Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 20-02-2021

E, pa umro nam je Đorđe Balašević i dok bi bilo malo nategnuto tvrditi da je on svirao metal, ne bi bilo ni malo netačno reći da su ga praktično svi metalci voleli. Uostalom, jedna od najboljih doom metal pesama napravljenih kod nas je obrada njegove Devojke sa čardaš nogama… Slava mu. A mi idemo redom.

Blek metal. Überchriist je sjajno ime za bend i mada ova ekipa iz Atlante nominalno svira (post) blek metal, istina je i da njihov prvi EP, Et Veniens sasvim bez problema može da se ponudi i publici koja voli thrash metal ili thrashcore. Ove četiri pesme svakako imaju malo melodičnijeg i atmosferičnijeg sadržaja koji vezujemo za post blek metal, ali imaju i poštene, krljačke rifove, brz tempo i energičnu izvedbu pa Überchriist, skoro kao i sam Hrist, šire ljubav među ljudima i metalcima/ pankerima različitih profila. Odlična svirka, solidna produkcija, lepo izdanje:

https://uberchriistatl.bandcamp.com/album/et-veniens

Švedski Shadows of Paragon nisu ništa snimali više od decenije ali je novi EP, Amendment time prijatnije iznenađenje, nudeći tri pesme za švedsku tipično energičnog, zakucavačkog blek metala (sa malčice death metal elemenata) koji ima i melodije i emocije, ali je prevashodno definisan svojom energijom i brzinom. Bend svira odlično, sa dualnim, žensko-muškim gitarskim napadom i odličnom ritam sekcijom, te pesmama koje imaju puno dobrih ideja ali i pamtljivih tema. Kompleksno, a opet tečno i spontano, sve se to na kraju sažima u odličnoj Your New Identity koja EP zatvara i ovo od mene ima najtoplije preporuke:

https://shadowsofparagon.bandcamp.com/album/amendment

Jednočlani britanski bend Wynter Myst sa svojim prvim albumom, Frore, nudi dosta solidan blek metal koji ima sirovost i energiju drugog talasa ali i melodičnost i atmosferu koju ja povezujem sa savremenijim gibanjima u ovom izrazu. Kombinacija je dosta dobra i Steve Blackwood koji sve ovo svira i piše se pokazuje kao vrlo talentovan momak čiji mi matični bend, Old Corpse Road, nije bio toliko zanimljiv ali Frore je prijatna, lepo zaokružena ploča koja izlazi tek za nedelju dana ali ovde možete da je poslušate i nađete linkove za priorderovanje:

Kolumbijski trio Dantalian na svom novom albumu, Death Magick Blood donosi vrlo robustan, odlično odsviran i produciran blek metal sa izrazito himničnim svojstvima. Ovo su pesme melodičnih tema i poletne atmosfere, odsvirane brzo, energično i veoma disciplinovano, sa tekstovima na Engleskom i Španskom i ovo je jedno od najboljih izdanja cele nedelje, sa podsećanjem da Dantalian sviraju već dvadeset godina i itekako mogu da nauče mnogočemu kolege sa raznih krajeva planete:

https://officialdantalian.bandcamp.com/album/death-magick-blood

Poljaci Szary Wilk sa prvim albumom, Wrath, podsećaju na kvalitet i vitalnost poljske blek metal scene. Ovo je epski i melodičan blek metal koji je istovremeno sirov u zvuku sa jako distorziranim gitarama i zvonećim bubnjem. Nije to lako za varenje ako ste nepripremljeni ali je kontrast između lepih, himničnih melodija i onoga kako bend zvuči prijatan. Pet podužih pesama srednjeg tempa, marševske atmosfere, omot sa bijesnim vukodlacima, te sempl iz Bergmanovog Sedmog pečata na kraju – šta nam više treba?

https://szarywilk.bandcamp.com/album/wrath

Stake Driver je solidno ime za blek metal bend a taj bend ima i vrlo pristojan debi album, Lycanthropy 666. Ekipa je iz Dejtona u Ohaju, grada u kome smo svojevremno potpisali mir, a muzika na albumu je, pa, zaista pomalo vampirski, tj. likantropski blek metal sa sjajnim korišćenjem klavijatura (i klavira) da se doda jedna epska, vodviljska dimenzija pesmama koje su već primereno dramatične i cheesy na onaj najbolji način. Pritom, Stake Driver sviraju brzo i zapravo su vrlo kvalitetni i u pogledu izvođačkih veština, ali i aranžiranja i produkcije. Blek metal VEOMA po mom ukusu a samo pet dolara za daunloud:

https://stakedriver.bandcamp.com/album/lycanthropy-666

Poslastica za old school blek metalce je svakako kompilacija The Endless Cycle of Total Destruction (A Russian Tribute to Bathory) na kojoj ruski bendovi krljaju, cepaju i sa puno ljubavi izvode 24 pesme projekta koji je ceo taj podžanr i, jelte, začeo. Kako sam i sam svirao u postavi koja je bila skoro pa čist Bathory-tribute-band u to vreme, vrlo mi je leglo ovo sasvim strejt čitanje Quorthonovih pesama, bez mnogo ambicije da se ode izvan prirodnih granica i sa pažnjom da se prevashodno uhvate strast i žestina koju vezujemo uz Bathory. Naravno, Quorthon je napisao neke od najvažnijih pesama u istoriji metala, spajajući jednostavnost panka sa epskom dimenzijom metal-muzike i kavera njegovih pesama ne manjka diljem zemnog šara, ali ova kolekcija u proseku drži vrlo solidan nivo kvaliteta svirke i produkcije, sa dovoljno sirovosti da bude jasno kako je u pitanju prava andergraund akcija, ali i sa dvoljno profesionalnosti da se ovo može nuditi i civilima. Neke od meni omiljenih pesama ovde dobijaju sjajne verzije (vrlo pankerska Bestial Lust, odlična Reaper, furiozna Born for Burning), neke su, eh, manje unapređene (pogotovo mi je bedak kako su BASTÄRD odradili dve vrlo drage stvari), a imamo i to kako recimo Blazing Rust pretvaraju One Eyed Old Man u maltene propisan power metal a Sceneries and Forms izmeću The Messenger u akustičnu folk-baladu… za samo tri dolara ovaj album će vam doneti MNOGO lepih trenutaka pa sugerišem brzu, odlučnu reakciju:

https://discomfortproduction.bandcamp.com/album/the-endless-cycle-of-total-destruction-a-russian-tribute-to-bathory

