Pročitani stripovi: The Cimmerian (Ablaze Publishing)

Trebalo mi je dosta vremena da se dohvatim serijala The Cimmerian, a koji je zapravo serija evropskih albuma, što ih publikuje Glenat i na kojima različliti autori rade svoje adaptacije klasičnih priča o Konanu Simerijancu. Pošto se, kako smo već utvrdili, Francuskim služim tek toliko da ljude iz nekoliko evropskih i afričkih zemalja mogu da opsujem na jeziku koji govore kod kuće, tako je i moje uživanje u ovim stripovima bilo direktno zavisno od toga da li će se naći neka dobra duša u Americi da ih prevede na jezik kojim koliko-toliko baratam. Glenat je ovo krenuo da publikuje 2018. godine a pod nazivom Conan le Cimmérien i ja sam sa dosta zavisti posmatrao kako se albumi samo gomilaju. Koliko razumem materiju, evropsko zakonodavstvo računa da su autorska prava na Howardovog Konana istekla osamdeset godina posle njegove smrti (a koja se desila 1936. godine) i da su sada njegove priče u javnom vlasništvu, pa publikovanje (evropskih) strip-adaptacija nesmetano ide već treću godinu.

Što se tiče anglofonog sveta, tu se autorska prava malčice drugačije štite, pa je i pitanje da li će se i kada ovi albumi pojaviti na Engleskom jeziku delovalo dosta zamršeno nekoliko godina. No, Ablaze Publishing, relativno sitan izdavač koga najviše znam po tome da publikuje autorske radove odlične italijanske crtačice Mirke Andolfo, je prošlog Januara objavio kako je postignut uspešan sporazum sa Conan Properties International, koji za sebe tvrde da drže autorska prava na Konana, i da će ovi albumi biti publikovani u Americi. Naravno, kako je pre nekoliko godina licenca za proizvodnju i publikovanje stripova o Konanu posle decenije provedene kod Dark Horsea (a gde je nastalo i dosta dobrog materijala, pored odličnih reprinta starih Marevelovih stripova) ponovo stigla u Marvel, tako su i Ablaze Publishing morali da pristanu na kompromis koji se sastoji u tome da njihov strip, bez obzira na ime francuskog originala, neće nositi reč „Conan“ u imenu, da ne bi, jelte, slučajno, bio nekakva konkurencija „kući ideja“ koja je, sigurno, skupo platila pravo na korišćenje brenda.

Marvelovog Konana sam dosta pohvalio (mada je i istina da sam pisao samo o jednom delu onog što je Marvel objavio u okviru „Konanovog univerzuma“, a to treba jednom ispraviti, dopuniti…), ali pošto kažu da je konkurencija zdrava, a i želeo sam da vidim kako to evropski autori „čitaju“ Howarda i daju pričama o Konanu osoben senzibilitet, sa zadovoljstvom sam pozdravio kada je Ablaze Publishing krenuo da tokom prošle godine izbacuje prevode. Doduše, samo nekih priča – ne znam radi li se o tome da se moraju platiti prava na svaki pojedinačni naslov, tek, Glenat do sada u svom katalogu ima već dvanaest publikovanih priča (razbijenih na po više albuma kada je to potrebno), dok su Amerikanci izbacili samo četiri – i to ne istim redosledom kojima je to izlazilo u Francuskoj. Ne da je to mnogo bitno, utvrdio sam sa dosta ogorčenja, jer ovi stripovi (digitalno nabavljivi ovde), nažalost, nisu baš sjajni. Evo mojih utisaka o ove četiri priče koje smo do sada dobili na Engleskom:

The Cimmerian – The Frost-Giant’s Daughter je bila prva na mom čitalačkom redu, originalno publikovana 2018. godine u Francuskoj, a adaptacija je Howardove priče iz 1934. godine koja je originalno bila odbijena kada ju je ponudio magazinu Weird Tales, verovatno zbog malo naglašenijeg ertoskog sadržaja. Ova priča je jedan od Howardovih radova u kojima je mitološki senzibilitet daleko naglašeniji od „realističnog“ i predstavlja njegovu varijaciju na klasične mitove, ali preko interpretacija koje je iza sebe ostavio Thomas Bulfinch i prikazuje Konana u jednoj od retkih njegovih avantura gde ga ostali likovi legitimno nazivaju „južnjakom“. U njoj Konan susreće Atali, ćerku originalnog ledenog diva Imira, a nakon masakra u koji se bitka Esira i Vanira pretvorila, i trpeći njena erotična izazivanja, progoni je kroz sve ledeniju planinu, nesvestan da ga ona navlači u zamku gde će ga njena braća pojesti.

