Jazz Nedeljom: Christian Scott aTunde Adjuah: Axiom

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Pošto je ove nedelje umro Chick Corea, bilo je jasno da će za džez u Nedelju morati da padne nešto električno. Ne Corea lično, ja sam takav nezgodan čovek i praktično ništa što je ovaj veliki pijanista i klavijaturista radio posle sviranja sa Milesom Davisom meni se nije dopalo. Return to Forever mi je uvek zvučao kao preslađena plus egzibicionističak svirka koja je izgubila dubinu Milesove crne magije i nekako sam se već sa 18-19 godina smatrao prematorim da bih to slušao. No, srećom, praktično slučajno sam natrčao na album koji – mada nema nikakve veze sa Coreom – prilično uspešno miri milesovski crnomagijski pristup fuziji džeza, roka, fanka i afro-američke muzike u najširem smislu, ali i prijemčivost za uho kakvu Milesovi, prilično apstraktni i harmonski avangardni fusion albumi nisu nužno imali.

Naravno, ne bih se usudio da tvrdim da je Chief Christian Scott aTunde Adjuah direktno izrastao iz Milesovog pristupa sviranju trube i vođenju benda – ako ništa drugo, Scott je iz Nju Orleansa, a muzičku edukaciju je započeo pod vođstvom sopstvenog ujaka, uglednog džez saksofoniste Donalda Harrisona juniora – ali svakako se u muzici njegovog orkestra na albumu Axiom mogu prepoznati te ideje o totalnom pristupu ovom medijumu, kroz spoj odavanja pošte tradiciji i kreativne improvizacije koja ne haje baš preterano za pravila.

Christian Scott je neko ko i inače gleda da pobegne od žanrovskih propisa, nazivajući nekoliko puta na ovom albumu to što njegova ekipa svira „kreativnom improzivovanom muzikom“ i šaljivo komentarišući da je sve okej dok se zezamo i improvizujemo i svi uživaju, „a onda neko pomene reč ’džez’ i odjednom su svi jebeni Fulbrajt stipendisti“. Njegovi džez koreni su, razume se, neprikosnoveni – ne samo zbog grada u kome je ponikao i gde je završioi prvu školu, već i zbog mnogo muzike koju je uradio tokom poslednjih par decenija – ali sam Scott ne deifikuje termin niti ono što on treba da predstavlja, čak ponekada koristeći reč „stretch“ da opiše muziku koja ima utemeljenje u džezu ali je „slepa za žanrove i ’rasteže’ritmičke, harmonske i melodijske konnvencije džeza  kako bi se obuhvatile različite muzičke forme, jezici i kulture“.

Lepo! Scott je, naravno i aktivist, sa serijom albuma koje su se bavile sociopolitičkom analizom moderne Amerike ali i kreiranjem digitalnih alata koji treba da pomognu mladim muzičarima. Svakako, ovaj muzičar, kompozitor, lider i vizionar (a tek mu je 38 godina) je prepoznat u džez-zajednici kao dragocena pojava, sa mnogo nagrada koje Scott rutinski dobija za svoju muziku, brojnim saradnjama sa džez-vedetama kao što su McCoy Tyner ili Marcus Miller, ali i izvan džeza je čovek do sada sarađivao sa mnogo prestižnih muzičara, od Radiohead preko Mosa Defa i Taliba Kwelija, pa do Saula Williamsa.

No, moram da priznam, album Axiom, snimljen prošlog Marta, o početku pandemije, izašao u Decembru, a na kome se čuje najveći deo nastupa Scottovog orkestra u njujorškom klubu Blue Note je svojevrsni novi plato za ovog muzičara, album koji me je iznenadio pa nastavio da me iznenađuje, ploča sa opsceno mnogo muzike (vinilno izdanje je dupli album) i jedan od najboljih savremenih pogleda na jazz i crnu muziku generalno koje sam imao zadovoljsto da susretnem. Naravno, ne manjka crnih jazz muzičara koji danas prave muziku što je vrlo eksplicitno utemeljena u „crnom“ iskustvu življenja i rvanja sa svetom, ali Axiom je jedan izrazito autoritativan rad, ploča sa MNOGO muzike na kojoj su muzika i koncepcija – to sažimanje crnog iskustva – vrlo srećno spojene i rezultiraju upečatljivim slušalačkim programom.