Australijski duo Spire posle petogodišnjih priprema vraća se sa drugim albumom, Temple of Khronos i ovo je jedna vrlo prijatna, vrlo sigurna ploča mračnog, dramatičnog, pomalo i teatralnog metala koji vrlo uspelo spaja blek metal oštrinu sa uzdržanošću svojstvenijom doom metalu. Ne da je ovo zaista nekakav blackened doom, Spire su zapravo skloniji nekakvom ukrštanju blek metala sa post-metal strategijama kreiranja atmosfere i ambijenta, pa je ovo puno ponavljajućih tema i rifova koji idu u grupama, naoko nezavisno od tempa kojim ispod njih sviraju bubnjevi i bas. Lepo je to sklopljeno pa Spire zbilja kreiraju hipnotičku atmosferu nekakvog pretećeg futurizma a ono što posebno cenim je da pesme i pored toga nisu ni predugačke ni preopterećene idejama već umešno aranžirane da se obezbedi pojedinačni identitet svake. Miks je takođe dosta solidan s obzirom koliko ovo ima slojeva i da se bavi hipnozom. Veoma preporučljivo:

https://sspiree.bandcamp.com/album/temple-of-khronos

Vindsval, šef francuskih kultnih avangardista Blut Aus Nord ima nekoliko projekata sa strane koji uglavnom nisu ništa snimili, tako da je pojavljivanje albuma njegovog projekta Forhist, a koji se isto zove Forhist priličan događaj. Doduše, ovo izlazi tek za par nedelja, ali JuTjub daje da se ceo album čuje na omiljenom kanalu, pa možete poslušati, priorderovati itd. Za razliku od recentnog Blut Aus Nord autputa, a koji je skrenuo u smeru psihodeličnog metala, Forhist je atmosferični blek metal sa jednostavnim strukturama pesama, akcentom na ponavljanjima i talasima gitarskih akorda koji zasipaju slušaoca odvodeći ga u alfa-stanje. No, Vindsval ne bi bio to što jeste da i ovu jednostavnu formulu ne pravi sa jasnim razumevanjem kako da je učini zaista hipnotičkom, gađajući dobrim temama i aranžmanima sve naše čakre i ostale tačke u organizmu. Lisica koja smotana spava na omotu nam govori sve što treba da znamo. Vrlo lepo:

https://blutausnord.bandcamp.com/album/forhist

Thron iz Njemačke imaju treći album, Pilgrim i ovo je, rekao bih tipično nemački robustan blek metal sa puno svirke, promena ritma i tema koje nisu prosti rifovi već razrađenije, a opet vrlo „metalske“ linije, sa malo melodičnosti i puno energije. Dosta to traje, da se razumemo, ali Thron imaju kvalitet i dobru produkciju:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/pilgrim

Argentinski Los Males del Mundo zvuči izuzetno ubedljivo i mišićvo na debi albumu Descent Towards Death. Ovaj projekat započeo je saradnjom dvojice iskusnih muzičara pa vremenom izrastao u „praviji“ bend, mada je ovo i dalje samo studijski entitet, ali, da budemo iskreni, u ovo doba pandemije, to je 99% svih bendova na svetu. Elem, Descent Towards Death ima svega pet pesama u četrdeset minuta i u pitanju su epske, dugačke i herojske kompozicije sa puno melodičnih, pa i melanholičnih elemenata, ali i sa dosta snažne, energične svirke. Ovo je maštovito kreirana muzika, sa dosta za blek metal nestandardnih rešenja, ali to čini da zvuči zrelo i čini je bližim i drugim metalcima:

https://losmalesdelmundo-northernsilence.bandcamp.com/

Konačno, izašao je i peti album austrijskih post-blek metal vedeta Harakiri for the Sky, nazvan Mære i mislim da će fanovi biti u raju ili već, paklu, gde god se najbolje osećaju. Ovo je, za moj ukus, prilično preslađeno i praktično bi moglo da se vrti na MTV Rocks da MTV Rocks nije ljetos ugašen, na kraju krajeva, album se završava obradom Placeboa, ali da je dobro – dobro je. MS i JJ znaju šta rade i ove emotivne, bogato producirane power-balade sa blastbitovima i urlanjem su svakako vrhunac u svom podžanru. Činjenica da nema problem da ovo slušam i pored svih tih „emocija“ svedoči o jednom tvrdom, kvalitetnom osnovu na kome su pesme izgrađene, pa, svakako, poslušajte:

Stoner! Grande Fox iz Soluna za sebe kažu da su svemirski psihodelični stoner, ali njihova muzika, makar na novom albumu, Empty Nest, je mnogo više zasnovana na rifovima i bluzu nego na prebiranjima po prozračnim gitarama priključenim na neprebrojne efekte. Ne da to govorim u ikakvoj lošoj konotaciji, au contraire, Empty Nest je još jedan kvalitetan primerak grčkog stoner roka sa svim elementima koje smo naučili da od njega očekujemo: dobra produkcija, jak gruv, pažljivo napisane pesme, a na sve to ide i malo „prave“ psihodelije. Lepo:

https://grandefox.bandcamp.com/album/empty-nest

Argentinci Nostone donose vrlo simpatičan stoner rok na albumu Road Into The Darkness. Ovo ima sve te lepe, velike rifove i gruv koje želite da čujete, naravno, ali i vrlo melodičnu, blago psihodeličnu, skoro pop dimenziju u pevanju i vokalnim aranžmanima. Odlična kombinacija i čak ni relativno nizak kvalitet snimka ne čini mnogo na tome da ovaj prijatni album unazadi. Bend koji valja pratiti:

https://nostone.bandcamp.com/album/road-into-the-darkness

Kanađani Stuntwoman na svom, pretpostaviću prvom albumu Captain American Standard nude vrlo prijatan fuzz-rock, sa mid-fi zvukom ali vroma prijemčivom svirkom i dobrim pesmama. Već sam zvuk gitare je ovde dovoljan da se čovek razneži a ovo su i kvalitetne rokenrol pesme na lepom secištu panka i hard roka za svakog koga ne zanimaju toliko oštre žanrovske granice koliko ga zanima da se krlja:

