Pročitani Stripovi: Dawn of X, drugi talas

Whoa… već je prošao Januar? Čak i Februar? Pa kad, bre? Bezbedno je reći da sam u solidnom zakašnjenju glede pisanja o X-Men i ostalim mutantskim stripovima. Poslednji put, kada sam pretposlednjeg dana prošle godine pokrio prvu fazu stripova iz Dawn of X ciklusa, nadao sam se da do kraja Januara obradim i drugi talas pa da onda odmah pokrijemo i krosover X of Swords, ali očigledno je da lenjost kod mene nema alternativu pa evo zato danas tog drugog talasa (ali nekompletnog!) a onda ćemo X of Swords, nadam se, da obradimo pre nego što dođe leto i počne sezona godišnjih odmora na Marsu ili gde će već moći da se ide usred pandemije. Naravno, sad sam ga verovatno urekao pa X of Swords, realistično, treba da očekujete negde u sedmom Putinovom mandatu, a što se i uklapa u celu priču jer se Rusi, ne sasvim neočekivano, u ovom drugom talasu pomaljaju kao ozbiljni negativci što rovare protiv mutantskog suvereniteta veoma metodično i sa dosta ulaganja… Nisam siguran da mi se to preterano dopada kao postavka, ali opet, X-Men i superherojski stripovi generalno su vazda reflektovali strahove i brige stvarnog američkog društva pa u ovoj eri opšteg kontra/ obaveštajnog rata, viralne propagande i dubokih država, nije preterano neočekivano da i u Dawn of X vidimo Ruse u poziciji jasno isprofilisanih negativaca. Već je uostalom i u Marauders bilo prikazano da Rusi, opet u (svakako prenaglašenoj radi dojma) refleksiji stvarnog tretmana LGBT osoba, aktivno sprečavaju ruske mutante da dopru do slobodne mutantske teritorije…

Istini za volju, sam Hickmnan se u X-Men uzdržao od davanja negativcima jednog etničkog identiteta, a i X-Force koga piše Benjamin Percy je ljudski antimutantski pokret (sa sve tajnim sastancima, finansijerima, atentatima i crnoberzijanskom bio/tehnologijom) prikazao kao etnički neutralan. No, u prvom serijalu koga ćemo ovde obraditi, a to je novi solo Wolverine magazin, što ga isto piše Percy, Rusi jesu prikazani kao jedan od glavnih, eksplicitno negativno nastrojenih igrača na tabli gde se odigrava komplikovana partija šaha između Mutanata koji više neće da budu mirne dobrice na margini i žive na svom čarobnom ostrvu, prodajući svetu čudesne medikamente u zamenu za priznavanje državnosti, i država koje bi te medikamente da uzmu ali im se ne mili da priznaju da se ravnoteža moći na planeti nepovratno promenila.

Ova geopolitička dimenzija Dawn of X je već obrađena detaljnije u X-Men i X-Force, tako da Wolverine na neki način deluje kao naslov koji nema baš jasno isprofilisan identitet. Lično, najviše volim kada su Wolverineovi solo-serijali razdvojeni od glavnog X-Men toka, i bave se usamljenički nastrojenim, stoičkim antiherojem koji melanholično luta američkim zabitima i upada u razne mračne pustolovine, i mada ovaj Wolverine, da budemo fer, pruža i tu dimenziju, njegova glavna priča je prevashodno da pokazuje šta se još događa sa X-Force timom, black ops ekipom mutantske države o kojoj se na drugim mestima raspravlja o tome da li treba da zapravo bude mutantska CIA.

Ovo je zanimljiv motiv jer se kroz neke rasprave u drugim serijalima jasno profiliše ovaj novi istorijski trenutak u kome X-Force ne mogu više da budu puki hit-squad koji će se svetiti za napade na mutante ili ih predupređivati preciznim udarima na potencijalne počinitelje, već dodatni igrač na geopolitičkoj ravni koji treba da koristi i druga sredstva, baveći se kontra/obaveštajnim radom, špijunažom, korupcijom, destabilizacijom organizacija i režima itd. Razume se, ovo su superherojski stripovi pa stvari na kraju moraju da se razreše tučama, ali i u ovom drugom talasu Dawn of X stripova imamo taj element nelagode što vidimo da mutanti prihvataju „realnosti“ geopolitičke borbe i od idealističke šačice marginalaca rastu u manipulativni režim koji prioritizuje mutantski prosperitet radije nego bratstvo svih ljudi.

