ima elemente skandinavske death metal škole, odlučujući se za aranžmane koji ne forsiraju stalnu promenu i skretanja pod pravim uglom već jedan prirodniji izraz koji vrlo lepo leži Revulsionovom heavy zvuku i izvedbi. Odlična ploča koja na vrlo svež način spaja instinkt brutalnog death metala da bude jako nekomunikativan i hermetičan sa ekspresivnijim, „prijemčivijim“ zvukom skandinavskog death metala:

https://revulsiondeath.bandcamp.com/album/self-titled-death-metal

Asada iz teksasa svoj goregrind na EP-ju nazvanom Should’ve Been A Split sviraju sa zapravo mnogo elegancije i ovo je u suštini najmanje goregrind onako kako ga klinci danas razumeju. Prva pesma je, da bude jasno, više slamming death metal a ostale su klasičniji grindcore koji meša blastbeat i d-beat deonice u kratkim ali ne samo skiciranim pesamama koje imaju dobre rifove i solidan zvuk. Pokušavam da kažem da je goregrind koji sviraju Asada takav da se meni izrazito sviđa jer mu fokus nije toliko na neljudski brzim blastbitovima i neljudski mutiranim vokalima već na rifovima i komponovanju tako da postoji dinamika i krešenda. Sjajno a daje se po ceni koju sami smislite:

https://asadagrindstx.bandcamp.com/album/shouldve-been-a-split

Kad smo već kod goregrinda koji mi se dopada, pouzdani Horror Pain Gore Death Productions imaju novi split EP. Serotonin Leakage zapremaju prvu stranu i ovo je brzi, energični goregrind koji ima taman dovoljno gruva i šmeka da ne bude sasvim monoton. Naravno, gitare su toliko komprimovane da se rifovi razumeju na jednom podsvesnom nivou, bubanj rešeta ko iz mitraljeza a vokal je potpuno nerazaznatljiv, ali pensilvanijska jednočlana goregrind mašina uspeva da učini da sve to funkcioniše. Na drugoj strani su dvočlani a takođe pensilvanijski Charcuterie čiji mi garažni, no-fi goregrind nešto manje leži, ali svakako im dajem poene za autentičnost:

https://hpgd.bandcamp.com/album/split-11

Finski Wonder za sebe kažu da sviraju sludge metal ali sa pank stavom. Pa baš! Svakako, prvi EP, takođe nazvan Wonder je komad lo-fi, loše raspoloženog distorziranog metala, ali ima ovde gruva i šmeka dovoljnih da sam ja to rado poslušao. Produkcija gadna, ali tako valjda mora:

https://wonder666.bandcamp.com/album/wonder

Casing je jednočlani sludge metal bend sa vrlo agresivnim pesmama i jako distorziranim zvukom. S obzirom da je sve ovo radio jedan čovek, moram da priznam da je (mini)album Patterns of Deterioration napravljen odlično, sa kvalitetnom produkcijom i vrlo zrelo spravljenom muzikom koja ima potrebnu nervoznu energiju, tenzije i eksplozivna razrešenja. Nije lako za slušanje ali je dobro:

https://casing.bandcamp.com/album/patterns-of-deterioration

The Sept je iz Dablina i ovaj irski dvočlani (mada suštinski jednočlani gde drugi član samo provajduje pevanje) sastav kreira interesantno hermetični metal koji ima elemente grindcorea, sludge metala ali bogami i industrije/ elektronike. Tako je svaka pesma na EP-ju  A Nonmoral Sense stilski, brzinski itd. dosta različita ali ih povezuju sličan senzibilitet i zvuk. Zanimljivo, plus nudi se za onoliko para koliko ste spremni da ponudite:

https://the-sept.bandcamp.com/album/a-nonmoral-sense

Stiff Meds sviraju brz, vrlo tvrd hardcore thrash, sa dosta old school šmeka u svojoj muzici. Ovo je producirano moderno, sa neizdrživo tvrdim gitarama i bez dinamike u zvuku, ali je svirka meni dosta nalik na crossover stvari koje smo voleli u osamdesetima pa još ubrzana i obrutaljena. Exciting Violence je prevashodno kaseta pa da biste dobili download istu morate naručiti.

