Pročitani stripovi: Pizzeria Kamikaze

Sa zanimanjem sam pročitao grafički roman Pizzeria Kamikaze, verovatno prvi pročitan strip u mom životu a da su ga napravila dva državljanina Izraela. S obzirom na to koliko su Jevreji bili (a i dalje su) važni za razvoj američkog stripa, čovek bi pomislio da ću se ranije sresti sa izraelskom produkcijom ali kombinacija lenjosti i ekstremne lenjosti još jednom se isprečila da zaustavi sasvim razuman životni projekat. Kako god, čak sam i ovaj strip pročitao tek nakon što je, jelte, preveden na Engleski, pa objavljen u Americi, pa onda ponovo skoro deceniju i po kasnije objavljen od strane prestižnog BOOM!-ovog imprinta Archaia Press i urađen i u digitalnom formatu, pa sam onda čekao još par godina i sinoć ga sa zadovoljstvom potrošio. Što kažu ako neće breg Mehmetu onda… ne, čekajte, ovde se breg zaista izrazito trudio, Mehmet je taj koji je ispoljio zabrinjavajuće razmere indolentnosti. Onda je sve u redu.

U svoju odbranu reći ću da sam ja ipak prost čovek, neki bi rekli – prostak, koji se, kad vidi da strip emanira „slajs of lajf“ vajbove (mislim, nije li sumnjivo čim u naslov stavite piceriju? Picerija – slajsovi, SVE SE UKLAPA!!!) i reklamira se rečima „priča o ljubavi, gubitku i bekstvu“, uhvati za (nepostojeći) pištolj i gleda koji prozor da forsira kao odstupnicu kad krenu da lete kuršumi. Mislim, Spajdermen mi generalno daje sve priče o ljubavi, gubitku i bekstvu koje su mi potrebne, PLUS ima MNOGOJAK kostim, hvala lepo!

Čime hoću da kažem da ste VI krivi, jer mi niko nije skrenuo pažnju da je ovo odličan strip. Svakako, ovo jeste jedna meditacija o ljubavi, gubitku i eskapizmu, ima sve odlike proze koju pišu ostareli Gen-Ekseri i prodaju je sredovečnim Gen-Ekserima, ali, ona je i duhovita, lepršava, i uspela je da me lepo zabavi i na intelektualnom i na emotivnom planu. Pa to uopšte nije mala stvar!

Autor scenarija za strip koji je izašao kao petodelni serijal Bipolar u Izraelu još 2004. godine, je Etgar Keret, pisac iz Tel Aviva koji je i na našim prostorima solidno poznat. Kereta smatraju majstorom kratke priče a Laguna na svom sajtu kaže da se njegove knjige najviše kradu po knjižarama i najviše čitaju po zatvorima. Zvuči kao sasvim dubiozna distinkcija koju je neki nadobudni PR profesionalac smislio kako bi uvek imao u šteku spreman saundbajt za svog klijenta, no Keret je svakako jedan od najpoznatijih savremenih izraelskih proznih autora, sa prevodima na nekoliko desetina jezika, scenarijima za film (jednim režiranim filmom, takođe, koji je čak i dobio nagradu u Kanu) i objavljivanjem čak i od strane palestinskih izdavača što je, tvrde, jedinstven slušaj za izraelske autore. Keret je poslednih godina pisao i za televiziju, pa čak i igrao u seriji The Middleman za koju je uradio scenario i potpisao režiju, što je impresivan uspeh za proznog autora koji se otisnuo u drugi medij. No, Keret svakako nema problem sa eksperimentisanjem sa medijima, pa je i ovaj strip o kome danas pričamo primer kako to može da solidno ispadne čak i kada ne napravite nekakvu dramatičnu transformaciju svog pristupa za drugi medij.

Pizzeria Kamikaze je inače i bila prozni rad u svojoj originalnoj formi i zbirku „Pizzeria Kamikaze i druge priče“ je svojevremeno objavila hrvatska Faktura, tako da su svi preduslovi da se čovek unapred upozna sa ovim materijalom bili tu već izvesno vreme.

Crtač na ovom stripu je Asaf Hanuka, jedan od dvojice braće blizanaca Hanuka, a koji se obojica bave crtanjem. Asaf je, barem u stripu, nešto poznatiji od brata Tomera koji je više vezan za film i komercijalnu ilustraciju, a Asafov grafički roman The Realist je pre pola decenije dobio američku Eisner nagradu za najbolji strani strip objavljen u Americi. Nije rđavo za momka koji se takođe prilično široko bavi ilustracijom za različite potrebe i u različitim medijumima. Pizzeria Kamikaze je tako dobar spoj ekspertize dvojice muškaraca od kojih će svaki kasnije imati zaista uspešnu i plodnu karijeru i, možda i svojevrsna „reklama“ za njihove pripovedačke veštine.