Konkretan zaplet prve priče u novom Wolverineu se upravo tiče toga da mutanti izvoze biljne preparate u druge države koje su priznale ostrvo Krakoa kao naciju (a u one koje nisu, izvoz se dešava ispod žita, čime rukovodi istorijski negativac ovih stripova, Sebastian Shaw, rehabilitovan i postavljen visoko u mutantskoj hijerarhiji), ali da postoje grupe koje će ove medikamente presresti, pa zatim prodavati na ulici kao drogu, čak uz očekivanu dodatnu komplikaciju da neki igrač iz senke (državni, po svemu sudeći) ide na to da legitimne isporuke presretne, zatruje a zatim pusti u prodaju da bi mutanti bili okrivljeni za razboljevanje „običnih“ ljudi.

Ovo su standardni elementi političkog trilera, ali Percy naravno sve ipak centrira na samog Wolverinea i kroz njegovu vizuru, prepunu duhovnih ožiljaka i refleksija starog i nikada zaista srećnog čoveka posmatramo i borbu sa vrlo podmuklim neprijateljem. Percy se ovde sa zadovoljstvom igra sa nekim klasičnim motivima, kao što je to da Wolverine, nakon što padne pod parapsihološku kontrolu neimenovanog neprijatelja, pobije ceo svoj X-Force tim, ali trenutno živimo jedan postmoderni kontekst X-Men stripova u kojima ovakvi momenti bivaju apsorbovani u samom kontinuitetu činjenicom da je nova mutantska država zasnovana upravo na ideji da smrt za mutante više nije poslednja stanica već samo uzgredna pauza do rezurekcije putem komplikovanog procesa kloniranja i vraćanja najsvežijeg bekapa sećanja.

Percy dobro rukovodi ovom pričom dajući nam međunarodnu intrigu i jedan tipično wolverineovski patos u celoj toj nesrećnoj zaveri, uvodeći i dodatnu humanizaciju kroz lik CIA agenta Jeffa Bannistera (reklo bi se dosta nadahnutog likom Dudea iz Velikog Lebowskog) koji je neočekivana ali odlična protivteža Wolverineovoj melanholiji i osećaju krivice. Kada dva muškarca – oba sebe percipirajući kao životne gubitnike – dele kadar, ovde radi fina hemija i Percy na mala vrata podvlači da je Wolverine, taj česti mutantski otpadnik, zapravo baš tim svojim nepripadanjem onaj idealni ambasador integracionističke politike između ljudi i mutanata a koja je u Dawn of X prilično skrajnuta.

Takođe, Wolverineov plan da se izbori sa mračnim neprijateljem koji je stalno korak ispred X-Force je primereno komplikovan i lukav sa pametnim korišćenjem supermoći ljudi u njegovom timu (koji, ne zaboravimo, ubraja i dva među najmoćnijim telepatama/ telekinetičarima na svetu, Jean Grey i Quentina Quirea) i mada iza svega stoje Rusi, nije me to BAŠ TOLIKO najedilo koliko se čini.

Drugde, Percy uspeva da ušnira i taj dašak „klasične“ wolverinštine gde Logan odlazi da samuje, ne javljajući se nikome, i upada u mračnu, horor-pustolovinu koja ima taj element hillbilly/ redneck horora ali onda pivotira prema vampirima, Drakuli i mutantu Omega Red (Rusu, naravno, i decenijskom ubičakom psihopati u ovim stripovima), nameštajući zaplet za neki (novi) budući rat između vampira i mutanata. Nisam ODUŠEVLJEN ovim konceptom kao što nisam bio oduševljen ni poslednjih nekoliko puta, ali videti Wolverinea koji jaše motorne sanke na koje je privezao glogov kolac, neću lagati, skoro da opravdava sve ovo.

Najveći deo ove prve priče nacrtao je Adam Kubert i tu skoro da nema šta da se objašnjava – u pitanju je iskusni, cenjeni superherojski crtač koji ovde naprosto blista svojim izvrsnim pripovedanjem, dinamičnim a opet nezamarajućim lejautom tabli, ali i atmosferom. Frank Martin na koloru svakako doprinosi ovom poslednjem u ogromnoj meri i stripu generalno daje dinamiku i toplinu koju skoro da ne očekujete od nečeg što se bavi Wolverineom. No, Victor Bogdanovic koji je crtao „vampirski“ deo stripa je ovim samo potvrdio koliko je izvrstan crtač sa svojim stilizovanim, ekspresivnim, karakternim likovima i jednako dinamičnim i atmosferičnim tablama a koje je ofarbao izuzetni Matthew Wilson. Sve u svemu, Wolverine u svojoj prvoj priči nije strip koji obara s nogu, pogotovo ne originalnošću, ali je čitak, pitak i jako lepo nacrtan.