https://affairrecords.bandcamp.com/album/exciting-violence-cassette-only

Gravedäncer su još jedan predstavnik brazilskog black-speed metala, duo dve gadne njuške od kojih jedna svira vrlo masnu gitaru i peva a druga čuka mrzak bubanj. Upravo izdata demo-kaseta isporučuje baš ono što piše na omotu, a na omotu piše Ripping Metal i ovo je starinski, jednostavni speed metal sa vrlo prostim ritmovima, jednostavnim rifovima, vrištavim vokalom i dosta šarma, mada ne PREVIŠE inovativnosti ili inventivnosti. Gitarista Gravedäncer piše lepe rifove i svira odlične solaže, tako da smo s te strane svakako obezbeđeni:

https://helldprod.bandcamp.com/album/graved-ncer-ripping-metal

Čim sam čuo prvi singl sa albuma Forgotten Frozen Lands ruskih blek-trešera Hungry Wölf, a koji se zvao Satanic Halberd, znao sam da je ovo ploča za mene. Hungry Wölf rade već desetak godina a ovo im je prvi dugosvirajući produkt i čuje se da su se ozbiljno spremali za ovakav debi. Forgotten Frozen Lands je ploča dobrih rifova, znojave svirke i pesama koje su možda i malo predugačke (i ima ih MILION), ali su lepe. Rusi dobro kombinuju D-beat osnovu sa rifovima koji su između Motorheada i speed metala, i sve izvode disciplinovano, demonstrirajući povremeno uho za lepe melodije koje osvežavaju inače surovi rif-program. Album nije produciran skupo ali sirovost snimka je u skladu sa opštom estetikom:

https://grotesquesounds.bandcamp.com/album/forgotten-frozen-lands

Product of Hate iz Viskonsina nisu na pravoj strani granice koju ja povlačim između thrash metala i groove metala/ metalcorea ali se danas nešto osećam dobronamerno pa ću ukazati da im je drugi album, You Brought This War izašao i da je, ako volite melodičan a tvrd zvuk gde se pevač promuklo ali svakako seksi dere i gde se iz pozadine čuju i Pantera i The Haunted, Lamb of God ali i melodeath jednih The Black Dahlia Murder (slušajte prvu pesmu na albumu), sve producirano kvalitetno, Product of Hate bend za vas:

https://productofhate.bandcamp.com/album/you-brought-this-war

Beatnik Scat zvuči kao sumnjivo ime za bend u ovim našim smutnim vremenima u kojima reč je „scat“ skoro potpuno izgubila svoje nevino značenje i povezuje se samo sa egzotičnijim seksualnim preferencama. No, ovaj bend, iz Detroita, nema mnogo veze ni sa skatologijom a ni sa bitnicima, koliko se da čuti sa njihovog trećeg albuma, The Beatnik, Chapter One: Trio of Torture. U pitanju je kolekcija čak osamnaest pesama kvalitetno produciranog thrash metala/ krosovera koji određeni hermetičniji pristup materijalu pravda time da je ovo, koliko mogu da shvatim konceptualni album sa mračnom pričom. No, muzika je svakako odlična sa jakim rifovima, mnogo dobrih solaža, pevačem koji korektno recituje/ izvikuje stihove i jednim vrlo profesionalnim zvukom u celini. Albumu fale „hitovi“ ali zapravo, kako rekoh, ovo je pre svega konceptualni narativ i kao takav ga treba trošiti:

https://beatnikscat.bandcamp.com/album/the-beatnik-chapter-one-trio-of-torture

Španski trešeri Angelus Apatrida već više od deset godina snimaju za Century Media, pa je i novi album, njihov sedmi, a nazvan po samom bendu, vrlo dobro produciran i nudi metal koji će rado slušati svi koji su devedesetih počeli da slušaju thrash i čeznu za tom kombinacijom gruva, pevljivih refrena i kvalitetne produkcije. Sve je to meni kao da ste u blender ubacili Death Angel/ Megadeth/ Annihilator/ Testament i sa mnogo ljubavi iscedili sok i mada taj tip thrasha definitivno nije MOJ prioritet, ja sam ipak seljak-čovek i kod mene važi što brže to bolje, ne mogu da kažem da ovo nije veoma dobro. Angelus Apatrida su više nego ubedljivi na ovoj ploči i zaslužuju pažnju:

I poslednje Metal on Metal izdanje izašlo prošle godine a koje smo čekali da čujemo za dž jer smo škrtice je debi-album nemačkog jednočlanog blackened thrash projekta Vomit Division. Mladi Desmotes koji sve ovo piše i izvodi je očigledno vrlo duboko pronikao u koncept rokenrola koji spaja popularne poroke sa tim nekim „đavolskim“ pogledom na svet, te se album zove Hell in a Bottle i nudi pesme namenjene dobrom raspoloženju loših momaka i još gorihdevojaka. Sve je to zapravo vrlo romantično, sa pevanjem o alkoholu, kurčevima, pičkama, kokainu ali i demonima i gulovima. Poletno, zabavno, prilično osrednje produkcije, ali svakako dopadljivo:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/vomit-division-hell-in-a-bottle

Caribbean Extreme Metal Attack je kompilacija portorikanskog izdavača Targoviste Records i nudi zaista solidan izbor bendova sa ove teritorije, a koji uglavnom operišu na mestu negde između death, thrash i black metala. Ni jedan od ovih sastava nije specijalno poznat ali skoro svi su zapravo solidni, počev od lo-fi ali ubedljivih blek metalaca Carpathian Wrath koji otvaraju album, preko blackened thrasha Necronomic, izvrsnog black-death razbijanja Argyla, monumentalnog black metala Niohoggr pa do blackened doom zvuka benda Avatos. Činjenica je da većina ovoga nije skupo producirana ali jedini esktremno loše producirani su grinderi Mauling Warmachine, a kao kontrast njima dolaze izvanredni deaththrasheri Out of Hand koji mogu odmah da idu da snimaju album što se mene tiče. Zanimljivo:

https://targovisterecords.bandcamp.com/album/caribbean-extreme-metal-attack

Teksaški portrayal of guilt je mladi trio muzičara koji na svom albumu We Are Always Alone kao da dostiže svoju pravu formu. Ovo je sada dobro producirano izdanje, napisano sa zrelošću i raznovrsnošću na umu, a da sve ima prilično ujednačenu mračnu, melanholičnu atmosferu. Žanrovski ovo je recimo blackened (post)hardcore, ali svakako žestoka, energična muzika koja ume i da uspori i da pusti malo atmosfere u sobu a da se ne izgubi tenzija i snaga. Vrlo solidan album:

https://portrayalofguilt.bandcamp.com/album/we-are-always-alone

78 bendova iz 22 države, više od osam sati muzike, kaže škotski Ripcord Records za svoju kompilaciju Refuge: Part II, a koju će vam prodati za onoliko novca koliko sami odredite. Ovo bi bio dobar dil čak i da ovde ima samo jedna dobra pesma a ima svakako više od jedne. Ripcord Records se interesuju pre svega za post-metal, post-blek muziku, razne kombinacije sludge metala sa raznim podžanrovima, dakle, ne zanima ih toliko tradicionalni metal izraz i ova kompilacija je na neki način idealna prilika da prošarate po tim novijim „post“ podžanrovima i vidite šta vam se tu actually dopada. A, naglasiću, ima mnogo toga da vam se dopadne, album počinje izuzetno jako sa dve teške, moćne pesme pa krene u emotivnije, prozračnije vode, da bi se vratio ubistvenom post-blek zvuku u četvrtoj pesmi. I tako dalje! Naravno da je nerealno da vam se jednako dopadne svih 78 pesama na ovom albumu, ali ako vam se baš ni jedna ne dopadne onda, hm, verovatno zaista ne volite ovakav zvuk. A i to je saznanje vredno truda! Odličan album.