Elem, Pizzeria Kamikaze zaista u teoriji nije nešto što bi bilo po mom ukusu. Ovo je lenj, neužurban strip o ljudima koji ne rade bogznašta, koji nema skoro pa nikakav prepoznatljiv zaplet i onda, što je najgore, kada se odlučimo da ipak ima nekakav zaplet i za njega se uhvatimo, on se završi bez „pravog“ raspleta, odlučujući se za jedno finale čiji krešendo kao da ne namerava da ispuca svu municiju što ju je narativ do tog momenta tajno prikupljao, već samo baca nekoliko simpatičnih filozofskih udica i ostavlja nas da zajedno sa protagonistom reflektujemo na ono što je bilo i, možda mislimo o tome jesmo li nešto naučili i postali malo pametniji. Kako sam bukvalno prošle nedelje stenjao i kukao na ime činjenice da se strip Lupus baš tako završava, koristeći čak i fraze „boring man shit“ u diskusiji o ovom uratku, legitimno je reći da sam se malčice prepao samo razgledajući korice Pizzeria Kamikaze i prelistavajući strip čije su table većinski posvećene prikazivanju običnih ljudi koji stoje, smoreni su i nešto pričaju. Imam li ja snage da ovo preguram, pitao sam se, gde je Spajdermen da me uhvati svojom mrežom i izvuče iz nebranog grožđa kad je najpotrebnije?

Srećom, Spajdi ovom prilikom zapravo nije bio neophodan i Pizzeria Kamikaze me je, kada sam zaprvo krenuo da ga čitam, uhvatio na barem dve jake fore: svojom „high concept“ postavkom i jednim kvalitetnim literarnim stilom kojim je sve urađeno.

Pozabavimo se prvo ovim drugim. Pizzeria kamikaze je, recimo, jedan od tipičnih primera „anti-stripa“, odnosno teksta koji je zatim dopunje slikama ali iz koga do neba miriše da je u pitanju originalno bila „suva“ proza i kome ilustrovanje zapravo samo dodaje „slike“, bez nekakvog presudnog novog doprinosa na planu pripovedanja. Uzmimo na primer, scene u prvom poglavlju, Stiff Drinks, gde protagonist stripa, Mordy, sedi u kafani, pije piće, meditira o svom životu, snima ribe unaokolo pa odlučuje se da se ipak drži flaše, ne sasvim siguran da li je to jer još nije preboleo svoju Desiree ili je samo takav karakter. Ovo je skoro potpuno unutrašnji narativ kome slike praktično nisu potrebne i svu informaciju dobijamo već iz teksta, sa Keretom koji efikasno i ekonomično, bez opširnih infodampova predstavlja i Mordyjevo raspoloženje, i opisuje devojku koju ovaj zagleda i njegovu odluku da je pivo u ovom trenutku ipak sigurnija ponuda.

Asaf Hanuka ovo sve ilustruje prateći Keretov tekst, ne dodajući nikakve nove informacije ili nadopunjujući scenaristino pripovedanje nečim svojim, njegove slike su bukvalno prikazivanje onoga što tekst već govori i mada bi ovo u nekom drugom slučaju bilo dovoljno da me isprovocira da šmrkćem i frkćem, u slučaju Pizzeria Kamikaze bio sam zapravo impresioniran kako, uprkos svesti da čitam „anti-strip“, sve to zapravo teče glatko, lako i prijatno.

Taj kvalitetan literarni stil koji sam gore pomenuo odnosi se prvo na Keretov zaista odličan tekst. Originalno napisan na Hebrejskom (Keret, inače, neke od svojih radova piše i na Engleskom), pa preveden za publikovanje na američkom tržištu, ovo je strip koji uspešno prevazilazi činjenicu da je oslonjen na naratora koji nam bukvalno iz prvog lica priča događaje time da je tekst jako efikasan, tečan, i kako sam rekao, ekonomičan. Keret nije „izvorno“ strip autor ali očigledno intuitivno shvata ekonomiju table i pazi na to da svaka odabrana reč ima svoje mesto u narativu, tako da priča teče brzo, lako, sa čitaocem koji tekst usvaja bez napora a Hanukine ilustracije ga prirodno i prijatno uokviruju. Hanuka je svakako solidan u karakterizaciji svojih likova koji su skoro svi odreda socijalno neuklopljeni, pomalo smušeni i bezvoljni srednjeklasni likovi što kapiraju da se mora živeti iako ne vide neki preteran razlog zašto bi to činili.

