Pročitani stripovi: Seven Days

Svakako je krajnje vreme da nešto kažem o miniserijalu Seven Days koji je izdavač Lion Forge izbacivao na svom imprinty Catalyst Prime od Oktobra 2019. godine pa – zbog pandemijskog kašnjenja – do juna 2020, dok je kolekcija stigla u Novembru. Kako se i iz imena da naslutiti, ovo je sedmodelna saga i jedan preloman trenutak u istoriji Catalyst Prime, a, da odmah dodamo, i u pitanju je staromodni, udobni superherojski krosover u kome nemate komplikovane interpresonalne odnose gde brat udara na brata a borba se odvija „u porodici“ već kinematska, widescreen priča o tome kako šačica supermoćima obdarenih pojedinaca staje na poslednji branik planete kada na nju nasrne gigantski međuzvezdani zavojevač.

Predistorija je ovde važna a svakako i zanimljiva jer je Catalyst Prime nastao sa ambicijom da kreira nov superherojski univerzum ali da, čineći to, ugradi u njega više raznovrsnosti – etničke, „neurodivergentne“, seksualne – nego što je po definiciji slučaj sa već postojećim superherojskim svetovima koje volimo. Svakako, superherojski univerzumi su odraz vremena u kome nastaju i razvijaju se. Kada su Lee, Ditko, Kirby itd. stvarali „moderni“ Marvel početkom šezdesetih on se od superherojštine Zlatnog doba razlikovao po tome da urbana omladina nije tretirana kao pozadina za priče koje će pratiti „odrasle“, starije muškarce u ulogama heroja, već su Spider-man i X-Men, pa donekle i Fantastic Four u glavne uloge stavile upravo klince sa kojima se sada većinska čitalačka populacija mogla identifikovati. Novi Daredevil je, za razliku od starog, bio slepi advokat sa komplikovanim privatnim životom, da ne pominjenmo šta je Kirby radio kad je došao u DC, kreirajući složenu novu teologiju za multiverzum koja se još uvek snažno baštini u stripovima ovog izdavača. Imageovi superheroji iz devedesetih su bili „ekstremni“ u skladu sa vremenom, a jedan od najuspešnijih je bio Afroamerikanac vraćen posle smrti iz pakla, opremljen lancima koji su, umesto da budu simbol ropstva, postali njegovo oružje.

Negde u to vreme je bio osnovan i Milestone Media, te njihov Milestone Comics, kao izraz želje nekolicine prominentnih afroameričkih strip-autora da se poboljša prisustvo i prepoznatljivost njihove etničke grupe, kako u samoj industriji tako i u stripovima koje će kreirati. Milestone stripovi su publikovani kroz DC i danas se pamte serijali poput Static/ Static  Shock (čija je nova verzija bila i deo DCNU inicijative od pre jedne decenije a sam strip je imao i uspešnu adaptaciju u animiranu seriju), Icon, Hardware ili Blood Syndicate.

Sa svoje strane Lion Forge je 2011. godine osnovan sa idejom da bude „raznovrsniji“ strip-izdavač od onoga što već postoji, kako u pogledu različlitih imprinta koji će biti namenjeni različitim ciljnim grupama (uključujući decu ispod osam godina, decu od 8 do 12 godina itd.), tako i u pogledu zastupljenosti etničkih grupa i manjina u pulu kreatora i u samim stripovima. Iz svega toga je pre četiri godine krenuo i imprint Catalyst Prime, Lion Forgeova „superherojska“ linija, a na čije čelo je stao Joe Illidge, danas izvršni urednik u Heavy Metalu, a inače čovek sa dosta iskustva u DC-ju, Valiantu itd. a koji je u devedesetima radio za Milestone Comics. Catalyst Prime je time povukao jasnu vertikalu do ranih devedesetih i zbilja doneo jednu opipljivu energiju na savremenu superherojsku scenu.

Jer, da se razumemo, iako su danas superheroji popularniji nego ikada ako se gleda njihova, da prostite, penetracija u mejnstrim kulturu, veliki deo toga je na ime uspešne eksploatacije likova, ideja i propertija starih po šezdeset ili osamdeset godina. Poslednji put kada smo imali lansiranje novih superherojskih univerzuma a koji su bili dovoljno uspešni da u nekoj opipljivoj formi žive i danas bilo je, pa, da, devedesetih godina, sa Imageom i Valiantom. Valiant danas baštini iste likove koje je imao u to vreme, sa MNOGO manje komercijalnog uspeha a Image jedva da izdaje superheroje, sa serijalima kao što su Spawn i Savage Dragon koji su praktično jedini ostaci „stare“ Image orijentacije. Ne zaboravimo da je „otcepljeni“ deo Imagea, imprint Wildstorm buknuo početkom ovog veka kada ga je Jim Lee doveo u DC, ali da je i on na kraju ugašen, pretopljen u mejnstrim DC i da danas samo povremena pojavljivanja Griftera ili Midnightera podsećaju na njegovu slavnu istoriju.

