Pročitani stripovi: Alienated

Alienated je ime miniserijala započetog još pre godinu dana na BOOM! Studios ali koji je, i pored svega šest brojeva izlazio sve do Oktobra zahvaljujući pandemijskim potresima u infrastrukturi i na tržištu američkih stripova. Kolekcija je izašla u Novembru a ja sam je sa zadovoljstvom kupio i pročitao juče, znajući unapred da me čeka interesantan koncept i veoma lep crtež koga je radio Britanac Christian Wildgoose.

Scenarista na ovom stripu je Simon Spurrier, takođe Britanac koga ja ovde redovno već godinama hvalim za imaginativnost i rad u vrlo različitim kontekstima. Naravno, Spurrier dobar deo svojih računa plaća radeći u etabliranim univerzumima velikih izdavača, poput X-Men ili Star Wars, ali za njega je vrlo karakteristično često kreiranje miniserijala za različite nezavisn(ij)e firme koji pričaju pričice u sopstvenim univerzumima i imaju jasan početak i kraj. A što je, zna se, dosta nekarakteristično za američki strip gde je maltene generalna ambicija da se stvori nešto što može da se franšizira, odnosno prvo serijalizuje do granice do koje to tržište može da istrpi a zatim da se, ako bog da, napravi skok u drugi medij, na film ili televiziju. Ranije sam spekulisao da Spurrier izmaštavanjem mnoštva „malih“ priča u svojim univerzumima i sa svojim konceptima pokušava da strategijom sačme nabode nešto što će privući pažnju kakvog egzekjutiva u Netflixu ili nekoj sličnoj firmi, ali sada mislim da on naprosto voli da pravi priče koje imaju jasan početak i kraj i da mu nije na umu puka potencijalna monetizacija kroz franšiziranje.

Konkretan primer je svakako Alienated, priča u šest nastavaka koja nema ambiciju da bude pretvorena u tekući serijal – na kraju krajeva dobar deo protagonista u njoj ne doživi završetak poslednje epizode – i koja svojim zapletom i generalnim konceptom diktira ideju o jednoj konačnoj formi, zaokruženom narativu, pripovesti koja uvede svoje likove na scenu, pusti ih da se menjaju i kada napravi svoje poente, završi se jasno i glasno.

Alienated svojim naslovom sugeriše da je u pitanju priča o otuđenju, ali iako ona svakako delimično pripoveda o tinejdžerima koji se osećaju kao da ne pripadaju svom okruženju – a skoro da i ne znamo tinejdžera koji se oseća da mu pripada – naslov je svakako i igra reči i aluzija na „tuđina“, koncept koji već četrdesetak godina u popularnoj kulturi i, uže gledano, naučnoj fantastici, označava stvorenje sa drugog sveta koje unosi u ljudsku zajednicu visok destruktini potencijal i kreira uslove da se sama ta zajednica rastrgne iznutra, sve uz metafore o radničkim pravima, seksualnom nasilju, rasizmu itd.

Spurrier je, u najavama ovog serijala pominjao da već duže vreme na umu ima ideju o priči koja bi se u nekoj meri oslanjala na klasični zaplet Spielbergovog filma E.T. ali uz varijaciju da titularni vanzemaljac zapravo dolazi u prvi kontakt sa klincima koji, pa, nisu sasvim dobre osobe. U tom smislu, Alienated je svakako naučnofantastična priča jer u svom centru ima biće sa drugog kraja kosmosa, sa posebnim moćima, ali je pre toga jedna alegorija o tome kako naša ljudskost, osećaj za pravdu i moral preživljavaju susret sa moći o kojoj smo možda samo mogli da sanjamo, a onda i analiza života modernih tinejdžera, pisana, naravno, iz perspektive sredovečnog muškarca, ali sa mnogo osećaja za „klince“ i pažnjom da se obuhvati veliki deo onog što danas definiše svet u kome tinejdžeri žive, odrastaju, gde stiču ideje o pravičnosti i moralu. Alienated, srećom, nije nekakva zabrinuta a poučna storija koja vrti glavom nad modernim svetom i kuka kako nam decu podižu televizor/ instagram/ Fortnite/ jutjub/ Pewdiepie/ Sara Damnjanović/ upišite sami ime krivca, ali jeste priča koja se događa u svetu u kome se deca u dobroj meri kreću upravo između ovih koordinata. Utoliko, Alienated jeste upozoravajući misaoni eksperiment ali ne jedna poopštavajuća, orkivljujuća priča koja upire prstom u omladinu i jetko proklamuje kako su klinci danas izgubljeni slučajevi i da im može pomoći samo čvrsta ruka i ništa drugo. Razume, se, od Spurriera koji je već sa mnogo svojih radova pokazao da je solidan levičar, nismo drugo ni očekivali.

Od Wildgoosea smo svakako očekivali da će crtež biti energičan i „omladinski“. Ovaj momak je cenjen kao kreator koncept arta za razne projekte (uključujući igre iz serijala Assassin’s Creed), ali ima i vrlo solidan stripovski portfolio sa radovima za DC na serijalima poput Batgirl, Gotham Academy ili Batman Nightwalker, ali i serijalom Porcelain za Improper books koji je crtao početkom prošle decenije. Njegov crtež je generalno vrlo prijemčiv, sa urednim lejautom kome energičnost događaja na tabli ne narušava čitljivost i jasnoću. Sa Batgirl se Wildgoose svakako prikazao kao idealan autor za strip u kome je u glavnoj ulozi mlada žena, ali Alienated prikazuje šta ovaj čovek ume da uradi nekoliko godina kasnije i sa, pretpostaviću, nešto ležernijim rokovima sa kojima je imao posla.

Hoću da kažem, Alienated je vrlo lepo urađen strip u kome je Wildgoose učinio vidan napor da kreira karakterniji crtež. Ako pogledate početak prve epizode gde jedan od glavnih likova, Samuel, snima JuTjub video u zamračenoj sobi, a zatim izlazi na ulicu, zapazićete pažnju posvećenu atmosferi, sa rasterom na prvoj tabli koji sugeriše smanjen intenzitet svetla i vrlo pažljivo iskombinovanim tekstom i slikama, da se kreira jasna dinamika događaja. Alienated je strip u kome se veliki deo radnje dešava u „mislima“ protagonista, a koje oni, posle određenog vremena mogu da razmenjuju, učestvujući u telepatskom „grupnom četu“, pa Wildgoose ima priliku da pokaže visoko izbrušen pripovedački stil time da se radnja skokovito, a povremeno i simultano događa na tri odvojena mesta, sa komunikacijom između likova koja je neprekidna i on ovo savršeno izvodi koristeći taj uredni ali ne konzervativni lejaut, dajući nam velike, široke ili visoke panele sa jasnim crtežima, presecane momentima čistog teksta, a onda, u klimaksima, rušeći geometrijsku pravilnost i stvarajući užurbane, psihodelične prizore koji i dalje održavaju jasnoću radnje.

Uspeh je svakako tim veći što se radnja, ponovo, velikim delom odvija u mislima i nije uvek sasvim jasno da li protagonisti nešto samo zamišljaju ili se to zaista događa, pa Wildgoose obraća veliku pažnju da do kraja scene bude razrešeno šta se stvarno desilo. Naravno, kolorist Andre May i leterer Jim Campbell ovde odrađuju lavovski deo posla i bio sam zbilja prijatno iznenađen koliko Mayjev kolor oživljava Wildgooseov crtež, naviknut na funkcionalne ali hladne kolore u Batgirl. May ovde izrazito mnogo doprinosi atmosferi, pazeći na kolorne gradijente i osvetljenje, te obogaćujući fantazmagorične scene koje se događaju (delom) „u mislima“ nijansama koje nisu prirodne i daju svemu utisak preosveteljenosti. Sa svoje strane Campbell koji je već sarađivao sa Spurrierom i čiji je letering na serijalu Coda nosio veliki deo karaktera ovog stripa, i ovde pokazuje majstorstvo, igrajući se sa veličinama i bojom fontova, tako da ne samo dobijamo dinamičan, upečatljiv (a ipak veoma čitljiv) tekst već i da u svakom trenutku znamo koji od protagonista govori, odnosno misli i uspešno pratimo jednu po prirodi stvari stihijsku komunikaciju.

Wildgooseovi likovi su karikirani i karakterni, u skladu sa energičnim tinejdžerskim  temeljem ove priče – Alienated naravno ne uzima osnov samo od E.T.-ja već i od, recimo, Goonies ili drugih radova koji imaju mlade osobe u centru priče, i nastavlja se na ovu dugačku i voljenu tradiciju sa troje vrlo distinktnih protagonista koji, iako svo troje ime skraćuju u „Sam“ (Samuel, Samantha, Samir) i povezani su telepatskim „grupnim četom“, izgledaju, misle i ponašaju se sasvim različito.

Strip je, kako rekosmo, neka vrsta misaonog eksperimenta koji pita šta bi  se desilo kada bi troje „prosečnih“ tinejdžera iz današnje Amerike dobilo pristup sasmosvesnom tuđinskom biološkom oružju koje ne samo da im omogućava telepatsku komunikaciju već i instant-transport na bilo koju zamislivu tačku, kreiranje moćnih halucinacija, pronalaženje predmeta bilo gde u svetu, čak i uništenje ljudskih bića bez ikakvog traga.

Kako ni jedan tinejdžer o sebi ne razmišlja kao o „prosečnom“ tako i troje protagonista, a koji su svaki na svoj način otpadnici u malom gradu u kome žive i školi koju pohađaju, nose svako sa sobom svoj psihološki prtljag. Ne treba spojlovati ali Spurrier i Wildgoose uzimaju tri prepoznatljiva klišea – napaljeni, maskirani JuTjub aktivista, lokalna alternativna klinka koja se igrala pa zaglavila i pakistanski momak koji je too cool for school i uspeva da se ne uklopi ni u svoju konzervativnu porodicu niti u lokalnu tinejdž-ekipu – a onda kroz  seriju epizoda u kojima otkrivamo njihove pozadinske priče, polufunkcionalne porodice i najskrivenije želje, analiziraju gde je problem i može li se rešiti.

Naravno da je rešenje u empatiji, ovo je opet vrlo očekivana pouka ako ste čitali ranije Spurrierove stripove, ali način na koji Wildgoose crta tuđina sa kojim naši tinejdžeri počinju da žive (i manupulišu), dajući mu formu koja je negde između robota, vanzemaljskog organizma, igračke i deteta, je presudan da čitalac vrlo brzo postupke protagonista počne da tumači kao moralno neprihvatljive. Ovo je zanimljiva inverzija jer sam vanzemaljac, Chip (kako su ga nazvali), ima neslućenu, možda i neshvatljivu moć a koju klinci koriste za osvete i „pouke“ onima koji su se o njih ogrešili i ovde gledamo neke zaista ozbiljne, malo i zastrašujuće scene sa elementima sadizma i nasilja, ali je „stvarni“ momenat u kome postajemo svesni da ovo što se dešava nije u redu onaj u kome vidimo da je sam Chip, suštinski sasvim nedužan, protiv svoje volje naveden da radi nešto što možda čak ni ne razume. Wildgooseov crtež i Spurrierov tekst (pogotovo uz vrlo evokativni letering Jima Campbella) čine scene u kojima se Chip protivi onome što se od njega traži izrazito neprijatnim, i u njima pitanje kako bi to izgledalo da tinejdžeri vode svet dobija jedan od svojih zlokobnijih odgovora.

Opet, ovo nije jedna poopštena osuda mlade generacije kao imanentno fašističke – strip svakako kritikuje i druge tinejdžerske likove koji nemaju vanzemaljsku moć – već analiza kako različiti uticaji, odsustvo odgovorne i empatične podrške PLUS moć mogu dovesti do toga da tinejdžeri, da kažemo – deca, postanu problem ne samo za sebe i svoju porodicu već za društvo. Iako moć ovde simbolizuje tuđinski organizam sa nehsvatljivim psioničkim kapacitetima, Alienated udara i veliki naglasak na stvari kao što su društvene mreže i njihov uticaj na to kako se danas u ljudskom društvu komunicira, na privlačnost jakih poruka i poziva na delanje a koji ne stižu nužno samo od napaljenih, usamljenih tinejdžera (iako tako može da deluje) i mada se ne ide u direktnu kritiku „radikalizacije“ omladine preko interneta, Alienated svakako upozorava da mladi danas po prirodi stvari gravitiraju „sadržajima“ koji ih zovu na delanje i daju im utisak pripadnosti i da će upravo odsustvo društva, zajednice i porodice i njihov propust da pozovu i na razmišljanje, biti kritičan element jednačine. Vrlo konkretno, Samuel je prikazan kao izrazito analitički i kritički nastrojena osoba, momak koji stalno vergla o tome da je društvo pod uticajem krupnog kapitala i vrednosti koje uspavljuju racionalnu misao i nameću mentalitet krda i njegovo klizanje u praktično fašizam do kraja stripa je izvedeno perfektno, sa jasnim prikazom nesigurnosti njegovog sopstvenog identiteta i oslanjanjem na tuđe fraze i misaone konstrukte. Sa svoje strane, Samir je kul momak iz muslimanske porodice koji je, misli se, prerastao svu tu konzervativnu i patrijarhalnu represiju ali u kritičnim momentima vidimo da njegova tragedija čak i nije u onome što misli da jeste. Slično važi i za Samanthu koja možda ima najlegitimniju želju da se osveti a čiji predmet opsesije na kraju ima samo jednu ali savršenu odbranu koja se svodi na – mi smo klinci, ne znamo za bolje. Odsustvo roditelja, onih koji treba da podrže, poduče, vode i osnaže je ovde stalno podcrtavano, kroz Samanthin samostalni život, Samuelovo retko viđanje sa majkom, Samirovog oca koji je napustio svoju porodicu što se uredno moli na prostirkama pet puta dnevno, a ne treba zaboraviti da je Spurrier nešto pre pisanja ovog stripa (ili baš u vreme pisanja) postao otac i da je očigledno koliko su mu misli o odgovornosti za kreiranje ne samo života već i, jelte, ličnosti bile na pameti dok je ovo radio.

Ovo je, držim, zaslužno i za ipak na kraju optimistično finale stripa u kome je rečenica „Dok ste klinac, u jedinom ste periodu kada je to izgovor za greške“ zapravo pomirenje između teza i antiteza ove priče, podsećanje na važnost empatije i odgovornost pre svega onih koji imaju stvarnu moć u porodici, zajednici i društvu. Alienated neće imati nastavak, to je jasno, ali vrlo sam zainteresovan da vidim kako će Spurrierovi stripovi izgledati dok mu dete bude odrastalo.

Video igre: Destruction AllStars

Pošto sam uspeo da malčice raščistim svoj pretrpani itinerar, uglavio sam nekoliko sati igranja igre Destruction AllStars na Playstation 5, računajući da je red da se malo odmorim između emotivnog finala najsvežije Yakuza igre (prikaz uskoro!) i stresnog nastavljanja prelaska rimejka Demon’s Souls (prikaz… ko zna kad). Destruction AllStars je, naravno, igra koju je Sony pretplatnicima na Playstation + program podelio bez naknade početkom meseca i, kad se strože pogleda, pored rimejka Demon’s Souls, jedina stvarna Playstation 5 ekskluziva koju sam do sada igrao. Naravno, u Milesu Moralesu sam jako uživao ali on ima i verziju za Playstation 4, baš kao što je i Control za Playstation 5 impresivan (i njega smo dobili uz PS+ pretplatu) ali najviše na grafičkom planu dok mehanika, kako sam i svojevremeno primetio, dobacuje do časnih sedam-od-deset i ne mrda dalje. Bugsnax (takođe dodeljen uz PS+ pretplatu) nisam još zaigrao pa je Destruction AllStars taj neočekivani naslov koji me podseća da se igram na konzoli zastrašujućih tehničkih kapaciteta iako je u pitanju igra koju, da bude jasno, nikada u životu ne bih kupio za prave pare.

A jasno je i da nisam jedini. Destruction AllStars je najavljivan kao jedna od igara koje će izaći tokom „launch window“ perioda nakon silaska Playstation 5 sa neba na zemlju, među narod, videli smo njene trejlere između trejlera drugih igara oslonjenih na jače brendove i iz aviona se videlo da je u pitanju brzi, neuredni ali spektakularni multiplejer naslov koji treba da igračima demonstrira vrline nove konzolne generacije, istovremeno ih uvezujući u Sonyjev ekosistem i nudeći nešto što se može igrati svaki dan dok čekate najavljene „teškaše“ da izađu (a za sada samo znamo da Ratchet & Clank stižu u Junu, sa nastavkom Horizona još uvek smeštenim negde u neodređeni „2021“ rok izlaska). Još tada je, bez obzira na solidan pedigre developera i impresivne vizualne kvalitete, bilo jasno da je ovo igra iz „B“ ponude, pa je u Sonyju, nakon, zamišljam, nešto internog diskutovanja, odlučeno da se umesto originalnog plana prodaje po punoj ceni, ovo podeli PS+ pretplatnicima, kako bi se igri podigao profil i obezbedilo više igrača na serverima. Pretpostavljam da je Sonyjev plan donekle uspeo, jer Destruction AllStars igra dovoljno igrača da na meč ne morate čekati duže od nekoliko sekundi (sve dok igrate glavni mod igre, Mayhem, dok u ostalima nisam uspeo da nađem ni jedan meč…), ali cela ova situacija zapravo čoveka malo i prodrma da se osvrne oko sebe i pogleda gde se to danas, u 2021. godini, kao kultura, nalazimo.

Hoću reći, nekada, pre četrdeset i kusur godina ste prodavali konzole za igru i to vam je bio primarni izvor prihoda, dok su prihodi od igara smatrani sekundarnim. Onda je Nintendo nastupio sa svojim „brijači i žileti“ modelom po kome je prodaja konzole, makar i po ceni ispod fabričke (a što, ironično, Nintendo praktično nikada ne radi), način da obezbedite da potrošač ima potreban hardver da onda od vas godinama kupuje igre gde ćete zarađivati „stvarne“ pare. No, danas je prodaja igara postala sekundarna u odnosu na uvlačenje potrošača u „ekosistem“ a koji se sastoji od raznih pretplata i mikrotransakcija, sa – još uvek nedokazanim – modelom koji kaže da kada ostvarite tržišnu dominaciju, pare nastavljaju da se gomilaju jer će potrošaču biti žao da prestane sa plaćanjem pretplate pošto time gubi sve što je do tada stekao.

Bizarno i pomalo preteće, ali svakako sam više puta naglasio da je Sony manje naklonjen ovoj ideji od Majkrosofta, pa se i sa Destruction AllStars vidi da je pretvaranje igre u Free to Play naslov više bila kontrola štete nego zlokobni plan od samog početka. Odnosno, može se spekulisati da je Sony ovde odlučio da mu je profitabilnije da igru podeli za dž i čita kritike kako je u pitanju osrednji naslov ali koji je sasvim okej igrati jer ne morate ništa da plaćate, nego da je istera iz rova po ceni od sedamdeset (!!!!) dolara i posmatra kako umire na bodljikavoj žici negativnih reakcija po društvenim mrežama, te sluša baražnu vatru komentara kako je Sony „gramziv“, kako „ne poštuje igrače“ itd. Voleli mi to ili ne, korporacije danas uglavnom rade sve da bi zadovoljile velike deoničare a koji opet ne daju pet para na to šta radite sve dok cena akcija ne pada. Kako je cena akcija, koliko tek to bizarno zvučalo, u dobroj meri vezana i za raspoloženje naroda na internetu a koje tržišni analitičari izgleda mere skrolujući po tviteru, redditu i jutjubu, tako je i bitno pokazati da ste dobronamerni, da poštujete igrače, da ste svi deo jednog, jelte, kulturnog entiteta itd. Otud, osrednji multiplejer naslov koji se deli besplatno i igra ga pristojan broj ljudi verovatno ima povoljniji efekat na Sonyjev imidž i odnosni položaj na tržištu novca nego prodavanje istog tog naslova za novac i vraćanje barem delov troškova razvoja. Naopako je, slažem se, ali – tu smo gde smo.

Destruction AllStars je, kad smo već kod toga, još jedno od podsećanja da u Sonyju neretko gledaju u Nintendo sa mešavinom strahopoštovanja i zavisti i svako malo dobiju želju da ovo ljubomorno obožavanje demonstriraju kroz najekstremniju formu laskanja: imitiranje. Tako smo na Playstation 3 imali PlayStation All-Stars Battle Royale, igru koja je pokušala da bude Smash Bros. ali sa Playstation likovima, a koju nije sahranilo samo to da Playstation naprosto nije imao dovoljno likova sa karakterom kakav generalno imaju Nintendove maskote* već i mehanika koja je naširoko opisivana kao sasvim srednjaška. Tu igru, iako sam i nju dobio za dž uz pretplatu, nikada nisam ni instalirao. Krajem prošle godine, uz lansiranje Playstation 5 smo dobili Astro’s Playroom koji je meni bio sasvim okej i u priči o toj igri sam ukazao kako Sonyjevi developeri za predložak uzimaju Nintendov 3D platformer (od Super Mario 64 naovamo), imitirajući firmu iz Kjotoa na mnogo nivoa.

*paradoksalno ili ne, treba i prmetiti da su Nintendovi likovi mnogo prepoznatljiviji i karakterniji od onog što je Sony spakovao u svoju igru iako Sonyjevi likovi nastupaju u igrama koje imaju mnogo više „priče“ i, znate već, karakterizacije…

Sa Destruction AllStars, Sony, naravno, ide na imitiranje Nintendovog Mario Kart, konkretnije njegovog „Battle“ moda gde se trkanje zamenjuje borbom vozilima u zatvorenoj areni. Ironično, Battle mod u Mario Kart je onaj za koji igrači konzistentno, dve decenije unazad smatraju da je nedopečen, nedovoljno zabavan i višak koji igri ne doprinosi a samo oduzima razvojne resurse (ili je bar tako na podkastima koje ja slušam…).

