Pročitani stripovi: Old Haunts

Iako sam juče imao neke pomalo neprijatne reči za „glavni“ strip-serijal izdavača AWA, The Resistance, to me nije sasvim pokolebalo u čitanju njihovih drugih izdanja. Old Haunts je petodelni kriminalistički serijal koji je izlazio između Juna i Oktobra prošle godine ali je kolekcija stigla tek polovinom Februara (a digitalna kolekcija još kasnije) pa je to poslužilo da malo zalečim ljute rane i poradujem se brutalnom, mračnom krimi-stripu sa elementima halucinantnog horora koji možda ne izmišlja toplu vodu niti radi nešto bogznašta novo u svom medijumu ali je u pitanju jedan častan žanrovski rad koji i svoje stereotipe iznosi sa sigurnošću i pruža sasvim opipljiv vizuelni užitak.

Iako se u AWA nastupima u javnosti čulo da će The Resistance biti neka vrsta uokvirujućeg narativa za ostatak AWA „univerzuma“, mada bez forsiranja da se sve mora uklapati u jedinstvenu priču do najsitnijih detalja, Old Haunts zapravo nema nikakve veze sa The Resistance i, koliko ja mogu da kažem, događa se u sasvim odvojenom, sopstvenom univerzumu, baš kao što je bio slučaj i sa serijalom Red Border o kome smo pričali pre neki mesec. Ovo svakako pozdravljam jer, kako rekoh, The Resistance mi se nije posebno dopao, a ideja da imamo izdavača koji će biti zadovoljan da publikuje kriminalističke miniserijale što neće morati da dele univerzum i uklapaju se sa tuđim kontinutitetom je meni, naravno, vrlo primamljiva. Vertigo Crime je bila najbolja stvar koju je Vertigo radio u prošloj deceniji na kraju krajeva i ako možemo da dobijemo nešto slično kod nekog drugog, ja sam za.

Naravno, ovo što sam do sada pročitao a što je izašlo za AWA nema ambiciju da bude deo nekakvog „novog talasa“ krimi-stripova, ali kako ozbiljni krimići za druge izdavače izlaze sporadično (malo BOOM!, malo Image, malo Dark Horse itd.) svakako treba pozdraviti da se pojavljuje još jedna firma koja u prvi plan stavlja jedan srazmerno zreliji, kako rekosmo, „odrasliji“ imidž stripa a koji je prikladan baš za ovaj žanr.

Old Haunts su zajednički pisali Ollie Masters i Rob Williams. Masters je bio deo pretposlednjeg juriša Vertiga na barikade, sa serijalom The Kitchen iz 2015. godine a koji je bio njegov prvi ozbiljniji rad za mejnstrim izdavača i krimi-priča o tri supruge irskih mafijaških bosova iz njujorške Paklene kuhinje koje, nakon odlaska njihovih muževa na robiju, same počinju da se ozbiljnije bave zločinom. Iako se ovaj strip ne smatra nekim značajnijim Vertigovim proizvodom, možda će vas iznenaditi da čujete da je 2019. godine uspešno ekranizovan i mada je i sam film dobio dosta loše ocene, cela ta priča svedoči o tome koliko je Holivud žedan „sadržaja“ koji je neko drugi već pripremio i zapakovao. Čak je i drugi Mastersov krimi-strip iz te godine, Snowblind, izašao za BOOM! Studios uspeo da stigne do nekakve preprodukcije za ekranizaciju pa me svakako ne iznenađuje da vidim ovog momka na spisku autora koji rade za AWA gde se ta ambicija ka sinergiji medija prosto da namirisati u zraku.

Sa druge strane, Britanac Rob Williams je meni već prilično omiljeni lik, sa odličnim radovima u poslednjih nekoliko godina za DC (notabilno na Martian Manhunter i Suicide Squad), ali i vrlo solidnim serijalom iz kasne Vertigo-ere, Unfollow. Ovaj poslednji je i nešto najbliže krimiću što sam čitao od Williamsa – mada je više u pitanju, er, sociološki triler? – i sadrži tu kombinaciju tvrdokuvane naturalističnosti sa fantazmagoričnim, simboličkim elementima a koju zatičemo i u Old Haunts.