https://stuntwoman.bandcamp.com/releases

Naravno, Grci Cargo Lift imaju izuzetno kvalitetnu produkciju i zvuk na albumu Then a koji prave već godinu i po dana. Ovo je muzika inspirisana, kako sami kažu, bendovima kao što su Faith No More ili Tool, Foo Fighters, Deftones, QOTSA itd., dakle, ne nužno nešto iz moje ekspertize, ali su Cargo Lift vrlo dobri izvođači i pišu kvalitetne hard rok pesme. Probajte:

https://cargolift.bandcamp.com/album/then

Još jedan provereno dobar grčki proizvod je album B.L.E.V.E. atinskog sastava Degenerate Mind, ponovo odlično producirana i drusna kolekcija heavy rock pesama koje su kao stvorene za puštanje na radiju, u kolima, na plaži itd. Degenerate Mind sjajno sviraju i pišu energične pesme nabijene bezobrazlukom, ali i melodijom i gruvom. Možda za nijansu previše „komercijalno“ za moj superdegenerisani ukus, ali svakako preporučujem slušanje iz sve snage bilo kome ko voli stoner, desert ili uopšte savremeni teži rok:

https://degeneratemind.bandcamp.com/album/b-l-e-v-e

Šveđani Evocator na novom EP-ju, Chronicles of Pestilence valjaju svoj brend teškog, moćnog, ali atmosferičnog death-doom metala koji se ovde pakuje u tri dugačke, bučne, teške pesme pune teških gitara i urlanja. Evocator su „atmosferičan“ metal bend pa umesto komplikovanih denflovanih rifova polivaju jako distorziranimn harmonijama i dugačkim jednotonskim deonicama i to kod njih sve deluje smisleno i odlično zvuči. Tri pesme, ali pola sata vrlo heavy i vrlo emotivne muzike, izvolite:

https://evocator.bandcamp.com/album/chronicles-of-pestilence

Apsolutna lektira ove nedelje,barem što se tiče stoner roka je najnovija kompilacija pouzdanih Doomed & Stoned. Najavljivana uz dosta ponosa i sa čak 56 bendova, Doomed & Stoned in Russia (Volume 1) je verovatno najbolji vodič za rusku stoner rok i doom metal scenu koji možete dobiti, a ovi ljudi vam ga daju za cenu koju sami odaberete. Naravno, kvalitet muzike je garantovan prethodnim izdanjima istih kuratora, a ovde svakako imamo i neke svoje stare znance, od Dog Chasing Sun preko Sheva, pa do EYE. Kao i uvek, nešto od ovoga vam neće biti nimalo zanimljivo a u nešto ćete se zaljubiti, pa, zarad te buduće ljubavi ne propustite najnovije D&S izdanje, pravljeno s pažnjom i posvećenošću:

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-russia-volume-1

Vrlo setan i nežan doom metal dobijamo na albumu 9 Mile Square projekta Crawl Below. Kako se jedini autor i izviđač muzike ovde zove Charlie Sad Eyes, jasno je da je ovo i blago „emo“ ploča sa post-metal elementima, pa i malo folk motiva. I to će da bude jasno, biti prijatno dosta širem krugu slušatelja od samo doom metal hardkor masiva. 9 Mile Square je treći album benda i konceptualno  se bavi Konektikatom pa svakako poslušajte, ima tu štofa.

https://crawlbelow.bandcamp.com/album/9-mile-square

No, za mnogo manje setnu i nežnu muziku idemo na – Orknijska ostrva. Electric Mother su izbacili svoj drugi album, nazvan samo II i ovo je devet pesama energičnog, mišićavog teškog roka. Bend je vrlo kvalitetan u svirci i jedino mogu da budem u dilemi da li bi pevač Calum Elder mogao da bude glasniji u svojoj izvedbi, no, pesme su odlično napisane, sa zaraznim temama i melodijama i odličnim solažama. Ovo nije striktno stoner ili desert rock, ali deli sa njima masivne, na bluzu utemeljene rifove, svirajući ih solidno jakim tempom i podsećajući da dobar metal ne izlazi iz mode. Odlična produkcija, zabavan album:

https://electricmother1.bandcamp.com/album/ii

Francuzi Carcolh na svom drugom albumu, The Life And Works Of Death (štagod TO značilo) pokušavaju da venčaju težinu, sporost, ali i sjetu klasičnijeg doom metala (negde na transverzali Candlemass-My Dying Bride) sa klasičnijim, „epskim“ heavy metalom. To je sasvim časna ambicija i rekao bih da su ljudi u tome prilično uspešni, mada album na kraju nije sasvim po mom ukusu. Ali nije da sam ja jedini koga treba zadovoljiti na ovom svetu.  Carcolh umeju da kreiraju dramu i dobro su producirani a ako im je muzika malčice previše emotivna za moj ukus, to je verovatno više moj problem:

https://carcolh.bandcamp.com/album/the-life-and-works-of-death

Više ugođen sa mojim ukusom je nizozemski solo-umetnik Tjeerd de Jong koji ima više različitih muzičkih projekata ali pravi doom metal albume pod imenom Phantom Druid. Stages Of Twilight je drugi album ovog projekta i mada Phantom Druid malčice pati od te solipsističke kletve jednočlanih metal bendova, što se čuje i u miksu i u pesmama – svemu nedostaje samo MALO živosti – ovo je svakako konceptualno blisko mojim potrebama. A te potrebe su da slušam varijacije na Black Sabbath do smrti. De Jong upravo to pruža sa nimalo prikrivenim omažiranjem Ozzyjevog stila pevanja i masivnim rifčinama koje su praktično lekovite. Da se ovo snimi u pravom studiju i da de Jong sedne sa makar bubnjarem koji bi dinamizovao svirku, bilo bi izvrsno, a ovako je makar solidna ponuda:

https://phantomdruid.bandcamp.com/album/stages-of-twilight

Mars Era iz Firence sviraju, pa, recimo, progresivniji stoner rok na albumu Oniro. Ovo je ploča koja će vas malčice podsetiti na Tool kad čujete šta radi sa ritmovima i atmosferama, ali će se Mars Era kroz šest pesama pokazati kao sasvim samosvojna ekipa koja voli teži rok i psihodeliju i ima sopstveni način da ih spoji. U konkretnom slučaju, dobre teme i dinamika pesama dopunjeni su osobenim pevanjem koje nije tipično za „heavy“ vrste muzike ali ovde se vrlo lepo uklapa:

https://marsera.bandcamp.com/album/oniro

No, naši stari znanci, varšavski Dopelord su tu da novim EP-jem, Reality Dagger, pokažu da klasičan stoner nije istrošena formula. Ovde se nudi sve što pošten čovek može da poželi: spor, masivan ritam, jako fazirane gitare i dobro upotrebljene modulacije, ozijevski melodičan, psihodeličan vokal, prijatne solaže. Dopelord znaju šta vole i vrlo se komotno osećaju svirajući to što vole:

https://dopelord.bandcamp.com/album/reality-dagger

Ripple Music za ovu nedelju imaju novi album pistburških Jakethehawk koji je, pa, vrlo hitoidan ako volite stoner/ psych/ desert rock i sličnu muziku. Hinterlands je ploča koja vrlo dobro spaja proto-metalski, na bluzu utemeljeni hard rok iz sedamdesetih sa psihodeličnim, faziranim eksploracijama prostora ali i savremenijim, „televizičnim“ težim rokom. Ovo je svakako dramatičniji album nego prethodni, sa pažljivo pravljenim aranžmanima da se akcentuju svi važni delovi pesama, od moćnih rifova, preko glatkih, melodičnih vokala, pa do psihodeličnih kovitlaca a nagađam da je i ovde mastering radio Jim Plotkin jer zvuk uspeva da bude istovremeno (pre)glasan ali i slojevit. Vrlo dobro:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/hinterlands

Stariji metalci među nama sećaće se da je osamdesetih godina postojao beogradski speed-metal bend, Demoniac, ali ovaj Demoniac o kome danas pričamo je iz Čilea. Radi se o ekipi koja ima već dva studijska albuma a upravo je izašao i njihov živi album, En Vivo En Valparaíso, nudeći pristojan izbor pesama i solidnu svirku. Demoniac iz Valparaisa sviraju blackened thrash i ovo je muzika sa izraženom retro komponentom ali tehnički kvalitetna i ubedljiva. Kvalitet živog snimka je u najboljem slučaju osrednji ali to sakako doprinosi šmeku i daje svemu sloj patine kakav ovakva muzika u principu potrebuje. Lepo:

https://demoniac.bandcamp.com/album/en-vivo-en-valpara-so

Brazilski Saldo Desigual Moral na svom albumu Somos Nós a Doença sviraju veoma old school grindcore pa je ovo kolekcija pesama za zaista matoru publiku. Brazilci su jednostavni, brzi, energični i haotični, smeštajući se negde između sumanutog hradcore thrasha Olho Seco i trešerskog krasta G-Anx. Sve je to sasvim ružno, mračno i, ako volite taj patinirani, starinski zvuk, vrlo šarmantno. Nema ovde ni šmekerskih refrena ni demonstracija tehnike, već samo mračnog, prljavog krljanja za upućene. Plaćate koliko želite:

https://sdmgrindcore.bandcamp.com/album/somos-n-s-a-doen-a

Camera Obscura Two (skraćeno CO2) je svojevrsna grindcore/ thrash supergrupa iz Italije, okupljena oko Albertoa Penzina iz legendarnog benda Schizo, sa Guilijom the Bastardom na vokalima, i članovima još nekih uglednih bendova u ostatku postave (koja ima dve bas-gitare). D.O.D. je prvi album ove ekipe i nudi temeljit, metaliziran zvuk sa pesmama koje umeju da budu i cele u mid-tempo brzini, oslonjene na kvalitetne rifove i mošerski ritam (na primer Swamp Angel). Drugde dobijamo mešavinu thrash rifova i energične svirke, uglavnom u srednjoj brzini i mada su Camera Obscura Two sasvim sposobni i za brze, spastične momente, od njih pre svega treba očekivati stamene ritmove i jake rifove, sa odličnim Giulijovim pevanjem odozgo. Vrlo solidno:

https://selfmadegod.bandcamp.com/album/d-o-d

Kvebečki duo Afterpill stavlja sve što treba da znate već u naslov svog albuma: Powerviolent Blasting Attack košta jedan (kanadski) dolar i ima 23 kratke, eksplozivne pesme izrasle iz panka, provučene kroz metalnu šibu i ispaljene ka slušaocu najvećom dostupnom brzinom. Afterpill su mogli nastati i 1985. godine, s obzirom da zvuče kao da su jutros slušali LARM, Youth of Today, DRI i Septic Death a onda uveče uleteli u studio i sve ovo snimili u jednom dahu. Mislim, prelepo. Bend za isto toliko para nudi i svoj prvi album, snimljen 2017. godine i ovo je takođe sjajno:

https://afterpill.bandcamp.com/album/powerviolent-blasting-attack

https://afterpill.bandcamp.com/album/the-parasites-kingdom

Nažalost, češki Psychocontrol Records ne nude samo daunloud na kupovinu svog novog izdanja a koje je split album takođe čeških bendova Needful Things i Controlled Existence. Kažem „nažalost“ jer je ovo jedna od najboljih grindcore ploča koje sam čuo ove godine. Needful Things su „klasičniji“ grindcore sa dubokim vokalima i d-beat osnovom između rešetanja brutalnim blastbitovima, a iako je ovaj bend krenuo kao više goregrind orijentisana ekipa pre dvadesetak i nešto godina, ovo je sada vrlo „pametan“ grindcore sa izvrsnim gitarama, sjajnom svirkom, sociopolitički osvešćenim tekstovima i kvalitetom produkcije kakav se samo poželeti može. Sa druge strane, Controlled Existence su možda još i bolji, svirajući „fastcore“ varijantu ove muzike, sa vrlo kratkim, ultrabrzim pesamama i za nijansu razgovetnijim vokalom. I oni su sjajno producirani i ovo je izvanredna ploča koji bih kupio bez razmišljanja kada bih još uvek imao gramofon.