Jednako ironično, Destruction AllStars su napravili liverpulski Lucid Games, studio nastao na pepelu Bizarre Creations, firme koja je veliki deo ljubavi što ju je pratila u prvoj dekadi ovog stoleća osvojila na ime kreiranja serijala Project Gotham Racing, trkačke franšize koja je ne samo bila jedna od najprodavanijih na Xbox mašinama već i uvela čitav sistem bodovanja „kul“ poteza tokom vožnje koji su na pobedu uticali i više nego puko stizanje na cilj pre ostalih trkača. Uništeni od strane Activisiona, Bizarre su u nasleđe Lucid Gamesu ostavili iskustvo i znanje vezano za trkanje a Lucid Games su do sada radili samo jednu pravu trkačku igru, Need for Speed Payback. Sa Destruction AllStars su svakako pokazali ekspertizu u kreiranju vozačke mehanike, ali nažalost ne baš mnogo kreativnosti.

Naravno, ne tvrdim da je developer ovde „kriv“, Lucid su svojevremeno sa Geometry Wars 3 pokazali da, kada ih puste da rade, mogu da naprave vrhunski sublimnu igru, i svakako se može nagađati da je ovo igra pravljena po diktatu odozgo, sa jasnom svešću da se radi o „launch“ naslovu, za koje se u proseku ipak očekuje da ne budu sjajni već samo da NEŠTO urade dobro (setimo se Killzone Shadow Fall ili, čak, Resistancea). Ono što Destruction AllStars radi dobro je da daje izuzetno oštru UHD grafiku – jasno odeljujući sebe od igara prethodne generacije – dobre kontrole i fidbek te udobnost igranja na nekoliko nivoa. No, u svemu ostalom ovo je igra koja prosto vapi upomoć, dajući nam izbezumljenim grimasama i izbuljenim očima do znanja da je ovo dizajnirao komitet.

Naravno, s obzirom da ja uglavnom ne igram „service game“ naslove, pogotovo ne one dizajnirane na zapadu (za istočnjačke ponude poput božanskog Monster Hunter sam spreman da se malo bućnem u GAaS mulju, jelte), uvek me iznova iznenadi kada se sa nekim od njih susretnem igrom slučaja i shvatim koliko je bitka za pecanje potrošača na duge staze sada svedena na listu bullet pointa na nekakvoj digitalnoj prezentaciji.

U tom smislu, Destruction AllStars je svakako, mehanički utemeljen na Mario Kart Battle predlošku, gde se gomila automobila sudara u areni, pa ko osvoji najviše poena – taj pobeđuje, ali umesto razvoja i produbljivanja osnovnih mehaničkih elemenata ovde je veliki deo resursa i vremena očigledno otišao na emuliranje stvari koje imaju druge uspešne Games As a Service igre. Spisak sigurno znate da izverglate i sami: ovde imate Fortnite plesove i emođije, kastomizaciju vozila i vozača koja se svodi na menjanje boja iz SVAKE igre multiplejer igre napravljene u poslednjih pet godina, imate multirasni, šareni ansambl likova koji samo što ne viče „OVERWATCH BRTE“ kada idete kroz listu i birate vozača za naredni meč, sa sve „herojskim vozilima“ koja možete prizvati u meč kada se napuni određeni merač i specijalnim potezima koje svako od ovih vozila ima i koji, ako se pametno iskoriste, mogu da preokrenu tok borbe… Destruction AllStars možda na prvi pogled priziva u sećanje Sonyjevu staru franšizu, Twisted Metal, ali istina je da Twisted Metal, bez obzira na svoju mehaničku dubinu ili plitkoću, nije patio od pomanjkanja karaktera. Destruction AllStars je toliko predvidiv i bolno nekreativan u mešapovanju Fortnitea i Overwatcha, u tome kako likovi svi nose pripijene „trkačke“ kostime i „lude“ šlemove, kako svi imaju imena tipa Fuego, Lupita, Shyft ili, čekajte, da ne pogrešim, Tw!nkleR1ot, kako svi imaju karakteristične koreografije i posebne plesne pokrete kada počinju meč, da čoveku prosto bude malo neprijatno.

No, kada krenete sa igranjem, Destruction AllStars makar osnovne stvari radi sa autoritetom. Jeste da ovde imamo samo tri arene (ili sam barem ja samo tri video – Tokio, London i Barselona) i da se one ne razlikuju supstancijalno (što je i u redu), sem u ponekom detalju, ali je vozački model odličan sa automobilima koji idu zaista brzo a mogu se dovoljno pouzdano kontrolisati kombinacijom gasa, kočenja i ručne kočnice. Generalna postavka igre, barem Mayhem moda, je praktično „deathmatch sa automobilima“ osim što se ovde ne računa koliko ste protivnika „ubili“, tj. uništili im vozila već koliko ste kumulativno bodova osvojili na kraju meča. A bodovi se osvajaju za nanošenje štete protivničkim vozilima, gde jači udarci donose više bodova i ne zavise od toga koliko ste puta poginuli ili koliko ste vozila sami izgubili.

Svakako, ovo je bila dizajn-odluka donesena da bi igrači igrali relaksiranije i bez brige za K/D odnos, ali na kraju dana Destruction AllStars se pretvara u jedan pomalo zamoran, „manuelni“ posao udaranja u druge automobile, bez „naprednijih“ načina da se skor multiplicira ili uveća. Svakako, uništenje vozila („wreck“) ili uništenje vozila pri kome i vozač pogine („annihilation“) donose više poena od samo nanošenja štete, ali u gužvi u areni kada svi udaraju jedni druge, primeti se da wreck i annihilation momenti često dolaze na ime puke sreće, ne na ime iskazane veštine ili taktike.

A što nije sjajno jer Destruction AllStars svakako nije igra u kojoj veština ili taktika nemaju svoje mesto. Naprotiv, vežbanje vožnje, pametnog korišćenja kratkih skokova u brzini unapred ili u stranu (koji imaju svoje merače i oko čijeg menadžmenta se okreće najveći deo igranja jer su ovi potezi, koji se izvode desnim stikom zapravo „napadi“ koji zaista nanose štetu), memorizacija pozicija rezervnih vozila (ovde se vozila menjaju često i bez kajanja), vežbanje okretanja pod ručnom i defanzivnog korišćenja brzih strejf-poteza u stranu, sve su to elementi koji sugerišu da je Destruction AllStars, makar na papiru i u svojoj srži imao promišljeniji dizajn. No, papir i ekran nisu isto i igra koju smo dobili svakako pati od nedostatka dubine ali i od nepromišljenog balansa.

Konkretno, kako rekoh, iako je jasno da je bolje da što manje ginete a što više udarate druge, osnovni lup igranja je, barem za moj osećaj, isuviše haotičan i lišen elegancije i planiranja koje bih očekivao od igre kakvu su napravili ljudi koji su svojevremeno radili PGR ali i pomalo potcenjeni The Club. Veliki deo problema je što je najvažnija radnja u igri – udaranje drugog vozila svojim – na kraju dana često puki „rad“, neretko slučajnost a samo mestimično katarzični klimaks na kraju dobro isplanirane akcije. Ako ste ikada pokušavali da druga kola uništite svojim*, sigurno ste se smorili od stalnog ubacivanja u rikverc da ponovo uhvatite zalet i udarite ih još jednom, lomeći mu, možda , ovom prilikom i drugo štop-svetlo. Destruction AllStars povremeno, odnosno prečesto, daje upravo ovaj osećaj, gde svi voze unaokolo i udaraju jedni u druge, nadajući se da ih je neko treći već dovoljno načeo da dobiju željene wreck ili annihilation poene umesto puke „light hit“ sirotilje koju dobijete kada nekog zakačite u prolazu.

*naravno, nadam se da niste

U drugim igrama (Mario Kart? Mario Kart! Ali svakako i Twisted Metal) je korišćenje različitih oružja i predmeta ovakvoj postavci umelo da donese više taktičke dubine i zadovoljstva koje proizilazi iz planiranja i egzekucije, a što Destruction AllStarsu prilično nedostaje.

Nedostaju mu i druge stvari, ali jedno svakako ima u višku: pešadijske deonice. Naime, kako je igra dizajnirana oko ideje overwatchovski distinktnih „heroja“ tako i uništenje vozila podrazumeva ne čekanje par sekundi i dobijanje novog default vozila na raspolaganje već potrebu da arenom jurite peške i fizički dođete do jedne od tačaka na kojima se vozila pojavljuju. Ovo je, jasno, prilično bezvezan, dosadan deo igre i svi napori koje su developeri uložili da ga prodube (platformske deonice i skupljanje resursa kako biste uključili „breaker“ sposobnost lika a koja pomaže brže trčanje itd., mogućnost penjanja na protivnička vozila i otimanja ili uništenja istih ako je taj koji ih vozi baš malo dete i ne ume da šamara stik na kontroleru levo-desno itd. itd. itd.) su, ma koliko dostojni poštovanja, doneli samo sitan prinos. Igranje „na nogama“ me je samo podsetilo koliko je Unreal Tournament 2004 pre skoro 18 godina imao pametniji i bolji balans borbe u vozilima i na nogama… Eh, to je bila igra…

No, balans nije jača strana Destruction AllStarsa. Ostvarivanje uslova za prizivanje „herojskog vozila“ trebalo bi da bude momenat sličan Overwatchovim Ultimate potezima (ili, već, Ultimate tehnikama u Street Fighter/ Astral finišerima u Guilty Gear), ali ponovo, ovde je sasvim nejasno zašto bi iko igrao kao, recimo, Sgt. Rescue čiji je specijalni potez kreiranje dimne zavese koja čak ni ne nanosi štetu, umesto kao Hana (moj main, naravno) čiji specijalni potez podrazumeva vađenje ogromnog sečiva koje može da uništi nekoliko vozila u jednom jurišu.

Svakako, igre su danas živa materija i možda će Lucid sesti i udubiti se u kod, igrati se s matematikom i razdesiti pa podesiti igru tako da svaki od likova ima razumne prednosti i mane (sporije punjenje „herojskog“ merača za jača vozila deluje kao logična stvar, jelte), i mada ja verovatno neću biti tu da to i igram, svakako će to nekim budućim igračima dati bolji program. S druge strane, Destruction AllStars deluje nedorađeno i površno dizajniran i na mnogo jednostavnijim nivoima pa nisam siguran gde će prioriteti u daljem razvoju biti.

Hoću reći, za igru koja pokušava da se proda kao „hero“ akciona igra, dizajn vozila – njihovih kontura ali i kolornih šema – je bledunjav i tokom igranja sam samo retko bio svestan protiv koga se zapravo borim kad su protivnici koristili herojska vozila od kojih je svega par zaista distinktno. Emođiji su, recimo, element koji pokazuje pomanjkanje vizije jer ovaj element ekspresije (koji možete kupovati i za prave pare) skoro niko neće videti – emođi ćete najverovatnije izvesti u momentu nakon što uniptite neprijateljsko vozilo i verovatnoća da protivnik u tom trenutku može da vidi šta radite je prilično niska. Dalje, igra ima komentatore koji vrte desetak fraza i to makar daje korisne informacije s vremena na vreme, ali arene, iznenađujuće, nemaju muziku i borba se odvija na zvučnoj podlozi  urlanja motora, škripanja guma, udaranja metala o metal, barkova protagonista i uzbuđenih proklamacija komentatora. Činjenica da ovde nema metal ili dubstep saundtraka deluje gotovo neverovatno i možda svedoči o tome da je igra skrpljena sa nedovoljno vremena „u rerni“ a što bi objasnilo i druge nedorađenosti i plitkost dizajna.

Naravno, na sve dolazi i free to play sadržaj. Da odmah bude jasno, nemam nikakav problem što igra prodaje kozmetiku iako ono što sam do sada kupio za valutu zarađenu kroz igranje naprosto nije bilo ni upečatljivo ni ekspresivno. Igra ima i, koliko umem da kažem, potpuno besmisleno sakupljanje iskustvenih poena i napredovanje po nivoima s obzirom da nivoi samo daju još po hiljadu „AllStar Coins“ novčića a od kojih kupujete pomenutu kozmetiku u jednoj jasnoj imitaciji drugih, uspešnih GAaS naslova Poput, recimo, Fall Guys. Ali da bude jasno, postoji i druga valuta, Destruction Points, a koja se kupuje isključivao za prave pare i samo se njome mogu otključati neki od delova igre, konkretno „izazovi“ koji su specifični za likove i predstavljaju neku vrstu njihovih „priča“. Ovo je, svakako, nešto što ne mogu da podržim i mada razumem da se pare NEGDE moraju napraviti, rasparčavanje igre na komade i prodavanje istih odvojeno nije idealan način da me odobrovoljite. Svakako, plaćanje pravim parama ekstravagantnih kozmetičkih elemenata a koje biste samo kroz dugo i teško igranje zaradili „sami“, bio bi za mene prihvatljiviji način monetizacije. Naravno, onda bi neko morao da sedne i dizajnira te zanimljive kostime i kacige a utisak je da ovde nije bilo vremena ni za šta…

Da ne završim u sasvim turobnom tonu, Destruction AllStars je tehnički veoma solidan naslov koji borbe šesnaest vozila u jednoj areni predstavlja u konzistentno visokoj rezoluciji sa praktično neprimentim padovima u definiciji i frekvenciji osvežavanja ekrana, dajući nam jasan osećaj da igramo „next gen“ naslov i lepo obećanje za stvari koje će doći u narednim godinama. Takođe, ovo je i igra koja sva četiri moda nudi i u offline varijanti, sa botovima, pa se čovek može lepo igrati i ako na internetu u tom trenutku nema nikoga. Rani gaf – u kome je voice chat za sve bio uključen po definiciji pa su igrači slušali direktne prenose iz dnevnih soba svojih saigrača – je u novoj verziji pečovan a, kako rekoh, jasno je da će se na ovoj igri još raditi i možda od nje za šest meseci nastane i nešto iznenađujuće i inspirisano.

Naravno, možda i ne. Destruction AllStars, uprkos puštanju na Playstation+ koje mu je obezbedilo inicijalnu masu igrača naprosto ne deluje kao da ima dovoljno dubine da bude novi Rocket League ili Fall Guys – Sony i dalje ima ambiciju da za dva meseca ovo pretvori u „normalan“ maloprodajni naslov koji će ići po punoj ceni u radnjama (digitalnim i, da li, fizičkim?), ali za sada imam utisak da igra naprosto neće imati daha da izgura ikakvu jaču „karijeru“ nakon početnog free to play perioda. I to nije sramota, ovo jeste „launch window“ naslov koji treba da nas malko podmiri dok ne krenu ozbiljniji programi i – bez obzira na astronomske budžete modernih igara i sumanute ambicije velikih deoničara – ne treba od njega da očekujemo bogznašta. Nekoliko lenjih jutara onlajn, možda koja prijatna uspomena koja će za desetak godina izroniti i uspešno prekriti zaboravom jednu naglašenu osrednjost kojom Destruction AllStars prosto zrači – to su sasvim časni životni ciljevi ove igre.

Pročitani stripovi: Ghosted in LA

Ghosted in LA je serijal od dvanaest epizoda koji je izlazio za Boom! Box negde do polovine prošle godine a poslednja, treća kolekcija se pojavila u prodaji pred kraj 2020. Kako je Boom! Box imprint Boom! Studios orijentisan na „odrasliji“ sadržaj i eksperimentalniji pristup i kako je ovo pisao Sina Grace, a kog sam zaista cenio kada je pisao Icemana za Marvel, pa još uz vrlo lep crtež Siobhan Keenan, bilo je jasno da ću ovaj serijal pratiti i čitati bez obzira na to da me tematika i protagonistkinja nisu na prvu loptu privukli.

Sina Grace je vrlo široko obdaren autor sa solidnim iskustvom i u uređivanju stripova (radio kao urednik na Kirkmanovim Image serijalima The Walking Dead, Invincible i Thief of Thieves, a što su sve bili izvrsni stripovi), ali i kao crtač i scenarista. Iako je njegov rad za Marvel bio obećavajući, na kraju je Grace napisao otvoreno pismo Kući Ideja objašnjavajući da je frilensovanje za njih bilo obeleženo odsustvom podrške i sitnim sabotažama, te zaključio da je lepo kada se korporacija javno zaklinje u to da podržava „diverzitet“ i, jelte, LGBTQitd. populaciju, ali da su dela bitnija od reči. Prilično je sigurno da Grace neće skoro ponovo raditi za Marvel, što je šteta, jer je njegov rad na Icemanu bio nijansiran i kvalitetan, kako i valja kada dolazi od autora „iz populacije“ (LGBT populacije, ne populacije mutanata, MA BAŠ STE DUHOVITI) a koji pritom dobro razume u kakvom medijumu radi i kako da se obrati njegovoj publici, no tim sam pre bio zainteresovan za Ghosted in LA koji je LGBTQ tematiku spretno stavio i u tekst i u podtekst svoje priče, a da ju je učinio i univerzalnom i žanrovskom na svoj način.

Naravno, jedna od glavnih stvari koje su me privukle ovom stripu je crtež Siobhan Keenan koja je vrlo uspešan komercijalni ilustrator i predavač na Univerzitetu u Long Biču, ali i neko ko očigledno voli strip i u njemu se dobro snalazi. Keenanova je do sada radila za IDW (serijal Jem and the Holograms gde je sarađivala na jednoj epizodi) a Ghosted in LA joj je prvi autorski rad u strip industriji (za Boom! je radila i na Clueless) i svakako vrlo reprezentativan i obećavajući za buduću karijeru, ako je Keenanova bude želela. Grace je i sam crtao delove ovog stripa i sinergija njegovog i Keenaninog stila je izvrsna, sa vrlo konzistentnim tonom, a gde je i kolor Cathy Le svakako pomogao (čak uprkos tome da je uglavnom vrlo uzdržan).

Ghosted in LA, kad već pričamo, zapravo nije strip koji je tematski i tonalno namenjen meni i ovo je priča sa kojom će se mnogo pre identifikovati osobe iz mlađih generacija, ugođenije sa, jelte, modernim senzibilitetima i savremenim problemima i iskušenjima u životu mladih osoba.

Ovo je pre svega priča o mladima koji dolaze u Los Anđeles na koledž i njihovim, hajde da kažemo, dilemama o tome kuda žele u životu da idu i u kakve osobe žele da izrastu. Kao takva ona je još jedan od onih „slice of life“ stripova koje u poslednje vreme čitam skoro nenamerno, ali, kako bi se lakše progutala, ona ima i natprirodnu komponentu koja joj daje određeni žanrovski miris. Kako su to Grace i Keenanova uklopili? Čitajte dalje da saznate!

Daphne, naša protagonistkinja dolazi iz manjeg grada u LA kako bi krenula da studira na koledžu i kontrast između manje, poznate sredine i kalifornijskog megalopolisa je svakako još podcrtaniji time da iza sebe ostavlja majku za koju kaže da joj je najbolja drugarica, ali i zvanično najbolju drugaricu Kristi sa kojom se, zapravo ne rastaje na najbolji način. Kristi ima određene sumnje u to da Daphne pravi dobru životnu odluku budući da je odlazak u LA i koledž odabrala na osnovu toga što je to učinio njen odnedavni dečko, Ronnie i jedna od njihovih poslednjih konverzacija pred put se završava uz dosta povišenih tonova i ne baš prijatnih reči.

Naravno, da je Kristi bila donekle u pravu vidimo već nekoliko strana dalje, kada Daphne popije korpu od Ronnieja koji joj kaže da zapravo želi da sebe upozna bolje i da to ne može da čini u tandemu sa njom. Kako je Daphneina cimerka na kampusu nekakva mračna hrišćanska vernica koja po ceo dan sedi i gleda gej romkomove na laptopu i ceo konverzacijski asortiman joj se svodi na jednosložne, mrzovoljne odgovore na pitanja koja jedva i sluša, Daphne, lutajući po gradu koji ne poznaje, ostavljena i neželjena, bez načina da dobije podršku od najbolje drugarice koja je sad daleko a malo su i u svađi, na kraju završi u bazenu velike a napuštene vile Rycroft Manor koja se nalazi negde na obodima Los Anđelesa.

Brčkajući se u bazenu Daphne pokušava da se opusti i svoj prvi utisak o gradu malo popravi, a onda shvata da je Rycroft Manor pun duhova. Ovo su „pravi“ duhovi, dakle, ektoplazmične forme preminulih ljudi, vezane iz nejasnih razloga za ovo mesto i mada ne mogu da dodirnu Daphne, svakako sa njom mogu da vode konverzaciju i kako se brzo utvrdi da niko nikome ne želi zlo, ne samo da se Daphne i duhovi na posletku sprijatelje nego Daphne i odluči da joj je lepše da vreme izvan predavanja provodi ovde nego na kampusu sa izdajničkim bivšim i neljubaznom cimerkom. Sami duhovi prvo nemaju mnogo poverenja u „živu“ osobu za koju nisu sigurni da neće ugroziti njihov skriveni (zagrobni) život na ovom mestu, ali shvataju da Daphne, pored svog haosa koji u vilu unosi u prvih nekoliko dana snalaženja i nesanalaženja, može i da im mnogo pomogne s obzirom da je u stanju da interaguje sa fizičkim svetom, a naklonjena im je.

Zgodna stvar kod Ghosted in LA je svakako taj pozitivni, inkluzivni ton koji strip ima. Na primer, Ronnie, momak zbog kog je Daphne i došla u LA a koji ju je onda, eh, džukački šutnuo u prvoj epizodi se zapravo kasnije pokazuje kao sasvim kul i prijatan mladić koji samo nije imao baš smelosti da joj kaže da je zapravo gej i da to što ne želi da bude u erotskoj vezi sa njom ne znači da ne želi  da budu bliski. Ronnie postaje jedan od članova „ekipe“ u Rycroft Manoru, pogotovo kada između jednog od starijih duhova planu simpatije i strip je vrlo uspešan kao skup malih ali potentnih metafora LGBTQ života (stila života i odnosa prema životu) mladih osoba iz više srednje klase koje nemaju nužno neke velike egzistencijalne drame da im okupiraju vreme (mada Ronnie povremeno ukazuje da Daphneini roditelji njoj plaćaju i školarinu i kiriju dok on mora da radi nekoliko poslova odjednom da bi sve to mogao da priušti) i mogu da se bave učenjem ali i uživanjem (recimo „Queer Prom“ veče pod maskama koje Ronnie organizuje).

