Pročitani stripovi: The Butcher of Paris

The Butcher of Paris je petodelni minserijal koga je Dark Horse izdavao krajem 2019. godine, ali i početkom sledeće,  sakupljen u kolekciju tek 30. Decembra 2020. godine a na Comixologyju digitalno dostupan ovde. Ja sam ga konačno blagoizvoleo pročitati ove nedelje, delimično oprezan zbog toga što su mi narativi o serijskim ubicama odavno na uši izašli ali svakako privučen dobrim crtežom meni relativno nepoznatog Deana Kotza.

Naravno, scenaristkinja Stephanie Phillips je poznatiji deo tandema. Ova talentovana žena je do sada nakupila već prilično impresivan stripovski CV, sa radom za mnogo izdavača, odbijajući da bude uhvaćena u jednom žanru ili stilu. Tako je Phillipsova stigla i da piše superheroje za DC (uključujući Supermena u Man of Tomorrow i Sensational Wonder Woman a trenutno je i scenarista na Harley Quinn), Rick and Morty za Oni Press, Man among Ye za Image, nekoliko autorskih serijala za Black Mask i Aftershock, kao i rad za Heavy Metal. Ja sam se oznojio samo iskucavši sve ovo, a Phillipsova je, da se ne zaboravi, osoba koja ima magistraturu iz Engleskog jezika i doktorat iz retorike (!!) i kompozicije (!!!!), koja je bila predavač na tri univerziteta u SAD, bavi se tajlandskim boksom i igra hokej. Ako ona nije renesansna ličnost, ja ne znam onda ko zaslužuje da ga tako nazvou.

Kotz je sa svoje strane rodom iz Pensilvanije i studirao je za slikara ali je verovatno shvatio da to mnogo košta a da svoj posao ilustratora i stripadžije može da radi i bez diplome pa se preselio u Bruklin i već duže od decenije se bavi stripom. U svojoj karijeri Kotz je radio za različite izdavače, crtajući Johna Cartera i Jamesa Bonda za Dynamite, Krampus! za Image, Dungeons and Dragons za IDW i razne druge stvari ali moram da priznam da mi je realistični – a istorijski – prosede Pariza iz četrdesetih godina prošlog veka u ovom miniserijalu privukao pažnju. Kotz nije crtač koji će napraviti ogromnu karijeru u klasičnoj superherojštini, čini mi se da njegov crtež nije dovoljno „atraktivan“ za te potrebe, ali ovu priču je nacrtao autoritativno, uspevajući da očuva jedan ozbiljan, dokumentaristički ton a koji opet protagonistima daje dovoljno emocija i „glume“, tako da ne bude suv i distanciran.

Phillipsova u uvodu za kolekciju kaže da za čoveka po imenu Marcel Petiot nikada nije čula dok nije pre neku godinu uzela da čita knjigu o Parizu pod nacističkom okupacijom. Tu je, između podataka o masovnim deportacijama Jevreja (samo u Aušvic ih je iz Pariza poslato 13.000) naletela i na ovo ime, praktično uzgredno pomenuto, sa podatkom da se sumnja kako je Petiot tokom rata i okupacije u Parizu ubio između 60 i 200 osoba, a da je ovo očigledno mogao da radi jer su većina njegovih žrtava bili Jevreji koji su tražili način da se povežu sa pokretom otpora i tajno se prebace na neku bezbedniju lokaciju u unutrašnjosti.