Da se vratim na trenutak Milesu Davisu – njegov genij i prokletstvo sa kraja šezdesetih godina bili su sažeti upravo u tome da je i sam smatrao kako je džez počeo previše da se pali na samog sebe i da nije zdravo kada muzika gradi spomenike sebi umesto da gleda kuda dalje može da se ode. Osećajući jasno da mladi crni Amerikanci gube interesovanje za jazz, njegovi radovi sa kraja te i početka naredne decenije su bili napor da se sa njima stvori spona, kombinujući sveukupnije crno nasleđe u muziku koja će u sebi imati i džeza i roka, i fanka, i afričke tradicionalne muzike. Ovo nije bio „komercijalni“ potez koliko nastojanje da se dalje uči i odmak od džezerske, tada već pomalo akademizovane posebnosti.

Axiom je demonstracija vrlo sličnog razmišljanja, kolekcija kompozicija i dugačkih improvizacija koje sa džezom drže jaku vezu, onako kako je on bio sviran i šezdesetih i sedamdesetih, a onda ga kreativno i uspešno spajaju sa drugim muzičkim formama koje imaju crne korene, od afričke i karipske tradicionalne muzike, pa do elektronskog fanka i modernih trap formi. Rezultat je muzika koja, zapravo, sa jedne strane u dobroj svojoj meri može da bude zanimljiva i „civilima“ na ime prominente flaute i (kontra)flugelhorne* u orkestru a koje sviraju uglavnom nežne i melodične solaže sa malo new age šmeka. Naravno, ja sam na new age prilično alergičan, ali širina i dubina Scottove muzike su toliki da me je ovaj album apsolutno fascinirao čak i ako su mi neke trubačke i flautističke melodije bile dosta zaslađene.

*za Scotta ove instrumente prave ručno i možete ih naći po aukcijama diljem interneta za prilično skupe pare…

S druge strane, urnebesan ritmički program je toliko zgusnut, toliko moćan da bi ovaj album skoro mogao da se sluša i bez ikakvih solaža. Bubnjar Corey Fonville pored „normalnog“ seta svira i Rolandov sempling ped SPDSX, dajući muzici prijatno „elektronsku“ dimenziju, posebno u sadejstvu sa dubokim, toplim električnim basom Krisa Funna, kreirajući razne vrste spona sa modernijim plesnim muzikama, poglavito hip-hopom i trapom, dok odozgo perkusionista Weedie Braimah poliva kolekcijom tradicionalnih udaraljki (djembe, konge…), za muziku koja je istovremeno agresivno moderna i ljupko referencijalna.

Ova ritmička dimenzija Scottove muzike je zbilja esencijalna, do mere da su perkusije miksovane izrazito visoko i ne služe samo da drže ritam, već naprotiv, da sve vreme kreiraju lavirintsku, kompleksnu poliritmičku teksturu preko koje solisti mogu da rade gotovo šta hoće, a publika može da pleše koliko joj je volja.

Pijanista Lawrence Fields – inače još jedan momak iz Nju orleansa i pouzdan saradnik Joea Lovana, Davea Douglasa, Branforda Marsalisa… – ovde je takođe esencijalan u kreiranju pratnje koja je višeslojna, harmonski veoma autonomna, presudna za atmosferu, ali puna minucioznih, savršeno odmerenih ideja i rešenja. Fieldsovo sviranje sintisajzera mi je pogotovo  upečatljivo sa tim odazivanjem na izazove koje su Corea, Zawinul i Hancock postavili svirajući sa Milesom i jednom zrelom, autoritativnom svirkom koja uspelo „hladi“ uzavreli ritmički pakao.