U tom smislu Ghosted in LA i treba prepoznati kao jedan zaista „slice of life“ uradak, gde nema nužno velikih žanrovskih drama i „thrillova“ i gde se klinci prvo malo svađaju pa se posle pomire i sve je uglavnom OK kako i treba da bude kad ste mladi i nemate stvarne brige u životu. Naravno, Daphne je malo pogubljena klinka koja pokušava da se snađe u novom društvu pa joj se dešavaju i neke bevezne epizode izlaženja sa muškarcima ne baš sjajnog karaktera, ali zato makar uvek ima duhove „kod kuće“ sa kojima uspostavlja odnos gotovo bezuslovnog poverenja i uzajamne podrške. Ovo je gotovo pa isuviše „bukvalna“ metafora o „zamišljenim prijateljima“ koje mlade osobe, a što nisu socijalno nužno dobro uklopljene, sebi pronalaze (mahom, ipak, znatno mlađe od 18 godina koliko Daphne i Ronnie imaju), no kako strip u naslovu ima „ghosted“ a niko nije zaista ghostovan u njemu, naprotiv, svi komuniciraju i više nego što biste očekivali, onda se valjda to uzajamno kompenzuje.

Ghosted in LA je onda pre svega priča o značaju prijateljstva i socijalne podrške a pripovedana u velikoj meri prelepim slikama koje Keenanova kreira, pogađajući sasvim taj „ženski“ i LGBTQ-frendli senzibilitet kakav očekujete od ovakvog stripa, sa lepim likovima, promišljenim frizurama i odećom, slatkim, blago feminiziranim muškarcima i protagonistkinjom nemirne frizure i velikih, ali stajliš naočara na licu. Keenanova ima i vrlo lep, čist lejaut tabli sa pravilnim, urednim panelima čija se disciplinovana geometrija narušava samo kada je potrebno napraviti dinamički uzlet i likovima koji su svi odreda veoma lepi ali i izražajni na način koji spaja klasičan američki „archiejevski“ stil sa uticajem japanskog stripa (ovo je moja interpretacija, naravno, nemam pojma da li bi je Keenanova potvrdila). Kolor Cathy Le je zanimljiv utoliko što njen drugi rad, koji se da videti na njenim tviterima i instagramima, deluje dinamičnije i smelije, dok je za Ghosted in LA odabrala vrlo disciplinovan, čak uzdržan pristup, sa, doduše, mnogo boja ali sa vrlo retkim gradijentima ili prelaženjem preko linije. Ovo stripu daje uredan izgled mada mu malo i oduzima vizuelnu dinamičnost, no, s obzirom da Leova vrlo dobro koristi različite boje da sugeriše raspoloženja i „osećaj“ scena, i da je generalno sklona živim tonovima, ona svakako stripu daje mnogo identiteta i topline (pogotovo što Keenanova često ne crta nikakve pozadine).

Najveći problem koji sam imao sa Ghosted in LA ima nije toliko da su likovi meni teži za identifikaciju: bio sam sasvim svestan kakve likove strip želi da ima ulazeći u ovo uskustvo i dobio sam upravo ono što sam očekivao: mlade, post-milenijalske, generation Z likove čija je percepcija sveta posve drugačija od, na primer, moje, kojima je komunikacija tekstualnim porukama tokom čitavog dana normalan način konverzacije (i utoliko fizička distanca nije toliko značajna), a instagram-story je vid kreativne ekspresije. Daphne i Kristi su mlade i pametne ali su istovremeno i nezrele na način koji bi bio iritantan ako bismo zaboravili kakvi smo mi bili kad smo imali 18 godina, njihovi beskonačni razgovori u kojima pretresaju svoj odnos i starmalo analiziraju svoje motivacije su nešto što meni može da deluje naporno i nedobrodošlo u stripu ali ovo svakako u dobroj meri hvata duh mlađih generacija (makar jednog njihovog dela) danas, sa eksternalizovanim refleksijama na sve što im prođe kroz glavu i sve što im se desi, i jednim praktično refleksnim traženjem potvrde sebe kroz reakciju drugih, čak i kada govore i samoaktualizaciji i sazrevanju. Mislim, naravno da ovo nije vezano samo za današnju omladinu i da sam i sam bio u ovakvom društvu kao tinejdžer i ovo što pišem, da bude jasno, ne pišem sa osudom.

Problem je u nečem drugom – Ghosted in LA ima simpatične likove ali nema nekakvu STVARNU priču. Ovo može da deluje malo čudno ako napomenem da se kroz 12 epizoda bavimo misterijom Rycroft Manora, dramama između duhova koji žele da promene status kvo u kome žive, pretnjama koje ovoj maloj zajednici dolaze sa nekoliko različith strana itd. ali Ghosted in LA je na kraju dana više sklop nekoliko zapleta koji svaki za sebe imaju potencijala, ali ne i stvarna drama koju bi ti zapleti, ovako prepleteni, valjda, trebalo da kreiraju.

Delimično je stvar u tome da, kako sam pomenuo, Daphne prolazi kroz iskušenja koja su savršeno normalna, i svakodnevna i njen život nema stvarne drame, a drama vezana za duhove, njihove želje, potrebe i tajne, iako su likovi simpatični i relatabilni, zapravo uopšte ne deluje preterano dramatično, naprotiv. Duhovi su – u  stanju u kome se nalaze – praktično „besmrtni“ ili makar večni, i imaju svo vreme ovog (i onog, jelte) sveta, da reše pitanja koja ih pogađaju pa otud i Ghosted in LA naprosto ne uspeva da kreira stvarnu intrigu ili triler koji bi opravdao ovoliko likova. Na nekoliko mesta sam video da ovaj strip opisuju kao „Melrose Place sa duhovima“ i mada bi to bio sasvim prihvatljiv koncept za moj ukus, fakat je i da je Melrose Place imao DALEKO uzbudljivije, dramski bolje napravljene zaplete i rasplete, sa likovima koji su prolazili kroz epizode žestokih emocija, etčikih iskušenja, romansi i izdaja, kako u kvalitetnoj sapunici i treba da bude. U poređenju sa tim Ghosted in LA je naprosto previše blaga, previše dobrohotna priča u kojoj je pokušaj kreiranja negativaca prilično neuspeo jer ono malo što ih ima prosto deluje isforsirano i bez dovoljno karaktera da bismo u sve to nekako poverovali. U tom smislu, moj utisak je da bi ovaj strip bolje funkcionisao bez pokušaja uvođenja žanrovske drame (sa sve tajnim ključevima za misteriozna vrata, ezoteričnim bodežima itd.) koja zapravo samo obećava nekakav „zanimljiviji“ sadržaj ali ga na kraju ne isporučuje pa time troši stranice koje su mogle biti upotrebljene za dublji rad sa protagonistima. Na primer, opširan flešbek vezan za Daphneinu cimerku je potpuni višak jer pokušava da nam da motivaciju za lik koji je svejedno neuverljiv i jednodimenzionalan zbog toga što se, a ovo je valjda nešto što vas uče u školama pisanja, likovi formiraju kroz delanje a ne kroz nedelanje – a Michelle je praktično definisana svojim asocijalnim nedelanjem.

No, svakako, Ghosted in LA mi nije bio neprijatno iskustvo. Nije me ni ispunio, da ne bude zabune, voleo bih da je ovo čvršće ispričana priča sa likovima koji imaju stvarnije drame da ih prevaziđu i izađu na drugu stranu malo kompleksniji, ali kao pogled na osetljive godine u životu mladih osoba i dileme koje, iako mogu delovati banalno, nesumnjivo postoje i njihovim životima jesu važne, on je svakako dobro odmeren i, kako već rekoh, izuzetno lepo nacrtan. Pa probajte.

Video igre: Annalynn

Malo je reći da sam novčanik bacio u ekran iz sve snage kada sam video trejler za igru Annalynn. Četiri evra na Steamu svakako nisu neke pare kada igra izgleda kao da su moji vlažni snovi, dok nisam gledao, vredno sedeli, učili da rade u Game Makeru i poradovali me zakasnelim poklonom za ovu godinu. Dobro, nije poklon ako se plaća – makar i ta skromna četiri evra koja vam u Nemačkoj ne bi kupila ni kinesku vakcinu a kod nas možete POTPUNO BESPLATNO da birate sa Švedskog stola prekrivenog špricevima – ali Annalynn je igra toliko ugođena sa mojim preferencama da maltene deluje kao da ju je developer, mladić po imenu Cruise Elroy – a slutim da je mladić jer se zahvaljuje svojim roditeljima – pravio baš za mene.

Razmotrimo činjenicu da sam ja, može se forenzički potvrditi, osoba koja je onomad nakucala više od sto hiljada karaktera opisujući sa puno ljubavi platformske igre koje su nastale u eri pre nego što je na zemlju sišao naš spasitelj i nežni pastir, Shigeru Miyamoto i podario nam blagovest u vidu igre Super Mario Bros. Ako niste to čitali, ne osuđujem vas, ko uopšte za tako nešto ima vremena, da ne pominjem interesovanja za igre koje su postale agresivno prevaziđene kada je SMB dropovao, no, ako se taj tekst tretira kao anamneza, onda dolazimo do mnogo pokazatelja zašto sam ovakav kakav sam.

Gotovo je nezamislivo u godini 36-oj našeg sveoca i spasitelja Super Marija, da se odlučujete da napravite novu platformsku igru a da se u njoj NE reflektuje uticaj Super Mario Bros. Druga platformska igra koju trenutno igram, Yacht Clubov Cyber Shadow (uskoro prikaz, rezervišite svoj primerak na vreme!!!) je, svakako, mnogo bliža Ninja Gaiden, Mega Man i Batman predlošcima ali te igre gotovo izvesno ne bi izgledale tako kako su izgledale (prelepo, eto kako!) da im Super Mario Bros. nije odradio artiljerijsku pripremu, između ostalog pokazujući šta tačno tehnički može (i kako može) da se uradi na NES-u.

No, Annalynn je upravo, to, igra koja već vizuelnom estetikom (pa i zvučnom kad do nje dođete) jako asocira na prvu polovinu osamdesetih, imitirajući boot ekrane arkadnih mašina pre nego što se sama igra učita u RAM, spakovana u 3:4 razmeru kako su stari bogovi, što su nama vladali pre Mijamota, zapovedali, sa ukusnim, ručno crtanim koncept-artom koji uokviruje prozor u kome se akcija događa i slatkim 2D kinematikom koji služi kao uvod za platformsku akciju što će uslediti kada pritisnete adekvatno dugme na kontroleru. Kada sam još video da igra, posle svaka tri pređena nivoa ima kratke kinematike na sredini ekrana u kojima sprajtovi iz igre imaju humorističke interakcije, a koje dodaju malo karaktera celoj priči, samo sam tiho zastenjao od miline. Lažu da se ne možete ponovo vratiti kući, a ako to lažu, onda možda lažu i ono da ne možete dvaput preći istu reku. Ja sam čak prilično siguran da sam bar triput u životu išao na Novi Beograd i prelazio Savu – i to uvek na istom mestu!

U konkretnim, vrlo suvim tehničkim terminima, Annalynn je jednostavna platformska igra u kojoj imate samo dva glagola – hodanje i skakanje – odnosno, igrate je sa samo četiri tastera za smer i jednim za skok (ali nekih 70% vremena samo koristite smerove levo i desno, dok vertikalni postoje samo u jednom segmentu), imate petnaest nivoa podeljenih u pet tematskih celina od po tri nivoa na kojima je cilj da pokupite sve dragulje u rudniku, izbegavajući zmije koje, iz valjda istih razloga iz kojih je i Šmaug maltretirao Bilba, dragulje smatraju svojim do mere kada su spremne da zbog njih počine i ubistvo. Kada to uspete da odradite, sledi završni nivo u kome imate odličan bosfajt iz tri dela i Annalynn je jedan od onih savršeno odmerenih akcionih naslova koji možete završiti za tridesetak minuta ako kao blesavi šamarate „continue“ taster svaki put kad istrošite živote, ali u koji ćete dobrovoljno uliti značajno više vremena jer će vam prijati da samu sebe vidite kako postajete spretnija, veštija, elegantnija. A to će onda reflektovati i skor.

Drugim rečima, Annalynn je skoro pa kao prava arkadna igra iz ranih osamdesetih po mnogim parametrima a ne najmanje po tome da onaj ko želi da je „hrani kreditima“ lako može da vidi sve do kraja ali da ovo nije igra u kojoj je stizanje do kraja zapravo „poenta“. Annalynn je igra u kojoj se prevashodno borite da ostvarite viši skor, dok je preživljavanje tek podrazumevani preduslov, kako je nekada bio standard za arkadne igre i za priznavanje muškarcu prava da počne da se brije i nosi oružje, pa je razumevanje mehanike, sistema bodovanja, ali i načina na koji igra „razmišlja“ u svakoj od pet tematskh celina neophodno da biste u Annalynn postali dobri. Naravno, super je zgodno što svaki put kad izgubite živote igra daje mogućnost da nastavite dalje (sa sve klasičnim arkadnim tajmerom koji odbrojava do nule) uz jedinu kaznu u vidu prepolovaljavanja skora. Ovo je kulturan način da imate i jare i pare – ne zaboravimo da bi vam prava arkadna igra naplatila svaki od ovih „nastavaka“ – a pogotovo je udobno što čak i kada igru jednom završite koristeći mogućnost nastavljanja uz smanjeni skor, to vam svejedno otključava „practice mode“ u kome možete vežbati pojedinačne nivoe i naučiti njihove „jezike“ pre nego što se bacite u lov na hajskor.

Učenje nivoa je svakako deo procesa postajanja majstorom u igranju Annalynn. Ovo je, za razliku od najveće većine klasičnih arkadnih platformera iz pre-SMB perioda, igra sa skrolovanjem ekrana, svaki od nivoa je veličine nekoliko ekrana u širinu (nema skrolovanja po vertikalnoj osi) i kako su u pitanju gotovo sasvim simetrično dizajnirane „table“, igrač sa malčice više iskustva i znanja u rukama sa Annalynn će već skakutanjem po levoj strani nivoa shvatiti kakva ga iskušenja očekuju na drugom kraju. Naravno, ovde je developer demonstrirao da obraća pažnju na detalje pa igra podučava igrača da ipak ne može tek tako da „automatizuje“ svoje igranje i da mora da osmatra i razmišlja jer, recimo, ako mislite da ćete samo trčanjem po najdonjem nivou udesno skupiti najviše dragulja u jedinici vremena, bićete neprijatno iznenađeni kada vam na glavu padne zmija čije je pojavljivanje iz cevi (iz kojih one, proklete bile, i izlaze) tempirano baš tako da vas nauči da od ovoga, ni na jednom nivou, nema ništa. Takođe, recimo, neke platforme koje sa jedne strane imaju otvore kroz koje se može skočiti na višu platformu, sa druge strane to nemaju. A vi se ponadali!

Generalno, Annalynn je kombinacija dizajn-ideja iz više različitih igara, ali spravljena na jedan izuzetno nadahnut način. Već sam u gorelinkovanom tekstu dosta pisao o tome da rudnik kao koncept ima praktično sveto mesto u pre-SMB platformskim naslovima* i Annalynn se, sasvim očekivano, događa u rudniku gde drčna rudarka sa šlemom i nemirnom kosom skuplja sitne dragulje, izbegavajući zmije, završavajući nivo uspešno tek kada je i poslednji dragulj u njenom džepu.

*rudare kao protagoniste je zatim zamenuo drvodelja koji je onda apgrejdovan u vodoinstalatera u jednoj sasvim jasnoj evoluciji sve zlokobnije ideje o tome šta je radnička klasa i za šta služi: prvo da obezbeđuje životnu energiju, onda da pravi predmete, ali na kraju samo da servisira sisteme

Annalynn je, naravno, naslednica dugačke i slavne loze rudara koji su se borili za život u starim platformskim igrama, od Bounty Boba preko Manic Minera pa do Montyja Molea, ali vizuelni karakter igre svakako podseća i na francuskog Bagmana, bez obzira što je on po profesiji ipak najpre bio kriminalac (ne zaboravimo da se i on sa policijom jurio baš u rudniku).

No, sam dizajn igranja je vrlo inspirisan i zapravo spaja klasičnu jurnjavu i skakanje po platformama (kombinujući, recimo, Miner 2949er i Lode Runner) sa sakupljačkim i „bežećim“ dizajnom Pac-Mana, konkretnije američke, u prvo vreme praktično ROM-hacka a zatim „ozvaničene“, igre Ms. Pac-Man.

Ovo postaje vidljivo posle svega nekoliko minuta igranja, u tome kako igrač počinje da pamti obrasce rasporeda dragulja, u tome kako se zmije ne kreću nasumično već reaguju na ono što Annalynn radi i imaju svoje strategije za progon i presretanje, u tome da postoje četiri velika, crvena dragulja čiji efekat dopušta Annalynn da na nekoliko sekundi preokrene uloge i bude smrtonosna za zmije, svakako i u tome da zmija ima četiri i da imaju različite boje i karaktere, baš kao i duhovi u Pac-Manu.

Annalynn vrlo brzo postaje užurbani, dinamični program nadmudrivanja između igrača i zmija, sa strategijama koje podrazumevaju namamljivanje istih da prođu kroz prokopane hodnike tamo gde to vi želite, ili da se bace prema Annalynn sa gornje platforme onako kako vama to odgovara, ne biste li ih preskočili, zaobišli, matirali i na kraju, kad dohvatite crveni dragulj, jednim sočno animiranim šutom, izbacili sa ekrana. Razumevanje kretanja zmija ali i osećaj za to koliko dugo traje efekat crvenog dragulja (a sve je kraći što dalje idete po nivoima) su presudni ne samo za preživljavanje već i za skor jer je uklanjanje sve četiri zmije sa svakim od četiri dragulja neophodno za „perfektne“ skorove koji garantuju i solidne bonuse na kraju nivoa (prelazak bez izgubljenog života se, naravno, podrazumeva).

Dobar skor i perfektni prelasci su tu ne samo da biste skrinšotovali hajskor tabelu (nažalost, za sada ne postoji ikakva onlajn verzija iste, ako ste se ponadali da se nadmećete sa ortaćima iz škole) već i otključavaju nove palete boja i vizuelnog dizajna u igri (ima ih 22), kako bi naredni prelasci bili vizuelno originalniji i svedočili o vašoj demonstriranoj veštini.

Annalynn, rekao sam već, nije dugačka igra, ali svaka od pet celina ima svoj karakter. Druga tri nivoa, recimo, i vizuelno, i muzički i mehanički podsećaju na Donkey Konga, posebno na Donkey Kong Junior, sa svojom novom mehanikom veranja po lijanama, kasnije imamo neizbežne ledene nivoe, pa onda nivoe sa nagaznim minama gde sebi na trenutak odsecate odstupnicu i tako dalje. Kako rekoh, poslednji, šesnaesti nivo je spektakularni bosfajt u kome Annalynn dobija i kramp u ruke, kompletirajući tako svoju referencu na Bagmana.

Audiovizuelno, Annalynn zapravo izgleda kao igra napravljena 1982. godine, samo u pet puta višoj rezoluciji, sa koncept artom koji podseća na britanski Worms. Animacije zmija i same protagonistkinje su vrlo lepe i ekspresivne ali ne izlaze zapravo predaleko izvan granica koje su postavili Space Panic ili Bagman. Generalni osećaj pod rukom je vrlo dobar, sa odličnom mehanikom skoka i zadovoljavajućim fidbekom, kako u animacijama odletanja zmija sa ekrana kada ih šutnete, tako i u džinglovima na kraju nivoa, promenama muzičke teme itd. Ponovo, iako Annalynn svakako ima višu rezoluciju i vše boja nego igre koje omažira, identitetski gotovo da uopšte ne odskače od njih sa korišćenjem maltene identičnih fontova i dizajn-jezika.

Kontrole su,takođe, veoma dobre i jedino moram da primetim da sam poveremeno naletao na momente „štucanja“, kada bi igra ispustila nekoliko frejmova, a što je u par navrata bilo zaslužno i što sam izgubio život. No, autor igru i dalje dorađuje oslanjajući se na fidbek igrača pa se nadam da će ovo biti pokrpljeno nekim narednim apdejtom.

No, najviše se nadam da će Annalynn biti dovoljno uspešna i prepoznata kao zdrav, robustan osnovni koncept, da autor može da priušti pravljenje nastavka. Ovo je, samo za sebe, izrazito prijatna mala igra koja pametno spaja nekoliko klasičnih dizajn-predložaka u gladak, funkcionalan novi naslov koji mi zadovoljava mnoge forme gladi što ih imam spram žanra. Pomisao da bi jednom mogla postojati Annalynn 2 sa novim, smelim konceptima i idejama me užasno privlači. Nadajmo se  da nisam jedini a do tada, dajte šansu Annalynn, zaslužila ju je.

Jazz Nedeljom: Christian Scott aTunde Adjuah: Axiom

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Pošto je ove nedelje umro Chick Corea, bilo je jasno da će za džez u Nedelju morati da padne nešto električno. Ne Corea lično, ja sam takav nezgodan čovek i praktično ništa što je ovaj veliki pijanista i klavijaturista radio posle sviranja sa Milesom Davisom meni se nije dopalo. Return to Forever mi je uvek zvučao kao preslađena plus egzibicionističak svirka koja je izgubila dubinu Milesove crne magije i nekako sam se već sa 18-19 godina smatrao prematorim da bih to slušao. No, srećom, praktično slučajno sam natrčao na album koji – mada nema nikakve veze sa Coreom – prilično uspešno miri milesovski crnomagijski pristup fuziji džeza, roka, fanka i afro-američke muzike u najširem smislu, ali i prijemčivost za uho kakvu Milesovi, prilično apstraktni i harmonski avangardni fusion albumi nisu nužno imali.