https://psychocontrolrecords.bandcamp.com/album/psycho-068-needful-things-controlled-existence-split-lp

Collapsor iz Tampe sa demom Devastation Path sede na ivici onog što je meni slušljivo. Ovo je vrlo sirov snimak, urađen, čini se u prostoriji za vežbanje, ali muzika je šarmantan, vrlo old school deathgrind kakav smo voleli ranih devedesetih godina pa sam svakako bio malo opijen i slušao sve to sa osmehom na licu:

https://collapsor.bandcamp.com/album/devastation-path

Svakako preporučujem novo izdanje uvek pouzdanog pitsburškog izdavača, 20 Buck Spin a u pitanju je debi album njujorčana Gravesend, nazvan Methods of Human Disposal. 20 Buck Spin su, generalno, firma koju danas prepoznajemo po bendovima koji u death metal unose razne disruptivne strategije, ali Gravesend su prevashodno (blackened) grindcore ekipa pa je i ovo album sa 15 pesma ali, zapravo, mnogo atmosfere. Mislim, kad ploča počinje sa ne jednim nego dva instrumentalna intro komada, znate da bend ima osećaja za dramatiku pa je ovo ploča na kojoj sintisajzeri imaju važnu poziciju i na kojoj se standardno blackened grind prebijanje kontekstualizuje na organski način. Ovo je, konsekventno dosta „spor“ album za grindcore, na kome su atmosfera i „prelazni“ delovi između nabadanja važni koliko i spastična krljanja, sve odsvirano jako besno, neraspoloženo, za pun ugođaj. Vrlo lepo:

https://listen.20buckspin.com/album/methods-of-human-disposal

Pensilvanijski Controller sviraju bučan i veoma lep hardcore thrash na albumu The True Sense Of Strength Within, uzimajući od preteča iz osamdesetih i devedesetih vrištave, ekspresivne ženske vokale i gomilu jakih rifčina, ali i solidan tempo. Ovo je i solidno miksovano i mada je master preglasan i naporan za uši, svakako pričamo o albumu koji spaja najlepše delove panka i metala i izvodi ih sa ubeđenjem i energijom:

https://controllerlv.bandcamp.com/album/the-true-sense-of-strength-within

Britanski System of Hate BAŠ vole Killing Joke. Njihov novi album, There is More Madness Here (prethodni se zvao  There is no Madness Here) je zapravo remiks-album na kome gomila ortaka i poštovalaca prerađuje pesme sa prethodnog albuma i dobijamo jako bogat program od 29 pesama post-panka, industrije, gotike i darkvejva. Nije da ja jednako volim sve od toga, ali sami System of Hate su šarmantni i vrlo verni žanru koji sviraju a velika većina remiksa ovde je takođe urađena sa mnogo ljubavi i pažnje i ovo je album koji se sluša uz mnogo osmehivanja i potvrdnog klimanja glavom:

https://systemofhate.bandcamp.com/album/there-is-more-madness-here

Česi Kal sa singlom Hora ma vola imaju jako ubedljiv debi. Ovo je snažan, moderan a dobar thrash metal bez mnogo pozeraja i proseravanja, nudeći agresivnu, mračnu muziku i solidno napisane pesme izvedene odlično i u dobroj produkciji. Bend ovo nudi po „kaži sam, tbr“ ceni koštanja i u pitanju je odlična vizit-karta i obećanje za buduća izdanja. Poslušati:

https://kal-metal.bandcamp.com/album/hora-ma-vola

Jednočlani rvački blackened speed metal projekat Atromic Drop ima novi EP, Macho Madness i ovo je pet pesama muljavog ali šarmantnog krljanja sa ponekim odličnim rifom i solidnim tempom. Lucas Taylor je svakako našao svoj zvuk i sada samo treba da poradi na produkciji, no kako je ovo praktično demo i daje se za pare koje sami odredite, ne mogu mnogo da se žalim:

https://atomicdrop1.bandcamp.com/album/macho-madness

I Sadistic Force sviraju šarmantan blackened thrash metal, direktno iz Teksasa, i njihov drugi EP (ove godine a i u životu), Black Moon Sadism je naravno, blago lo fi, ali sa dobrim idejama, sjajnim rifovima i energičnom, solidnom izvedbom. Ovaj duo verovatno nikada neće nastupati uživo, jelte, ali ovo što spremaju kod kuće je ukusno.

https://sadisticforce.bandcamp.com/album/black-moon-sadism

Kvebečki Maudiir je simpatičan jednočlani blackened thrash sastav koji, za razliku od većine kolega izvog podžanra ne ide na sirovost, brzinu i staroškolski ugođaj. EP La Part du Diable je sastavljen od promišljano napisanih, odlično produciranih pesama uglavnom srednjeg tempa i ambicioznih aranžmana, sa deakcentovanjem rifova i trudom da se ponude složenije teme. Rezultat je da ovo nije muzika koja hvata na prvu loptu ali je svakako raskošna, dovoljno kompleksna – na momente razmetljivo melodična – a da ipak ima tu prijatnu thrash neposrednost. Lepo:

https://maudiir.bandcamp.com/album/la-part-du-diable

Kanađani Naitaka za svoj prvi, eponimni EP nude, kako i sami kažu „lep spoj kanadskog thrasha i melodičnog death metala“ i ovo baš pristojno funkcioniše. Pevačica Cara odlično vrišti, gitare imaju mnogo sjajnih momenata a tempo je pošten i muzika u celini energična, sa ambicioznim skretanjem u vode klasičnijeg NWOBHM zvuka kada je to oportuno. Ovo je relativno „demo“ kvaliteta što se tiče produkcije ali prija mi:

https://naitaka.bandcamp.com/album/naitaka

Broken Paradise iz Mičigena sviraju prljav death-thrash metal na istoimenom EP-ju koji solidno treska u pet kratkih, efikasnih hrskavih pesama. Ovo je melodičnije nego što očekujete ali i sporije, sa duplim deathgrind vokalom praktično sve vreme i mada je sirovo producirano, odsvirano je odlično i zapravo nudi pristojno osveženje:

https://brokenparadise.bandcamp.com/album/broken-paradise

Dark Sorcerer iz Virdžinije na kaseti Pure Act of Sorcery​/​.​.​.​From the Emerald Tablet spajaju svoja dva EP-ja iz 2019. i 2020. godine i ovo je lep, mid-fi blackened thrash metal, sa puno simpatičnih rifova, znojavom svirkom, mračnim, jedva čujnim vokalom i puno klasične energije. Nema sad tu neke originalnosti u zvuku Dark Sorcerer ali momci ovo sviraju srčano i sa potpunim ubeđenjem da rade ono što vole i, naravno da se to čuje i prija. Izdavač kasete vam neće prodati digitalni daunloud (sem ako ne platite 666 evropskih maraka) ali bend oba EP-ja daje po ceni koju sami izmislite:

https://advictoriam666.bandcamp.com/album/pure-act-of-sorcery-from-the-emerald-tablet

https://darksorcerer.bandcamp.com/album/from-the-emerald-tablet

https://darksorcerer.bandcamp.com/album/pure-act-of-sorcery

Sunhurt su ruski žensko-muški duo koji na singlu Sheltering nudi jedan distorzirani gitarski dron (vrlo solidno) i jednu gruvi, glasnu sludge metal pesmu. Bend radi već par godina i ovo je konzistentno sa njihovim dosadašnjim autputom, emotivno, ekspresivno i snažno pa, kako se nudi za tačno onoliko para koliko ponudite, svakako poslušajte:

https://sunhurt.bandcamp.com/album/sheltering-single

Meksički Becoming the Entity na prvom albumu, Beyond Cygnus trpaju moćan, energičan brutal death metal zvuk koji ima ukusa u tome da samo povremeno ide u tech-death komplikacije i dobar deo vremena troši na prijemčive, zarazne, ma skoro pa himnične teme (slušajte početak Black Hole Inversions), a koje onda preseca brutalno krljanje. Vrlo lepo, vrlo autoritativno odsvirano sa, po običaju, preglasnim masteringom, ali bez obzira, ovo je impresivan brutal death album naučnofantastične tematike i nekih lepih ideja:

https://becomingtheentity.bandcamp.com/album/beyond-cygnus

Zna se da uopšte nisam naklonjen melodičnom death metalu i metalcoreu, ali eto, zalomilo se da mi je između gomile smeća koje sam ove nedelje čuo, prvi album teksaških Darker By Design, nazvan Necrolatry, na kraju bio dovoljno upečatljiv da mu posvetim malo više vremena i uz malo osmehivanja uživam u njegovim cheesy, theblackdahliamurderovskim melodijama, dualnim vokalima i vrhunski kvalitetnom izvođačkom programu. Darker By Design nisu baš originalni, daleko od toga, ali svakako predložak koji su ponudili The Black Dahlia Murder, Rose Funeral i drugi slični bendovi sviraju sa mnogo autoriteta. Ovo je i bend koji, pored dve gitare ima i violončelo u stalnoj postavi pa su pesme na Necrolatry sve spravljene oko ideje da će ovaj instrument imati da svira teme i kreira efekte paralelno sa svim ostalim što se tu dešava. Rezultat je melodična, cheesy ali epski zabavna kombinacija metalcore nabadanja i setnih violončelističkih linija i, uz dobru produkciju i vrlo pristojno napisan materijal, Darker By Design, mislim, ostvaruju dovoljno pobeda da zavrede pominjanje u ovom pregledu:

https://darkerbydesign.bandcamp.com/album/necrolatry

So humanity burns je split između dva jednočlana death metal sastava iz Belgije i vrlo vredan pažnje. Humanity Defiled, aka Iwein Denayer sa svoje tri pesme nudi vrlo kvalitetan materijal, šetajući se između sporijeg, masivnog death metala prema thrash formulama, pa do skoro hardcore thrasha. Poslednja pesma traje više od deset minuta i u pitanju je pravi metal ep. Na drugoj strani je belgijski metal heroj Déhà koji sa četiri pesme nudi razbijački, brzi deathgrind, puno moćnih rifova, visok tempo, opako pevanje. Ovo košta samo tri evra za daunloud i vredi da se podrži:

https://backfromthegravetapes.bandcamp.com/album/so-humanity-burns

Pre malo više od mesec dana sam rekao da ne znam kako zvuči strana split albuma Swollen with Rancid Phlegm na kojoj su Cryptic Brood, a preporučujući stranu na kojoj su Night Hag. E, pa sada znam i mogu da preporučim kompletno izdanje. Cryptic Brood sviraju dopadljiv, sirov i neprskan old school death metal koji ne pati ni od predobre produkcije niti od previše originalnih ideja ali je iskren, iz srca, i mada su ove četiri pesme snimljene, reklo bi se, na dva različita sešna, sve je to dopadljivo:

https://burningcoffinrecs.bandcamp.com/album/swollen-with-rancid-phlegm-split

Sa imenom The Lump, francuski death metal sastav iz Rennesa ne mora ni da objašnjava da je njihov brend death metala „smrdljiv, buboničan i zarazno grlen“, jelte, a EP The Urge to Purge urađen je prošle godine u rasponu od tri dana u kojima su pesme napisane i snimljene, sve u svojevrsnom katarzičnom protestu protiv 2020. godine. Ovo je mošerski, moderan death metal bez mnogo kompikacije u aranžmanima ili produkciji, sa forsiranjem gruva i atmosfere i mada je sve to vrlo jeftino i mid-fi, mani, naravno, izrazito prija:

https://thelump.bandcamp.com/album/the-urge-to-purge

Instrumentalni death metal je relativno retka pojava, s obzirom na to koliko ova muzika forsira teksturu (sa vrlo malim procentom death bendova čije tekstove zapravo možete razumeti pukim slušanjem), a pogotovo na to da tech-death ima sve preduslove da muzika bude bez pevanja, sa svojim akcentom na instrumentalnoj izvrsnosti. Kako god, Malignant iz Oskforda u Njujorku su instrumentalni tech-death sastav i njihov drugi album, Killdozer je, ako volite takve stvari, zabavna kolekcija „tehničkih“ instrumentala kojima pevanje ne bi ništa supstancijalno ni dodalo, jelte. Dobra svirka i produkcija:

https://malignant607.bandcamp.com/album/killdozer

Konektikatski Marvel of Decay na svom novom EP-ju, The Abysmal Grip, na vrlo neobičan način spajaju blek metal, melodični death metal i malo slamming death metala. Naravno, slem se, što kaže ona reklama, u sve meša i mada ne smem da tvrdim da na ovom EP-ju baš sve idealno funkcioniše, pesme svakako imaju masu dobrih elemenata a legura ispada dovoljno zanimljivo da ja ovo slušam sa odobravanjem. Dobra svirka i pristojna produkcija, takođe:

https://marvelofdecay.bandcamp.com/album/the-abysmal-grip

Iz nekog razloga primetno me više uzbudi kad naletim na prljav, sirov ali jak demo-snimak benda koji svira old school death metal rokačinu nego slušanje većine upicanjenog tech-death zvuka sa futurističkim elementima. Mator, konzervativan, skoro mrtav! Enivej, Blood Loss su iz Arizone i demo im se zove, ne zezam se, Mass Murder. Zvuk je muljav, stil je direktno teleportovan iz 1991. godine, a činjenica da ovo možemo kupiti u MP3 ili čak FLAC formatu umesto na krš-kaseti sa fotokopiranim omotom je skoro svetogrdna. Ne propustiti!!!!!

https://bloodloss1.bandcamp.com/album/mass-murder

Slično su mi simpatični Mortiferoth iz Kvinsa (Spajdermenove komšije!!) čiji je EP Fatal Spiritual Failures slično sirov, staromodan i nekako sav iz srca i iskren. Ima nečeg u toj autentičnosti koja ne haje za savršen studijski zvuk ili korišćenje proverenih death metal fora već u kojoj nastaju čudno melodični rifovi (slušajte glavnu temu u Sniper) i nesavršene ali duševne izvedbe. Ako ovo kupite na disku, dobijate zapravo split sa bugarskim Mass Cremation a to bi moglo isto da bude okej!

https://mortiferoth.bandcamp.com/album/fatal-spiritual-failures-ep

Čileanci Phosgene sviraju moderan brutal death metal i njihov novi EP, Mundo en llamas, za početak, zaista zvuči vrlo brutalno sa gitarama pretvorenim u zid od armiranog betona, rešetajućim bubnjevima i zverskim vokalima koje isporučuje Jorge Merino. Ni pesme nisu rđave i mada Phosgene imaju malo elemenata deathcorea (ovo se recimo čuje u Jugando a ser Dios koja meša klasičnije death metal rifove sa jednotonskim „djentovanjem“ i slem rifovima), generalno je ovo kratko, slatko, fokusirano i pazi da se ne izgubi u širini vizije. Profi produkcija i vrhunski kvalitet izvedbe svakako preporučuju Phosgene svakome ko voli brutal death metal koji se ne bavi tehničkim ili progresivističkim ekstrapolacijama nego samo kolje iz sve snage, ali, koliko umem da razaznam iz tekstova na Španskom, sa jednom solidnom sociopolitičkom dimenzijom. Meni je to sve, naravno, izrazito potaman:

https://phosgene1.bandcamp.com/album/mundo-en-llamas-ep-2021

U daljoj refleksiji na to šta smo MI radili kad smo imali 14-15 godina, valja preslušati EP (koji se zove samo EP) danskog jednočlanog projekta Hajn. Anton Bregendorf možda nema mašte kad smišlja nazive izdanja ali to je jedino što nema pošto ovo dete inače pravi impresivno kvalitetan death metal. Momak kaže da je inspirisan starom školom ali pošto je rođen polovinom prošle decenije, šta je za njega stara škola je veliko pitanje. Ovo je svakako vrlo rifaški, mošerski death metal koji kombinuje srednji tempo i blastbitove, sve u čestim promenama, i razrađene, interesantne rifove. Momak pritom ne samo da sve svira izuzetno dobro (slušajte, gitare, ozbiljno) nego i odlično peva i ovo je svakako superiorno muzikalno stvorenje kome treba dati svaku vrstu podrške:

https://hajn.bandcamp.com/album/ep

Nisam neki fan metalcorea, ali švicarski Path of Resurgence uspevaju da spoje metalcore starije forme sa današnjim metaliziranim hardcoreom i elementima death metala za zapravo prilično šarmantan program na EP-ju  Blinded by Desire. Ova ploča ima dobar gruv, do mere da može da je sluša i slamming death metal publika, odličnu produkciju, pregršt vrlo solidnih rifova, samo malo nu-metal nervoze i pevačicu koja odlično vrišti. Ponekad sve to na gomili bude sasvim dovoljno da se čovek lepo provede:

https://pathofresurgence.bandcamp.com/album/blinded-by-desire

Španski Steelforce svira vrlo cheesy ali vrlo tehnički kvalitetan power metal na EP-ju The Oracle koji im je i debi (mada imaju i jedan demo iz 2006. godine…). Ovo je pet pesama visoke gustine svirke, himničnih refrena, jakog tempa, visokih vokala, sve spakovano po uzoru na Helloween i Yngwieja Malmsteena kako bend i navodi. Ako volite ovakvu muziku, Steelforce je sasvim dobra ponuda:

https://steelforcemetal.bandcamp.com/album/the-oracle

Njujorčani The Pretty Reckless već duže od deset godina valjaju svoj mejnstrim brend metala koji se, pošto je danas sve naopako, doživljava kao „alternativni metal“. Bilo kako bilo, novi album, nazvan Death By Rock And Roll bi trebalo da prija svakome ko je tokom devedesetih voleo MTV gitarsku ponudu – ovde na jednoj pesmi gostuje i Tom Morello, recimo – sa malo bluza, malo roka, malo popa, sve odrađeno od strane ekipe surovih profesionalaca i pevačice koja nije slučajno zabadala nagrade za „najribu“ u metalu, ali čiji su vokalni kvaliteti neupitni. Da, to je ona na omotu. Meni ovo nije nešto što bih zaista slušao ali kapiram da ima ljudi moje generacije kojima će mnogo lepo leći:

https://theprettyreckless.bandcamp.com/album/death-by-rock-and-roll

Po sličnoj logici ukazaću i na album izraelskih prog-rokera Compile koji je svakako suviše melodičan za moj ukus, ali bend ovo jako dobro izvodi, ima dobar zvuk i pristojne – poveremeno blago simfonijske – aranžmane i odličnu pevačicu, pa je Reaching sasvim probavljivo štivo:

https://compileband.bandcamp.com/album/reaching

Još jedan bend ne nužno iz moje interesne sfere je Marco Garau’s Magic Opera, sekstet koga predvodi klavijaturista iz Milana, Marco Garau, čiji prvi album, The Golden Pentacle nudi sve što očekujete od nečega što ima reč „opera“ u imenu. Dobro, da bude jasno, ovde uglavnom nema sopran vokala, ali muzika je svakako teatralan power-metal sa puno slojeva u aranžmanima gde se orkestracije dosta uspešno uklapaju sa klasičnim metal instrumentarijem. Ovo je svakako preslađeno i previše cheesy za mene, ali je dobronamerno i impresivno napisano i izvedeno, plus ima pristojan mastering pa se time izdvaja od drugih sličnih projekata koji mi zazvuče dosadno posle 30 sekundi. Bubnjevi bi mogli da imaju lepšu boju ali generalno Magic Opera zvuči verovatno najbolje što je bilo dostižno. Poslušajte:

https://magicopera.bandcamp.com/album/the-golden-pentacle

Španski duo Undead su svakako više po mom ukusu, nudeći na debi albumu, Food for the Black Birds sirovo čitanje nekih prilično klasičnih metal matrica. Undead su energični i distorzirani kao da sviraju garažni pank ili thrash metal, ali pesme su im nalik na muziku sa početka osamdesetih, negde između Manowar epike i NWOBHM rezanja. Prilično interesantno:

https://undeadkills.bandcamp.com/album/food-for-the-black-birds

ADS je skraćenica za Adrian Dark Storm, a koji je lider benda ADS i ova je ekipa upravo izbacila svoj debi album, Son of Mayhem. U pitanju je heavy metal klasičnije forme, sa dosta mejdnovskog štofa u svom zvuku ali i dovoljno jasnim inspiracijama koje su došle i sa drugih strana, ali svakako iz slične epohe, osamdesetih godina. Ovo je fino produciran i odlično odsviran album žestokog ali suptilnog metala, dakle, sa pevačem koji voli da diže glas i gitarama koje ponekad i rifove sviraju u tercama. Nemam zamerki na to i ADS su vrlo lepa ponuda koja, s obzirom da dolazi iz Kolumbije, nosi sa sobom i tu specifičnu latinoameričku nepoćudnost koja svemu dodaje poseban šarm:

Finci Coronary za sebe kažu da su „Finski autoput za metal osamdesetih“ i to je prilično dobar opis. Njihov debi album, Sinbad je sav u 80s metal tropima, krećući srednjetempaškom, himničnom, top-40-ready naslovnom pesmom a onda nastavljajući u brzoj traci sa Firewings koja zvuči kao da su je zajednički pravili Dio, Scorpions i Accept. Ako to zvuči uzbudljivo, naglasiću da album definitivno ima jaku „nemačku“ estetiku pa ako ste ljubitelji pomenutog Accept ili Krokus (koji su Švajcarci al meni je sve to isto), Sinbad će vam se dopasti. Coronary ni malo ne inoviraju u žanru ali ga sviraju veoma dobro i ubedljivo, pa će se 80s nostalgičarima ova staromodna ali vrlo vitalna ploča dopasti:

https://coronaryfin.bandcamp.com/album/sinbad

Raspusniji i melodičniji su nizozemski August Life čiji mini-album The Broken Hourglass pokazuje da bend ima progresivnu crtu u svojoj srži ali ga to nimalo ne sprečava da kreira energičan hevi metal. Ovo je primereno cheesy sa vokalima koji idu od visokih izvlačenja do dubokih, pičšiftovanih mračnjaštava. Progresivna komponenta se čuje u ambicioznom aranžiranju ali bend uvek ide na to da zahvati što je šire moguću publiku pa ovo ima radijo-friendly refrene, ali i atraktivne solaže, spore pesme, brze pesme, sve što treba:

Existential Dissipation iz Toronta pripremaju split album sa Kraniumom, pa je EP Unrelenting Barbarity prilika da demonstriraju „tehničkiji“ stil pisanja pesama nego što je ranije bio slučaj. Ovo je i dalje prljav, gadan slamming death metal, ali nije sasvim bez šarma, pogotovo sa solidnom produkcijom pa može da se posluša:

https://existentiald.bandcamp.com/album/unrelenting-barbarity

Album nedelje spada u blek metal, ali ne baš OBIČAN blek metal. Suffering Hour su iz Minesote i Kolorada, a njihov drugi album, The Cyclic Reckoning zvuči tako sveže i autentično da se čovek prosto zapita zašto svi američki blek metal bendovi ne sviraju ovako? Suffering Hour, svakako, mešaju svoj black metal sa death metalom i to onim stare škole, kreirajući jednu potentnu, atmosferičnu smešu u kojoj nemamo ni klasične blek metal rifove niti novo-blekersku atmosferičnu smenu akorda, već zbilja bizarne, okultno-zvučeće teme koje kao da nemaju jasan početak i kraj i svemu daju, uz odjekujući, dinamičan miks, izrazito psihodeličan kvalitet. Da je psihodelija ime igre jasno je već na prvoj pesmi, Strongholds Of Awakening, u kojoj gitara odlazi u komu izazvanu efektima i iz nje se do kraja ne budi. A to je tek početak! Ovo je moćno, nadhanuto napisan album koji svojih pet pesama rasteže na 45 minuta sa dobrim razlogom, bežeći od tipičnije black metal (melo)dramatike za račun hipnotičnijeg, psihodeličnijeg zvuka i kada se završi monumentalnom šesnaestominutnom The Foundations Of Servitude počećete da brojite sekunde do narednog izdanja Sufffering Hour. Kakav suffering, ovo je ekstaza! Izvanredno!

https://sufferinghour.bandcamp.com/album/the-cyclic-reckoning

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s