Naravno, solisti su u prvom planu, a Scott i flautistkinja Elena Pinderhughes imaju gotovo jednako minutaže, iako on svira, pored trube još tri instrumenta (i  tu i ne računam udaraljke kojih se povremeno dohvati). Elena je, da bude jasno, klinka, u ranim dvadesetim godinama koja JEDE flautu (i, verovatno sa njom spava, ide pod tuš, u prodavnicu itd.) i iako ima izražen karakter i identitet u svirci, ovo nikako nije na ime ograničene tehnike ili ograničenih ideja. Naprotiv, ovo je, pa, praktično wunderkind, devojka koja je svirala i sa Vijay Iyerom, ali i sa Herbiejem Hancockom i Carlosom Santanom, a koja na ovom albumu ima prostora da se razmaše i pokaže šta sve zna. A zna mnogo, slušajte recimo njeno fraziranje na Incarnation, izvrstan primer modalnog džeza koji ide preko stakato afričke pratnje, pa kreira nekoliko evokativnih  „filmskih“ slika pre nego što se Scott vrati u miks i prihvati temu na trubi.

Naravno, sam Scott je u jakoj formi, sa trubama i flugelhornom koje se voze kroz razne efekte i kreiraju svu silu atmosfera i ambijenata. Lider je nežan svirač, sa mnogo pažljivih, legato odrađenih tonova koje pušta da zamru, uživajući u njihovoj nežnosti (slušajte kraj iste te kompozicije), ali i vozač u bržoj traci kada se tako oseća. Guinnevre, recimo, ga zatiče u agresivnijem, distorziranom modusu, sa trubom koja para nebo visokim notama preko divlje, poludele ritmičke pratnje, pa se onda lako vraća u varijacije na glavnu temu, pa pušta nežne, gotovo uspavljujuće tonove… Alternativna verzija ove kompozicije pri kraju albuma ima još žešću solažu i Scott ovde sasvim lako prikazuje tu ideju o poštovanju – i zalivanju – korena ali zagledanosti u nebo.

Posle paklene Guinnevere ide „traperska“ Song she never heard, blago „latinizovan“ komad na kome Fields ima prostora da solira na klaviru a Scott i Elena sviraju nežne, umiljate teme, pa onda Sunrise in Beijing gde je ritam toliko agresivan da se Scott posle sviranja teme sklanja iz miksa puštajući Elenu da pesmu doveze do kraja, boreći se krešendima na flauti protiv pobesnelih bubnjara. West of the West je bluz napisan na osnovu Scottovih iskustava sa uzgrednim rasizmom koji ga je dočekao kada se doselio u Los Anđeles a gde fantastični saksofonista Alex Han (diplomac Berkloija, sarađuje sa Marcusom Millerom, Stanleyjem Clarkom…) demonstrira svoje free jazz veštine. Han je toliko dobar na alt-saksofonu da je prava sreća da alternativna verzija Guinnevre ima još jednu njegovu izvrsnu solažu.

Ovde treba da kažem i da kupovina MP3 verzije albuma – a koja košta prilično visokih 12 dolara – ima i dve alternativne verzije koje ne postoje na drugim izdanjima, pa je to i svojevrsni podsticaj da se ovo kupi. No, u svakom pogledu, Axiom je fascinantan album, prepun višeslojne, ambiciozne muzike koja istovremeno uvek čuva gruv i melodiju, pa će biti prijateljska i normalnom svetu i dubokim jazz roniocima. Ja sam album ne znam ni sam koliko puta preslušao tokom nedelje i vraćaću mu se još ko zna koliko puta u mesecima koji dolaze. To verovatno nešto znači.

https://christianscott.bandcamp.com/album/axiom

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s