Utoliko, Catalystov univerzum je, rekao bih, kreiran oprezno ali pametno, sa pažljivo odabranim autorima ali i pažljivo postavljenom koncepcijom tako da se kreira nekoliko odvojenih, autonomnih serijala sa distinktnim glavnim junacima koji imaju svoje glasove i senzibilitete, ali da postoji set povezujućih motiva koji će svemu dati auru „događaja“. Konkretno, asteroid koji treba da se sudari sa zemljom biva „okidač“ za to da neke osobe na planeti razviju supermoći, a dok je dobar deo heroja koji su nastali u prvom talasu Catalyst Prime radova sledio „klasične“ ideje (heroj sa velikom snagom, telekinetik, brzi heroj, heroj koji kontroliše plazmu…), činjenica da su nastali krajem druge decenije XXI veka se odrazila i na njihove rodne i na njihove etničke i na njihove druge identitetske karakteristike, dajući nam osvežavajuće širok spektar likova i karaktera koje će pisati sasvim različiti autori.

Ovde svakako treba naglasiti da „diverzitet“, odnosno raznovrsnost, kako ih shvataju Amerikanci imaju svoja jasna ograničenja i „slepe tačke“ i da Catalyst Prime stripovi ne odstupaju od jedne amero-centrične slike sveta, sa diverzitetom koji podrazumeva da se likovi – čak i oni koji nisu Amerikanci – ponašaju sukladno, jelte, američkom senzibilitetu i svetonazoru. Naglašavam ovo jer je nesumnjivo da će biti ljudi koji će ovo da pročitaju i prvo će da pitaju ima li tu neki superheroj koji je Srbin, pravoslavac i domaćin ili su sve muškarci koji se ljube u usta sa drugim muškarcima i žene koje nikad u ruke nisu uzele oklagiju i tepsiju i umesile gibanicu. Ne bi trebalo da vas iznenadi da smo svakako bliže ovom drugom nego ovom prvom – ali stvari UVEK treba gledati u kontekstu: diverzitet u američkoj pop-kulturi danas znači ravnomernije (i senzitivnije) bavljenje entičkim manjinama u AMERIČKOM društvu, ravnomerniju zastupljenost i normalizaciju seksualnih manjina, brisanje tradicionalnih rodnih uloga za račun jedne slobodnije postavke itd. itd. itd. Ovo jeste korak napred u odnosu na to gde smo bili (sa Amerikom) pre dve decenije, i ne treba napredak smatrati beznačajnim samo zato što nije idealan.

Elem, kada je Joe Illidge otišao da radi u Heavy Metalu, iz Lion Forgea je najavljeno da će arhitekta sledeće faze Catalyst Primea biti Gail Simone, a što je, mora se priznati, bio fantastičan izbor, ne samo u meri u kojoj su žene i dalje manjina u američkom superherojskom stripu, već i što pričamo o ženi koja je svojeručno unela značajne promene u percepciju žena kao kreatora (njen Deadpool se i danas citira kao veoma značajan) ali i žena kao likova u superherojskom stripu (uključujući, bez sumnje, legendarni rad na DC-jevom Birds of Prey). Simoneova je jedna od mojih personalnih heroina, veliki majstor zanata i neko ko vrlo glasno ponavlja koliko je na nju uticao Milestone Comics, a time je i njen dolazak u Lion Forge, na čelo Catalyst Prime bilo jedno lepo zatvaranje kruga. Kao bonus, negde se u isto vreme i Christopher Priest pojavio da piše za ovog izdavača, unoseći jedan dobrodošli haos u ove stripove, i na taj način i sam zatvarajući krug koji je započeo kada je bio jedan od inicijatora Milestone Media ali otišao pre nego što je to izraslo u stvaran biznis.