Drugi serijal je Hellions, a koga piše Zeb Wells, kome je ovo povratak u X-Men sekciju Marvelovih stripova posle dosta godina (ali i u sam Marvel gde, ako se ne varam, nije ništa značajnije radio od Avenging Spider-man iz 2012. godine). Wells je pre više od decenije pisao ondašnju verziju New Mutants i mada nije dobacio do Claremontovih visina – ali, realno, ko jeste? – pružio solidan materijal. Scenarista je za Marvel do sada uradio jako mnogo različitih stripova, sa između ostalog dugim stažom na Amazing Spider-man (u vreme kada su ga na smenu pisali on, Marc Guggenheim i Dan Slott) i čovek bi očekivao da neko sa Wellsovom reputacijom dobije malo jači serijal nego što je Hellions. No, činjenica je da se ovde oseća kako se Wells fino zabavlja pišući o timu ekscentričnih psihopata pa ne mogu da se žalim.

Hellions nije neki visokoprofilan mutantski properti i zapravo je ovo ime davano sasvim različitim grupama likova, počinjući sa bona fide negativcima još u ranim brojevima Claremontovog New Mutants iz osamdesetih, gde su to bili učenici Emme Frost koja je tada bila neprijatelj X-Men, da bi kasnije, kako je Frostova prišla Xavieru (i, notabilno, Cyclopsu čiji su abdominalni mišići i melanholična, tragična persona, priznaćemo, magnet za žene) potonji Hellions timovi bili praktično školski rivali mladim studentima u Xavierovom institutu, New Mutantsima i drugoj dečurliji.

No, aktuelni Hellions nema praktično nikakve veze sa tim i u pitanju je tim najgorih od najgorih, dakle, reprezentacija ubica, psihopata, siledžija, mentalnih manipulatora, a kojom rukovodi Mr. Sinister, sa terenskim komandirom u formi Psylocke (tj. Kwannon – videti šta sam pisao u prošlom tekstu o identitetu Psylocke). U normalnim uslovima, gomila ubica pod komandom Mr. Sinistera nosila bi ime Marauders, ali kako je sada ovo ime „kidnapovano“ od strane posade broda Kitty Pride koji ide po svetu i spasava mutante što ne mogu da se teleportuju na ostrvo Krakoa, tako i ovde dobijamo jednu zanimljivu inverziju. Mr. Sinister je, uprkos svojim istorijskim sukobima sa X-Men, danas ugledan član društva i „vlade“ nove nacije, a koncept iza aktuelnog tima (i serijala) Hellions leži u njegovoj diskusiji o tome šta treba raditi sa mutantima koji su maltene nepopravljivo antisocijalni. Društvo u novoj mutantskoj državi utemeljeno je na ideji amnestije za sve u kojoj neće biti diskriminacije čak i prema najgrđim zločincima koji su u prethodnom periodu ubijali ljude i činili razna zverstva, no, naravno, zločini počinjeni nakon što ste postali građanin Krakoe, moraju nekako biti procesuriani. Već smo videli kako je Sabretooth žestoko kažnjen, a Krakoa sada ima i „zakon“ o neubijanju ljudi (koji se, razume se, stalno zaobilazi dok scenaristi nalaze kreativna objašnjenja zašto to u njihovom stripu ne važi), no Sinister ima ubedljiv – i, naravno, blago sarkastičan – govor o tome da ovi mutanti o kojima pričamo nisu zaista „predatori“ već žrtve okolnosti, lošeg odnosa društva prema njima tokom gotovo celih njihovih života i mada je ovo očigledna parodija na to kako su desničarski mediji još od osamdesetih godina prikazivali odnos liberala prema kriminalcima, ona ima i sasvim iskrenu komponentu budući da je smeštena usred nove nacije sastavljene od upravo marginalizovanih i često kriminalizovanih pripadnika veće ljudske zajednice.