Phillipsova naravno, ne propušta da uvidi i gorku ironiju u tome da je jedan ovakav zločin skoro refleksno relativizovan time što se događao u senci još većeg zločina koji je činjen sistematski, od strane velike vojne sile i birokratske mašine sa ambicijom da sprovede genocid koji će podrazumevati i fizičko uništenje jedne etničke grupe i oduzimanje svih njenih dobara i poseda, a time je i priča o „Pariskom kasapinu“ njoj bila zanimljivija da se ispriča. Ne radi se o nekakvoj dobro čuvanoj tajni, naprotiv, Petiot je posle oslobođenja Pariza uhapšen, suđeno mu je i pogubljen je na giljotini, no činjenica da se o njemu ne zna – ili barem ne priča – onoliko koliko se zna i priča o, recimo, Kürtenu, Sutcliffeu (koji je umro pre svega tri meseca) ili možda „on nije nikog ubio“ Mansonu je svakako dovoljno opravdanje za ovaj strip. Čisto iz perspektive morbidne fascinacije serijskim ubicama od koje verovatno niko nije baš stoprocentno imun, kako i Phillispova kaže, treba pomisliti da je ovo čovek koji je, gledajući rat i okupaciju oko sebe, te patnje progonjenih Jevreja pomislio „Hej, pa ovo je dobra prilika za mene“.

Kako to obično biva u fikcionalizovanim pričama o serijskim ubicama, i ovu posmatramo jednim dobrim delom iz vizure detektiva pariske policije po imenu Georges-Victor Massu koji zajedno sa svojim sinom što se uči za istražitelja pokušava da uđe u trag ubici za koga se ni tada nije tačno znalo koliko je osoba imao na duši a danas je procena jako široka, sa konzervativnom cifrom na oko 60 a onom drugom na oko 200 imena. Konteksta radi, kada je Petiot na kraju dospeo na sud, sudilo mu se za „svega“ 23 ubistva jer je toliko ljudi moglo da bude identifikovano iz ostataka koje je pariska policija pronašla u nekretninama koje je ovaj lekar iznajmljivao.

Phillipsova i Kotz su sasvim svesni kompleksnosti konteksta u kome se njihova priča odvija pa dobar deo stranica u ovom stripu otpada na nacističke oficire koji su ona stvarna moć u ratnom Parizu i čije odluke mogu značiti život ili smrt za njegove stanovnike. Strip počinje sa nekoliko scena u kojima se upravo prikazuje ne samo sva hladna, sasvim obezljuđena praksa postupanja sa Jevrejima u, jelte „gradu svetlosti“ – sa sve lokalnom policijom koja mora da gleda i ćuti kad je već deo kolaboracionističkog režima – već i njen oportunistički deo u kome nacisti prosto uživaju u iskorišćavanju i ponižavanju Jevreja pre nego što će ih poslati u logore smrti. Oficir Gestapoa, Jodkum je prikazan kao koristoljubivi sadista koji je najpre zainteresovan za pronalaženje pripadnika pokreta otpora u gradu a koji Jevrejima pomažu da se spasu, a kada mu u krilo padne, praktično slučajno, cela situacija sa serijskim ubicom, on, vrlo nerado, prvo odlučuje da ovu istragu delegira pariskoj policiji a onda kada shvati kolike su razmere svega, pokušava da je sam reši, ne bi li prikupio neke poene u ratu što se bliži kraju.

Naravno, njegovi nadređeni nisu specijalno zainteresovani da se time bave i u jednoj sceni u kabareu, Jodkum mora da se ubeđuje sa svojim pretpostavljenim oko toga da mu treba još ljudi kako bi lično mogao da sprovede istragu, dok mu ovaj, sve grleći se sa plesačicom odgovara „ako taj kasapin ubija Francuze, pa onda on radi naš posao umesto nas.“

Petiot je otkriven zaista slučajno, i strip prikazuje požar što je izbio u kući koju je on iznajmljivao za svoj rad. Kao cenjeni lekar, poštovan od zajednice (u jednoj kasnijoj sceni, prilikom ispitivanja njegove supruge, saznajemo da je bio i gradonačelnik mesta u kome su živeli pre rata i da ona smatra da je sasvim nemoguće da je njen muž ikoga ubio), Petiot je nekoliko godina „radio“ iz ovog prostora, gde policija, nakon ugašenog požara nalazi podrum prepun delova tela i ljudskih trupla. Problem je, isprva, što je lekar nestao, nacisti žele da ga uhapse ali ne da se previše cimaju oko njega pa zadatak delegiraju francuskoj policiji, a ona se pomalo usteže oko lansiranja propisne istrage jer se za Petiota priča da zapravo radi za pokret otpora i da ljudi nisu ubijeni već da su naprosto prebačeni na bezbednije teritorije.