Elem, Simone je svoj kreatorski rad na čelu Catalyst Prime započela stripom o kome zapravo danas pričamo, sedmodelnim krosoverom Seven Days a koji je neka vrsta zaključka prve faze Catalyst Prime stripova i pripremanje terena za narednu fazu. Simone je žena ne samo visokog zanatskog nivoa već i neko koga zovete kada hoćete da vam strip ima „karakter“. Catalyst Prime stripovi nisu doduše manjkali u ovoj oblasti, ali company crossover radovi su često radovi koji umeju da zature upravo karaktere i karakterizacije međ svim spektaklom odbrane sveta (univerzuma i svega ostalog) i desetinama likova koji moraju da dobiju mesto pred kamerom. Više od toga, krosoveri su, kako smo više puta pominjali pričajući o njima, i interne diskusije o tome šta ovi stripovi znače u kontekstu istorije medijuma, te momenti u kojima se menja interna paradigma, odnosi između glavnih motiva u nekom univerzumu, usmerenje u kome će se univerzum dalje kretati…*

*Za više na tu temu, videti šta sam pisao o Secret Wars ili Death Metal

Ali da bude jasno, Simone se sa Seven Days vrlo uspešno drži na dobroj strani ove nezgodne ograde. Pomaže svakako što je ovo mlad univerzum, sa ne mnogo nakupljenog kontinuiteta i paradigmi, no veoma je osvežavajuće kada jedan strip koji jeste u osnovi pospremanje kuće i priprema za narednu fazu, ima tako jasnu, čistu i plemenitu centralnu narativnu nit u kojoj se grupa superheroja koji se mahom ni ne poznaju međusobno, predvođena, ili, radije, upravljana najbogatijom ženom na svetu, suprotstavlja kosmičkoj pretnji koja je toliko ogromna i nazgled nepobediva da je svima jasno da će čitava ljudska rasa nestati za sedam dana, koliko joj je dato da se, jelte, međusobno izoprašta. Simone je u intervjuima pominjala DC-jev Crisis on Infinite Earths, originalni company crossover koga danas mnogi imitiraju, kao glavnu inspiraciju, ali Seven Days je „čistiji“ od ovoga, ne samo po tome da nema potrebu da pegla kontinuitete i konsoliduje istorije likova sa pola veka staža, već po tome koliko je ovo dinamički efikasan, za praćenje lak narativ.

Drugim rečima, Seven Days je maltene idealan slučaj company crossovera u kome će publika koja je do te tačke pratila  Catalyst Primeove serijale imati jedan odličan pančlajn sa gomilom poznatih likova koji po prvi put rade zajedno, dok će sasvim nova publika imati neočekivano jasan i za razumevanje i praćenje lak superherojski strip u kome nema mnogo vremena za opuštanje jer su osećaj urgentnosti i energetski naboj ogromni.

Meni lično Seven Days je bio kao nekakav dajdžest klasičnih DC-jevih krosovera iz kasnih osamdesetih i devedesetih, poput, recimo, Giffenovog Invasion! ali i The Death of Superman, sa mnogo akcije, mnogo užasno napetih momenata, cheesy ali pravovernih herojskih epizoda požrtvovanja i čuvenih poslednjih reči, žrtava i među „našima“ ali i neverovatnih povrataka u borbu…

Simone je majstor u onome što radi a to što radi je maltene idealan balans karakterizacije i naracije o ratu koji se vodi na čitavoj planeti. Ovo nije „filozofski“ strip, ali Simoneova ima svoje filozofije i one se očitavaju u jednom vrlo prirodnom načinu na koji snažni ženski likovi isplivavaju na površinu, a queer odnosi deluju toliko prirodno da tek na možda drugo čitanje shvatimo da je to zato što Simoneova inače piše humanizovane, „žive“ likove koji zapravo imaju stvarne odnose sa drugim osobama, imaju i strasti i strahove, i neprežaljene poteze i promašaje u svojoj prošlosti, i autentičnu brigu za druge, pa to da li su ti drugi istog ili nekog drugog pola postaje sasvim sekundarno u odnosu na činjenicu da se čitalac investira u TE likove i TE odnose.