Ova priča, sa zaista vrlo klasičnim mitološkim postavkama je u američkom stripu već adaptirana, kako u prvom broju Marvelovog Savage Tales iz 1971. godine, gde su Roy Thomas i Barry Smith krenuli u svoj pobednički, konanovski pohod, tako i u drugom broju Dark Horseovog Conana iz 2004. godine gde su Kurt Busiek i Cary Nord napravili solidnu adaptaciju. Francusku verziju je napisao i nacrtao Robin Recht i ovo je svakako vizuelno veoma impresivan strip, sa Rechtovim artističkim korišćenjem kolora i leteringa, kako bi naglasio onostranu, halucinantnu dimenziju ove pripovesti i ostavio mesta za poetske refleksije u skladu sa Howardovim predloškom.

No, Howard je, nikada to ne treba zaboraviti, bio palp pisac, efikasan, ekonomičan, veoma pažljiv da sa minimumom „sadržaja“ postigne maksimum efekta. Kako Ablaze Publishing zajedno sa stripovimau istoj svesci publikuju i orignalne Howardove priče po kojima su urađeni, tako i ovde možemo da vidimo koliko je Howardov original jednostavniji i čistiji od Rechtove adaptacije. Njeni najveći problemi prositiču najverovatnije iz teglajna koji vidimo na vrhu svake Ablazeove naslovne strane za The Cimmerian, kako je ovo „necenzurisan“ Howardov „divlji heroj“, pa je i tako ono što je Howard majstorski držao na nivou mitopoetike, sugerisao više nego što je pokazao itd. ovde prevedno u „grafičko“ prikazivanje i odjednom se priča o ratniku koji gubi glavu zbog natprirodne lepotice koja ga izaziva pretvara u neprijatnu priču o seksualnom nasilju gde je Konan neko za koga je vrlo teško navijati, pogotovo što jedna scena pri kraju ide mnogo dalje od onog što je Howard napisao i može se – mada ne mora – protumačiti i kao da Konan na kraju siluje Atali, pre nego što se sve raspadne. No, ta dvosmislena scena na stranu, prethodne scene nam sasvim nedvosmisleno prikazuju Atali kako masturbira, uzbuđena Konanovom energijom i snagom i ovo je klasičan primer „TMI“adaptacije koja sasvim gubi iz vida koliko je mitološki ton originala bio primeren materijalu i, trudeći se da „odcenzuriše“ taj materijal, upada u zamku jeftine eksploatacije. No, Rechtov crtež je barem impresivan, ako ne baš na svakoj tabli sasvim čitljiv.

Nažalost, ne mogu to isto da kažem za The Cimmerian – People of the Black Circle, adaptaciju priče koja je izašla u dva nastavka u Weird Tales 1934. godine, a koja prikazuje Simerijančeve avanture na istoku, na teritoriji koju bismo danas znali kao Afganistan i Pakistan. Za razliku od The Frost-Giant’s Daughter u kojoj je pomanjkanje karakterizacije i nekakvog šireg worldbuildinga opravdano, People of the Black Circle je „klasičniji“ Howard, pripovest u kojoj se politika, magija, spletke i intrige, akcija i erotika spajaju na idealan način, dajući pripovedanju višeslojnost a samom glavnom liku omogućujući da sazreva iako je, da ne bude zabune, i ovde Konan delom u ulozi muškarca koji silom tera ženu da radi nešto što ona inače ne bi radila. Srećom, ništa seksualno.

Sylvain Runberg koji je ovo napisao je u svoje vreme bio urednik takvim veličinama kao što su Bilal ili sam Moebius a njegov odabrani pripovedni postupak ovde je možda bliži onome što su Amerikanci radili u Savage Sword of Conan u brojevima 16, 17, 18 i 19, dajući red akcije, pa red infodampova koji idu na tablama opterećenim velikom količinom teksta koja treba da objasni političke, nacionalne i druge elemente zapleta, a crtež je tu više kao dodatna ilustracija. Naravno, nije lako Howardov kompleksni svet predstaviti  na malom prostoru, ali opet, Howardova originalna priča koja je ovde odštampana pokazuje nam kako se on snalazio sa uvođenjem čitavih novih nacija, kraljevstava, porodica itd. i kod njega je to mnogo elegantnije provučeno kroz dijaloge i „prirodnije“ predstavljeno čitaocu.