Tu dolazimo do te prve udice, odnosno „visokog koncepta“ ove priče a taj je da nam je protagonist prepričava iz zagrobnog života. Pizzeria Kamikaze doslovno počinje kadrom iz rake u koju su spustili Mordyja što iz nje meditira o tome da je devojka u koju je zaljubljen, pomenuta Desiree, valjda plakala na sahrani i da je to neka vajdica kad za života nisu imali sreće da zaista budu zajedno.

Ispostavlja se, naime, da zagrobnog života ima ali da umesto nekakvih rajskih vodoskoka ili makar paklenih vatri – ili štaveć služi kao nameštaj u talmudskoj verziji raja i pakla – mesto na kome Mordy nastavlja da „živi“ posle svog samoubistva, najviše liči na, kako on i sam kaže – Tel Aviv. Mordy pronalazi posao u piceriji (iz naslova stripa) i tu gura testo u furunu svakog dana da bi mogao da, pa, eto, dalje živi na mestu koje je, pa, depresivno obično.

Zagrobni život ovog stripa je, dakle, mesto sasvim nalik na moderni svet (ili bar ono kako je moderni svet izgledao početkom stoleća), sa jedinom razlikom što su svi koji naseljavaju tu njegovu verziju u njega stigli posle uspešnog samoubistva. Na stanovnicima se i vidi kako je ko sebi presudio, pa, recimo, Mordyjev cimer i prijatelj Uzi ima na slepoočnici rupu od metka, devojke koje nose duge rukave su verovatno sebi presekle vene itd.

Keret i Hanuka, naravno, u centar priče stavljaju jedno vrlo osetljivo pitanje – malo je društvenih tabua tako snažnih kao što je suicid – i naizgled ga banalizuju: ovo je svet u kome je „a kako si ti sebe roknuo?“ pitanje kojim se započinju konverzacije u kafani, dok će oni u sebe sigurniji insistirati da vam ispričaju zašto su odabrali baš taj način, čak i pre nego što se dobro upoznate. Curt Cobain ovde dobija mali kameo – i protagonist ga doživljava kao iritantnog jer „kad živiš u svetu u koji su svi dospeli tako što su se ubili, smara te da slušaš lika koji je pisao pesme samo o tome kako mu je teško“ – a postoji i televizijski reality show gde parovi koji su se zajednički ubili moraju to da prepričaju ali na zabavan i duhovit način.

Keret i Hanuka ovde biraju očigledno apsurdističku postavku u kojoj je suicid neka vrsta „ponovnog rođenja“ da zapravo uđu u jednu delikatnu analizu depresije i ljudske motivacije da učestvuju u društvu, uspostavljaju socijalne odnose, da se zapravo ičim bave i ikako stupaju u interakciju sa drugima. Neiznenađujuće, iako strip samoubistvo donekle tretira i humoristički (mada ne sa ismevanjem), on nedvosmisleno pokazuje da ono nije „rešenje“ čak i u ovoj postavci gde zapravo dobijate proverbijalnu drugu šansu, a čemu se, kažu ljudi koji se time bave, ono što većina ljudi sa suicidnom ideacijom i istorijom pokušaja samoubistva, zapravo nada.

Utoliko, Pizzeria Kamikaze me pomalo podseća na romane Douglasa Coplanda sa svojim prikazom belih, srednjeklasnih zapadanjaka kojima ništa u životu zaista ne nedostaje – i time nisu idealni protagonisti za prozu kojoj je potrebna drama – a koji proživljavaju svoje tihe agonije, svesni jedne spiritualne i emotivne praznine u svojoj srži. Keret, naravno, pomerajući radnju u taj farsični zagrobni život sebi i Hanuki kreira dovoljan humoristički odmak da strip ima lep, neužurban ali dovoljno vedar ton da zapravo ne potonemo u dubine depresije i besciljnosti zajedno sa njegovim protagonistima i kada Mordy čuje da se i njegova neprežaljena Desiree zapravo takođe ubila, pa odluči da je potraži u svetu za koga zapravo niko ne zna koliki je i koliko ima stanovnika, Uzi će mu se pridružiti u on-the-road avanturi što će ih odvesti na neočekivana mesta i, jelte, navesti i da malo promisle o sebi, svojim motivacijama, svojim (drugim) životima…

Bude to lepo do kraja, Pizzeria Kamikaze svakako nije umušena, dosadna meditacija o tome kako je teško, već relaksiran road-movie u kome par običnih momaka (a posle i više njih, pa i ne SAMO momaka) na jednom ne baš običnom ali zapravo DEPRESIVNO običnom mestu prolaze kroz progresivno sve apsurdnije situacije i dosežu određeni kraj svoje herojske potrage gde su možda malčice pametniji i emotivno ispunjeniji i imaju malo više ideje o tome kako naći smisao u životu, makar i tom zagrobnom.