Naravno, ne bih se usudio da tvrdim da je Chief Christian Scott aTunde Adjuah direktno izrastao iz Milesovog pristupa sviranju trube i vođenju benda – ako ništa drugo, Scott je iz Nju Orleansa, a muzičku edukaciju je započeo pod vođstvom sopstvenog ujaka, uglednog džez saksofoniste Donalda Harrisona juniora – ali svakako se u muzici njegovog orkestra na albumu Axiom mogu prepoznati te ideje o totalnom pristupu ovom medijumu, kroz spoj odavanja pošte tradiciji i kreativne improvizacije koja ne haje baš preterano za pravila.

Christian Scott je neko ko i inače gleda da pobegne od žanrovskih propisa, nazivajući nekoliko puta na ovom albumu to što njegova ekipa svira „kreativnom improzivovanom muzikom“ i šaljivo komentarišući da je sve okej dok se zezamo i improvizujemo i svi uživaju, „a onda neko pomene reč ’džez’ i odjednom su svi jebeni Fulbrajt stipendisti“. Njegovi džez koreni su, razume se, neprikosnoveni – ne samo zbog grada u kome je ponikao i gde je završioi prvu školu, već i zbog mnogo muzike koju je uradio tokom poslednjih par decenija – ali sam Scott ne deifikuje termin niti ono što on treba da predstavlja, čak ponekada koristeći reč „stretch“ da opiše muziku koja ima utemeljenje u džezu ali je „slepa za žanrove i ’rasteže’ritmičke, harmonske i melodijske konnvencije džeza  kako bi se obuhvatile različite muzičke forme, jezici i kulture“.

Lepo! Scott je, naravno i aktivist, sa serijom albuma koje su se bavile sociopolitičkom analizom moderne Amerike ali i kreiranjem digitalnih alata koji treba da pomognu mladim muzičarima. Svakako, ovaj muzičar, kompozitor, lider i vizionar (a tek mu je 38 godina) je prepoznat u džez-zajednici kao dragocena pojava, sa mnogo nagrada koje Scott rutinski dobija za svoju muziku, brojnim saradnjama sa džez-vedetama kao što su McCoy Tyner ili Marcus Miller, ali i izvan džeza je čovek do sada sarađivao sa mnogo prestižnih muzičara, od Radiohead preko Mosa Defa i Taliba Kwelija, pa do Saula Williamsa.

No, moram da priznam, album Axiom, snimljen prošlog Marta, o početku pandemije, izašao u Decembru, a na kome se čuje najveći deo nastupa Scottovog orkestra u njujorškom klubu Blue Note je svojevrsni novi plato za ovog muzičara, album koji me je iznenadio pa nastavio da me iznenađuje, ploča sa opsceno mnogo muzike (vinilno izdanje je dupli album) i jedan od najboljih savremenih pogleda na jazz i crnu muziku generalno koje sam imao zadovoljsto da susretnem. Naravno, ne manjka crnih jazz muzičara koji danas prave muziku što je vrlo eksplicitno utemeljena u „crnom“ iskustvu življenja i rvanja sa svetom, ali Axiom je jedan izrazito autoritativan rad, ploča sa MNOGO muzike na kojoj su muzika i koncepcija – to sažimanje crnog iskustva – vrlo srećno spojene i rezultiraju upečatljivim slušalačkim programom.

Da se vratim na trenutak Milesu Davisu – njegov genij i prokletstvo sa kraja šezdesetih godina bili su sažeti upravo u tome da je i sam smatrao kako je džez počeo previše da se pali na samog sebe i da nije zdravo kada muzika gradi spomenike sebi umesto da gleda kuda dalje može da se ode. Osećajući jasno da mladi crni Amerikanci gube interesovanje za jazz, njegovi radovi sa kraja te i početka naredne decenije su bili napor da se sa njima stvori spona, kombinujući sveukupnije crno nasleđe u muziku koja će u sebi imati i džeza i roka, i fanka, i afričke tradicionalne muzike. Ovo nije bio „komercijalni“ potez koliko nastojanje da se dalje uči i odmak od džezerske, tada već pomalo akademizovane posebnosti.

Axiom je demonstracija vrlo sličnog razmišljanja, kolekcija kompozicija i dugačkih improvizacija koje sa džezom drže jaku vezu, onako kako je on bio sviran i šezdesetih i sedamdesetih, a onda ga kreativno i uspešno spajaju sa drugim muzičkim formama koje imaju crne korene, od afričke i karipske tradicionalne muzike, pa do elektronskog fanka i modernih trap formi. Rezultat je muzika koja, zapravo, sa jedne strane u dobroj svojoj meri može da bude zanimljiva i „civilima“ na ime prominente flaute i (kontra)flugelhorne* u orkestru a koje sviraju uglavnom nežne i melodične solaže sa malo new age šmeka. Naravno, ja sam na new age prilično alergičan, ali širina i dubina Scottove muzike su toliki da me je ovaj album apsolutno fascinirao čak i ako su mi neke trubačke i flautističke melodije bile dosta zaslađene.

*za Scotta ove instrumente prave ručno i možete ih naći po aukcijama diljem interneta za prilično skupe pare…

S druge strane, urnebesan ritmički program je toliko zgusnut, toliko moćan da bi ovaj album skoro mogao da se sluša i bez ikakvih solaža. Bubnjar Corey Fonville pored „normalnog“ seta svira i Rolandov sempling ped SPDSX, dajući muzici prijatno „elektronsku“ dimenziju, posebno u sadejstvu sa dubokim, toplim električnim basom Krisa Funna, kreirajući razne vrste spona sa modernijim plesnim muzikama, poglavito hip-hopom i trapom, dok odozgo perkusionista Weedie Braimah poliva kolekcijom tradicionalnih udaraljki (djembe, konge…), za muziku koja je istovremeno agresivno moderna i ljupko referencijalna.

Ova ritmička dimenzija Scottove muzike je zbilja esencijalna, do mere da su perkusije miksovane izrazito visoko i ne služe samo da drže ritam, već naprotiv, da sve vreme kreiraju lavirintsku, kompleksnu poliritmičku teksturu preko koje solisti mogu da rade gotovo šta hoće, a publika može da pleše koliko joj je volja.

Pijanista Lawrence Fields – inače još jedan momak iz Nju orleansa i pouzdan saradnik Joea Lovana, Davea Douglasa, Branforda Marsalisa… – ovde je takođe esencijalan u kreiranju pratnje koja je višeslojna, harmonski veoma autonomna, presudna za atmosferu, ali puna minucioznih, savršeno odmerenih ideja i rešenja. Fieldsovo sviranje sintisajzera mi je pogotovo  upečatljivo sa tim odazivanjem na izazove koje su Corea, Zawinul i Hancock postavili svirajući sa Milesom i jednom zrelom, autoritativnom svirkom koja uspelo „hladi“ uzavreli ritmički pakao.

Naravno, solisti su u prvom planu, a Scott i flautistkinja Elena Pinderhughes imaju gotovo jednako minutaže, iako on svira, pored trube još tri instrumenta (i  tu i ne računam udaraljke kojih se povremeno dohvati). Elena je, da bude jasno, klinka, u ranim dvadesetim godinama koja JEDE flautu (i, verovatno sa njom spava, ide pod tuš, u prodavnicu itd.) i iako ima izražen karakter i identitet u svirci, ovo nikako nije na ime ograničene tehnike ili ograničenih ideja. Naprotiv, ovo je, pa, praktično wunderkind, devojka koja je svirala i sa Vijay Iyerom, ali i sa Herbiejem Hancockom i Carlosom Santanom, a koja na ovom albumu ima prostora da se razmaše i pokaže šta sve zna. A zna mnogo, slušajte recimo njeno fraziranje na Incarnation, izvrstan primer modalnog džeza koji ide preko stakato afričke pratnje, pa kreira nekoliko evokativnih  „filmskih“ slika pre nego što se Scott vrati u miks i prihvati temu na trubi.

Naravno, sam Scott je u jakoj formi, sa trubama i flugelhornom koje se voze kroz razne efekte i kreiraju svu silu atmosfera i ambijenata. Lider je nežan svirač, sa mnogo pažljivih, legato odrađenih tonova koje pušta da zamru, uživajući u njihovoj nežnosti (slušajte kraj iste te kompozicije), ali i vozač u bržoj traci kada se tako oseća. Guinnevre, recimo, ga zatiče u agresivnijem, distorziranom modusu, sa trubom koja para nebo visokim notama preko divlje, poludele ritmičke pratnje, pa se onda lako vraća u varijacije na glavnu temu, pa pušta nežne, gotovo uspavljujuće tonove… Alternativna verzija ove kompozicije pri kraju albuma ima još žešću solažu i Scott ovde sasvim lako prikazuje tu ideju o poštovanju – i zalivanju – korena ali zagledanosti u nebo.

Posle paklene Guinnevere ide „traperska“ Song she never heard, blago „latinizovan“ komad na kome Fields ima prostora da solira na klaviru a Scott i Elena sviraju nežne, umiljate teme, pa onda Sunrise in Beijing gde je ritam toliko agresivan da se Scott posle sviranja teme sklanja iz miksa puštajući Elenu da pesmu doveze do kraja, boreći se krešendima na flauti protiv pobesnelih bubnjara. West of the West je bluz napisan na osnovu Scottovih iskustava sa uzgrednim rasizmom koji ga je dočekao kada se doselio u Los Anđeles a gde fantastični saksofonista Alex Han (diplomac Berkloija, sarađuje sa Marcusom Millerom, Stanleyjem Clarkom…) demonstrira svoje free jazz veštine. Han je toliko dobar na alt-saksofonu da je prava sreća da alternativna verzija Guinnevre ima još jednu njegovu izvrsnu solažu.

Ovde treba da kažem i da kupovina MP3 verzije albuma – a koja košta prilično visokih 12 dolara – ima i dve alternativne verzije koje ne postoje na drugim izdanjima, pa je to i svojevrsni podsticaj da se ovo kupi. No, u svakom pogledu, Axiom je fascinantan album, prepun višeslojne, ambiciozne muzike koja istovremeno uvek čuva gruv i melodiju, pa će biti prijateljska i normalnom svetu i dubokim jazz roniocima. Ja sam album ne znam ni sam koliko puta preslušao tokom nedelje i vraćaću mu se još ko zna koliko puta u mesecima koji dolaze. To verovatno nešto znači.

https://christianscott.bandcamp.com/album/axiom

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 13-02-2021

Metal je najpotrebniji kada je najhladnije. Zato ćemo sad do daske:

I prvo blek metal, naravno! Nisam očekivao da me ove nedelje prijatno iznenadi baš kubanski blek metal, ali upravo  se to dogodilo. Svartmass su iz Havane a njihov prvi EP, Beyond the Veil of Death donosi pet pesama iznenađujuće odlično produciranog sirovog blek metala. Sirovost je ovde u pod-žanrovskoj odrednici, čime sugerišem da je ovo bend sklon rifovima i klasičnim blekmetal ritmovima, aranžmanima itd. ali su svirka i zvuk izvrsni. Svartmass su jako ubedljivi i imaju sve što dobrom blek metalu treba: brzinu, oštrinu, malo pompe, ali i noge kojima se čvrsto stoji na tlu. Odlično.

https://svartmassbchr.bandcamp.com/album/beyond-the-veil-of-death

Zašto nikada nisam čuo za Ninhursag i Necrolepsy iz mesta Valpovo kod Slavonske Požege? Dobro, Pannonica Regnum Diaboli im je praktično prvo izdanje ali ova dva slavonska blek metal benda su toliko dobra da se malčice i stidim. Necrolepsy su dvojac koji svira moderan ali fokusiran, vrlo siguran blek metal sa kvalitetnim old school pristupom rifovima ali i savremenim shvatanjem aranžmana, da se kao rezultanta dobije jedna lepa smeša koju momci dobro guraju kroz tri pesme na ovom izdanju. I produkcija je solidna, ako ne već preskupa, sa zvukom koji kvalitetno podržava vrlo profi, vrlo ubedljivu svirku. No, Ninhursag je ono što me je oborilo s nogu na ovom izdanju. Ovo je u principu projekat pevača i gitariste Necrolepsy, a bubnjeve je aranžirao čovek koji je ovo sve i producirao, ali ovo je toliko zrelo i kvalitetno da čak ni informacija da su tekstovi kreirani prevođenjem staroegipatskih i sumerskih zapisa nije mogla da me izbaci iz ravnoteže. Ninhursag sa svoje dve podugačke pesme kreira ubitačan black-death metal koji u sebi ima dozu bestijalnosti ali i prizvuk jedne profesionalnosti, kao da je ovo projekat sa dužim stažom. Plus odlična produkcija. Ne znam koliko godina imaju autori i članovi ovih projekata ali dok je ovakvih momaka, blek metal nema čega da se plaši od budućnosti.

https://necrolepsy69.bandcamp.com/releases

https://ninhursag.bandcamp.com/album/pannonica-regnum-diaboli

Nizozemski Countess sviraju već skoro pune tri decenije pa svako verovatno već unapred zna da li će mu se dopasti njihov šesnaesti album, Banners of Blood. Bend je tokom proteklih pola decenije mahom izbacivao singlove pa je i Banners of Blood neka vrsta povratka u dužu formu, ali sa ponavljanjem hit-pesama poput Last Man of Honour ili Pagan Man. Muzika Countess je primitivna na osoben način, držeći se istovremeno jedne vrlo pankerske, 1st wave estetike, sa jednostavnim rifovima i recitatorskim pevanjem, ali onda i sa prominentnim klavijaturama u miksu koje svemu daju jednu žovijalnu, skoro prazničnu crtu. Verujem da ima publike koja ovo obožava a i svi drugi treba da čuju:

https://countessmetal.bandcamp.com/album/banners-of-blood

Montrealski Keys of Orthanc su, jasno, tolkinovski blek metal bend (mada ne treba zaboraviti ni da je Burzum dobio ime po reči za mrak iz orkskog jezika…) koji spaja dosta sirov zvuk sa ambicioznijim, melodičnim kompozicijama na svom četvrtom albumu (izašlom za svega tri godine), Lineage of Kings. Ovo rade dva čoveka od kojih jedan sve svira a drugi sve peva i sasvim je solidno, sa muzikom koja, priznaću, nije naročito po mom ukusu na ime te melodične, epske crte ali je izvedba strastvena i ubedljiva:

https://keysoforthanc.bandcamp.com/album/of-the-lineage-of-kings

Stoner! Novi Stone Rebel je, praktično, isti kao i svi prethodni ali to nije loša stvar. Francuzi na albumu Echoes At The End Of The World nude još deset relaksiranih, odmerenih džemova sa bluz osnovom i mirnom psihodeličnom nadgradnjom, ne mrdajući ni za korak od svojih uobičajenih pozicija ali ne nudeći ni za mrvu slabiji materijal ni ovom prilikom. Ako ste do sada slušali Stone Rebel, tačno znate da li vam njihov brendirani psych-blues prija i treba li vam još jedno njihovo izdanje (mislim, naravno da treba). Ako niste, poslušajte, možda se prijatno iznenadite i navučete:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/echoes-at-the-end-of-the-world

Portlandski From the Ages su mlad, nov bend i njihov prvi EP, nazvan samo „I“ je lep komad gitarske buke i gruva. Ovo je instrumentalni, gruverski ali agresivni i abrazivni stoner sa psihodeličnim elementima, odsviran veoma spontano i živo – verovatno sve odjednom – i sa zvukom koji sugeriše bolju garažu radije nego nekakav skupi studio. To je sve u slučaju From the Ages velika prednost jer EP zvuči autentično, dinamično i moćno a bez nekakvog poziranja i usiljene monumentalnosti. Vrlo lepo:

https://fromtheages.bandcamp.com/releases

Njujorški La Otracina na albumu Woke on Waves ne svira ni čist stoner ni čistu psihodeliju ni čistu improvizaciju ili elektronsko eksperimentisanje, već sve to spojeno u jednu nepredvidivu, divlju ali uzbudljivu mešavinu. Album kreće naslovnom pesmom koja traje duže od dvadeset minuta a ako do njenog kraja budete upecani, ostatak materijala je još bolji i izbudljiviji. Nije metal u užem smislu ali je vrlo tvrdo, abrazivno a puno života:

https://laotracina.bandcamp.com/album/woke-on-waves

Mađari okupljeni oko Psychedelic Source records i ove nedelje imaju album lepih instrumentalnih, psihodeličnih džemova. Diviner Blues Sessions je samo delimično bluz a velikim delom propisan psihodelični rok koji, da bude jasno, u vreme tog nekog svog nastajanja jeste imao jasnu ukorenjenost u bluzu. Bence Ambrus ovde svira bas-gitaru a David Nagy koji svira Stratokaster je prilično dobar i maštovit gitarista koji voli efekte ali ih ne pušta da sviraju umesto njega. Bubnjar Máté Varga zaokružuje ovaj power trio koji me je veoma obradovao a i vas će ako volite ovakav zvuk. Po običaju, ovo plaćate koliko želite:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/diviner-blues-sessions

Disout su bend iz Poljske sa ambicijom da proizvode moderan, tvrd zvuk koji se neće zaglibiti u žanrovskoj fetišizaciji već, pretpostavka je, biti blizak različitim profilima metal publike. Dakle, ovo je nedvosmisleno metal, sa sasvim izraženim elementima (tvrdi, denflovani rifovi, nabadački bubanj…), ali se unutar te metal kategorije kreće između „hermetičnijih“ stoner i sludge formula i nekih, uslovno rečeno „komercijalnijih“ sa melodičnim pevanjem, aranžmanima kojo forsiraju ples i pevljive refrene. Nije to rđavo uopšte, sa bendom koji se izrazito trudi i oko produkcije, i mada je ovo delom i izvan moje sfere interesovanja, ne mogu da kažem da album Mien nema dobrih rifova koji su mi prijali, pa i lepih trešerskih pasaža koji prizivaju sasvim spontan i častan hedbeng:

https://disout.bandcamp.com/album/mien

Blóð su, uprkos imenu, iz Francuske i ovaj žensko-muški dvojac na svom drugom albumu, Serpent, proizvodi masivan, dramatičan doom metal. Ovo je, međutim, muzika dosta odmaknuta i od Black Sabbath i od tipičnih bluz ili gotskih sadržaja, pa bend sebi pripisuje i sludge metal komponentu, a koja se čuje u tim jednostavnim, nemelodičnim rifovima. Na njihovoj podlozi je zapevanje Anne Lynn prilično efektno i mada bend ima jedan hermetičan zvuk, potopljen u odjeke i prostor, ovaj album svakako drži pažnju i ako vam se dopadne jedna pesma, verovatno će i sve ostale, samo je pitanje hoće li vam monotonost malčice smetati da ga slušate ceo odjednom, ili će, naprotiv, imati snažan hipnotički efekat.

https://malpermesita.bandcamp.com/album/serpent

Britanci Indica Blues imaju drugi album, We Are Doomed i ovo je vrlo kvalitetan desert/ stoner rock sa lepim, masivnim rifovima i masnim solažama, kako je i red. Spor tempo i valjajući gruv, kao i mračne teme ovome daju i dovoljno doom metal šmeka da sve bude u skladu sa naslovom albuma, ali bend će svakako biti blizak publici koja voli „klasičniji“ teški rok koliko i onoj koja se pronalazi samo u sporim, nihilističkim vizijama pokrenutim narkoticima ili, već, takvim svetonazorom. Sedam dobrih pesama, dobra produkcija, pevač koji nije baš u svakom trenutku siguran u kom registru peva, ali i to se uklapa u ovaj tečni, gruverski rad, pa album mogu bez mnogo ograda da preporučim za slušanje svakome:

https://indicablues.bandcamp.com/album/we-are-doomed

U sličnom, samo malo prljavijem stilu rade i DayGlo Mourning iz Atlante u Džordžiji. Dead Star, njihov prvi album, a posle dva EP-ja, daje šest pesama odličnog stoner gruva, a bogami i gruvanja, sa snažnim zvukom, energičnim vokalima, bubnjevima koji zakucavaju i činelama koje zvone ispod masivnih rifova. Ovo sve zvuči vrlo organski i svedoči o tome da je u pitanju bend koji najviše energije crpi iz živih nastupa, no album pritom ne odaje utisak sirovosti i nedorađenosti, naprotiv, nalazeći idealno mesto između te „žive“ energije i studijske discipline. Vrlo solidno, rifaški i heavy:

https://dayglomourning2.bandcamp.com/album/dead-star-2

A Borrowing Kid Generation je grčki jednočlani stoner prtojekat koji izbacuje snimke velikom brzinom pa je, evo, za tri godine rada stigao do sedmog abuma. Alive Ruins je spora, teška i vrlo pažljivo producirana kolekcija teških, jako faziranih rifova i spore, odmereno gruverske ritam-sekcije. Ništa mu više, da bude jasno, nije ni potrebno jer autor savršeno razume gde su njegove jake strane i na njih igra. Moćan zvuk gitare, pažljivo miksovani elementi pesama, sve ovo daje Alive Ruinsu jednu prijatno hipnotičku notu pa ako ste se uželeli teškog, glasnog stoner-roka koji zanosi u apstraktniju stranu, bez pevanja i drugih „komercijalnih“ elemenata, ovo vredi čuti:

https://aborrowingkidgeneration.bandcamp.com/album/alive-ruins

Fistful of Ash iz Filadelfije na demo snimku The Deftone 3 Demo sviraju izuzetno dobar, eksplozivan i ubedljiv grindcore/ powerviolence sa visokim tempom, odličnim rifovima i pevačem koji zvuči kao da silazi sa uma svakih nekoliko sekundi. Prva pesma, There’s no bears over there! traje skoro tri minuta a da sve vreme održava visok nivo tenzije, jak tempo i taj osećaj moćnog kidanja. Ostale su kraće ali Fistful of Ash u svakoj demonstriraju odlično uho za kompoziciju i atmosferu. Ako volite Discordance Axis, ovo je obavezno, a plaćate koliko hoćete:

https://fistfulofash.bandcamp.com/album/the-deftone-3-demo

Axe to the Face je maltene knjiški primer imena za grindcore bend, a ovi Britanci na EP-ju Black Hymn zapravo kombinuju grindcore sa poweviolence pristupom, nudeći nabudžene gitare, bolne krike i muziku koja osciluje između rafalne paljbe i sporijih, teških delova. Vrlo udarnički, zaista, vrlo prijatno. Sami birate cenu za ovih pet minuta muzike.