Razume se, detektiv Massu i njegovi saradnici su potpuno svesni da je ovo netačno, jer su svedočili pronalaženju desetina raskomadanih leševa u iznajmljenoj kući, sa sve tragovima na njima koji nedvojbeno svedoče o tome da je čerečenje počinjeno od strane nekoga ko ima medicinsko obrazovanje. Istraga onda kreće najviše zato što Massu iza sebe već ima jednu traumatičnu epizodu sa početka karijere kada je uprkos svim naporima policije drugi serijski ubica uspeo da ubije još nekoliko žrtava pre nego što je pronađen i uhapšen. Massu otud ovo shvata veoma lično, sećajući se kako je u ono vreme imao napad nihilizma na pomisao da mu je žena trudna i da će sina doneti u svet koji je ovako hladan i odvratan.

Ovaj strip nije formatiran kao triler i mada su scene ispitivanja i istrage koje gledamo očigledno dramske inscenacije, autori očekuju da se vezujemo za likove i sa njima proživljavamo događaje samo koliko je potrebno da se kontekstualizuje ovaj slučaj. Massu je jedini lik za koga se može reći da ima nekakav ozbiljniji narativni luk, gde se suočava sa iskušenjima koja mora prevazići i u sebi pronaći i snagu da pređe preko ne samo psiholoških trauma već i osramoćenja koje će doživeti posle ulaska saveznika u Pariz kada bude proglašen kolaboracionistom i otpušten iz policije. Jodkum je drugi lik koga delimično pratimo ali njegove scene su tu više da uokvire tu atmosferu nacističke dekadencije i nehumanosti koja čini jak kontrast Petiotovom ubijanju iz strasti.

Ni sam Petiot nije prisutan na prevelikom broju stranica jer se dobar deo stripa skriva od policije a umesto čoveka, mi čitamo o legendi koja se o njemu ispreda. Petiot je pre hapšenja dobio nadimke poput „Docteur Satan“ i gomile glasina o tome ko je on zapravo i šta zaista radi. Strip nam pokazuje i kombinaciju dokumentarističkih scena koje se tiču Petiotove prošlosti a iz kojih posredno i neposredno dobijamo elemente za portret psihopate što je u životu i mučio životinje, ali se i bavio finansijskim prevarama, donosio pornografske crteže u osnovnu školu itd. Sam Petiot čak i dok se skriva ne može da odoli a da malo ne provocira policiju, lično isporučujući pismo Massuu u kome o sebi govori kao o nevinom čoveku i patrioti koji radi za stvar oslobođenja.

Hapšenje se na kraju događa najviše zahvaljujući  Massuovoj istrazi, bez obzira što je on udaljen sa slučaja, ali finalno poglavlje priče o Petiotu je možda i najšokantnije i dobro podsećanje na zarazni šarm elokventnih psihopata koji ne haju za građanske forme jer sebe stavljaju – eksplicitno ili implicitno – iznad njih. Ovo je svakako u meni trigerovalo i podsećanje da aktuelna geopolitička situacija u svetu i kod nas u velikoj meri reflektuje činjenicu da se kolektivno nismo imunizovali od simpatija pa i idolatrije spram ljudi koji se predstavljaju kao harizmatični likovi što ne igraju po tuđim pravilima iako su, često, u pitanju puki zločinci.