Težište filozofske upitanosti ovde nije samo na tome zašto se ljudi ubijaju već i zašto žive – uobičajeni odgovori, da su to ljubav, prijateljstvo, osećaj svrhovitosti itd. svakako se mogu primeniti i na Pizzeria Kamikaze, ali kako se to obično kaže, nije sve u destinaciji, nešto je i u samom putovanju, pa kako je ovo i doslovno „on the road“ narativ, sa olupanom Folksvagen Bubom kojoj ne rade farovi i mladićima koji se trude da se napiju jedući sladoled sa šerijem, Keret i Hanuka kreiraju pregršt uspelih scena koje su uglavnom reflektivne, bez puno akcije ali sa dobrom interakcijom između unutrašnjeg života naratora i progresivno sve začudnijih događanja u spoljnjem svetu.

Začudnijih, ali ne i dramatičnih. Ovo je strip lišen drame, lišen jakih emocija, koji ih se u neku ruku i stidi, usklađujući se sa svojim protagonistima koji su svi, ne zaboravimo, na ovo mesto dospeli jer nisu bili uspešni u navigiranju lavirinta socijalnih odnosa u svom prvom životu do mere da su rešili da sebe nasilno uklone sa lica sveta. Iako su svi u „novom“ svetu izvršili samoubistvo, mnogi od njih nisu u stanju da zaista psihološki pobegnu od stigme koju ono nosi, ali priča nam pokazuje i ekscentričnije likove i situacije u kojim ljudi, konačno oslobođeni tereta strašne odgovornosti što su ga nosili sa sobom sve do prerane smrti, mogu da budu srećni.

Pizzeria Kamikaze, ponovo, na kraju ne daje neke specijalno nove odgovore – ljudi će zaista sreću naći ako mogu da osete ljubav (da im se daje i da je pružaju), da provode vreme sa sebi dragim osobama i da rade nešto svrhovito, makar to bilo pečenje pica, i ovo je onoliko srednjeklasno-belo-buržoaski zaključak narativa koliko je na današnjem nivou nauke i tehnologije moguće postići, ali Keret i Hanuka do njega dolaze uspevajući da u čitaocu razviju empatiju i simpatiju spram likova koji, ponoviću, nisu posebno zanimljivi, nisu mnogo harizmatični i upadljivi su prevashodno po tome koliko su obični i koliko malo zapravo traže od života u kome možda i ne primećuju koliko mnogo imaju. Marksista u meni bi trebalo da besni i da se ljuti, ali ovo je dobro ispričana priča (u kojoj je jedan od ključnih likova mačor koji (možda!) govori) gde prepoznajemo da smo zapravo i mi sami na korak ili dva da budemo na identičnom mestu na kome se nalaze i likovi, da vodimo skoro identične razgovore, nalazimo skoro identične izgovore, imamo skoro identične ambicije.

Ta životnost likova i njihovih narativnih lukova odrađuje puno posla ovde jer Keret, insistirajući da on praktično nikada ne piše prenoseći događaje iz života, mnogo više ide na logiku sna i slobodnije asociranje simbola da nam na kraju ponudi priču koja je iznenađujuće topla i optimistička, pogotovo s obzirom da se bavi samoubicama koje, na kraju, ne doživljavaju neko dramatično prosvetljenje.

Hanukin prijatni, evokativni crtež je, uprkos tome da nema preterano značajnu pripovedačku funkciju, svakako važan u kreiranju te kombinovane atmosfere običnosti i sna u kojoj na kraju shvatamo „poente“ a bez toga da su nam eksplicitno objašnjene, dok je kolor Dana Jacksona, urađen ekskluzivno za Archaiaino izdanje funkcionalan, mada izrazito nenametljiv sa smirenim tonovima i malo dinamike, kako bi bio u skladu sa atmosferom stripa. Leterer Deron Bennett svakako treba da bude prepoznat na ime uspelog razmeštanja Keretovog teksta po stranici tako da ništa ne izgleda pretrpano, te da se Mordyjevi monolozi koji čine najveći deo teksta, čitaju lako i prirodno, bez napora. Dijalozi su nešto drugačija priča, sa nešto manje čitkim kurzivom ali kako ih u stripu ima izrazito malo, ovo nije problem.

Pizzeria Kamikaze je iznenađujuće prijatan strip s obzirom da je u pitanju, kako već rekoh, anti-strip koji u središtu ima jednu sumornu temu a poente koje nalazi su izrazito sitnoburžoaske. To je valjda najbolji dokaz koliko je u umetnosti važan izraz i da tema čini samo polaznu tačku u kreiranju nečeg što će na kraju biti delo koje drugi treba da konzumiraju. Od ovolikog pominjanja picerija sad mi se i prijela pica pa ćete me izviniti dok zvrcnem Mileta i poručim jednu Margaritu. Bon apetit.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s