No, iako su imena scenarista svakako ono što mi je privuklo pažnju, činjenica je i da sam uz Old Haunts uživao najviše na ime crteža koji je delo Laurencea Campbella. Campbell je, kao i Williams, Britanac i  2000 AD veteran a koji je dalje uspeo da pronađe uhljeblje i preko Atlantika, radeći nakon Sudije Dreda i drugih 2000 AD propertija, na različitim američkim serijalima, uspevajući da dokači i Wolverinea i Punishera i Deadpoola i Moon Knighta. Kao što se da primetiti, sva četiri Marvelova lika koja sam naveo imaju sklonost ka mračnom, gritty senzibilitetu, pa je Campbell i idealan autor za strip koji govori o ostarelim kriminalcima koji se još jednom vraćaju na mesto zločina i stvari se, kako očekujete, ne završavaju idealno po njih.

Old Haunts zaista spada u donekle distinktni podžanr „gerijatrijskog krimića“ koji podrazumeva da su likovi ako ne na samom kraju svog životnog puta – a neki bogami jesu i neće dočekati okretanje poslednje stranice – onda svakako daleko izvan svoje najuspešnije životne faze u kojoj su krčili put kroz svet snažnom desnicom i beskrupuloznošću. Naša trojica likova, Alex, Donny i Primo su likovi na pragu penzije i trio kriminalaca koji su pre više od decenije praktično prestali da se bave „pravim“ zločinom, povlačeći se u sigurnost „legitimnog“ biznisa koji se laća samo opranog novca i ne podrazumeva (mnogo) vađenja pištolja i pretnji ekstremnim fizičkim nasiljem. No, njihova je prošlost puna tvrdo kuvanog nasilja i centralni motiv stripa je upravo kontrast između toga kako se svaki od likova suočava sa aktuelnim trenutkom gde treba uživati u plodovima svoga „rada“ i refleksijama na stvari koje su počinjene u prošlosti a koja čak i samim počiniocima sa ove distance izgleda kao nešto izmaštano manje nego nešto stvarno.

Old Haunts nije najkarakterniji strip svih vremena i likovi su pisani sa prilično predvidivim „glasovima“ koji su preuzeti direktno iz Copollinih i Scorceseovih mafijaških disertacija sa velikog platna, ali autori uspevaju da nam ubedljivo prikažu tenziju između trojice starih prijatelja koji su svesni da su do „vrha“ na kome se nalaze došli doslovno gazeći po leševima, uključujući leševe nekih ljudi koji su smatrani kolegama i prijateljima. Sa jedne strane onda dobijamo scene u kojima se vidi da ne može svaki od njih trojice da se jednostavno pomiri sa time da je prošlost ostala u prošlosti i da postoji koncept krivice i grižnje savesti koje svaki od tri lika procesuje drugačije. Ali sa druge postoji i ta „gerijatrijski“ element u kome se na jednom dubljem nivou razmatra sam koncept uspeha posmatran iz perspektive poslednje trase životnog puta. Ni jedan od trojice likova, ma koliko da je načelno pomiren sa tim da su neke glave morale da odlete u procesu izgradnje imperije čije plodove danas žanju, zapravo ne deluje srećno ili zadovoljno na pragu svoje penzije i ovo je fini sloj karakterizacije koji, iako nije dovoljno razvijen i iskorišćen, obogaćuje senzibilitet ove priče i daje nam gradaciju između likova. Utoliko, iako su sva trojica negativci koji su zajednički počinili neka klasična zverstva, autori svakako uspevaju da ih razdvoje na distinktne ličnosti sa dovoljno različitim svetonazorima da je čitalac u stanju da ima internu diskusiju o tome da li ljudi imaju pravo da prerastu ono što su nekada bili, da li je zlo ono što čovek jeste ili ono što lovek čini itd. itd. itd.

Sve to što sam opisao je tradicionalna noir teritorija, a zaplet stripa, iako zapravo nije naročito nadahnut ili interesantan, dovoljno je korektan da gura priču ovih pet epizoda. Ponovo, sve što dobijamo su klasični noir i krimi elementi: policijska inspektorka koja ovu trojicu ljudi godinama progoni – naročito je kivna jer ih smatra krivim za smrt svoje partnerke – ali i pored praktično intimnog odnosa koji sada sa njima ima, nikada ne uspeva da sakupi dovoljno dokaza da ih zapravo otera na sud i u zatvor, predstavnik mlađe generacije kriminalaca (koji, doduše, nije PRETERANO mlad) a koji stvari radi drugačije i nema posebno mnogo respekta za veterane ovog biznisa…

Ono gde Old Haunts nastoji da ode malo izvan vrlo prepoznatljivih – čitaj stereotipnih – žanrovskih okvira je u infuziji „čistog“, fantazmagoričnog horora između svih tih noir klišea. Ovo je zapravo vrlo dobro urađeno, sa halucinantnim scenama za koje čitalac isprva nije siguran jesu li samo vizije koje se pojavljuju pred očima prestrašenih i umornih protagonista ili stvarne, fizičke manifestacije njihove ogromne krivice iz prošlosti i zaslužena kazna. Do kraja se dobija dovoljno jasan odgovoro na ovu dilemu a strip uspešno podseća na to da je noir svakako jedan od „najreligioznijih“ formata žanrovske literature sa veoma naglašenim razmatranjem dinamike između zločina i, jelte, kazne i jednom skoro hrišćanskom lojalnošću ideji morala koji se oslanja na „višu“ instancu pravde.