Konkretno, Petiot je tokom suđenja izvodio predstavu u kojoj je vrlo narcisistički uživao, predstavljajući sebe kao nedužnog borca za „našu stvar“, tvrdeći da je ubijao samo Nemce i neprijatelje Francuske i da su tela pronađena u podrumu kuće koju je iznajmljivao tu bila kada je on u nju došao, ali da je pretpostavio da su u pitanju kolaboracionisti koje je ubio pokret otpora. Suđenje je onda u dobroj meri zavisilo od pokazivanja da Petiot nije imao veze sa otporom – jer je zabrinjavajuće veliki deo javnosti smatrao da je u pitanju zaista nedužan čovek čiji šarm i elokvencija nekako dokazuju da je sve što kaže istina – i dokazivanja da je veliki broj ljudi koje je ubio prvo Petiotu doneo značajne sume novca sa pretpostavkom da će im zauzvrat biti obezbeđeno prebacivanje na sigurno. Doktor se podsmevao tužiocu, na zabavu publike u sudnici  što strip vrlo uspešno pokazuje, a njegov advokat je insistirao da su mnoge od njegovih žrtava žive  zdrave i da žive pod lažnim imenima u Južnoj Americi. Naravno, ovo na kraju nije prošlo pa poslednja strana pokazuje i dalje prkosnog Petiota kako biva pogubljen 25 Maja 1946. godine na način koji podseća da je pomalo šokantna praksa odsecanja glava osuđenicima na smrt giljotinom bila živa i zdrava toliko skoro u našoj istoriji.

Nije ovo strip koji dramatično menja našu percepciju serijskih ubica niti odlazi u neke nove i neviđene spekulacije o njihoj psihologiji, motivacijama, emocijama, ali jeste jedna dobro istražena i umešno urađena fikcionalizacija dokumentarističkog materijala koja se ne gubi u melodrami i žanrovskim tropima a da nam ipak prikazuje likove kao spretno žanrovski sažete elemente narativa koji ne pretenduje da govori o misterijama ili da čitaocu pruža saspens. The Butcher of Paris je prijatno lišen tih „senzacionalističkih“ dimenzija analize života i rada serijskih ubica sa jednim odmerenim pristupom činjenicama i njihovom uokvirivanju u narativu koji je informativan, empatičan ali ne eksploatacijski.

Kotzov crtež je, kako sam rekao, veoma funkcionalan sa odličnim prikazom epohe i likova koji imaju pravi odnos „realističnog“ i blago žanrovski prenaglašenog. Kotz ne crta „lepo“ – sve je puno izlomljenih linija i oštrih uglova – ali su mu slike jasne, čiste, energične kada treba a naracija odlična sa kvalitetnim kadriranjem, jasnim postavkama i razrešenjima scena, i dobrim vladanjem tempom. Iako mi se čini da bi njegovi jasni, oštri tuševi bili odlični i u crno-beloj verziji, kolor Jasona Wordiea u mnogome oplemenjuje table i daje im dinamičnost koju ne biste nužno očekivali od ovakvog stripa, spasavajući ga od klišeiziranog mračnjaštva pripovesti o serijskom ubici. Leterer Troy Peteri uglavnom se trudi da ne zaklanja crtež više nego što je neophodno i profesionalno, diskretno, što se kaže „iz pozadine“ obavlja svoj posao dajući nam jasne i čiste dijaloge koji se čitaju bez napora.

Generalno, The Butcher of Paris je strip koji ne treba da donese saspens i uzbuđenje kakve dobijamo od „normalnog“ žanra ali istovremeno nije ni puki dokumentarac. Tretirajući svoj materijal sa poštovanjem ali i spretno fikcionalizujući i sažimajući kada je to potrebno, on nam donosi priču koja je zanimljiva, pa i uzbudljiva pre svega na intelektualnom planu a koji je i dalje onaj gde ne uspevamo da zaista „shvatimo“ serijske ubice. Možda ovaj strip, demonstrirajući još jednom da Dark Horse ima možda najbolje uredničke i produkcijske kapacitete u trenutnom američkom izdavaštvu, pomogne da se malo približimo tom shvatanju.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s