Konan je ovde predvodnik bande planinskih razbojnika koji kidnapuje lokalnu princezu kako bi je razmenio za svoje ljude i ovo je jedna vrlo klasična priča o tome kako se posle svega ona i on zbliže iako kreću sa sasvim antagonističkih pozicija. Opet, Runbergov skript ne uspeva sasvim da izgura ove fine prelaze u karakterizaciji, najviše zato što se skoro uopšte ne bavi karakterima i, valjda, očekuje da, pošto priču već ionako znamo, naprosto prihvatimo likove kao poznate i uzimamo njihove postupke zdravo za gotovo. To baš i ne biva i mada Runberg uspeva da uhvati deo howardovske (melo)drame, pogotovo u pogledu dvoje sporednih likova po imenima Khemsa i Gitara, sve je to prilično na silu i bez mnogo elegancije.

Veći problem ovog stripa je svakako crtež, korejski ilustrator Jae Kwang Park je sklon natrpanim tablama i slikama sa užasnom količinom šrafura i senčenja, kao da ga plaćaju po liniji. Za ovim ne da nema potrebe nego se i, gledajući druge Parkove radove po internetu, da videti kako on ume da crta i „čistije“. No The Cimmerian mu je jako „zgusnut“, sa mnogo toga što treba da se dogodi na svakoj tabli i mada Park bez sumnje zna da kadrira i pripovedanje mu nije rđavo, likovi su mu isuviše „podmlađeni“, sa Yasminom koja deluje kao da je ispala iz neke shonen mange i jednim skoro dečačkim Konanom kao pobeglim iz Dragon Balla, čija akcija, i borba nemaju onu masivnost i snagu kakvu smo navikli da očekujemo. No, da ne bude da je samo stvar u navici, Parkov crtež mi je dodatno bio malo problem zbog pretamnog kolora Hiroyukija Ooshime, tako da mi je People of the Black Circle bio polovično uspešan rad.

Nažalost, The Cimmerian – Queen of the Black Coast je još slabiji rad a što je velika grehota s obzirom da se radi o jednoj od najvoljenijih Howardovih priča (takođe izašloj 1934. godine u Weird Tales) a čija se i Marvelova adaptacija smatra jednim od najboljih radova Thomasa i Busceme, koji su (uz Mikea Plooga), originalni rad i proširili. Ovoj su se priči i Brian Wood i Becky Cloonan vratili za svoj rad na Dark Horseovom Conanu, tako da je malo reći da sam bio razočaran poslom koji su za Glenat obavili tako ugledni francuski autori kao što su Jean-David Morvan i Pierre Alary.

Queen of the Black Coast je priča o tome kako Konan upoznaje gusarsku kapetanicu Belit, crnokosu ratnicu koja, jelte, hara duž Crne obale Kuša. „Upoznaje“ je ovde eufemizam za situaciju u kojoj Belit napada trgovački brod kojim Konan putuje – bežeći od zakona u  Argosu – i nakon što njeni pirati masakriraju ostatak posade, ona im naređuje da poštede Konana, impresionirana i ne malo erotski privučena njegovim ratničkim veštinama. Njih dvoje zatim postaju ljubavnici i doslovno partneri u zločinu i Belitina smrt i vraćanje iz mrtvih da pomogne Konanu kada mu je život ugrožen je jedan od najupečatljivjih Howardovih momenata u toj meri da su ga i John Millius i Oliver Stone omažirali u Millisuovom filmu iz 1982. godine.