U Seven Days je ovo i „programski“ ušiveno u srž ideje otpora međuzvezdanom okupatoru, sa govorom koji Noble drži nekoliko trenutaka pre nego što će poginuti (ili da li će?) gde u kameru kaže da je jedini ispravan način borbe protov ovako nečeg to da svakoga na planeti tretiramo kao člana svoje porodice. Ova liberalno-levičarska ideacija je i u samom stripu tretirana sa više aspekata, kao iskren i duboko proživljen sentiment plemenitog superheroja što je položio život za svoju planetu, ali i kao propagandni slogan koji koriste ljudi što vuku konce iz pozadine a koji, shvatajući da ako svet ode u materinu, sa njim odlazi i sve što im je ikada davalo vrednost, pa i sami ulaze u fajt. Simone nam ovde ne daje „negativce“ sem tog jednog glavnog negativca koji dolazi iz svemira i zapravo je više etički „drugačiji“ nego što je „zao“, i, recimo, portret najbogatije i najmoćnije žene na svetu je za nju uobičajeno višeslojan sa dimenzijom pretnje pa i određene sociopatije koja ide uz toliku moć ali i sa jednim mentalitetom borca koji je nemoguće ne poštovati. Slično i serijalu Clean Room koji je pisala za Vertigo, Simone i ovde pokazuje ženski lik koji nije „moralan“ u onom jednostavnom smislu, ali koji i tako nemoralan čini sve što može da spase svet i čitalac za nju, na kraju – navija. A što bi bilo značajno teže da je urađena rodna zamena i da na mestu ovih likova imamo nekog sličnijeg Jeffu Bezosu ili Marku Zuckerbergu.

Dakle, imamo dobar, čist narativ, odlične, relatabilne likove, sjajnu dinamiku pripovedanja, ali sve bi to bilo prilično beskorisno da je ovaj strip crtao neko neadekvatan. Srećom, Simone je ovde za partnera imala spektakularnog Brazilca po imenu José Luis (a nije Garcia-Lopez, da bude jasno) koji je čovek sa sada već prilično impresivnim tragom što ga je ostavio diljem severnoameričkog stripa, radeći za DC, Marvel, Valiant, Dark Horse, Dynamite… José Luis je neko ko superherojski strip naprosto ima u krvi i Seven Days je rad prepun energije što prosto šiklja sa svake strane, a opet bez „ekstremnog“ pristupa i sa finim osećajem za dinamiku. Simone je ovo programski pisala da praktično svaka tabla ima jednu svoju mini-priču – a što je verovatno najbolji pristup kada imate strip sa ovoliko likova i događajima na više lokaliteta odjednom – i Luisovi lejauti, a zatim i tranzicije između likova i mesta na kojima se radnja dešava su fantastični. Crtač ima i praktično prirodan instinkt za dizajniranje tuđina koji će nam biti odmah prepoznatljivi kao arhetipovi, za čitav spektar prikazivanja superheroja (od viteških, plemenitih figura većih od života, pa do tinejdžera sa Daunovim sindromom koji, na kraju, spasava stvar) ali i za akciju koja je ekonomična, upečatljiva i uvek brza i dinamična. Seven Days se, vođen Luisovom rukom, čita izuzetno lako, bez ikakve konfuzije ili umora, sve do spektakularnog finala,a ovde svakako moramo pomenuti i doprinos koji su dali Jonas Trinidade (izuzetan tuš), Michelle Madsen (živ, vibrantan kolor) i Saida Temofonte (letering sa bezbroj primera mudrog, elegantnog dizajna i plasiranja teksta).

Seven Days nije revolucionaran strip, naprotiv, on je malo i konzervativan, ne baveći se zaranjanjem u podsvest i istoriju medija niti diskutujući o njegovim tradicionalnim motivima. Kao takav, on neće „starijem“ čitaocu delovati „duboko“ ako taj stariji čitalac intertekstualnost smatra jedinom dubinom koja se u stripu sme tražiti. Suprotno, on će verovatno biti idealan mladom, novom čitaocu koji želi da vidi kako se zemaljski heroji udružuju da jebu kevu zlom tuđinu, ali i onom starijem čitaocu koji želi da ponovo oseti uzbuđenje što čita staromodnu, junačku priču o satu* sudnjeg dana koji otkucava i junacima koji se bore do poslednje kapi krvi čak i kada deluje da je sve izgubljeno.

*well, kalendaru

Drugim rečima, tako je osvežavajuće čitati strip koji je izlazio na kraju druge decenije XXI veka a koji nije polemika sa Watchmenom i Dark Knight Returns, da Seven Days moram da preporučim čak i ako nikada u ruke niste uzeli ni jedan jedini Catalyst Prime rad. Probajte, može da vas iznenadi tom kombinacijom svežine i klasične energije, a kako je, zbog pandemije, dalji rad ovog izdavača prilično usporio, mogućnost da retroaktivno pohvatate i već postojeće serijale je sasvim realistična ako vam se ovo dopadne.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s