https://axetotheface.bandcamp.com/album/black-hymn

Nekrofilth iz Denvera na svom split singlu sa japanskim Unholy Grave nude dve pesme, svaka jedva duža od minut, kreirajući sasvim prihvatljiv deathgrind zvuk koji je relativno sirovog kvaliteta ali odsviran korektno i drusno. Međutim, Unholy Grave su ovde zvezde, i njihova dvominutna pesma Hijacked je odlično podsećanje zašto se ovaj legendarni sastav iz Nagoje toliko ceni. Hijacked je naprosto komad izvanrednog, meljućeg deathgrinda sa sjajnim lo-fi zvukom i kvalitenom izvedbom. Nažalost, šestoinčni vinil je već rasprodat a daunloud košta kao da je u pitanju pun album, ali ovo je mnogo dobro:

https://nekrofilth.bandcamp.com/album/split-w-unholy-grave

Indonežani Tsunami možda malko precenjuju sebe kada za album (EP? Demo?) nazvan isto kao i bend žele da vam naplate sedam dolara. Mislim, ovo ima šest pesama ali traje manje od deset minuta i dok je muzika sasvim solidna, ipak se radi o polugaražnom grindcoreu. No, dobro, ko ne ceni sebe ni drugi ga neće ceniti a Tsunami su vrlo pristojni, svirajući onu južnoazijsku formu grindcorea kakvu ste voleli kod singapurskih Wormrot sa spontanom, živom svirkom (isto bez bas-gitare, kao i Wormrot) i jako eksplozivnim izvedbama. Lepa ploča:

https://maketsunamiplayfast.bandcamp.com/album/self-titled-2021

Narakh iz Pitsburga su vrlo prijatni na svom drugom EP-ju, Blast Haven koji nudi stamen grindcore  gde se blastbitovi i emotivno vrištanje smenjuju sa kvalitetnim, mošerskim srednjetempaškim delovima. Ovo je svakako moderno, možda čak i pomalo „blackened“ u tome kako bend pravi „tečne“ a izrazito emotivne pesme, koje u sebi imaju značajno više harmonije nego klasičan grindcore. Sami autori pominju Burnt By the Sun, Anaal Nathrakh, Discordance Axis i još milion bendova kao uzore i ovo svakako zvuči kao muzika koja se svim tim inspirisala pa našla svoj put. Lepo:

https://narakah.bandcamp.com/album/blast-haven

Apsolutni biser grinda je prvi EP argentinskog jednočlanog projekta Hatefilled. Violent Disembowelment Of Hatred je, praktično, kao da su se Regurgitate ponovo aktivirali i snimii album koji bi se lako smestio između njihova prva dva dugosvirajuća uratka, prirodno i udobno spajajući D-Beat osnovu, tečne blastbitove, zarazne moš-delove i grgoljave vokale. Ovo je, dakle, goregrind ali od one najukusnije sorte, sa puno izvornog hardcore punk šmeka u svojoj osnovi i mudrom nadgradnjom. Čak petnaest pesama u dvadesetak minuta odlične svirke i odlične produkcije, Hatefilled mi je ulepšao nedelju i podsetio me da još ima ljudi koji KAPIRAJU.

https://hatefilled.bandcamp.com/album/violent-disembowelment-of-hatred

Blindside Assault iz Nove Skotije su onaj klasičan, vrlo tradicionalan hardcore thrash kakav ja mnogo volim. Njihov album, nazvan Self Titled Full Length me je odmah podsetio na osamdesete i bendove na potezu Attitude Adjustment-Accused, ali Blindside Assault svemu dodaju i samo zrno modernijih ideja sa povremenim blastbitovm i neočekivano suptilnim harmonskim istraživanjima. Ovo je, a to je ipak najvažnije, brzo, žestoko, sa odličnim sirovim vokalima pa i produkcijom koje je prilično „garažna“ a da to ne smeta. Plus, album je kratak, sa deset kratkih, žestokih pesama i ne da ne može da dosadi nego ćete ga rado vrteti iz početka po nekoliko puta. Mislim, ako ste kao ja. Plaćate koliko želite:

https://blindsideassault.bandcamp.com/album/self-titled-full-length

Meksički trešeri Aggressor imaju treći album, Osculum Infame i ovo je jedan tvrd, stamen primerak hiospanoameričkog thrasha, možda nekarakterističan za ono kako ja shvatam ovu muziku, uglavnom spakovan u srednji tempo i vrlo disciplinovanu svirku, te jako čistu produkciju (bubnjevi su zapravo i previše čisti, sa zvukom koji je snažan ali bez dinamike). Aggressor ovde kroz šest pesama rade stvari koje su thrash bendovi radili krajem osamdesetih i početkom devedesetih, nudeći jednu srazmerno meditativniju muziku i to je sasvim okej ako volite pesme koje nemaju mnogo „napaljenih“ momenata već procesiju urednih rifova i čvrst ritam. Gitarista Jack Daniel nije idealan vokalni solista ali ovo je svakako muzika koja želi da zvuči malko negostoljubivo i hermetično pa njegov stil ima smisla. Sve u svemu pristojno:

https://agggressor1.bandcamp.com/album/osculum-infame

ChainWolf iz Los Anđelesa na svom snimku Dispel &Third Eye promo sa dve pesme reklamiraju album koji će uskoro izaći. I to ga odlično reklamiraju, ovo je nabadački, brz, žestok thrashcore sa kratkim ali vrlo stamenim pesmama, energičnim izvedbama i svakako ne preskupom ali adekvantom produkcijom. ChainWolf biju ko iz haubice ova četiri minuta i sa zadovoljstvom ću preslušati album kada izađe:

https://chainwolf.bandcamp.com/album/dispel-third-eye-promo

Češki trešeri Genetic Mutation ne samo da su uzeli ime koje nose već dva thrash/ core benda nego su i EP kojim se predstavljaju svetu po prvi put imenovali Game Over. To je prilično impresivno pomanjkanje istorijske perspektive, ali dobro, muzika nije uopšte rđava, naprotiv. Ne da je ovo sasvim po mom ukusu, Genetic Mutation su naklonjeniji groove varijanti thrash zvuka nego bržem, eksplozivnijem čukanju kakvo ja volim, ali da dobro sviraju i da imaju karaktera, to ne može da se porekne. Odlilna produkcija, pritom, pa Genetic Mutation vredi čuti:

https://geneticmutation.bandcamp.com/album/game-over

Nijemci Tortureslave taguju svoj prvi album, Tools of Tortute, između ostalog, i deskripcijom „ear raping thrash metal“. Ovo je svakako malo preterano, čak i ako prhvatimo ideju da je korišćenje koncepta silovanja u ovom kontekstu nekako adkvatno (nije), jer je u pitanju kvalitetan, ali uglavnom mid-tempo thrash metal sa dobrom produkcijom i izvrsnim izvedbama, ali bez sad nekog preteranog ekstremizma u pristupu. Tortureslave naprosto pišu lepe rifove, dobro ih aranžiraju i imaju pevača koji kvalitetno vrišti, i ovo je sve tečno i prijatno; daleko od toga da će vam se uši osećati napadnuto na bilo koji način, naprotiv, verovatno će uživati:

https://tortureslave.bandcamp.com/album/tools-of-torture

Forbidden Messiah je ime za bend kao da ste spojili dve svoje omiljene grupe u jednu, ali ovi Kanađani zapravo ne zvuče kao kombinacija Forbidden i Messiah. Ono kako debi-album No Hope Left, zapravo, zvuči je kvalitetan, brz i oštar thrash metal sa staroškolskim pristupom, kratkim pesmama, horski izvikivanim refrenima i dobrim rifovima. Forbidden Messiah svakako znaju šta vole a to je stari thrash, na nekoj Bay Area transverzali između Exodus, Death Angel i Vio-lence, recimo. Album je nastao razradom starijeg demo snimka i ovo je meni vrlo lepo leglo sa svojim retro, ali nikako prevaziđenim pristupom metal muzici:

https://forbiddenmessiah.bandcamp.com/album/no-hope-left

L​.​M​.​I / VULTUREPEAK SPLIT je split album dva benda iz Pensilvanije, a koji kombinuju stoner, posthardcore i gitarski nojz za ekspozivnu smešu žetsoke rok muzike koja prija duši i pokreće telo. Lazy Middle Class Intelectuals su više u posthardcore delu ringa, sa muzikom koju nosi nabrijana bas-gitara i gitarski rad oslonjen na sviranje jako distorziranih akroda, te vrištav, nervozan vokal. Ritmički ubistveno i moćni. Vulturepeak su, uslovno, nešto bliži stoner metal formulama, ali i njihova muzika je u velikoj meri izrasla iz panka i hardkora, sa zanimljivim ritmovima i jakim, ekspresivnim izvedbama. Sve je ovo producirano garažno ali pristojno i nudi mnogo dobre, jake, izražajne muzike koju je teško ne voleti. Bendovi ovo prodaju po ceni koju sami odaberete, pa svakako poslušajte:

https://vulturepeak.bandcamp.com/album/l-m-i-vulturepeak-split

https://lmiband.bandcamp.com/album/lmi-vulturepeak-split

Poznato je da nisam baš neki ljubitelj moshcore zvuka, ali Šveđani R.A.T.S. sa albumom Another Day in Helvete zapravo šarmantno spajaju taj „urbani“, plesni zvuk sa energičnom pank svirkom, kreirajući prilično uzbudljivu  muziku koja ima sav potreban gruv ali onda i dovoljno potrebnog čukanja da meni to bude lepo. Početak albuma (Shit’s Fucked i B-b-b-bullshit) su tipične moshcore poskočice, sa horskim, „geng“ vokalima ali rifovi su dobri i produkcija odlična. Kako album ide prema kraju, sve mi više prija kako R.A.T.S. kombinuju pankersku energiju i moshcore gruv a onda pretposlednja pesma, Saprophytes ponudi vrlo ubedljiv brzi hardcore thrash i tu sam kupljen. Poslušajte:

https://ratshc.bandcamp.com/album/another-day-in-helvete

Singapurski Error svira vrlo nabadački, vrlo metaliziran hardcore/ beatdown pa je singl Emptiness Within jedna odlično producirana, energična procesija mošerskih ritmova, nervoznih, disonantnih gitara i bučnih vokala. Vrlo lepo i nadam se da ovaj bend priprema i album:

https://errorhc.bandcamp.com/album/emptiness-within

Sinister Wand su iz Masačusetsa i njihov EP, Never Ending Night je predivan šoukejs za pank kakav metlaci obožavaju. Tri pesme koje Sinister Wand ovde izvode su vrlo siguran, energičan D-beat hardcore, sa korenima u Discharge ili Anti-Cimex ali sa uverljivim sopstvenim zvukom i stilom, sve puno odličnih rifova, sjajnog pevanja i dobro producirano. Platite koliko hoćete ali ne propustite da uzmete ovaj biser hardkora:

https://sinisterwand.bandcamp.com/album/never-ending-night

Iako volim rege i volim metal, njihove kombinacije su me istorijski ostavljale prilično neuzbuđenim. Produkti devedesetih, poput Dub War su mi bili više kuriozitet nego nešto što bih stvarno slušao a jedan magični nastup Eyesburna koji sam gledao u Hali sportova kada su Marleyjev Exodus i Kojotovo sviranje trombona podigli metalnu masu na noge su bili možda jedini momenat transcendencije koji mi je ovakav krosover priuštio. No, evo, slušam album Siniestro projekta ORC (Outternational Reggaemetal Connection) i iznenađen sam koliko mi je ovo solidno. ORC su dvojica argentinskih muzičara, jedan prevashodno rege veteran, drugi prevashodno metal veteran, sa skoro drsko uspelim projektom spajanja dva žanra u nešto što zapravo odlično funkcioniše. Na albumu Siniestro se bezobrazluk i mangupstvo modernog regea susreću sa pozom i šmekerstvom modernog metala u pregršti kompozicija koje su napravljene vrlo promišljeno i imaju sav potreban gruv, a da se koriste razumno prepoznatljivi elementi obe muzike. Naravno, pomaže i što vokalne dužnosti na sebe preuzima ekipa odličnih južnoameričkih emsijeva i toustera koji jako osvežavaju matrice, ali čak i poslednja kompozicija, u kojoj nema (rege) pevanja vrlo dobro drži liniju fronta i nudi odličan materijal za ponovljena slušanja. Album se prodaje po ceni koju sami odredite i ovo je od mene vrlo preporučljivo štivo:

https://outternationalreggaemetal.bandcamp.com/album/siniestro

Degenesis je simpatično nazvan debi album američkog tech-death trija Colossus koji sa svojih sedam pesama u 25 minuta apsolutno insistira na tome da je kvalitet važniji od kvanititeta i izrazito se trudi da ponudi suvu krtinu. Što je legitimno i Colossus svakako sviraju odlično, sa svim potrebnim veštinama za tehnički, brutalni death metal koji ne želi da zvuči laboratorijski, sterilno, već živo i znojavo. Meni to bude prilično simpatično i Colossus imaju solidne ideje mada je svakako potrebno da se više ulože u pisanje pesama jer kvalitetni delovi nisu uvek uvezani na dobre načine i album ima, čak i za svoje kratko trajanje, dosta momenata gde se samo popunjava prostor rifovima koje ćete zaboraviti u narednih deset sekundi. Ne pomaže malo muljav (mada dosta prirodan, to cenim) zvuk koji svemu dodaje crtu apstrakcije, ali Collosus nikako ne bih nazvao rđavim bendom. Ovde ima mnogo potencijala, pa i zadovoljavajuća količina momenata koji su mi se dopali. Bend će, nadam se, nastaviti da raste i razvija se jer se vidi da umeju i da vole:

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/degenesis

Italijani Namtaru na svom EP-ju The Cosmic Call promo 2021 sviraju mračan, kavernozni „abyssic death metal“. Ovo je samo sirov miks nekih pesama koje će se pojaviti na albumu, kasnije u toku godine, ali i ovako je to simpatično ako volite kavernozni, lavkraftovski death metal koji živi na velikim rifovima i zvuku koji kao da je snimljen u pećini što ima direktnu poveznicu za sam pakao. Namtaru dobro sviraju i imaju osećaja za ovaj podžanr pa je meni ovo bilo slatko:

https://namtaru.bandcamp.com/album/the-cosmic-call-promo-2021

Prošlog sam ljeta zaista voleo prvi Skeletonov album. Momčad iz Teksasa su pokazala kako se lako svira death metal koji zvuči kao pank, a njihov izdavač, 20 Buck Spin za ovu godinu priprema i drugi album, ali nam u međuvremenu nudi demo nazvan Ordainment Of Divinity sa četiri supersirove, ali zarazne pesmice. Skeleton sa ovim izdanjem, iako zvuče kao da su se snimali u podrumu, na vrlo zadovoljavajući način evoluiraju svoju muziku, kombinujući melodičnije, skoro blek metal teme sa vrlo pankerskom, ali disciplinovanom svirkom. Odlično predjelo za drugi album i masivan zid buke za sve propisne podrumaše:

https://listen.20buckspin.com/album/ordainment-of-divinity

Kanađani Last Retch su vrlo dobri na svom prvom demo snimku, koji se zove Last Retch – Demo. Tri su to pesme old school death metala kakav je lako voleti sa njegovim velikim, teškim rifčinama, mosh-friendly tempom, kvalitetnim vokalima i dobrom produkcijom. Last Retch ulaze u baru vrlo naseljenu krokodilima, ovakav tip death metala danas sviraju mnogi, ali rekao bih da imaju šta da ponude, ne lutajući daleko od predložaka ali svirajući stil sa uverljivošću i autoritetom. Sami birate cenu ako biste ovo da kupite, a inače, vrlo lepo za slušanje:

https://lastretch.bandcamp.com/album/last-retch-demo

I finski Brainspoon ima EP od tri pesme, Monstrous Chains i ovo je takođe old school death metal sa mrvicom deaththrash zvuka i još jedan odličan komad muzike koja prija ušima i sa strane zvuka , doduše malo muljavog ali to se ovde sasvim uklapa, i sa strane samih pesama koje su mračne, oštre i uzbudljive. Finci sviraju odlično i pišu dobre pesme po starim, oprobanim formulama gde gitare zlokobno režu a bubnjevi rešetaju, sve zvučeći prirodno i ljudski, pa je cena od jednog evra za daunloud više nego povoljna:

https://brainspoon.bandcamp.com/album/monstrous-chains

Za još old school death metal kvaliteta, obratimo se Kaiforniji. Prvi album losanđeleskih Swampbeasts zove se Seven Evils Spawned of Seven Heads i ovo je kolekcija odličnih jedanaest pesama death metala pravo iz kanalizacije sa muljavim, moćnim rifčinama, groznim vokalom i vrlo klasičnim šaltanjem između vratolomno brze svirke i meljućih sporijih delova koji ističu dobre gitarske teme. Swampbeasts svakako veoma liče na 20 Buck Spin bendove, ali to ne da nije problem nego je prelepo imati JOŠ jedan bend u stilu Tomb Mold, Skeleton, Vastum, Ulthar ili, možda Necrot (koji ne snimaju za 20BS, ali ih ovi distribuiraju). Swampbeasts imaju odlične pesme, jako dobar zvuk i generalno karakter. Naravno, neće baš svakome biti po ukusu ovako sirov i prost death metal, al ovaj bend u okviru ovakvog žanra ispoljava sasvim dovoljno sofisticiranosti da se izdvoji. Vredi poslušati:

https://swampbeasttl.bandcamp.com/releases

Grand Cadaver je neka vrsta švedske death metal supergrupe sa članovima koji su svirali ili sviraju u bendovima tima Dark Tranquility, Treblinka, Tiamat, Mr. Death, Katatonia, Let Them Hang itd. itd. itd. Prvi EP, nazvan Madness Comes time sasvim neiznenađujuće nudi četiri pesme – švedskog death metala. Sve je tu baš kako očekujete, sa velikim, teškim zvukom, masivnim rifovima koji su i mračlni i melodični, energičnim svirkom. Grand Cadaver se izdvajaju od tipične swedeath formule time što su im aranžmani malo kompleksniji, sa dosta promena ritma, a da se oseti i trud da se ne izgube glavna tema i raspoloženje pesme. Sasvim je to solidno, sa dobrom produkcijom i dopašće se svakom ljubitelju:

https://grandcadaver.bandcamp.com/album/madness-comes

Silver Tiger iz Meksiko Sitija na albumu Burning Nightmare sviraju melodičan heavy metal relativno svedene i jeftine produkcije ali sa dosta ljubavi i ideja. Ovo je izrazito gitarska muzika u kojoj naglasak nije toliko na rifovima koliko na melodijskim temama koje gitarista Memo Rivas svira u intervalima u prizivanju nekih lepih momenata klasične NWOBHM ere. A što je prijatan pristup. Uz poletne ritmove i pevača koji se izrazito trudi da bude i muževan i melodičan, ovo je materijal koji prosto vapi za boljom produkcijom i nadam se da će Silver Tiger, sa svojim lepim idejama i kvalitetnom izvedbom za iduće izdanje imati sredstava da se više potroši na studio. Pevanje na Meksičkom se čuje u par pesama i toliko je šarmantno da bih voleo da je ceo album ovakav. Lepo:

https://silvertiger.bandcamp.com/album/burning-nightmare

Pravo je zadovoljstvo, ma šta zadovoljstvo, SLAST, kad naletite na snimak kao što je demo Fighting Spirits kanadskog benda Tower Hill. Mislim, oni kažu „demo“, ali ovo je snimak bolji od 99% svega što sam čuo u ovoj godini ne samo u pogledu kvaliteta muzike, već i izvedbe, a bogami i produkcije. Hoću reći, ako Tower Hill ovako zvuče na demo snimku, pa kad će da snime album i kakvo će čudo to tek biti? Elem, Kanađani sa ove tri pesme kreiraju jedan od najboljih heavy metal radove ove nedelje, i godine, dajući nam brz, eklsplozivan, energičan rad u NWOBHM stilu sa dovoljno epskih/ power metal elemenata da sve to bude blisko i publici koja više voli Skelator nego, recimo, Riot City. No, kako ja zaista volim i Skelator i Riot City, Tower Hill su na praktično idealnom mestu, praveći pesme žestokog, epskog metala koji ima moćne rifove, masne solaže, brz tempo, pevača koji voli da izvuče falset kada je oportuno, spajajući neposrednost NWOBHM-a sa himničnošću power metala. Ovo izlazi tek za par tjedana ali ga možete preorderovati već sada za jeftina tri kanadska dolara (ja jesam), a onda i slušati na Jutjubu i salivirati, brojeći dane do izlaska:

https://towerhillmetal.bandcamp.com/releases

Odlični su i Poljaci Rascal, mlađan bend osnovan 2019. godine a koji meša klasičan NWOBHM metal obogaćen visokim (prijatno cheesy) vokalima sa nešto tehničkijim speed metal pristupom. U praksi je EP Headed Towards Destruction kao da slušate zaista dobru ploču snimljenu 1984. godine ali sa kvalitetom zvuka koji obezbeđuju savremena tehnologija i znanje. Rascal se izrazito trude da kreiraju kompleksnije rifove i teme koje će iskoristiti te dve gitare koje imaju, te da same melodije u pesmama budu upečatljive i emotivne. Prijatno, malo nostalgično i, što se kaže, igra za publiku:

https://rascalband.bandcamp.com/album/headed-towards-destruction

Slaves To Fashion su norveški progresivni metal bend koji na konceptualnom albumu The History of Heavy Metal pokušava da sažme pola vela istorije metala (od 1970. do 2020. godine, molimlepo), u deset pesama koje će ovako ili onako biti inspirisane velikim bendovima iz tih proteklih decenija. Tako se recimo MCMLXX može povezati sa Deep Purple a The Priest of Maidenhead sa Judas Priest, Iron Maiden i Motorhead. No, ovo nisu pastiši i mada Slaves to Fashion emuliraju stilove popularne u određenim erama, oni ne pokušavaju da direktno skinu zvuk konkretnih grupa. Sex, Drugs & Rock ‘N’ Roll je, recimo, sažetak svih hair metal hitova iz osamdesetih, urađen vrlo ubedljivo, a Thrash of the Titans, iako pravi omaže Metallici, Mefadethu i Anthraxu, zapravo počinje rifom koji je praktično skinut iz legendarne igre Doom id Softwarea (a koji je, naravno, napravljen početkom devedesetih, inspirisan klasičnim thrashom). Garden of Chains je smoreni, gruvi grunge komad itd. Poslednja pesma spaja metalcore i deathcore sa blackgazeom itd. i mada je ovaj album impresivan u svom analiziranju i sintetisanju stilova, moram da priznam da na kraju dana koncept ovde pojede same pesme koje, uglavnom, nisu sjajne i ne izdižu se mnogo iznad ideje pačvork omaža. Ali dobro, smela ideja i pristojna realizacija:

https://slavestofashion.bandcamp.com/album/the-history-of-heavy-metal

Za kraj, umetnost. Bilo je dosta dobrih, ali uglavnom old school death metal albuma ove nedelje. Ad Nauseam iz Vićence svakako ne spadaju u old school death metal fioku i njihov drugi album, Imperative Imperceptible Impulse je jedan od najboljih primera za to kako tehnički death metal može da zvuči zbilja avangardno i da, bez obzira na sve vrlo jako naglašavane ritmičke i harmonske ekscentričnosti i eksperimente, ne izgubi iz vida da kompozicije treba da imaju „smisla“ na makro, ali i na mikro nivou. Otud je ovo album sa „samo“ šest pesama, ali najkraća – Sub Specie Aeternitatis, koja ga i otvara – traje osam minuta i četrdesetjednu sekundu, no hoću da naglasim da pesme imaju, pored sve svoje avangardnosti, vrlo jasan smer u kome se kreću i čak i kada ubacuju brojne distrakcije i digresije (a to je skoro sve vreme), one nisu tu da slušaoca skrenu sa te putanje, naprotiv. Ad Nauseam su retki među tech-death bratijom u tome kako kompleksnost onoga što prave ne stoji nasuprot „gruvu“ ili „tečnosti“ ili, naprosto MUZIKALNOSTI njihovih kompozicija. Uvek sam voleo tehnički nabrijan, avangardno nastrojen ekstremni metal i za ove skoro četiri decenije koliko pratim ovu muziku, mogu da kažem da sam čuo tek nekoliko albuma koji ovako dobro spajaju agresivan avangardni pristup ritmu i harmoniji sa kvalitetom kompozicija. Pritom, album je izašao i u „Full Dynamic Range DR11“ verziji što znači da i pored, naravno, agresivnog zvuka pojedinačnih instrumenata, sam master zvuči dinamično i prostrano pa ne postoji skoro ni jedan jedini razlog da ovo ne kupite praktično bez slušanja. Naravno, kako je prikazivač na Angry Metal Guy ovome dao peticu – jednu od retkih u istoriji sajta – pojavilo se mnogo ljudi da kažu kako oni ovde čuju samo buku ili ljude koji se iživljavaju ali za moje uši ovo je bend koji je uzeo sve što sam cenio kod bendova tipa Deathrow, Atheist, Atrocity pa i Liturgy i preneo ga na sledeći nivo. Obavezno.

https://adnauseam-official.bandcamp.com/album/imperative-imperceptible-impulse-full-dynamic-range-dr11

Pročitani stripovi: The Butcher of Paris

The Butcher of Paris je petodelni minserijal koga je Dark Horse izdavao krajem 2019. godine, ali i početkom sledeće,  sakupljen u kolekciju tek 30. Decembra 2020. godine a na Comixologyju digitalno dostupan ovde. Ja sam ga konačno blagoizvoleo pročitati ove nedelje, delimično oprezan zbog toga što su mi narativi o serijskim ubicama odavno na uši izašli ali svakako privučen dobrim crtežom meni relativno nepoznatog Deana Kotza.

Naravno, scenaristkinja Stephanie Phillips je poznatiji deo tandema. Ova talentovana žena je do sada nakupila već prilično impresivan stripovski CV, sa radom za mnogo izdavača, odbijajući da bude uhvaćena u jednom žanru ili stilu. Tako je Phillipsova stigla i da piše superheroje za DC (uključujući Supermena u Man of Tomorrow i Sensational Wonder Woman a trenutno je i scenarista na Harley Quinn), Rick and Morty za Oni Press, Man among Ye za Image, nekoliko autorskih serijala za Black Mask i Aftershock, kao i rad za Heavy Metal. Ja sam se oznojio samo iskucavši sve ovo, a Phillipsova je, da se ne zaboravi, osoba koja ima magistraturu iz Engleskog jezika i doktorat iz retorike (!!) i kompozicije (!!!!), koja je bila predavač na tri univerziteta u SAD, bavi se tajlandskim boksom i igra hokej. Ako ona nije renesansna ličnost, ja ne znam onda ko zaslužuje da ga tako nazvou.

Kotz je sa svoje strane rodom iz Pensilvanije i studirao je za slikara ali je verovatno shvatio da to mnogo košta a da svoj posao ilustratora i stripadžije može da radi i bez diplome pa se preselio u Bruklin i već duže od decenije se bavi stripom. U svojoj karijeri Kotz je radio za različite izdavače, crtajući Johna Cartera i Jamesa Bonda za Dynamite, Krampus! za Image, Dungeons and Dragons za IDW i razne druge stvari ali moram da priznam da mi je realistični – a istorijski – prosede Pariza iz četrdesetih godina prošlog veka u ovom miniserijalu privukao pažnju. Kotz nije crtač koji će napraviti ogromnu karijeru u klasičnoj superherojštini, čini mi se da njegov crtež nije dovoljno „atraktivan“ za te potrebe, ali ovu priču je nacrtao autoritativno, uspevajući da očuva jedan ozbiljan, dokumentaristički ton a koji opet protagonistima daje dovoljno emocija i „glume“, tako da ne bude suv i distanciran.

Phillipsova u uvodu za kolekciju kaže da za čoveka po imenu Marcel Petiot nikada nije čula dok nije pre neku godinu uzela da čita knjigu o Parizu pod nacističkom okupacijom. Tu je, između podataka o masovnim deportacijama Jevreja (samo u Aušvic ih je iz Pariza poslato 13.000) naletela i na ovo ime, praktično uzgredno pomenuto, sa podatkom da se sumnja kako je Petiot tokom rata i okupacije u Parizu ubio između 60 i 200 osoba, a da je ovo očigledno mogao da radi jer su većina njegovih žrtava bili Jevreji koji su tražili način da se povežu sa pokretom otpora i tajno se prebace na neku bezbedniju lokaciju u unutrašnjosti.

Phillipsova naravno, ne propušta da uvidi i gorku ironiju u tome da je jedan ovakav zločin skoro refleksno relativizovan time što se događao u senci još većeg zločina koji je činjen sistematski, od strane velike vojne sile i birokratske mašine sa ambicijom da sprovede genocid koji će podrazumevati i fizičko uništenje jedne etničke grupe i oduzimanje svih njenih dobara i poseda, a time je i priča o „Pariskom kasapinu“ njoj bila zanimljivija da se ispriča. Ne radi se o nekakvoj dobro čuvanoj tajni, naprotiv, Petiot je posle oslobođenja Pariza uhapšen, suđeno mu je i pogubljen je na giljotini, no činjenica da se o njemu ne zna – ili barem ne priča – onoliko koliko se zna i priča o, recimo, Kürtenu, Sutcliffeu (koji je umro pre svega tri meseca) ili možda „on nije nikog ubio“ Mansonu je svakako dovoljno opravdanje za ovaj strip. Čisto iz perspektive morbidne fascinacije serijskim ubicama od koje verovatno niko nije baš stoprocentno imun, kako i Phillispova kaže, treba pomisliti da je ovo čovek koji je, gledajući rat i okupaciju oko sebe, te patnje progonjenih Jevreja pomislio „Hej, pa ovo je dobra prilika za mene“.

Kako to obično biva u fikcionalizovanim pričama o serijskim ubicama, i ovu posmatramo jednim dobrim delom iz vizure detektiva pariske policije po imenu Georges-Victor Massu koji zajedno sa svojim sinom što se uči za istražitelja pokušava da uđe u trag ubici za koga se ni tada nije tačno znalo koliko je osoba imao na duši a danas je procena jako široka, sa konzervativnom cifrom na oko 60 a onom drugom na oko 200 imena. Konteksta radi, kada je Petiot na kraju dospeo na sud, sudilo mu se za „svega“ 23 ubistva jer je toliko ljudi moglo da bude identifikovano iz ostataka koje je pariska policija pronašla u nekretninama koje je ovaj lekar iznajmljivao.

Phillipsova i Kotz su sasvim svesni kompleksnosti konteksta u kome se njihova priča odvija pa dobar deo stranica u ovom stripu otpada na nacističke oficire koji su ona stvarna moć u ratnom Parizu i čije odluke mogu značiti život ili smrt za njegove stanovnike. Strip počinje sa nekoliko scena u kojima se upravo prikazuje ne samo sva hladna, sasvim obezljuđena praksa postupanja sa Jevrejima u, jelte „gradu svetlosti“ – sa sve lokalnom policijom koja mora da gleda i ćuti kad je već deo kolaboracionističkog režima – već i njen oportunistički deo u kome nacisti prosto uživaju u iskorišćavanju i ponižavanju Jevreja pre nego što će ih poslati u logore smrti. Oficir Gestapoa, Jodkum je prikazan kao koristoljubivi sadista koji je najpre zainteresovan za pronalaženje pripadnika pokreta otpora u gradu a koji Jevrejima pomažu da se spasu, a kada mu u krilo padne, praktično slučajno, cela situacija sa serijskim ubicom, on, vrlo nerado, prvo odlučuje da ovu istragu delegira pariskoj policiji a onda kada shvati kolike su razmere svega, pokušava da je sam reši, ne bi li prikupio neke poene u ratu što se bliži kraju.

Naravno, njegovi nadređeni nisu specijalno zainteresovani da se time bave i u jednoj sceni u kabareu, Jodkum mora da se ubeđuje sa svojim pretpostavljenim oko toga da mu treba još ljudi kako bi lično mogao da sprovede istragu, dok mu ovaj, sve grleći se sa plesačicom odgovara „ako taj kasapin ubija Francuze, pa onda on radi naš posao umesto nas.“

Petiot je otkriven zaista slučajno, i strip prikazuje požar što je izbio u kući koju je on iznajmljivao za svoj rad. Kao cenjeni lekar, poštovan od zajednice (u jednoj kasnijoj sceni, prilikom ispitivanja njegove supruge, saznajemo da je bio i gradonačelnik mesta u kome su živeli pre rata i da ona smatra da je sasvim nemoguće da je njen muž ikoga ubio), Petiot je nekoliko godina „radio“ iz ovog prostora, gde policija, nakon ugašenog požara nalazi podrum prepun delova tela i ljudskih trupla. Problem je, isprva, što je lekar nestao, nacisti žele da ga uhapse ali ne da se previše cimaju oko njega pa zadatak delegiraju francuskoj policiji, a ona se pomalo usteže oko lansiranja propisne istrage jer se za Petiota priča da zapravo radi za pokret otpora i da ljudi nisu ubijeni već da su naprosto prebačeni na bezbednije teritorije.

Razume se, detektiv Massu i njegovi saradnici su potpuno svesni da je ovo netačno, jer su svedočili pronalaženju desetina raskomadanih leševa u iznajmljenoj kući, sa sve tragovima na njima koji nedvojbeno svedoče o tome da je čerečenje počinjeno od strane nekoga ko ima medicinsko obrazovanje. Istraga onda kreće najviše zato što Massu iza sebe već ima jednu traumatičnu epizodu sa početka karijere kada je uprkos svim naporima policije drugi serijski ubica uspeo da ubije još nekoliko žrtava pre nego što je pronađen i uhapšen. Massu otud ovo shvata veoma lično, sećajući se kako je u ono vreme imao napad nihilizma na pomisao da mu je žena trudna i da će sina doneti u svet koji je ovako hladan i odvratan.

Ovaj strip nije formatiran kao triler i mada su scene ispitivanja i istrage koje gledamo očigledno dramske inscenacije, autori očekuju da se vezujemo za likove i sa njima proživljavamo događaje samo koliko je potrebno da se kontekstualizuje ovaj slučaj. Massu je jedini lik za koga se može reći da ima nekakav ozbiljniji narativni luk, gde se suočava sa iskušenjima koja mora prevazići i u sebi pronaći i snagu da pređe preko ne samo psiholoških trauma već i osramoćenja koje će doživeti posle ulaska saveznika u Pariz kada bude proglašen kolaboracionistom i otpušten iz policije. Jodkum je drugi lik koga delimično pratimo ali njegove scene su tu više da uokvire tu atmosferu nacističke dekadencije i nehumanosti koja čini jak kontrast Petiotovom ubijanju iz strasti.

Ni sam Petiot nije prisutan na prevelikom broju stranica jer se dobar deo stripa skriva od policije a umesto čoveka, mi čitamo o legendi koja se o njemu ispreda. Petiot je pre hapšenja dobio nadimke poput „Docteur Satan“ i gomile glasina o tome ko je on zapravo i šta zaista radi. Strip nam pokazuje i kombinaciju dokumentarističkih scena koje se tiču Petiotove prošlosti a iz kojih posredno i neposredno dobijamo elemente za portret psihopate što je u životu i mučio životinje, ali se i bavio finansijskim prevarama, donosio pornografske crteže u osnovnu školu itd. Sam Petiot čak i dok se skriva ne može da odoli a da malo ne provocira policiju, lično isporučujući pismo Massuu u kome o sebi govori kao o nevinom čoveku i patrioti koji radi za stvar oslobođenja.

Hapšenje se na kraju događa najviše zahvaljujući  Massuovoj istrazi, bez obzira što je on udaljen sa slučaja, ali finalno poglavlje priče o Petiotu je možda i najšokantnije i dobro podsećanje na zarazni šarm elokventnih psihopata koji ne haju za građanske forme jer sebe stavljaju – eksplicitno ili implicitno – iznad njih. Ovo je svakako u meni trigerovalo i podsećanje da aktuelna geopolitička situacija u svetu i kod nas u velikoj meri reflektuje činjenicu da se kolektivno nismo imunizovali od simpatija pa i idolatrije spram ljudi koji se predstavljaju kao harizmatični likovi što ne igraju po tuđim pravilima iako su, često, u pitanju puki zločinci.

Konkretno, Petiot je tokom suđenja izvodio predstavu u kojoj je vrlo narcisistički uživao, predstavljajući sebe kao nedužnog borca za „našu stvar“, tvrdeći da je ubijao samo Nemce i neprijatelje Francuske i da su tela pronađena u podrumu kuće koju je iznajmljivao tu bila kada je on u nju došao, ali da je pretpostavio da su u pitanju kolaboracionisti koje je ubio pokret otpora. Suđenje je onda u dobroj meri zavisilo od pokazivanja da Petiot nije imao veze sa otporom – jer je zabrinjavajuće veliki deo javnosti smatrao da je u pitanju zaista nedužan čovek čiji šarm i elokvencija nekako dokazuju da je sve što kaže istina – i dokazivanja da je veliki broj ljudi koje je ubio prvo Petiotu doneo značajne sume novca sa pretpostavkom da će im zauzvrat biti obezbeđeno prebacivanje na sigurno. Doktor se podsmevao tužiocu, na zabavu publike u sudnici  što strip vrlo uspešno pokazuje, a njegov advokat je insistirao da su mnoge od njegovih žrtava žive  zdrave i da žive pod lažnim imenima u Južnoj Americi. Naravno, ovo na kraju nije prošlo pa poslednja strana pokazuje i dalje prkosnog Petiota kako biva pogubljen 25 Maja 1946. godine na način koji podseća da je pomalo šokantna praksa odsecanja glava osuđenicima na smrt giljotinom bila živa i zdrava toliko skoro u našoj istoriji.

Nije ovo strip koji dramatično menja našu percepciju serijskih ubica niti odlazi u neke nove i neviđene spekulacije o njihoj psihologiji, motivacijama, emocijama, ali jeste jedna dobro istražena i umešno urađena fikcionalizacija dokumentarističkog materijala koja se ne gubi u melodrami i žanrovskim tropima a da nam ipak prikazuje likove kao spretno žanrovski sažete elemente narativa koji ne pretenduje da govori o misterijama ili da čitaocu pruža saspens. The Butcher of Paris je prijatno lišen tih „senzacionalističkih“ dimenzija analize života i rada serijskih ubica sa jednim odmerenim pristupom činjenicama i njihovom uokvirivanju u narativu koji je informativan, empatičan ali ne eksploatacijski.

Kotzov crtež je, kako sam rekao, veoma funkcionalan sa odličnim prikazom epohe i likova koji imaju pravi odnos „realističnog“ i blago žanrovski prenaglašenog. Kotz ne crta „lepo“ – sve je puno izlomljenih linija i oštrih uglova – ali su mu slike jasne, čiste, energične kada treba a naracija odlična sa kvalitetnim kadriranjem, jasnim postavkama i razrešenjima scena, i dobrim vladanjem tempom. Iako mi se čini da bi njegovi jasni, oštri tuševi bili odlični i u crno-beloj verziji, kolor Jasona Wordiea u mnogome oplemenjuje table i daje im dinamičnost koju ne biste nužno očekivali od ovakvog stripa, spasavajući ga od klišeiziranog mračnjaštva pripovesti o serijskom ubici. Leterer Troy Peteri uglavnom se trudi da ne zaklanja crtež više nego što je neophodno i profesionalno, diskretno, što se kaže „iz pozadine“ obavlja svoj posao dajući nam jasne i čiste dijaloge koji se čitaju bez napora.

Generalno, The Butcher of Paris je strip koji ne treba da donese saspens i uzbuđenje kakve dobijamo od „normalnog“ žanra ali istovremeno nije ni puki dokumentarac. Tretirajući svoj materijal sa poštovanjem ali i spretno fikcionalizujući i sažimajući kada je to potrebno, on nam donosi priču koja je zanimljiva, pa i uzbudljiva pre svega na intelektualnom planu a koji je i dalje onaj gde ne uspevamo da zaista „shvatimo“ serijske ubice. Možda ovaj strip, demonstrirajući još jednom da Dark Horse ima možda najbolje uredničke i produkcijske kapacitete u trenutnom američkom izdavaštvu, pomogne da se malo približimo tom shvatanju.

Pročitani stripovi: Pizzeria Kamikaze

Sa zanimanjem sam pročitao grafički roman Pizzeria Kamikaze, verovatno prvi pročitan strip u mom životu a da su ga napravila dva državljanina Izraela. S obzirom na to koliko su Jevreji bili (a i dalje su) važni za razvoj američkog stripa, čovek bi pomislio da ću se ranije sresti sa izraelskom produkcijom ali kombinacija lenjosti i ekstremne lenjosti još jednom se isprečila da zaustavi sasvim razuman životni projekat. Kako god, čak sam i ovaj strip pročitao tek nakon što je, jelte, preveden na Engleski, pa objavljen u Americi, pa onda ponovo skoro deceniju i po kasnije objavljen od strane prestižnog BOOM!-ovog imprinta Archaia Press i urađen i u digitalnom formatu, pa sam onda čekao još par godina i sinoć ga sa zadovoljstvom potrošio. Što kažu ako neće breg Mehmetu onda… ne, čekajte, ovde se breg zaista izrazito trudio, Mehmet je taj koji je ispoljio zabrinjavajuće razmere indolentnosti. Onda je sve u redu.

U svoju odbranu reći ću da sam ja ipak prost čovek, neki bi rekli – prostak, koji se, kad vidi da strip emanira „slajs of lajf“ vajbove (mislim, nije li sumnjivo čim u naslov stavite piceriju? Picerija – slajsovi, SVE SE UKLAPA!!!) i reklamira se rečima „priča o ljubavi, gubitku i bekstvu“, uhvati za (nepostojeći) pištolj i gleda koji prozor da forsira kao odstupnicu kad krenu da lete kuršumi. Mislim, Spajdermen mi generalno daje sve priče o ljubavi, gubitku i bekstvu koje su mi potrebne, PLUS ima MNOGOJAK kostim, hvala lepo!

Čime hoću da kažem da ste VI krivi, jer mi niko nije skrenuo pažnju da je ovo odličan strip. Svakako, ovo jeste jedna meditacija o ljubavi, gubitku i eskapizmu, ima sve odlike proze koju pišu ostareli Gen-Ekseri i prodaju je sredovečnim Gen-Ekserima, ali, ona je i duhovita, lepršava, i uspela je da me lepo zabavi i na intelektualnom i na emotivnom planu. Pa to uopšte nije mala stvar!

Autor scenarija za strip koji je izašao kao petodelni serijal Bipolar u Izraelu još 2004. godine, je Etgar Keret, pisac iz Tel Aviva koji je i na našim prostorima solidno poznat. Kereta smatraju majstorom kratke priče a Laguna na svom sajtu kaže da se njegove knjige najviše kradu po knjižarama i najviše čitaju po zatvorima. Zvuči kao sasvim dubiozna distinkcija koju je neki nadobudni PR profesionalac smislio kako bi uvek imao u šteku spreman saundbajt za svog klijenta, no Keret je svakako jedan od najpoznatijih savremenih izraelskih proznih autora, sa prevodima na nekoliko desetina jezika, scenarijima za film (jednim režiranim filmom, takođe, koji je čak i dobio nagradu u Kanu) i objavljivanjem čak i od strane palestinskih izdavača što je, tvrde, jedinstven slušaj za izraelske autore. Keret je poslednih godina pisao i za televiziju, pa čak i igrao u seriji The Middleman za koju je uradio scenario i potpisao režiju, što je impresivan uspeh za proznog autora koji se otisnuo u drugi medij. No, Keret svakako nema problem sa eksperimentisanjem sa medijima, pa je i ovaj strip o kome danas pričamo primer kako to može da solidno ispadne čak i kada ne napravite nekakvu dramatičnu transformaciju svog pristupa za drugi medij.