Moguće je da je moja percepcija ove priče prejako obojena Marvelovom adaptacijom, ali dok je Morvanov skript još i prihvatljiv, mada i ovde fali malo karakterizacije koja bi pomogla da stvarno kupimo nesvakidašnju ljubavnu priču, imao sam veliki problem sa Alaryjevim crtežom. Ne u smislu da je on loš,  Alary je naprosto prevelika faca da bih u pitanje dovodio njegove veštine, ali on naprosto nije crtač koji odgovara ovakvom stripu. Karikiran, deformisan stil kojim Alary radi likove u mojim očima stoji sasvim perpendikularno u odnosu na epski palp koji je Howard nastojao da nam proda. Iako je ova priča puna eksplicitnih scena seksa između Konana i Belit, reći da ne nalazim ništa erotično u Alaryjevim likovima je skoro pa suvišno. Ovo nisu neizražajni likovi ali njihova izražajnost je vrlo „karikaturalnog“, detinjastog tipa, i strip nema onaj senzibilitet „zrelije“ melodrame u kojoj verujemo da se dvoje legendarnih ratnika zaljubljuju jedno u drugo kao nekakvi „obični“ ljudi. Iako Alary, svakako, sa naracijom nema nikakav problem moj je osećaj većinu vremena bio pre kao da čitam Grooa nego Konana…

Konačno, The Cimmerian – Red Nails je posledna, i najbolja od svih priča koje su do sada publikovane u Americi. Ovo je napisao iskusni Régis Hautière a nacrtali su jednako iskusni Olivier Vatine i Didier Cassegrain i Red Nails je pristojna adaptacija jedne od najkasnijih Howardovih priča o Konanu, a, koliko umem da se setim, i poslednja publikovana za njegovog života, od Jula do Oktobra 1936. godine. Kao takva, ona je i neka vrsta sažetka Howardovih brojnih interesovanja i motiva, dajući nam novu, interesantnu (mikro)civilizaciju koja proždire samu sebe, filozofske refleksije o tome kako društva tonu u dekadenciju i samodestrukciju, daje nam snažan ženski lik ratnice Valerije i najveći deo priče dobijamo iz njenog rakursa, sa Konanom koji ima srećno pogođenu karakterizaciju između žive legende i snalažljivog, preduzimljivog varvarina, daje nam, konačno i političku intrigu, erotiku, ali sve to smešteno u jednu šekspirovski omeđenu, dobro zaokruženu tragediju.

Ova adaptacija mi je bila najsupelija od svih do sada pre svega jer je naracija spretnija, sa likovima koji unutar scena obavljaju potrebne radnje da nam daju i pozadinu, da sebi pribave karakterizaciju, kao i da poguraju priču dalje. Hautière koristi flešbekove kada je to neophodno, ali ovo je jedini od četiri stripa na ovoj gomili gde čitalac zaista zajedno sa protagonistima prolazi kroz periode zapanjujućih otkrića, začudnosti, strave itd. Pritom, crtež je, iako i ovde dosta „karikiran“, usklađen sa tempm pripovedanja i, pogotovo sa potrebama da se u akcionim scenama postigne tečnost između kadrova, izbegavajući pretrpanost i posterske kompozicije. Red Nails uspešno hvata i višeslojnost glavnih likova koji su u ovom periodu svojih života iskusni veterani najamnog ratovanja, pljačke, borbe, razumeju jedno drugo bez mnogo razgovora, i veruju jedno drugom bez pauze za kontemplaciju. I ovaj strip je kolorisan „predebelo“ za moj ukus i jaki tamni tonovi često treba da nam odvuku pažnju sa činjenice da crteži nemaju pozadinu, ali makar crtači na drugim tablama rade dosta baš na pozadini, dajući nam „centralnoamerički“ vizuelni ugođaj a što je možda i interesantno čitanje originalnog predloška. Naravno ono kako je Barry Smith nacrtao ovu priču u drugom i trećem broju marvelovog Savage Tales je za moj groš nedostižni ideal, sa mnogo „evropskijim“ senzibilitetom, no, makar je Glenatova adaptacija vizuelno originalna.

Sve u svemu, nadao sam se boljem. Glenatov eksperiment sa različitim kreativnim timovima me je izložio popriličnom broju crtača koji, iako znaju svoj posao, naprosto nisu za Konana ili makar ne za strip koji treba da uhvati jednostavnu eleganciju Howardovog pripovedanja i višeslojnu filozofsku i karakterološku eksploraciju kojom se ovaj veliki autor bavio. Sami scenariji variraju, ali insistiranje na „erotizovanijem“ Konanu za sada nije dalo nekakav rezultat kome bih se obradovao, već utoliko što mi se čini da je i Howardov original i većina američkih strip-adaptacija bolje rukovala erotikom. No, svakako ću nastaviti da čitam Ablazeove prevode jer sa svakom promenom kreativnog tima imamo šansu da naletimo na nešto genijalno. Pa ćemo videti.