Ovde negde dolazimo do svakako najboljeg elementa Old Haunts a to je crtež Laurencea Campbella koji je kolorisao izvrsni Lee Loughridge. Campbellov rad je presudan ne samo u uspostavljanju atmosfere ovog stripa već i u načinu na koji se njegov narativ odvija, sa kombinovanjem vrlo prizemljenih, „gritty“ scena koje ste zaista mogli da vidite u nekom Scorceseovom filmu, i halucinantnim momentima čistog, simboličkog užasa koji obuzima jednako protagoniste ali i čitaoca tim svojim brisanjem jasne granice između onog što je „stvarno“ i onog što vam se samo priviđa. Campbell se ni malo ne stidi i naglašenijeg artizma tamo gde je to opravdano, pa smenjuje mračne, urbane scene u kojima su svetla razmazana, ljudi namršteni a zgrade deluju kao kakvi betonski kanjoni koji ne pružaju zaštitu već samo prete, sa kinemtaski kadriranim, nemim ali veoma „glasnim“ scenama u kojima se dešavaju nemoguće stvari: svetla brišu svu pozadinu, iz njih se pomalja neljudska, lešinarska figura, oči fiksiraju bespomoćnog ostarelog kriminalca koji se ponovo oseća kao dete.

Ovakvih scena ima više u stripu i svaka od njih ima primereno avetinjsku atmosferu, ali i osobenu energiju, onako kako sama radnja eskalira a ulozi postaju sve viši i biva jasno da neće baš svi protagonisti dočekati mirnu penziju – pa čak ni poslednju stranu poslednje sveske stripa. U jednoj od scena jedan od likova se savija pod bujicom krvi koja pljušti kroz razbijene prozore fasade visoke, neme, brutalističke zgrade u dauntaunu, samo da bi njegov unezvereni pogled na talase koje krv pravi na pločniku bio pretopljen u apstraktno platno što visi na zidu ukusno i minimalistički uređenog radnog prostora koji je geometrijski pravilan, udoban i izvanredno miran – iako se u njemu planiraju zločini.

Ovakvi kontrasti su još uspeliji zahvaljujući Loughridgeovom koloru koji je veoma intenzivan i uspeva da strip koji je na prvi pogled devedesetprocentno ofarban u crno zapravo ostvari ne samo dinamiku u svojim scenama već i jasan raspon atmosfera između tih scena. Loughridge je, kako sugeriše i Wikipedija, najpoznatiji po radu na serijalu Batman Adventures, a iako deluje kao da se Old Haunts nalazi na sasvim suprotnom tonalnom kraju od ovog vedrog superherojskog stripa za decu i omladinu, zapravo se primećuje da Loughridge koristi sličan pristup u jasnom kontrastiranju plave i narandžaste, zelene i žute, crvene i crne, koristeći krupne „mase“ u panelima kao nosioce po jedne boje i na taj način kreirajući geometrije i kompozicije kao dopunu Campbellovom crtežu. Dvojica umetnika ovde rade u izvanrednoj sinergiji, dobro razumejući kako će onaj drugi izneti svoj deo posla, kreirajući snažan, veoma upečatljiv grafički sadržaj u kome leterer, ponovo Sal Cipriano, ima prostora za povremene uspele intervencije.

Sve u svemu, Old Haunts je primer stripa koji igra na sigurno i ne ubija se od prevelike kreativne ambicije u svojoj kombinaciji noir krimića i deliričnog horora, ali koji ovo odrađuje na taman dovoljno visokom zanatskom nivou da ga korišćenje klišea ne odvuče ispod linije prihvatljivog. No, grafički gledano, ovo je daleko iznad proseka, pružajući ne samo izuzetno glasne i upečatljive set pisove već i veoma solidan pripovedački program dobro kontrolisanog tempa i atmosfere. Masters i Williams su ovde odigrali rutinski bunker, ali su Campbell, Loughridge i Cipriano ostavili srce na terenu i kreirali vrlo povoljan utisak za bilo koga kome će ovo biti jedan od ranih susreta sa AWA produkcijom. Respekt.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s