Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 27-02-2021

Ova nedelja završila se… Pa, završila se. To je valjda najbolje što se za nju može kazati. Dok čekamo da vidimo koga će još da uhapse da bismo mi poverovali da se zaista dešava obračun sa kriminalom a ne osvežavanje krvi, poslušajmo šta je dobro od metala u njoj bilo:

U blek metalu su nas ove nedelje poradovali stari znanci, beloruski Downcross, koji uredno rade i snimaju, pa je To the Last Sunset at the Gates of Collapse njihov treći album za poslednje dve godine. Nema ovde, srećom, problema sa razvodnjavanjem supstance, Downcross se čvrsto drže linije melodičnog, energičnog blek metala koji svoju slovensku dušu ne krije ali se ne rastače u njenim tlapnjama. Stoga je ovo album epske, dostojanstvene muzike koja ide napred jasnom putanjom, noseći sve pred sobom energijom i emotivnošću, sa vrlo solidnom produkcijom i sigurnošću u pisanju pesama koje garantuju jak užitak. Poslušajte i prethodna izdanja koja smo pominjali ovde i ovde.

https://downcross.bandcamp.com/album/to-the-last-sunset-at-the-gates-of-collapse

Argentinski Marbas Valfoerd je zanimljiv blek metal projekat koji uspeva da spoji dosta različite aspekte ovog podžanra u jedan relativno konzistentan muzički identitet. Album Primus Omen op​.​1 je pun iznenađenja, šetajući se od maltene blackened doom početka, preko nabadačkog, vrlo nordijskog nastavka u Vices Per Noctem, pa do operskog pevanja u In Hominum Cordibus Vestri. Bend je vrlo posvećen svakom od ovih pristupa, trudeći se da pronađe nove izražajne načine, ali neizbežno ostavljajući sopstveni pečat na svakom od njih. Veoma interesantno:

https://marbasvalfoerd.bandcamp.com/album/primus-omen-op-1

Black Scythe je norveški blek metal projekat koga radi samo jedan čovek i na trećem demo snimku, Through Human Faith, može se čuti dosta obećavajuće muzike. Mislim, samo tri pesme, ali ovo je pristojan, razumno profi urađen blek metal modernijeg tipa, sa dosta tipično norveške atmosfere i hladnoće. Meni to vrlo lepo pasuje, pa poslušajte:

https://blackscythe.bandcamp.com/album/through-human-faith

Belgijanci Catharsis Fatalis imaju svežu varijaciju na post-blek metal, praveći na svom drugom EP-ju Disappointment & Disgust kombinacije između klasičnije blek i post-blek svirke sa melodičnim temama i vrištanjem, ali i više death metalu okrenutih hromatskih rifova. To ispadne zanimljivo i mada bi ove četiri pesme mnogo bolje zvučale sa lepšim miksom, bend ima jako mnogo štofa i dosta obećava:

https://catharsisfatalis.bandcamp.com/album/disappointment-disgust

Ne znam gde su Moskovljani Лорд Скорбь bili celog mog života (u Moskvi, pretpostavljam), ali njihov EP, Русская петля бесконечности je prosto fabulozan, nudeći četiri pesme ekstremno sirovog, brzog, agresivnog blek metala koji opet ne zvuči bezdušno i mehanički spravljen već, naprotiv, ima pun program jedne ljudske, moćne energije koja može da dođe samo iz srca. Vrlo testerišuće, vrlo žestoko a opet duševno. Prelepa ploča:

https://lordsorrow.bandcamp.com/album/–2

Kad smo već u Rusiji, evo i drugog albuma pravoslavnog projekta Gospod, Semitskiye bojestva, a koji stiže mesec dana nakon izlaska prvog i vrti se najviše oko Starog zaveta. Ova ekipa (ili čovek?) shvata da se gvožđe kuje dok je vruće i da je pitanje koliko će pomama za hrišćanskim/ pravoslavnim blek metalom još moći da se ekploatiše, ali svakako ovaj album pruža i sasvim kvalitetnu muziku, dobre produkcije i atmosferičnih, meditativnih kompozicija sa puno sakralnog pojanja. Slatko:

https://gospod.bandcamp.com/album/semitskiye-bojestva

Kanonenfieber – jednočlani projekat iz Njemačke – svira dopadljiv black-death metal na svom prvencu Menschenmühle. Ovo je album lirički usmeren na priču o Prvom svestskom ratu i svim njegovim užasima a što nije specijalno neuobičajeno za blek metal, no Kanonenfieber je manje naklonjen standardnom senzibilitetu fascinacije ovim ratom a nešto više osudi i lamentu. Tako da je ovo modernija, povremeno melanholična muzika koja se vojnom od pre sto godina bavi na jedan za nijansu introspektivniji način nego što smo navikli. Dobra produkcija, generalno solidan kvalitet i za svakog ko voli savremeniji, melodični, atmosferični blek metal blago izmešan sa death strategijama, ovo je dobrodošlo osveženje:

https://noisebringer-records.bandcamp.com/album/menschenm-hle

Finci Folkrim sa svojim prvim albumom, Tales of Tumult nude čak trinaest pesama folk-metala koje se sasvim uklapa u alkohol/ žurke/ foklor formulu žovijalne, zabavne metal muzike za ljude koji vole metal i kad nije sav grim-and-frostbitten ali i za malo fleksibilnije civile. Da pevanje nije mahom u registu blek-metalskog laveža ovaj bi album imao i jači potencijal za krosover u mejnstrim. Nije ovo sad nešto vrhunski producirano, čuje se da je u pitanju relativno skroman projekat, ali pesme su solidne i lepo cure:

https://folkrim.bandcamp.com/album/tales-of-tumult

Čileanci Tyrans na svom prvom albumu, Senda Maldita vrlo autoritativno spajaju black metal sa malo death metal šmeka za jednu energičnu, mračnu, ekspresivnu mešavinu. Iako je ovo tehnički vrlo kvalitetno, kod Tyrans cenim što bend zvuči spontano, napaljeno, vrlo živo dok svira, a pesme su odlične, pune dobrih, mračnih rifova, trešerskih pasaža, ali i odlično ubačenih blek metal tema. Sedam pesama, sedam hitova, ne naročito skupa produkcija ali fin, prostran miks, pravo uživanje:

https://tyrans.bandcamp.com/album/senda-maldita

Norveški Einherjer nisu zaista blek metal ali vikinški metal je dovoljno blizu da ne moramo da ih odvajamo. Veterani su snimili svoj osmi album, North Star i ovo je kolekcija energičnih, a melodičnih, rokerskih pesama sa vokalom koji je neviđeno mučan, ali to tako i treba u ovoj muzici. Moja generalna predispozicija ka ovakvoj muzici nije naročito pozitivna, ne volim naročito srednjetempaški, rokerski ekstremni metal, ali Einherjer nisu nesimpatični na ovoj ploči:

https://einherjer.bandcamp.com/album/north-star

Norveški Black/Cell prilično visoko podiže letvicu kvaliteta u pogledu jednočlanih blek metal projekata. Njegov drugi album, Fear the Destroyer je veoma dobro produciran, i autoritativno odsviran, nudeći moderan blek metal, sa puno promena ritma i kompleksnim aranžiranjem, ali koji je harmonski i dalje prevashodno oslonjen na rifove i ne polaže previše na tu neku savremeniju melodičnost. Meni vrlo po ukusu a iako je ovo bend u kome Tom Hagen radi „sve“, album ima gomilu gostiju na gitarama i vokalima pa zvuči bogato i raznovrsno. Vrlo dobro:

https://blackcell3.bandcamp.com/album/fear-the-destroyer

Kirgistanski Icewind su za nijansu manje po mom ukusu ali svakako dobro rade to što su odabrali. Njihov debi album, Midnight Bloody Dances, kako i sami kažu, nastajao je pod uticajem melodičnijih struja iz devedesetih pa ovde ima dosta atmosfere i dinamčkih ekstrema iako ne bih smeo da kažem da Icewind ikoga direktno imitiraju. U svakom slučaju, Midnight Bloody Dances je maštovita, atmosferična ploča koja, jelte, priča priče i vodi vas na magična mesta, producirana solidno i vredi da se posluša:

https://icewindmetal.bandcamp.com/album/midnight-bloody-dances

Ni njemačko-finski Era Ov Dolor nisu baš moj stil, ali vidim da se narodu dopada to melodično, epsko obožavanje Dimmu Borgir pa računam da ima i među našim čitaoicma ljudi kojima će se dopasti debi EP nazvan From the Land of Sorrow. Era ov Dolor svakako znaju tačno šta žele i prilično su kvalitetni kao muzičari:

Valdaudr su svakako više po mom ukusu, nudeći tipično norveški, hladni blek metal na svom debi albumu, Drapsdalen. No, iako je ovo prvi album pod ovim imenom, ovaj je projekat aktivan od početka veka, sa već dva albuma pod imenom Cobolt 60. Gitarista Død iz Blood Red Throne i ranije iz Satyricon i još mase bendova je ovde spravo vrlo klasičan norveški recept sa puno atmosfere, ali bez gubljenja u njoj, puštajući da avetinjske gitarske teme rade svoj posao i ne prepuštaući se shoegaze strategijama. Ovo muziku Valdaudr čini primereno hermetinčnom, pa je sa druge strane balans pružen kroz neke vrlo prijemčive trešerske rifove (recimo Den Evige Ild). Prilično srećan spoj i odlično pevanje Valda koji je takođe sarađivao sa Blood Red Throne:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/drapsdalen