Pizzeria Kamikaze je inače i bila prozni rad u svojoj originalnoj formi i zbirku „Pizzeria Kamikaze i druge priče“ je svojevremeno objavila hrvatska Faktura, tako da su svi preduslovi da se čovek unapred upozna sa ovim materijalom bili tu već izvesno vreme.

Crtač na ovom stripu je Asaf Hanuka, jedan od dvojice braće blizanaca Hanuka, a koji se obojica bave crtanjem. Asaf je, barem u stripu, nešto poznatiji od brata Tomera koji je više vezan za film i komercijalnu ilustraciju, a Asafov grafički roman The Realist je pre pola decenije dobio američku Eisner nagradu za najbolji strani strip objavljen u Americi. Nije rđavo za momka koji se takođe prilično široko bavi ilustracijom za različite potrebe i u različitim medijumima. Pizzeria Kamikaze je tako dobar spoj ekspertize dvojice muškaraca od kojih će svaki kasnije imati zaista uspešnu i plodnu karijeru i, možda i svojevrsna „reklama“ za njihove pripovedačke veštine.

Elem, Pizzeria Kamikaze zaista u teoriji nije nešto što bi bilo po mom ukusu. Ovo je lenj, neužurban strip o ljudima koji ne rade bogznašta, koji nema skoro pa nikakav prepoznatljiv zaplet i onda, što je najgore, kada se odlučimo da ipak ima nekakav zaplet i za njega se uhvatimo, on se završi bez „pravog“ raspleta, odlučujući se za jedno finale čiji krešendo kao da ne namerava da ispuca svu municiju što ju je narativ do tog momenta tajno prikupljao, već samo baca nekoliko simpatičnih filozofskih udica i ostavlja nas da zajedno sa protagonistom reflektujemo na ono što je bilo i, možda mislimo o tome jesmo li nešto naučili i postali malo pametniji. Kako sam bukvalno prošle nedelje stenjao i kukao na ime činjenice da se strip Lupus baš tako završava, koristeći čak i fraze „boring man shit“ u diskusiji o ovom uratku, legitimno je reći da sam se malčice prepao samo razgledajući korice Pizzeria Kamikaze i prelistavajući strip čije su table većinski posvećene prikazivanju običnih ljudi koji stoje, smoreni su i nešto pričaju. Imam li ja snage da ovo preguram, pitao sam se, gde je Spajdermen da me uhvati svojom mrežom i izvuče iz nebranog grožđa kad je najpotrebnije?

Srećom, Spajdi ovom prilikom zapravo nije bio neophodan i Pizzeria Kamikaze me je, kada sam zaprvo krenuo da ga čitam, uhvatio na barem dve jake fore: svojom „high concept“ postavkom i jednim kvalitetnim literarnim stilom kojim je sve urađeno.

Pozabavimo se prvo ovim drugim. Pizzeria kamikaze je, recimo, jedan od tipičnih primera „anti-stripa“, odnosno teksta koji je zatim dopunje slikama ali iz koga do neba miriše da je u pitanju originalno bila „suva“ proza i kome ilustrovanje zapravo samo dodaje „slike“, bez nekakvog presudnog novog doprinosa na planu pripovedanja. Uzmimo na primer, scene u prvom poglavlju, Stiff Drinks, gde protagonist stripa, Mordy, sedi u kafani, pije piće, meditira o svom životu, snima ribe unaokolo pa odlučuje se da se ipak drži flaše, ne sasvim siguran da li je to jer još nije preboleo svoju Desiree ili je samo takav karakter. Ovo je skoro potpuno unutrašnji narativ kome slike praktično nisu potrebne i svu informaciju dobijamo već iz teksta, sa Keretom koji efikasno i ekonomično, bez opširnih infodampova predstavlja i Mordyjevo raspoloženje, i opisuje devojku koju ovaj zagleda i njegovu odluku da je pivo u ovom trenutku ipak sigurnija ponuda.

Asaf Hanuka ovo sve ilustruje prateći Keretov tekst, ne dodajući nikakve nove informacije ili nadopunjujući scenaristino pripovedanje nečim svojim, njegove slike su bukvalno prikazivanje onoga što tekst već govori i mada bi ovo u nekom drugom slučaju bilo dovoljno da me isprovocira da šmrkćem i frkćem, u slučaju Pizzeria Kamikaze bio sam zapravo impresioniran kako, uprkos svesti da čitam „anti-strip“, sve to zapravo teče glatko, lako i prijatno.

Taj kvalitetan literarni stil koji sam gore pomenuo odnosi se prvo na Keretov zaista odličan tekst. Originalno napisan na Hebrejskom (Keret, inače, neke od svojih radova piše i na Engleskom), pa preveden za publikovanje na američkom tržištu, ovo je strip koji uspešno prevazilazi činjenicu da je oslonjen na naratora koji nam bukvalno iz prvog lica priča događaje time da je tekst jako efikasan, tečan, i kako sam rekao, ekonomičan. Keret nije „izvorno“ strip autor ali očigledno intuitivno shvata ekonomiju table i pazi na to da svaka odabrana reč ima svoje mesto u narativu, tako da priča teče brzo, lako, sa čitaocem koji tekst usvaja bez napora a Hanukine ilustracije ga prirodno i prijatno uokviruju. Hanuka je svakako solidan u karakterizaciji svojih likova koji su skoro svi odreda socijalno neuklopljeni, pomalo smušeni i bezvoljni srednjeklasni likovi što kapiraju da se mora živeti iako ne vide neki preteran razlog zašto bi to činili.

Tu dolazimo do te prve udice, odnosno „visokog koncepta“ ove priče a taj je da nam je protagonist prepričava iz zagrobnog života. Pizzeria Kamikaze doslovno počinje kadrom iz rake u koju su spustili Mordyja što iz nje meditira o tome da je devojka u koju je zaljubljen, pomenuta Desiree, valjda plakala na sahrani i da je to neka vajdica kad za života nisu imali sreće da zaista budu zajedno.

Ispostavlja se, naime, da zagrobnog života ima ali da umesto nekakvih rajskih vodoskoka ili makar paklenih vatri – ili štaveć služi kao nameštaj u talmudskoj verziji raja i pakla – mesto na kome Mordy nastavlja da „živi“ posle svog samoubistva, najviše liči na, kako on i sam kaže – Tel Aviv. Mordy pronalazi posao u piceriji (iz naslova stripa) i tu gura testo u furunu svakog dana da bi mogao da, pa, eto, dalje živi na mestu koje je, pa, depresivno obično.

Zagrobni život ovog stripa je, dakle, mesto sasvim nalik na moderni svet (ili bar ono kako je moderni svet izgledao početkom stoleća), sa jedinom razlikom što su svi koji naseljavaju tu njegovu verziju u njega stigli posle uspešnog samoubistva. Na stanovnicima se i vidi kako je ko sebi presudio, pa, recimo, Mordyjev cimer i prijatelj Uzi ima na slepoočnici rupu od metka, devojke koje nose duge rukave su verovatno sebi presekle vene itd.

Keret i Hanuka, naravno, u centar priče stavljaju jedno vrlo osetljivo pitanje – malo je društvenih tabua tako snažnih kao što je suicid – i naizgled ga banalizuju: ovo je svet u kome je „a kako si ti sebe roknuo?“ pitanje kojim se započinju konverzacije u kafani, dok će oni u sebe sigurniji insistirati da vam ispričaju zašto su odabrali baš taj način, čak i pre nego što se dobro upoznate. Curt Cobain ovde dobija mali kameo – i protagonist ga doživljava kao iritantnog jer „kad živiš u svetu u koji su svi dospeli tako što su se ubili, smara te da slušaš lika koji je pisao pesme samo o tome kako mu je teško“ – a postoji i televizijski reality show gde parovi koji su se zajednički ubili moraju to da prepričaju ali na zabavan i duhovit način.

Keret i Hanuka ovde biraju očigledno apsurdističku postavku u kojoj je suicid neka vrsta „ponovnog rođenja“ da zapravo uđu u jednu delikatnu analizu depresije i ljudske motivacije da učestvuju u društvu, uspostavljaju socijalne odnose, da se zapravo ičim bave i ikako stupaju u interakciju sa drugima. Neiznenađujuće, iako strip samoubistvo donekle tretira i humoristički (mada ne sa ismevanjem), on nedvosmisleno pokazuje da ono nije „rešenje“ čak i u ovoj postavci gde zapravo dobijate proverbijalnu drugu šansu, a čemu se, kažu ljudi koji se time bave, ono što većina ljudi sa suicidnom ideacijom i istorijom pokušaja samoubistva, zapravo nada.

Utoliko, Pizzeria Kamikaze me pomalo podseća na romane Douglasa Coplanda sa svojim prikazom belih, srednjeklasnih zapadanjaka kojima ništa u životu zaista ne nedostaje – i time nisu idealni protagonisti za prozu kojoj je potrebna drama – a koji proživljavaju svoje tihe agonije, svesni jedne spiritualne i emotivne praznine u svojoj srži. Keret, naravno, pomerajući radnju u taj farsični zagrobni život sebi i Hanuki kreira dovoljan humoristički odmak da strip ima lep, neužurban ali dovoljno vedar ton da zapravo ne potonemo u dubine depresije i besciljnosti zajedno sa njegovim protagonistima i kada Mordy čuje da se i njegova neprežaljena Desiree zapravo takođe ubila, pa odluči da je potraži u svetu za koga zapravo niko ne zna koliki je i koliko ima stanovnika, Uzi će mu se pridružiti u on-the-road avanturi što će ih odvesti na neočekivana mesta i, jelte, navesti i da malo promisle o sebi, svojim motivacijama, svojim (drugim) životima…

Bude to lepo do kraja, Pizzeria Kamikaze svakako nije umušena, dosadna meditacija o tome kako je teško, već relaksiran road-movie u kome par običnih momaka (a posle i više njih, pa i ne SAMO momaka) na jednom ne baš običnom ali zapravo DEPRESIVNO običnom mestu prolaze kroz progresivno sve apsurdnije situacije i dosežu određeni kraj svoje herojske potrage gde su možda malčice pametniji i emotivno ispunjeniji i imaju malo više ideje o tome kako naći smisao u životu, makar i tom zagrobnom.

Težište filozofske upitanosti ovde nije samo na tome zašto se ljudi ubijaju već i zašto žive – uobičajeni odgovori, da su to ljubav, prijateljstvo, osećaj svrhovitosti itd. svakako se mogu primeniti i na Pizzeria Kamikaze, ali kako se to obično kaže, nije sve u destinaciji, nešto je i u samom putovanju, pa kako je ovo i doslovno „on the road“ narativ, sa olupanom Folksvagen Bubom kojoj ne rade farovi i mladićima koji se trude da se napiju jedući sladoled sa šerijem, Keret i Hanuka kreiraju pregršt uspelih scena koje su uglavnom reflektivne, bez puno akcije ali sa dobrom interakcijom između unutrašnjeg života naratora i progresivno sve začudnijih događanja u spoljnjem svetu.

Začudnijih, ali ne i dramatičnih. Ovo je strip lišen drame, lišen jakih emocija, koji ih se u neku ruku i stidi, usklađujući se sa svojim protagonistima koji su svi, ne zaboravimo, na ovo mesto dospeli jer nisu bili uspešni u navigiranju lavirinta socijalnih odnosa u svom prvom životu do mere da su rešili da sebe nasilno uklone sa lica sveta. Iako su svi u „novom“ svetu izvršili samoubistvo, mnogi od njih nisu u stanju da zaista psihološki pobegnu od stigme koju ono nosi, ali priča nam pokazuje i ekscentričnije likove i situacije u kojim ljudi, konačno oslobođeni tereta strašne odgovornosti što su ga nosili sa sobom sve do prerane smrti, mogu da budu srećni.

Pizzeria Kamikaze, ponovo, na kraju ne daje neke specijalno nove odgovore – ljudi će zaista sreću naći ako mogu da osete ljubav (da im se daje i da je pružaju), da provode vreme sa sebi dragim osobama i da rade nešto svrhovito, makar to bilo pečenje pica, i ovo je onoliko srednjeklasno-belo-buržoaski zaključak narativa koliko je na današnjem nivou nauke i tehnologije moguće postići, ali Keret i Hanuka do njega dolaze uspevajući da u čitaocu razviju empatiju i simpatiju spram likova koji, ponoviću, nisu posebno zanimljivi, nisu mnogo harizmatični i upadljivi su prevashodno po tome koliko su obični i koliko malo zapravo traže od života u kome možda i ne primećuju koliko mnogo imaju. Marksista u meni bi trebalo da besni i da se ljuti, ali ovo je dobro ispričana priča (u kojoj je jedan od ključnih likova mačor koji (možda!) govori) gde prepoznajemo da smo zapravo i mi sami na korak ili dva da budemo na identičnom mestu na kome se nalaze i likovi, da vodimo skoro identične razgovore, nalazimo skoro identične izgovore, imamo skoro identične ambicije.

Ta životnost likova i njihovih narativnih lukova odrađuje puno posla ovde jer Keret, insistirajući da on praktično nikada ne piše prenoseći događaje iz života, mnogo više ide na logiku sna i slobodnije asociranje simbola da nam na kraju ponudi priču koja je iznenađujuće topla i optimistička, pogotovo s obzirom da se bavi samoubicama koje, na kraju, ne doživljavaju neko dramatično prosvetljenje.

Hanukin prijatni, evokativni crtež je, uprkos tome da nema preterano značajnu pripovedačku funkciju, svakako važan u kreiranju te kombinovane atmosfere običnosti i sna u kojoj na kraju shvatamo „poente“ a bez toga da su nam eksplicitno objašnjene, dok je kolor Dana Jacksona, urađen ekskluzivno za Archaiaino izdanje funkcionalan, mada izrazito nenametljiv sa smirenim tonovima i malo dinamike, kako bi bio u skladu sa atmosferom stripa. Leterer Deron Bennett svakako treba da bude prepoznat na ime uspelog razmeštanja Keretovog teksta po stranici tako da ništa ne izgleda pretrpano, te da se Mordyjevi monolozi koji čine najveći deo teksta, čitaju lako i prirodno, bez napora. Dijalozi su nešto drugačija priča, sa nešto manje čitkim kurzivom ali kako ih u stripu ima izrazito malo, ovo nije problem.

Pizzeria Kamikaze je iznenađujuće prijatan strip s obzirom da je u pitanju, kako već rekoh, anti-strip koji u središtu ima jednu sumornu temu a poente koje nalazi su izrazito sitnoburžoaske. To je valjda najbolji dokaz koliko je u umetnosti važan izraz i da tema čini samo polaznu tačku u kreiranju nečeg što će na kraju biti delo koje drugi treba da konzumiraju. Od ovolikog pominjanja picerija sad mi se i prijela pica pa ćete me izviniti dok zvrcnem Mileta i poručim jednu Margaritu. Bon apetit.

Pročitani stripovi: The Island of Dr. Moreau

Pročitao sam The Island of Dr. Moreau, strip-adaptaciju čuvenog romana H.G. Wellsa a koji je 2019. godine u dva dela izdao američki IDW, no sam ja ovom prilikom čitao kolekciju izašlu prošlog Aprila, a koja pored svog sadržaja iz dve originalne sveske dodaje i bonus u formi praktično kompletnog stripa samo u olovkama, bez tuša, oblačića, titlova i kolora, a kako bi crtači mogli da gledaju i uče od jednog od velikih savremenih majstora zanata – Gabriela Rodrigueza.

Rodriguezov partner na ovom projektu bio je lično IDW-ov osnivač, Ted Adams. Adams je firmu koju je osnovao sa nekolicinom ortaka i u kojoj je bio CEO zvanično napustio 2018. godine ali je ovo očigledno bio projekat rađen iz ljubavi pa je urađen bez kompromisa i sa visokim kvalitetom produkcije na koji nas je, uostalom, IDW i navikao.

Rodriguez je, naravno, veliki deo svoje reputacije i slave stekao crtajući IDW-ov serijal Locke & Key sa scenaristom Joeom Hillom, sinom, jelte, Stephena Kinga ali i vrlo sposobnim piscem i scenaristom. Locke & Key je bio jedan od najboljih horor-stripova urađenih u ovom stoleću i mada je iz njega nastala relativno mlitava TV-serija, nema sumnje u to da su njime Rodriguezove crtačke veštine predstavljene u izvanrednom svetlu pa je i rad na Wellsovoj adaptaciji za njega bio neka vrsta počasnog kruga.

Adams i Rodriguez su pre pokretanja ovog projekta diskutovali otome koji roman iz klasične ere viktorijanske fantastike da zapravo odaberu za adaptaciju. Pored Wellsovog Nevidljivog čoveka, u kombinaciji je bio i Verne sa 20.000 milja pod morem i, evo, malo se stresam od pomisli na to kako bi Rodriguez crtao Nautilus i čudesa podmorskog sveta. Dobro, možda jednog dana… Ostrvo Doktora Moroa, odabrano na Adamsov predlog je svakako bio dobar izbor ne samo zbog prilike da sjajni crtač oživi na papiru košmarne himere koje će etički-deficitarni biolog/ hirurg  kreirati u svojoj potrazi za „unapređenim“ čovekom, već i zbog jedne šokantno sveprisutne relevantnosti ovog narativa. Wellsov roman je izašao pre 125 godina ali ne samo da njegove teme ne deluju zastarelo, nego su, sa svojevrsnom renesansom koju fašizam i etnonacionalizam trenutno proživljavaju i kojekakvim suverenističkim dimnim zavesama koje pokušavaju da ih prikriju, solidno dobile na značaju u novom stoleću. Metafora o visokoobrazovanom „Doktoru“ koji unapređuje zveri putem vivisekcije i pretvara ih u ljude, namećući im zakon što treba da ih očoveči a koga će one ponavljati kao mantru, u sujevernom strahu od kazne i stalnom rascepu između svojih urođenih nagona i prisilnog, stihijskog projekta „socijalizacije“ je toliko moćna i danas da je vrlo malo čudo da smo u poslednjih četvrt veka imali nekoliko bioskopskih verzija i nastavaka ove priče, uključujući svakako poslednji veliki juriš Marlona Branda na ketering dostupan diljem holivudskih setova iz 1996. godine.

Ovaj roman je toliko puta bio adaptiran, obrađivan, omažiran i „nastavljan“, u praktično svim zamislivim medijima, da je zapravo priličan izazov smisliti kako da se tako nešto uradi ponovo a da se pronađe svež, do sada neisproban ugao gledanja na priču i njene likove. Adams i Rodriguez, a na Rodriguezovu sugestiju, kao prvu i najočigledniju promenu uvode novu protagonistkinju. Umesto Edwarda Prendicka koji je bio narator romana, sada imamo Ellen koja je, poput samog Edwarda obrazovana i u stanju da razmišlja i o biološkim ali i o etičkim implikacijama eksperimenata što se izvode na ostrvu. Rodriguez veli da mu je inspiracija za ovo došla iz razmišljanja o samom Doktoru Morou kao o nekakvoj emanaciji muške fantazije o moći i dominantnosti, sa svim tim motivima nauke upregnute u (praktično nasilno) unapređivanje životinja da budu ljudi a što se svakako uklapa u ono kako je krajem devetnaestog veka doživljavano prosvetiteljstvo i „primenjena nauka“ od strane ne beznačajnog dela zapadne populacije.

Dok je jedna od fundamentalnih tema ove knjige empatija prema drugima a koju protagonistkinja stripa, Ellen vrlo prirodno razvija, prelazeći put od zgroženosti bićima koja u njoj izazivaju uncanny valley efekat i razne druge emocije na spektru od sažaljenja do gađenja, ovo stripovsko čitanje uspeva, velikim delom zahvaljujući Rodriguezovom crtežu da zaista ponudi i nove uglove gledanja. Wells je svakako svojim romanom predvideo zastrašujuće eksperimente koje su nacistički naučnici vršili u logorima, kao i recitovanje zakona kao pesmice u jednoj fuziji religijskog i svetovnog pristupa inženjeringu društva (a koje će biti svojstveno mnogim totalitarnim sistemima u dvadesetom i dvadesetprvom veku, sa teističkim i ateističkim, levim i desnim predznacima), no način na koji Rodriguez crta stvorenja koja nastaju Moreauovim eksperimentisanjem, način na koji je svako različito od svih drugih, ali tako da dele jedno vrlo izraženo iskustvo u kome se mešaju agonija i nerazumevanje onog što im se dešava – a neki prave ozbiljan napor da to razumeju dok su drugi prkosno buntovni i ne žele da se odreknu svoje prirode – iskombinovan sa triom belih likova koji su im „prirodno“ nadređeni svemu daje jaku crtu kritike kolonijalne istorije zapadne, u ovom konkretnom slučaju anglofonske civilizacije i njenih zaklanjanja iza rerligije, božije misije, a zatim humanizma i želje da manje razvijenima od sebe pomognu tako što će ih učiniti sličnijim sebi.

Da se to u ovom stripu dešava kroz scene zastrašujuće vivisekcije, hirurških zahvata na živim, zdravim jedinkama koje su posle svega nepovratno „pokvarene“ iako Moreau stalno ponavlja da želi da ih „vozdigne“, a ispraćeno je kultističkim ponavljanjem zakona koji insistiraju na tome da je životinjsko ponašanje ne samo dostojno prezira već i kazne, i prizorima belih, zapadnjačkih osoba koje na kraju dana svoje „podanike“ podučavaju i kažnjavaju bičevima – to sve Adamsovom i Rodriguezovom stripu daje vrlo dobrodošlu dimenziju istorijskog pozicioniranja narativa u epohu koja sa kolonijalnim praksama i idejama ni izdaleka još nije bila raskrstila bez obzira na ponos prosvetiteljskom erom, koja je sto godina ranije dovela Evropu (ali i Ameriku) u moderno dobra.