https://ripcordrecords.bandcamp.com/album/refuge-part-ii

Sarin iz Toronta su post-metal bend sa dosta sludge težine i distorzije pa je njihov album You Can’t Go Back prilično glasan i energičan, a istovremeno dotojanstveno uzdržan i emotivan. Ne mogu da kažem da Sarin sad tu nešto suštinski novo donose na metalni meni, ali ovo je prijatna muzika odmerenog tempa sa povremeno eksperimentalnim gestovima i to se kod mene ceni:

https://sarin.bandcamp.com/album/you-cant-go-back

Za još post-metala, tu su nam Cult of Luna sa novim EP-jem. The Raging River ima pet pesama i prosto ne znam šta bih rekao o njemu sem da je ovo još jedno tipično Cult of Luna izdanje. Ovaj bend svira već tako dugo da praktično svako zna da li će mu se novo izdanje dopasti ili ne, a kako sam ja mahom indiferentan prema Cult of Luna, možda je zapravo dobra vest da mi se ovo prilično dopada. Sve počinje vrlo pompezno i monumentalno, sa puno emocija, ali ima mesta i za tiše, ne manje emotivne komade (Inside of a Dream, recimo, a gde gostuje Mark Lanegan iz QOTSA/ Screaming Trees) i mada se ovim Cult of Luna nisu transformisali u moj najomiljeniji bend post-metal ponude, svakako sam ga preslušao sa uživanjem:

https://cultofluna.bandcamp.com/album/the-raging-river

Jefe Sapo je meksički hardcore/ grindcore bend koji na svom albumu (EP-ju? Ovo ima deset pesama ali traje svega nekoliko minuta) La sombra de cientos kombinuje spastičnu, brzu svirku sa mučnim, sporim pasažima punim mikrofonije i bolnog urlanja. Bend navodi i powerviolence kao jedan od stilova koje svira a što je legitimno, ovo je svakako muzika sa dosta elemenata i ovog smera ali bih svakako mogao da navedem i sludgecore, sa svim tim sporim momentima i ekstremnim razlikama u volumenu, pa i power electronics/ free improv kojim se izdanje i završava. Iako je ovo naizlged lo-fi i prostačka ploča, ona ima iznenađujuću širinu vizije i žanrovski melanž vredan vaše pažnje. Sami određujete cenu:

https://jefesapo.bandcamp.com/album/la-sombra-de-cientos

Ne znam ni u koji bih podžanr metala strpao Škotlanđane Jorogumo. Njihov novi (prvi?) EP, Rot ima šest pesama koje su negde između death metal i sludge metal ekstremizma, sa mrvećim rifčinama, lomećim srednjim tempom i pevačem koji je verovatno posle snimanja morao na višemesečnu terapiju, ali ima i nekih, neću da kažem „komercijalnijih“ ali svakako komunikativnijih deonica sa pamtljivim melodijama i klin vokalima. Tako da je moguće da je ovo delimično namenjeno i metalcore/ nu metal slušateljstvu. Svakako interesantno a valjda će pronaći svoju publiku:

https://jorogumo.bandcamp.com/album/rot-ep

Ne znam odakle su Glitter Strip – neka Amerika, garant – ali njihov Demo 2021 odvaljuje. Ovo je kombinacija brzog hardcore/ powerviolence pristupa i tvrdog sludge zvuka kakva uvek dobro dođe kada se čovek oseća besno i bespomoćno u isto vreme, da da podrži, osnaži, možda ne oraspoloži ali svakako pogura u pravom smeru. Devet pesama, glasno, teško, besno:

https://lastriderecords.bandcamp.com/album/demo-2021

Da je sav beatdown hardcore kako što je dobra kaseta benda portlandskih Lock Down nazvana Hellbound, pa ja bih slušao beatdwon hardcore po ceo dan. Lock Down su tvrdi, teški, a imaju sjajan gruv, odlične rifove i jako dobru produkciju. Najvažnije od svega, ne dopuštaju da elementi pesama zasene same pesme pa tako ni jedan breajkdaun ili rif nisu fetišizovani i pesme se kreću lepim tempom, nijedna značajno duža od dva minuta. Odličan EP i nadam se tek uvod za nešto duže i još moćnije:

https://moondecayrecords.bandcamp.com/album/lock-down-hellbound-tape

Italijanski jednočlani power metal bend, Arcane Tales nikako nije po mom ukusu, ali bilo bi neprofesionalno da ne ukažem da je ove nedelje izašao njegov peti album, Tales from Sharanworld i da je ovo izrazito kvalitetna, vrlo profi snimljena, napisana i izvedena kolekcija pesama sa melodičnim temama, simfonijskim aranžmanima i puno epske atmosfere. Luigi Soranno je bez sumnje majstor svog posla i njegova muzika je sada na nivou onoga što biste želeli od, recimo, Rhapsody ili, čak Blind Guardian. Soranno ne samo da jako dobro svira već je i Tales from Sharanworld produciran iznenađujuće bogato, pa je za sve ljubitelje tolkinovski intoniranog power metala ovo ploča koju moraju čuti:

https://silverstreamrecords.bandcamp.com/album/tales-from-sharanworld

Francuzi Hellrock svakako se trude iz sve snage da zazvuče autentično pa im se i debi album zove This is Metal. Pored možda najgore dizajniranog sajta koji sam video poslednjih desetak godina, Hellrock nude i dopadljiv, melodičan heavy metal stare škole izveden moderno i sa savremenom, kvalitetnom produkcijom, dajući nam da čujemo koliko su dobro savladali ’80s formule iz NWOBHM i drugih škola. Sasvim je to prijatno i mada ne otkriva ništa novo u ovom zvuku, i dosta se oslanja na cheesy formule kakve ni onda nisam previše voleo, svakako mi ne napreže uši:

Finski narodnjaci Korpiklaani ne usporavaju sa diskografskom aktivnošću pa nam je posle godine u kojoj su izdali milion singlova sada stigao i novi, jedanaesti album, Jylhä. Korpiklaani svoju kombinaciju power metala i narodnjačkih instrumenata vrte već dvadeset godina i pretpostavka je da znate šta je u ponudi. Jylhä svakako ne menja ništa značajno u njihovom pristupu, nudeći gotivne folk-poskočice, puno dobrog raspoloženja, pregršt tradicionalnih instrumenata… Sve je to dobrohotno i mada ne puca od neke velike ambicije, uvek je korektno i garantuje solidno raspoloženje. Ako od muzike ne tražite da nužno ima neke ontološke dubine, ovo je vrlo pitko i preporučljivo. Naravno, harmonika i metal su kombinacija koju bismo pre 35-40 godina smatrali svetogrdnom, ali valjda smo malo i sazreli u međuvremenu:

Za kraj slem, ili u ovom partikularnom slučaju – slamcore. Konkretno, izašao je dugo čekani  i najavljivani split EP južnoafričkih slemkor zvezda Vulvodynia sa britanskim sada duom Acrania. Iako za Vulvodyniju ne marim previše (mada cenim njihov rad generalno), Acrania su redak primer izraženo socipolitički orijentisanog benda u žanru koji se ovim stvarima uglavnom ne bavi a kako od 2018. godine ovi ljudi nisu ništa radili (i sada vidimo da su ostali i bez bubnjara), pitanje je bilo hoće li se ikada vratiti. Iznenađenje je da mi je na split EP-ju Societal Lobotomisation Vulvodynia zapravo prilično prijala. Mislim, i dalje ne marim preterano za njihove nasilničke deathcore aranžmane ali ovde ima odličnih slem rifova uz koje čovek može baš pošteno da se zanese i napravi od sebe budalu na radost svih prisutnih i Južnoafrikanci vrlo časno melju u svoje dve pesme. Acrania voze svoj tehnički, brutalni deathcore sa dosta ubedljivosti, mešajući superbrze blastove sa mnogo teških brejkdaun i slem pasaža i ovo je ploča koja kvalitetom pesama ali i produkcije sasvim opravdava i svoju cenu od pet dolara za daunloud ali i čekanje da čujemo kako će ova saradnja izgledati. Valjano:

https://vulvodyniaslam.bandcamp.com/album/societal-lobotomisation