Isti izdavač ima i izvrstan četrvrti album italijanskih majstora Xeper. Ad Numen Satanae je jako dobar primer njihovog „antikosmičkog satanizma“, sa muzikom koja ima avangardne obrise u svojim inventivnim harmonskim rešenjima i iznenađujućim aranžmanima, ali koja se vrlo čvrsto drži forme blek metala, ne stideći je se niti bežeći od nje. Xeper su svakako hardcore u onome to rade a ovo je, i pored sve hermetičnosti i (NOMINALNE) nekomunikativnosti zapravo vrlo prijemčiva, interesantna ploča koju je zadovoljstvo poslušati više puta:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/ad-numen-satanae

Pređimo na stoner, doom, psihodeliju… Neptune is Dead su iz Soluna i njihov debi album, Chronos je, tipično za Grke, jedan robustan, glasan komad teškog roka, prijatnog gruva, atraktivnih rifova, pevljivih refrena… Kao i mnogo drugih grčkih bendova koji operišu na tom stoner-desert-hard rock terenu, i Neptune is Dead su za nijansu previše „komercijalni“ za moj ukus, ali to je stvarno nijansa i ovo je vrlo prijatan, rokerski album za svakog ko se vajka da se „pravi rokenrol“ više ne pravi. Pravi se itekako, a Grci su jedni od najistaknutijih u ovom svetom poslu:

https://neptuneisdead.bandcamp.com/album/chronos

Nijemci Amorf sviraju zabavan heavy rock sa malo psihodeličnih i stoner preliva na svom albumu  Sirens of Salvation. Ovo je raspevano i mišićavo odsvirano sa povremeno zanimljivim rešenjima u okviru harmonskog programa i tema, pa ne spada u onaj knjiški psihodelični stoner iako sasvim ume da ponudi težak rif i brutalan vokal. Poslušati:

https://amorf1.bandcamp.com/album/sirens-of-salvation

Australijanci Powder for Pigeons su predobri na EP-ju  Crackin Shells sa četiri pesme drusnog, otresitog fuzz-rocka koji se ne zamara time da bude metal ili pank nego samo krlja u dobrom tempu, rabeći svoju bluz osnovu kroz sumanuto distorzirane gitare i moćne vokale. Tako jednostavno a tako nedostižno za 99,9% rok muzičara na planeti.

https://powderforpigeons.bandcamp.com/album/crackin-shells

I Poljaci Wnyki su vrlo dosledni na EP-ju Wnyki a što je kolaboracija pevača Fiaska i muzičara iz Leash Eye. Ovo je tvrd, glasan stoner rok sa jakim gitarama i svirkom koja je disciplinovana ali ne po cenu spontanosti. Četiri pesme, jak, glasan zvuk, dobar gruv, agresivnost, sve to veoma prija, pogotovo uz pevanje na Poljskom:

https://wnyki.bandcamp.com/album/wnyki

Pale Keeper je ruski doom metal trio u kome se čak dva člana zovu Denis!!! Pored ovog kurioziteta, Pale Keeper imaju i istoimeni debi-ep sa pet pesama velikih rifova, sporog tempa i sabatovskog pojanja (mada su dve od tih pesama nežni interludiji, ali i one su lepe). Vrlo pristojno i prilično psihodelično (slušajte Getting High…) i mladi bend ovim izdanjem sebe sigurno upisuje na mapu ruskog i svetskog doom metala.

https://palekeeper.bandcamp.com/album/pale-keeper

Simpatični su Mičigenci Bubak koji na EP-ju Vol. 3 sviraju četiri energične, snažne i dinamične sludge-stoner pesme. Ono što Bubak izdvaja od kolega je da nemaju gitaru u postavi i da ova dva čoveka sav zvuk prave uz pomoć bubnja i opsceno distrozirane bas-gitare (i, dobro, glasa). Nije to TOLIKA retkost u ekstremnoj muzici ali Bubak imaju zaista dobar zvuk i odlično sviraju pa preporučujem upoznavanje:

https://bubak.bandcamp.com/album/vol-3

Londonski Five the Hierophant su ove nedelje izdali drugi album, rekao bih i dugoočekivani jer je od debija prošlo četiri godine, i nekako su iskakali iz svakog ćoška u koji sam pogledao na internetu. Što je simpatično jer se svakako radi o bendu velike ambicije da načelno metalske osnove obogati eksperimentalnim pristupom a koji je sa debi albumom privukao dosta pažnje. No, priznajem da bi bilo bolje da je Through Aureate Void bolja ili makar impresivnija ploča. Ne da je ovo sad nešto preterano loše ali Five the Hierophant ovde eksperimentišu u klasičnom značenju te reči, isprobavajući, reklo bi se, sve što im padne na pamet pa odmah to meću na vinil. A što je smelo, ali ne garantuje zanimljivu muziku sve vreme. Ako se Through Aureate Void sluša kao kolekcija ideja i mogućih kreativnih smernica za neka buduća istraživanja, svakako, ovaj album ispunjava svrhu, ali kao nekakav zaokruženi rad, mislim da nema dovoljno supstance. No, poslušati, svakako:

https://five-the-hierophant.bandcamp.com/album/through-aureate-void

Stigao je, srećom, i Doom Sessions Vol. 3 prestižnog italijanskog izdavača Heavy Psych Sounds Records, a ovaj serijal, podsetimo, uzima neke od bendova koji za njih snimaju i stavlja ih na split izdanja što ih predstavljaju u najboljem svetlu. Ovom prilikom je možda naziv trebalo promeniti u Sludge Sessions, s obzirom na izbor bendova, jelte. 16 su losanđeleski pioniri sludge metala i za ovih trideset godina su izdali samo osam albuma, ali i mnogo kraćih izdanja, pa se ovde sa tri energične, teške, ali melodične pesme snalaze kao ribe u vodi. Čuje se da je ovo muzika sa pedigreom i 16 nisu bez razloga ovako dugovečni i cenjeni. Grime su Italijani i ni oni, neiznenađujuće, ne sviraju doom metal već sludge, a što ima smisla ako ćete da ih uparujete sa 16. Grime nude dve užasno teške pesme, pune grozno distorziranih gitara, demonskih vokala i represivne, očajne atmosfere. Izvrsno:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/doom-sessions-vol-3-16-grime

Pošto sam dobar čovek, ukazaću i da je izašao novi album Moonspell, nazvan, elegantno, hermitage. Kažem da sam dobar čovek (a lagim malo) jer ja zapravo ne volim Moonspell i za mene je prilična agonija kad moram da ih slušam. No, znam da ovaj bend ima mnogo verne publike i da njihov gotski doom metal pogađa u tanku žicu i staro i mlado, tako da… Izašao je Hermitage i njihov izdavač sam za njega kaže da je revolucionaran, pa ako verujete da postoji bend koji će posle skoro 30 godina rada i 12 studijskih albuma izvesti revoluciju sa svojim trinaestim, samo navalite. Ovde nema orkestara, najdalje što se ide u „simfonijskom“ smeru je obilno korišćenje klavijatura, a gotske drame ima za izvoz:

https://moonspell.bandcamp.com/album/hermitage

Izašao je i novi Melvins, bend koga vole svi metalci iako nikada nije zaista svirao metal. Album Working With God je neka vrsta povratka korenima jer na njemu svira postava benda iz 1983. godine (Buzz Osborne, Dale Crover, Mike Dillard), a muzički, pa, ovde imate utisak da su pesme pisane bacanjem kockica, jer bend šara kroz razne stilove i pristupe, počinjući obradom velikog hita Beach Boys (preimenovanom, jasno, u I Fuck Around), nastavljajući sa proto sludge krljanjem u Negative No No, tresući psihodelični Pere-Ubu-like post pank u Bouncing Rick, drndajući ’90s televizijski metal u Boy Mike itd. itd. Ovo je svakako neobavezan pristup muzici ali Melvinsi su, jasno, jako dobri u svemu čega se dotaknu pa, svakako, poslušajte:

https://melvinsofficial.bandcamp.com/album/working-with-god

Za porciju „pravog“ doom metala obratićemo se na adresu štokholmskih Spelljammer a čiji drugi album, Abyssal Trip zapravo kombinuje stoner i doom pristupe sa malo psihodelije, ali je uvek veoma težak, lepog zvuka (gitare su hrskave, tople, bas gitara prominentna i dodaje finu treću dimenziju muzici) i sa dosta psihodeličnih efekata. Ovaj space-doom zvuk je meni uvek simpatičan, i da se bend samo češće odlepljuje od rifova, bio bi idealan ali i ovako je veoma dobar za slušanje. Šest podugačkih pesama i puno distorzije:

https://spelljammer.bandcamp.com/album/abyssal-trip

Finci Black Totem zapravo krljaju glasan, abrazivan death rock, spajajući malo Danzigovog uticaja sa ljubavlju ka garažnom bluzerskom zvuku. Njihov drugi album, II: Shapeshifting je dosta haotičan, povremeno iznenađujuće disonantan kao da bend ne razume do kraja te bluz skale kojima operiše pa se tu ubaci po koja nota što joj nije mesto nigde u blizini, i mada mi se nisu do kraja prodali ovo je svakako zanimljivo da se posluša:

https://blacktotem.bandcamp.com/album/ii-shapeshifting

Culted su Šveđani koji za sebe kažu da uprkos tome što postoje već osam godina, nikada nisu sva četvorica bili u istoj prostoriji. Čudesa moderne tehnologije!!!! Novi album, Nous, je kombinacija industrial metala i kojekakvih sludge i doom strategija, sa vrlo jasnim dugovima predlošcima iz osamdesetih i devedesetih. Bend navodi Godflesh, Skinny Puppy i Neurosis kao uzore što je svakako plemenito, ali ne zvuči konkretno zaista kao ijedan od ovih bendova, odlučujući se pre svega za nekakav amalgam njihovih pristupa i stilova. Nabode to dosta dobrih ideja, ali Cultedu fali i malo svesti kako sve to da se sklopi u pesmu koja će biti pamtljiva i upečatljiva. No, nije me uvredilo:

https://culted.bandcamp.com/album/nous

Argentinci Mephistofeles su zato izvrsni na novom EP-ju, A Path of Black, spajajući i dalje besprekorno garažni fuzz rock i stoner muziku. Ove tri pesme imaju sve što treba: satanske količine fuzza, satanske količine wah wah solaža, drogerašku dispoziciju, ubedljivu ritam-sekciju, dobre rifove i satanske količine satanizma. Ne propustiti:

https://regainrecords.bandcamp.com/album/a-path-of-black

Italijanski Electric Valley Records su prošle godine izdali jedan od najboljih heavy psych albuma koje sam ja u njoj čuo (izvrsni Las Historias, naravno) a ove godine najavljuju prilično obećavajući lajnap izdanja. Prvi na redu su tajanstveni Cancervo za koje ne znam ni odakle su – ali slutim isto iz Italije – i njihov debi album, „I“ a koji nudi šest pesama instrumentalnog, psihodeličnog, lo fi roka. Veoma mi to prija, da bude jasno, jer bend ima „starinski“ pristup zvuku, sa praktično garažnim saundom i estetikom ali i spontani, organski stil izvođenja, tako da ove kompozicije zvuče kao trenutak uhvaćen na traci a ne kao rezultat vežbanja i dogovaranja. Pri čemu ne sugerišem da su ovo improvizacije, nisu, ali jesu pesme nastale iz džemovanja i pretvorene u rituale. Very nice:

https://cancervo.bandcamp.com/album/i

https://evrecords.bandcamp.com/album/cancervo-1

Apsolutno thrash metal slavlje ove nedelje sa trostrukim split albumom tri meksička benda od kojih se ne zna koji je bolji. Dobro, Profanator su verovatno najiskusniji i tehnički najjači jer sviraju već dve decenije i imaju četiri albuma pa oni i otvaraju izdanje, sa ubitačne tri pesme koje uzimaju za osnovu standardni slayerovski nastup a onda ga još zaoštravaju. Fantastično. Raped God 666 sviraju praktično isto koliko i Profanator i njihov satanistički thrash je takođe VEOMA inspirisan Slayerom i zvuči jednako moćno i zrelo. Envenomed su nešto mlađi, sa aktivnim radom nešto dužim od decenije i dva albuma iza sebe a njihova muzika je za nijansu bliža hardcore-thrash/ crossover formulama sa zanimljivim rešenjima na gitarama i dosta jeftinom produkcijom koja svemu daje finu andergraund patinu. Izvrsna ploča, pravo iz srca thrash pakla, apsolutna lektira:

https://matrecords.bandcamp.com/album/profanator-raped-god-666-envenomed

Kanadski trešeri Bastardator su se raspali pre više od jedne decenije ali smo sada dobili kompilaciju Bastardator Discography sa 19 pesama iz njihove kratke ali ubitačne karijere. A koje i čine praktično tu celu karijeru i ovo je fenomenalno. Bastardator su robustan, moćan blackened thrash sa pravilnim omjerom tehničkih kvaliteta i old school prljavštine u zvuku i kako se ovaj album nudi za koliko date, apelujem da se presluša pa i kupi, jer se radi o suvoj krtini:

https://bastardator.bandcamp.com/album/bastardator-discography

Odličan thrash i iz Rusije, iz mesta Belogorod, a odakle bend Гробовая Доска šalje novi singl, Человек не предназначен для войны. Ovo je iskusna ekipa sa već dva albuma iza sebe pa otud i izuzetno zrela, tvrda muzika koja srećno spaja kvalitetan trešerski program sa samo malo ruske duševnosti. Pevanje na ruskom, energija i melodičan, pomalo pankerski senzibilitet b-strane u pesmi К чёрту в гости su sve jaki aduti ovog izdanja:

https://grobodos.bandcamp.com/album/–2

Progresivni trešeri Paranorm iz Švedske su možda i previše progresivni za moj ukus na svom debi albumu Empyrean koji su uradili posle više od decenije priprema. Kažem „previše“ progresivno zato što se dobrano oslanja na melodična protrčavanja kroz skale i stalne arpeđo ukrase, ali to je zaista samo stvar ukusa i Paranorm će, siguran sam, biti po volji svakome ko nije ovako terminalno zlovoljan kao što sam ja. Mislim, album je, sad vidim, dobio 4,5 na Angry Metal  Guy a to se ne dešava baš svakog dana… Osam pesama, dobra produkcija, puno svirke:

https://paranorm.bandcamp.com/album/empyrean

Australijanci Hidden Intent nude sasvim slušljiv, raspojasan thrash metal sa groove elementima na svom trećem albumu, Dead End Destiny. Generalno nisam neki groove metal čovek, ali Hidden Intent zapravo album pune odličnim rifovima i gruv ovde prirodno izlazi iz znojave thrash svirke. Energično, keči, poletno, jednom rečju, idealan materijal za vikend-provod. U kući, naravno, poštujte epidemiološke mere!