Sam kraj stripa je za nijansu „mekši“, empatičniji od Wellsovog originala, sa pričom koja je svakako morala biti kondenzovana da bi stala na 48 tabli ali i finalnom scenom u kojoj Ellen pokazuje volju i istrajnost da pomogne u ispravljanju nepravdi i zločina nanesenim životinjama na Morovom ostrvu, a što, naravno, jako odstupa od originalnog predloška koji je bio mnogo pesimističniji i odlikovao se izvesnom horor-dimenzijom.

No, ovaj strip nije zaista horor i on iz Wellsovog originala upravo izvlači elemente koji se prevashodno tiču načne fantastike, posmatrajući naučnu i sociološku ambiciju kao opasna oružja u rukama onoga ko već po prirodi stvari ima svu moć na svojoj strani. Rodriguez i Adams ne pokušavaju da na silu dovedu ovaj strip u moderno doba niti da ga uklope u sve metafore 21. veka, shvatajući da je njegova osnovna priča, ona o eksploataciji slabijih, skrivenoj iza parola o unapređenju i vozdizanju ne samo aktuelna i danas već i, praktično, univerzalna u modernijoj istoriji čovečanstva.

Adams iznenađujuće malo interveniše u tekstu i dijalozima koji su, tamo gde ima potrebe da ih bude, najvećim delom preneseni direktno iz Wellsovog romana. Ovo je svedočanstvo poštovanja prema izvorniku, ali i podsećanje da je Wells bio pisac zapravo zagledan u budućnost, bez želje da se uklapa u preovlađujuće stilske i žanrovske forme svog vremena, stvarajući  dela koja će u ogromnoj meri biti odgovorna za stvaranje žanra naučne fantastike onako kako ga tradicionalno prepoznajemo.

Dijalozi zbog toga imaju osoben karakter, sa ekscentričnim, karakternim izražavanjem Doktorovog pomoćnika Montgomeryja čija karakterizacija ovde dobija i sasvim prirodan dodatak u vidu dugo potiskivane seksualne želje koja, naravno, dobija neprijatnu formu kada se na ostrvu pojavi mlada žena koja, jelte, ne može da ga napusti. Adams i Rodriguez sve ostavljaju samo na nivou dijaloga i Montgomeryjevih pičkopaćeničkih aluzija tako da strip ne odluta predaleko od osnovnog zapleta ali da podvuče tu pomalo patološku crtu situacije u kojoj dva muškarca, zarad „nauke“ i viših ciljeva sede na ostrvu i rade životinjama užasne stvari.

Grafički, ovo ne samo da je strip koji demonstrira koliko je Rodriguez svestran crtač već je i svojevrstan spektakl. Sam Gabriel primećuje da je među Wellsovim knjigama ova možda sa najviše „fizičke“ akcije u kojoj protagonist direktno učestvuje (uz mogući izuzetak Nevidljivog čoveka) pa je i rad na tome da Ellen zaista postane deo ostrva i da čitalac zajedno sa njim otkriva njegove tajne, strašne prizore ali i konačnu empatsku sponu sa bićima koja nisu tražila da budu vozdignuta nešto u čemu crtač očigledno uživa.

Svakako treba primetiti kako Rodriguez, po vokaciji arhitekta i neko ko se sa Locke & Key proslavio upravo na ime opsesivno detaljnog, impresivnog arhitektonskog osmišljavanja gotske kuće u kojoj se većina priče događa, ali i dizajna različitih ključeva i drugih predmeta od važnosti, ovde uopšte ne pokušava da se osloni na ove svoje jake strane. The Island of Dr. Moreau je u ovoj izvedbi priča koja se pre svega dešava u eksterijerima, na ostvru koje ima vrlo malo struktura podgnutih ljudskom rukom i ogroman deo Rodriguezovog napora uliven je presvega u karakterizaciju ljudskih likova a zatim davanje karaktera i unutrašnjeg života i onim poluljudskim, bestijalnim ali na kraju dana jednako živim i empatije vrednim likovima. Neke od njegovih kreacija ovde, kao čovek-leopard koga Ellen sreće bez najave, ništa ne sluteći, ali i tužni čovek-slon, su fantastične, i izazivaju i u čitaocu koktel emocija (gađenja, sažaljenja ali i divljenja) koje proživljava i sama Ellen.

Sa druge strane, ovaj strip je karakterističan po tome da je praktično ceo (sem dve-tri table) predstavljen u dvostranim spleš kompozicijama, stavljajući ucentar jednu veliku sliku koja prelazi na obe strane, i nekoliko manjih oko nje. Ovo scenama u stripu daje jedan raskošan, monumentalan izgled a da Rodriguez ne gubi korak u pripovedanju i umešno vodi oko čitaoca po stranici da mu obezbedi tu sekvencijalnu naraciju po kojoj je strip poznat. Adams sam kaže da je uživao radeći strip Marvelovim metodom gde je crtač na sebe preuzeo praktično kompletnu tehnologiju pripovedanja, sa scenaristom koji će posle samo upisati dijaloge tamo gde je to potrebno, a ukazujući i da za veliki broj scena tekstualna deskipcija nije ni bila nužna jer su Rodriguezova rešenja vrlo jasna, vrlo kinematska kada je to potrebno, sa dinamičnim korišćenjem malih panela oko jedne velike slike. Ako poredimo ovaj strip sa Locke & Key, pored toga što je kolor Nelsona Daniela svakako življi i evokativniji, svakako može da se primeti koliko je crtež dinamičniji, delom na ime tanjih linija i užurbanijih kompozicija stranica, ali delom svakako i u samom sadržaju scena koje su emotivne, energične, često i akcione, iako, naravno, ovo nije stvarno „akcioni“ strip.

Rodriguez je naravno perfekcionista koji načelno ne zna za podelu prioriteta po planovima pa su mu crteži izuzetno oštri i puni detalja, i napred i u pozadini, ali ovde je svakako postignut jedan likovni sklad sa velikim kompozicijama koje će često imati i desetine likova ali koje neće delovati ni pretrpano ni nefokusirano, uvek sa jasnim geometrijskim pravilnostima i linijama-vodiljama za čitaočev pogled.

Rodriguez naglašava da mu je ideja za to da čitav strip bude urađen u spleš-stranicama došla nakon čitanja strip-adaptacije filma Petera Hyamsa, Outland, a koji je uradio legendarni Jim Steranko. Steranko je takođe čitav film spakovao u vitkih 48 strana, a Rodriguez naglašava da je odluka da svaka strana bude spleš podrazumevala i odlučivanje o tome koji je element kompozicije onaj najvažniji i zašto ga treba naglasiti čitaocu na račun drugih.

Sve u svemu, The Island of Dr. Moreau je u ovoj verziji vrlo lepo zaokružena priča koja jeste namenjena poznavaocima Wellsovog romana – sa tim svojim blagim odmacima od zapleta, humanijim zaključkom, tematskim produbljivanjem – ali se pre svega čita kao izuzetno lep strip gde uz Rodriguezov izuzetni rad i Danielov savršeni kolor ide i veoma dobar letering Robbieja Robbinsa. U globalu, ovo izdanje podvlači prirodu stripa kao posebnog medija i uz Rodriguezovo vrhunsko pripovedanje koje predvodi orkestar vrsnih profesionalaca, podseća da je reč o formi u kojoj je maltene sve moguće.

Pročitani stripovi: Tyler Cross

Moja glad za dobrim noir stripovima morala me je jednom odvesti izvan Amerike, pa sam tako pročitao dugo odlagana tri albuma* cenjenog francuskog neo-noir serijala Tyler Cross a koji su proizveli scenarista Fabien Nury i crtač Brüno.

*od kojih je treći, zapravo, barem na Engleskom jeziku objavljen u četiri dela, emulirajući „normalne“ američke stripove od dvadesetak i kusur strana

Nury je prilično poznat scenarista „novije“ generacije (mislim, rođen je 1975. godine a ja to računam u takoreći piletinu…) sa solidno širokim poljem delovanja, računajući i istorijske stripove, rad na spinof epizodama kultnog serijala XIII, ali i sa dosta izraženim interesovanjem za američki strip i za njega tipične žanrove. Jedan od Nuryjevih ranijih radova – u saradnji sa Xavierom Dodsonom – a pod naslovom W.E.S.T. crtao je cenjeni američki autor i višestruki osvajač Ajznerove nagrade, John Cassaday, a njegov hit-strip, The Death of Stalin je kasnije prilično uspešno prebačen i na veliko platno sa filmom iz 2017. godine u kome Steve Buscemi glumi Hruščova a Michael Palin Molotova.

Hoću reći, Nury je u neku ruku jedan od onih Francuza koji vole Ameriku, njene žanrovske radove i imaju ambiciju da se u njima okušaju pa je Tyler Cross jedan ogledni primer kako to izgleda kada dva Evropljanina (Brüno je rođen u Nemačkoj ali odrastao u Francuskoj) dohvate jedan, mislimo mi, tipično američki žanr. Spojler: izgleda, na momente, prilično nelagodno.

Naravno, ne bi bilo fer insistirati na tome da samo Amerikanci mogu ili smeju da pišu, crtaju ili snimaju mračne, gritty krimiće u kojima praktično nema pozitivaca i razlike između likova su u nijansama – u najboljem slučaju – sive boje. Francuzi svakako imaju svoju tradiciju krimi-žanra i Nury i Brüno su kvalitetni profesionalci, no svakako treba imati na umu da je Tyler Cross praktično njihov maltene fan-fiction omaž kultnim krimi-romanima iz serijala Parker Richarda Starka (a što je najpoznatiji pseudonim Donalda E. Westlakea) kojih je Stark napisao čak 24, a što je činilo najveći deo njegovog opusa i u velikoj meri definisalo američlki krimić u posleratnom periodu. Parker je dobio i svoje ekranizacije, a u stripu smo pre otrprilike jedne decenije imali cenjene adaptacije četiri romana o Parkeru a koje je uradio pokojni, legendarni Darwyn Cooke. Romane o Parkeru odlikuje glavni junak koji je kriminalac gotovo bez ikakvih kočnica, cenjen zbog svoje efikasnosti ali praktično sasvim bez prijatelja ili, uopšte vidljivih emocija, sa etičkim kodom koji se najpre tiče profesionalizma i reputacije, a najmanje empatije.

Tyler Cross je praktično prepisan Parker na ovom nivou a smeštanje radnje stripova na jug Sjedinjenih američkih država pedesetih godina prošlog veka još više podvlači sličnost sa Starkovim romanima. Nisam siguran koliko je Starkovih romana o Parkeru prevedeno i publikovano na našim regionalnim jezicima, ali prvi grafički roman o Tyleru Crossu, Black Rock iz 2013. godine (na engleskom ga je izdao Titan Comics 2015.) je očigledno naišao na plodno tlo na Balkanu pa su ga izdali i domaća Padora i zagrebačka Fibra. Naredne dve priče o Tyleru Crossu, Angola (koja se, da ne bude zabune, dešava u istoimenom zatvoru u Luizijani, a koji važi za najveću maximum security kaznionicu u SAD) i Miami su objavljene nešto kasnije ali koliko znam nisu kod nas prevedene i objavljene. Što je možda i šteta jer su Nury i Brüno u kasnijim pričama unapredili pripovedanje i kreirali složenije, pa možda i višeslojnije narative od Black Rock.

Generalno, tri priče o Tyleru Crossu imaju jedan jasan zajednički kostur a koji je, da bude jasno, dobrim delom preuzet iz romana o Parkeru – svuda su u pitanju veliki kriminalni „poslovi“ koje karakteriše velika potencijalna zarada ali i veliki rizik, u koje titularni (anti)heroj ulazi sa svešću da može da mu bude poslednje ali i da ionako nema šta drugo da radi u životu jer mu je kriminal poziv i profesija, svuda planovi izlete sa šina posle određenog vremena i Tyler se nađe u nebraom grožđu iz koga treba da se vadi snagom volje, željeznom disciplinom i pomanjkanjem ikakvih skrupula u pogledu manipulisanja ljudima.

Tako se u prvoj priči Cross zatiče u gradiću u Teksasu sa 17 kilograma mafijaškog heroina u torbi i bez dovoljno para da stigne do neke civilizovanije sredine – svestan da što duže vremena provede u mestu kojim drma lokalna porodica naftaških siledžija, to je rizik da nastrada veći. Naravno, problemi nastaju zbog jedne žene koja treba da se uda ali onda više nije sigurna… Druga priča, u zatvoru Angoli je praktično omaž jednom od meni najomiljenijih Hermannovih stripova, epizodi „Pakao Suong-beja“ iz njegove saradnje sa Gregom na serijalu Bernard Prince, sa nemogućim bekstvom iz nezamislivo paklenog zatvora kojim upravljaju sadistički i potpuno korumpirani činovnici, dok je treća, Miami, najkompleksniji narativ o preplitanju preduzetničkih manipulacija i mafijaških ambicija u Majamiju krajem pedesetih.

Ova poslednja ima možda i najveću ambiciju kada priča o sociopolitičkim temama, pokazujući transformaciju Majamija i Floride generalno u turističku destinaciju za radnike i pošteni inteligenciju nasuprot ideji da tu treba da odmara i uživa samo elita i Nury ovde kreira i višeslojnije likove koji imaju složenije motivacije, te ambicije koje nisu isključivo oportunističke. U poređenju sa Miami, prethodne dve priče imaju vrlo crno-beo, vrlo stereotipno „žanrovski“ odnos prema društvenim temama kojih se dotiču, sa pojednostavljenim psihologiziranjem i jednom nihilističkom crtom u prikazivanju rasnih i klasnih odnosa.

Naravno, ja nisam sad nešto kao gadljiv ni na žanrovske stereotipe ni na nihilizam i sasvim je prihvatljivo da strip ima u svojoj srži taj „equal opportunity hater“ senzibilitet gde će sa jedne strane prikazivati duboko ukorenjeni rasizam i u društvu i u institucijama a sa druge bez uvijanja i nekakvih ružičastih naočara predstavljati predstavnike manjina kao društvenu marginu koja nije imanentno plemenita ili kreativna. Ovo jeste sasvim osvežavajuće u odnosu na američke kreacije gde je praktično refleks da se manjine prikažu kao nužno socijalno naprednije od svojih tlačitelja, što, da ne bude zabune, svakako spada u pristup koji ja podržavam iz sve snage, samo kada je to i jedini pristup dolazimo do brzog kreiranja klišea „plemenitog divljaka“ a koji ni sam nije poželjan. Utoliko, sam Tyler Cross, koji nije rasista i koji sarađuje i sa Kubancima i sa Italijanima i sa Afroamerikancima kako i koliko mu to odgovara deluje kao nosilac libertarijanskog barjaka – čovek takoreći slep za boje koji gleda svoja posla i svoj interes.

Naravno, problem sa samim likom Tylera Crossa je što ga gotovo i nema – onako kako ga Brüno crta kao naglašenu konturu i jedva nekoliko prepoznatljivih crta na licu, tako ga i Nury sastavlja od pregršti „parkerovskih“ klišea, bez mnogo ličnosti. Cross je u ovim stripovima vozilo ispunjeno željeznom voljom i sposobnostima da preživi i hladnokrvno žrtvuje druge da bi pretekao, ali ne samo da čitalac ne dobija nikakvu kompenzaciju u nekakvim iskupljujućim elementima ličnosti (imao je teško detinjstvo, ili ima dete kome bi da ostavi pare za bolji život ili već nekakav treći kliše žanra) već ne dobija zaista ni uvid u to šta bi bile Crossove motivacije da se bavi ovim čime se bavi i prolazi kroz pakao iz priče u priču. Niti je to ljubav, niti udobnost, niti nekakva žeđ za bogaćenjem ili moći – Tyler je, a što je prilično pogubno za protagonistu neo-noir radova ma kog žanra, lik sasvim bez strasti, dakle ne neko ko strast ove ili one vrste prikriva iza ledene krinke nezainteresovanosti, kako je ne bi iskoristili protiv njega, već neko ko nema nikakvu vidljivu motivaciju da radi išta.

U tom smislu, Tyler Cross je jedna prilično zjapeća rupa u centru ovih narativa i Nury i Brüno se trude da je ispune na različite načine. Jedan od tih načina je Nuryjeva naracija „iz offa“, kroz titlove, kojom sa pozicije sveznajućeg ali svakako zainteresovanog pripovedača daje kontekst, ali i opisuje unutarnje živote likova. S obzirom da veliki, možda i neočekivano veliki delovi narativa otpadaju na druge likove koje gledamo na drugim mestima i saznajemo puno toga o njima, ali i lokalnoj istoriji i situaciji, rekao bih da kombinacija Nuryjeve tekstualne ekspozicije i Brünovih montaža funkcioniše sasvim solidno. Naravno, opravdano pitanje je koliko je ovo potrebno. Strip odlazi u jako velike tangente dajući nam stranice i stranice likova koji nam pričaju svoje dugačke priče, sve to izvedeno sasvim solidno na zanatskom nivou, ali uz prilično sitnu konačnu isplatu. Istorijat, recimo, knjigovođe koji radi u zatvoru u epizodi Angola je zanimljiv sam za sebe ali nam na kraju dana pruža gomilu sasvim nevažnih informacija u pogledu njegove uloge u narativu koji je ovde nominalno „glavni“.

Ovo je, sasvim moguće, stvar ukusa i možda sam ja samo izbaždaren da razmišljam u kraćim narativima (evropski album generalno ima 48 strana, a priče o Tyleru Crossu skoro dvostruko više) gde se svaki panel gleda i prostor na tabli se krvavo osvaja – moguće je da drugi čitaoci ove opširne tangente posmatraju drugačije i vide ih kao lepo obogaćivanje glavnog narativa. Meni su svakako remetile ritam stripa i samo, kada bismo se vratili na samog Tylera, čoveka čiju prošlost niti motivacije, paradoksalno, uopšte ne znamo, podvlačile taj problem sa protagonistom.

Nury  svakako osmišljava složene kriminalističke zaplete u kojima uglavnom loši ljudi otimaju bogatstva od još gorih, a što je sasvim korektan kontekst u kome je korišćenje prilike da se nešto kaže i o istoriji, društvenim okolnostima ili politici opravdano. Kako sam već rekao, priča u Majamiju je ovde možda najzanimljivija jer se ne bavi „običnim“ kriminalom i pokazuje veze mafije sa legitimnim poslovima kao i jedan interesantan prelomni trenutak u evoluciji industrije usluga.

Takođe, na mikroplanu, pripovedanje je solidno. Brüno svakako nije crtač koji će svakome biti po volji – na internetu sam video i reakcije na Tyler Cross koje vele da je crtež „odvratan“ – on ima tendenciju da lica crta izuzetno pojednostavljeno, generalno ne voli da senči, pozadine crta samo kad mora, ali Brüno je i jako dobar u pripovedanju dajući nam sasvim „filmsko“ kadriranje i montažu, predstavljajući veliki raspon lokaliteta i atmosfera, sa vrlo solidnim stilizacijama kada je to potrebno (recimo u scenama akcije) i pristojnim atmosferama kojima doprinosi i prilično uzdržan kolor Laurencea Croixa. Brüno svakako i kapira noir crtajući muške konture u odelima i ženske obline sa jednim razumevanjem za seksepil žanra.

No, ovde svakako postoji i problem upadljivo seksističkog, mizoginog predstavljanja žena, a za koji sam se, kada sam se o njega spotakao u prvoj priči, se ponadao da je samo incident. No, nije.

Noir, naravno, ima svoju porciju „ugrađenog“ seksizma, seksualizovanja nasilja itd. ali novi radovi u ovom žanru umeju da se sete i da su klasični noir radovi ovo balansirali prikazom snage i na strani žena.* Tyler Cross ovo uglavnom propušta sa vrlo seksualizovanim, vrlo fetišističkim prikazom nasilja i dominacije nad ženama a koje, često, gledamo baš počinjene od strane glavnog junaka. U tom smislu se vraćamo na ideju da nije problem što je Tyler Cross psihopata – a jeste – već što je psihopata bez motivacije za koga, barem ja nisam uspeo da se vežem. U tom smislu ne bih imao problem sa stripom koji fetišizuje nasilje, ili ponižavanje žena ako bi to bilo izvedeno na jedan, jelte, umetnički kreativan način koji nešto govori o nama, o društvu, o ljudskoj rasi itd., dakle nešto što bi pored površne dimenzije fetiša imalo i dublju dimenziju poopštavanja i simbolike. Tyler Cross uopšte ne sugeriše da ovako nešto ima pa su scene u kojima vidimo žene naterane da rade stvari protiv svoje volje utoliko gore od scena gde gledamo muškarce naterane da rade stvari protiv svoje volje jer je to prikazano sa nedvosmislenim seksualnim nabojem. Tek u trećoj priči kao da se pokušava naći balans, prikazujući i „snagu“ ženskog lika ali ovo stiže posle velikog broja strana čiste eksploatacije.

*naravno, kada autor ne zna šta bi tačno bila ta snaga, dobijamo sramotu poput kasnijih nastavaka Millerovog Sin Cityja

Ponovo, ne kažem da sam univerzalni čitalac i svakako će neko ovo i čitati kao „čistiju“ eksploataciju i to mu neće smetati.

Kako god da se okrene, Tyler Cross mi je bio zanimljivo iskustvo, sa puno energije i kreativne ambicije, ali i podsećanje da kreirati moderne radove u žanru starijem od pola veka nije baš ni tako jednostavno bez obzira što se čini da su sve tajne zanata odavno otključane. Ovaj strip je pomalo razapet između otvorenog omažiranja Starkovih romana i uvođenja „svojih“ elemenata koji ne sede sasvim udobno u kombinaciji i nadam se da će Nury i Brüno imati prilike da još rade sa ovim protagonistom jer će to biti prilika da izgrade više njegovog karaktera i daju preko potrebnu crtu originalnosti jednom pristojnom ali decidno „B“ čitanju noira.