https://hiddenintent.bandcamp.com/album/dead-end-destiny

Česi Performed na svom debi albumu pokazuju koliko vole staru Metaliku ali i druge bendove iz klasične thrash metal ere osamdesetih godina prošlog veka. U tome nema ničeg lošeg i mada album, Moronia, nije baš neka fontana svežih ideja, a bend svakako treba još malo da razmisli o tome kakav zvuk im je potreban (ovo ovde je sve jako komprimovano a pevanje nekako neugodno štrči), na prvencu svakako dobijamo propisnu kolekciju tvrdih, hromatskih rifova i sigurne izvedbe. Valja:

https://performed-sma.bandcamp.com/

Parade of Suffering su skrnav ali šarmantan grindcore projekat koji sa trećim EP-jem, Another Bag Of Ashes dolazi do kraja svog puta. Ovo ima šest kratkih ali supstancijalnih pesma, autentičnu emociju i žestinu i meni se sasvim dopada:

https://paradeofsuffering.bandcamp.com/album/another-bag-of-ashes

U normalnim uslovima teško da bi mi se dopalo nešto na čemu se prva pesma zove Force Fed Fecal Remains a pretposlednja Self Inflicted Circumcision no američki jednočlani deathgrind projekat OrphanWar je nekako uspeo da unatoč kućnoj produkciji i fokusiranju na te, eh, infantilne teme, pruži prilično dobar program na EP-ju Leech Eater. Naravno, neko će reći da su mi standardi jako niski, ali ovakva muzika zaista treba da pruži gruv koji će čoveku prijati i Kane Sweeney aka Bishop LaVey to eminentno uspeva, mešajući jednostavni ali kompetentni, gruverski death metal sa malo goregrinda i slamming death metala za kombinaciju koja je šarmantna i prijatna za uho, pogotovo uz simpatičnu rokersku završnicu. Lepo:

https://orphanwar.bandcamp.com/album/leech-eater

Samo što sam pohvalio čileanski Phosgene za odličan prošlonedeljni EP Mundo en llamas, a vredni momci su izbacili i živi album, Live Sick Dog Fest. Ovo je veoma dobar „showcase“ za brutalni death metal koji čileanska postava svira, sa sedam pesama, vrlo solidnim kvalitetom produkcije i sviračkim žarom koji je inspirativan, a da istovremeno nema padova u disciplini i izvođačkoj korektnosti. Veoma dobro:

https://phosgene1.bandcamp.com/album/live-sick-dog-fest-january-2021

Finski Cauldron of Hate sviraju vrlo „klasičan“ brutalni death metal koji, iako im je prvi album snimljen 2018. godine a ovaj novi, drugi, Scourge, sada, zvuči kao da dolazi iz druge polovine devedesetih. Niti tu ima nečeg lošeg niti je ovo loša muzika. Ne previšpe originalna, ali Cauldron of Hate znaju da mešaju brutalna blastbit prebijanja na trasnverzali Cannibal Corpse-Broken Hope, sa simpatičnim mošerskim i srednjetempaškim momentima, za prijatnu, prijemčivu smešu tradicionalnog death metal sadržaja. Ima ovde dosta dobre svirke i lepih ideja a Cauldron of Hate se pritom ne zatvaraju u zid od cigala što se tiče zvuka i masteringa pa je ovo sasvim prijatno za slušanje:

https://cauldronofhate.bandcamp.com/album/scourge-2

(Moša! Finci su album uklonili i ostavili samo jednu pesmu, pomerivši izlazak za mesec dana. Nek stoji ovde pa kad jednom u budućnosti budete ovo čitali, da se prijatno iznenadite)

Indonežani Vox Mortis zadovoljavaju moju ovonedeljnu glad za brutal death/ slamming death metal sadržajem. Istina je da delovi njihove muzike podsećaju na omaže Cannibal Corpse, Suffocation ili Organectomy, ali nije da je metal ikada bio muzika u kojoj je imitacija shvatana kao išta drugo do najviši oblik laskanja. Album Avignam Jagat Samagram je energična, dobro odsviran, veoma dobro produciran i Vox Mortis imaju ambiciju da isprobaju razne kombinacije brutal death/ slam muzike, uključujući (kvazi) simfonijske aranžmane. Najvažnije dve stvari su da je ovo vrlo ubedljiv „thinking man’s slam“ i da bend ima pesmu Forever no to Dog meat. Kako ih NE podržati? Kliknite:

https://necropsyrecords.bandcamp.com/album/avignam-jagat-samagram

Danski Iotunn nisu baš po mom ukusu ali ima kome će ovo biti otkrovenje. Ja generalno ne volim te kombinacije melodičnije, progresivnije muzike i death metala jer mi se na kraju čini da ne dobijemo pozitivnu sinergiju nego ekstremniji elementi „smiruju“ porgresivnu ambiciju, držeći je u svedenijim harmonskim, stilskim itd. dimenzijama, a progresiva ekstremnoj muzici oduzima, pa, ekstremnost. Tako nekako meni zvuči debi album ove ekipe, Access All Worlds, ali ovo je svakako dobro odsvirano i treba da ga isprobate ako niste ovako narogušen čovek poput mene:

https://iotunn.bandcamp.com/album/access-all-worlds

Sanfranciskanci Ominous Ruin na debi albumu, Amidst Voices that Echo in Stone sviraju stereotipan, skoro do parodije zaoštren tehnički brutalni death metal. Tačno možete da čujete ovo u svojoj glavi čak i da niste pustili ni jednu pesmu: gravity blast bubnjevi, „rifovi“ koji traju po pola minuta i prođe se kroz nekoliko skala, stalne promene ritma, bas koji čupa, arpeđa, solaže koje zvuče kao da ste ubrzali traku, vrlo „plastična“, neprirodna produkcija… I mada sve to načelno ne zvuči kao da mi se ovaj album dopao, istina je i da su „Zlokobna ruševina“ mene uspeli da pridobiju zaista vrhunskim kvalitetom svirtke i tome što su im pesme, i pored tolikih ukrasa i tangenti, ipak donekle usmerene na prenošenje jedne zaokružene ideje:

https://ominousruin.bandcamp.com/album/amidst-voices-that-echo-in-stone

Donekle slično (mada muzički nemaju baš mnogo preklapanja), Summoning the Lich iz Sent Luisa na svom debi albumu sviraju praktično melodični death metal izmešan sa deathcoreom a što nije baš po mom ukusu, no, United in Chaos me u određenim dimenzijama podseća na bolje momente The Black Dahlia Murder pa mi je to bila lozinka da protrčim kroz album i zaključim da je, čak i po mojim ekstremno predrasudnim kriterijumima, sliušljiv. Bend, naravno, svira veoma dobro a ovo je i pristojno producirano mada, jasno, sasvim bez dinamike:

https://summoningthelich.bandcamp.com/album/united-in-chaos

Nest of Scum je jedan čovek iz Sautporta u Ujedinjenom kraljevstvu koji pravi sobni deathgrind visokog kvaliteta. Produkcija je veoma dobra, a Graham Matthias svakako razume od čega se ova muzika sastoji pa je II Return Of The Revenge jedna kolekcija deathgrind tropa, sa sve povremenim slemerskim momentima. Ništa od ovoga nije posebno inspirisano ili originalno, ali Matthias ima zanatski kvalitet i ovo vredi poslušati, a prodaje se za koliko date:

https://nestofscum.bandcamp.com/album/ii-return-of-the-revenge

Porcupine iz Čikaga sviraju „chaotic hardcore“ i tačno to dobijate na EP-ju The Sybil: vrištanje, blastbitove, spore, mučne delove sa puno mikrofonije, disharmoniju, tjeskobu. Deluje kao da kritikujem Porcupine za generički pristup ali ovo je zapravo vrlo dobar EP sa dovoljno varijacije tokom svojih šest pesama, vrlo sigurnom svirkom, dobrom produkcijom i ličnim pristupom koji bude i malo zapanjujuće iskren. Odlično a samo dolar za daunloud:

https://porcupinehardcore.bandcamp.com/album/the-sibyl

Black Sheep Wall i nisu sasvim po mom ukusu, veoma su savremeni sa svojim kombinovanjem sludge metala, post metala, posthardcorea, screamoa itd., ali novi album, Songs for the Enamel Queen svakako ima dovoljnu količinu (negativne) emocije da to meni bude okej za slušanje. Bend uspeva da mnogo toga što ne volim kod metalcorea i sličnih pravaca upregne u službu pesama koje imaju više supstance, smelije, su, traju, uostalom duže, a da onda to spakuje u pakleno snažan a opet trodimenzionalan zvuk. Počeo sam ovo da slušam sa dosta sumnjičavosti, ali Black Sheep Wall su pošteno odradili posao i mada je ovo jako dugačka i teška ploča, vredi se potruditi:

https://silentpendulumrecords.bandcamp.com/album/songs-for-the-enamel-queen

Alice Cooper ima novi album i, pa, detroitski veteran je nekako skoro pa bolji nego ikad. Naravno, ovo što sada radi nema tu neku inovativnu dimenziju kao ono što je pravio pre pola veka, ali Detroit Stories donosi kvalitetan rokenrol, neopterećen produkcijom i visokim konceptom, već samo veseo i živ, kako i treba da bude. Vincent nikada nije bio sjajan pevač ali jeste bio harizmatičan frontmen i njegovo predvođenje velikog orkestra koji ovo izvodi – sa sve duvačima i ženskim bek vokalima – je simpatično, autoritativno i vrlo prirodno. Valjda zato što sam i ja star, ali uvek me obraduje kad vidim da su ovako matori muzičari i dalje puni ljubavi za muziku i prave je puni inspiracije i duše:

Attika sa Floride nisu toliko star bend ali njihov poslednji album izašao je pre trideset godina. Bend se ponovo okupio pre nekoliko godina i počeo sa svirkom pa je 2018. godine radio i evropsku turneju a sada je došlo vreme i za treći album, Metal Lands je bučna, energična heavy metal ploča na kojoj Attika zaista zvuče kao da nije bilo pauze od tri decenije. Što je i dobro i loše jer mada bi Metal Lands zvučao inovativno u 1993. godini, danas svakako deluje kao kolekcija ideja koje su tokom poslednjih trideset godina već mnogi drugi imali. No Attika ima svoj zvuk i osoben pristup komponovanju, pa iako mi Metal Lands nije legao stoprocentno, ovo je ploča koja nudi mnogo interesantnih dimenzija i uglova a pesme su raznolike i ne uklapaju se u jedan šablon. Rispekt:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/metal-lands

Dying Victims Productions imaju dva izdanja vredna pažnje ove nedelje. Prvo je novi EP kanadskih Sandstorm koji su prošle godine debitovali na istoj ovoj etiketi svojim mini-albumom. Desert Warrior je EP sa četiri pesme i ovo je onako, melodično, vrlo old school, za ljubitelje ’70s heavy metala koji je voleo epsku atmosferu ali i folklorne korene. Sandstorm su svakako iskreni u ovome što rade i mada ne smem da tvrdim da zvuče originalno (čuju se ovde i Rainbow i rani Maiden itd.), verujem da će prjijati ciljnoj grupi:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/sandstorm-desert-warrior

No, drugo izdanje Dying Victms je ono što treba slušati pod obavezno: sa imenom kao što je Significant Point, ovaj bend ljubitelja old school metala može da bude samo iz, pogađate – Japana. Osnovani pre deset godina Significant Point iza sebe već imaju živi album snimljen u Tokiju, ali Into the Storm je njihovo prvo propisno studijsko dugosvriajuće izdanje i onakav debi-album kakav se samo poželeti može. Attacker! koja album otvara znamo još sa demo snimka iz 2014. godine i ovo je sjajan prvi iskaz da se pokažu granice  između kojih će se Significant Point kretati: brz tempo, jaki rifovi, raspusne solaže, melodično, strastveno pevanje Georgea Itoha (koji zapravo nije član i ovde samo gostuje), jednom rečju metal! I to ne samo kao iz kuhinje vaše bake nego kao da je vaša baka bila dvorska kuvarica kod nekog kralja koji je BAŠ voleo da dobro pojede. Hoću reći, Significant Point veoma dobro hvataju taj momenat prelaza „normalnog“ ali herojskog heavy metala u ekstremnije forme (NWOBHM, speed i power metal), pa je i njihov album kao da slušate neke od majstora z sedamdesetih (Judas Priest i UFO, na primer) kako evoluiraju u smeru još brže, energičnije svirke, ali bez gubljenja osećaja za melodiju. Into the Storm tako praktično spaja pankersku oštrinu koja je stigla sa NWOBHM i speed metal formulama, sa ljubavlju ka baroknim melodijama, duplim gitarskim linijama, intervalima, i harmoničnosti koja na momente ima sasvim „pop“ dimenziju. Deset pesama, snimljenih pristojno i ako imam išta da zamerim to je da je master mogao da bude dinamičniji jer je ovo muzika koja tako nešto dopušta. Praktično traži! No, ako to stavimo na stranu, Significant Point isporučuju pregršt najboljeg metala koji ćete čuti ove godine. Dying Victims Productions su ovo dosta dugo najavljivali i, mora se priznati, hajp je bio na mestu i pričamo o odličnom albumu:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/significant-point-into-the-storm

No, za kraj ipak idemo sa najboljim slamming death metal albumom koji je do sada izašao u 2021. godini. Unique Leader sa trećim albumom nizozemskog Korpse podsećaju da u svom katalogu imaju neke od najboljih slem bendova na planeti, a sa svoje strane sami Korpse pokazuju šta znači na pravi način iskoristiti poludecenijsku pauzu između dve ploče. Hoću reći, Insufferable Violence je bez ikakve sumnje najbolji album Korpse do sada, sazrela, zaoštrena verzija i inače solidnog benda koji je tvrdi, disciplinovani slamming death metal umeo da spoji sa određenim sociopolitičkim meditacijama još i na prva dva albuma. No, za ovih pet godina su članovi, pogotovo Floor van Kuijk i Marten van Kruijssen radili razne projekte sa strane, tesali se, isprobavali različite pristupe i rezultat je da je treći album laserski usredsređen, urnebesan i ubitačan album brutalnog death metala koji svoje poente zakucava kao pneumatskim čekićem a svoje slemove servira sitno seckano, neodoljivo i keči. Naravno, ovo je ekstremno nedinamično masterovan album, ali tako nešto svakako očekujemo i od benda i od izdavača i od samog žanra. Nije da mi to smeta, zaista takav master ide uz ovako brutalnu svirku. Korpse su potpuno opravdali nade koje sam imao za njihov povratak a Unique Leader su zaboli još jedno remek-delo slema. Obavezno.

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/insufferable-violence