Long story short: Sinister uspeva da ubedi Tihi Savet Krakoe da mu se omogući da ove mutante šalje na black ops misije gde će moći da ižive svoje agresivne i ubilačke impulse kako nazad na Krakoi ne bi predstavljali pretnju po novo društvo. I mada sve deluje kao mutantska verzija DC-jevog Suicide Squad, u pitanju je zapravo subverzivnija crna komedija u kojoj se Wells fino igra kontrastirajući neke od najbizarnijih mutantskih ideja (Orphan-Maker i Nanny sa jednim perverznim edipovskim odnosom), sa eksploracijom ličnosti Cyclopsovog brata Havoka koji poslednjih godina u mutantskim stripovima ima ulogu polomljenog antiheroja. Ta prva priča u ovom serijalu koju danas obrađujemo prilično uspešno pravi spone sa X-Men istorijom, šaljući tim u akciju koja, naravno polazi nizbrdo vrlo rano, a odvija se u sirotištu gde je Havok odrastao, sa sve kameom Cyclopsove prve, jelte, žene, Madeline Pryor. No, čak i da niste preterano verzirani u pogledu komplikovanih biografija X-Men i njihovih satelita iz osamdesetih i devedesetih godina (a tu je, sa Pryorovom posebno, bilo toliko retkona da nisam siguran da iko sme da kaže da jeste), sama priča je brza, britka i zabavna, sa lepo odmerenim elementima crne komedije i psihološkog trilera u kome Havok još jednom mora da posegne duboko u sebe da pronađe heroja. Naravno, ja sam na Havoka slab i teško mi je kad vidim šta mu sve rade (posebno jer je Matt Rosenberg u poslednjoj inkarnaciji Astonishing X-Men imao za njega sasvim iskupljujući narativni luk), ali Hellions je odličan u prikazivanju dinamike jednog sasvim nefunkcionalnog tima, sa karakterom Psylocke koji je sveden na stoičku utilitarnost gde ona najbolje i funkcioniše (a bez preteranih zaranjanja u samosažaljenje i melanholiju koje smo videli u Fallen Angels), razuzdanim Sinisterom i eksplozivnim odnosima u samoj terenskoj postavi gde se naši protagonisti i doslovno ubijaju međusobno pre nego što krene stvarno šoranje s neprijateljem.

No, svako ko je ubijen može biti izbijen, odnosno oživljen, pa Hellions može sasvim bez krivice da uživa u svojoj gritty komediji. Stephen Segovia koji je ovo nacrtao je još jedan iz sada već decenijske armije besmisleno talentovanih filipinskih crtača u američkom stripu, a koji je profesionalno počeo da radi već sa šesnaest godina. Sa tezgama za DC, Dynamite i Top Cow iza sebe, on je u Marvelu, sa ovim serijalom zablistao, stajući mi rame uz rame sa, recimo Pepeom Larrazom, Yıldırayjem Çınarom i Pereom Perezom kao neko ko potpuno kapira superherojštinu i X-Men, pružajući idealnu kombinaciju karakterizacije, humora i kinematske akcije.

Hellions je strip koji „Dirty Dozen“ koncept vrlo dobro razume i koristi u komične svrhe, ne zaboravljajući pritom dramu i karaktere. Vrlo lepo.

No, kad već pričamo o tome da svako ko je ubijen može biti od-ubijen, sledeći serijal, aktuelna verzija X-Factor, zapravo se bavi nekim osetljivim pitanjima vezanim za ovu ideju.

Da odmah bude jasno, ovo nije X-Factor naših dedova pa ni otaca – dakle, ovo nisu ni originalni X-Men, niti vladin mutantski tim, pa ni korporacijska mutantska predstava, ovde je generalno preuzeta ideja „kasnije“ forme X-Factor a koji su bili detektivska agencija sastavljena od bizarnih i često nekompatibilnih/ nefunkcionalnih članova, a što je istraživala slučajeve vezane za pre svega mutante koji su izgubili moći nakon događaja Decimation. No, članovi su sasvim novi i ovde nema ni Madroxa ni Rictora (koji tezgari preko puta u Excaliburu) ni Strong Guyja niti ikoga iz te postave.

Scenaristkinja Leah Williams mi nije bila sasvim po volji poslednji put kada sam je čitao u miniserijalu Gwenpool Strikes Back, ali kada piše X-Men ova je žena načelno veoma dobra i veoma me je obradovalo kada sam već sa prvim brojem novog X-Factor osetio hemiju među likovima i dobru energiju tima.

Koncepcijski, X-Factor se bavi jednim sasvim „prizemnim“ ali esencijalnim pitanjem vezanim za funkcionisanje nove mutantske nacije: kako se pristupa oživljavanju mutanata za koje se sumnja da su preminuli? Naime, uz činjenicu da rezurekcije moraju fizički da izvrše petoro posebnih mutanata koji rade puno radno vreme i padaju s nogu, te čak šesnaest miliona mutanata koje je Grant Morrison* ubio na Genoshi pre dvadeset godina u New X-Men i koji sad svi na listi za vaskrsavanje, pitanje kada će koji mutant biti oživljen nije samo stvar čekanja u redu već i jedne praktične gnoseološke dimenzije: da bi identitet jedinki bio očuvan, nije dopušteno klonirati još uvek žive mutante, ali sa nomadskim životom koje mnogi mutanti vode i brojnim mogućnostima da su, iako živi, van domašaja tehnologije i psioničkih moći na raspolaganju stanovnicima Krakoe, često je nemoguće reći je li mutant koga niko nije video mesec dana ili pola godine mrtav, na drugom kraju galaksije ili zarobljen i čami u nekom zatvoru gde ga homo-sapiens suprematisti muče i ispituju ne bi li saznali mutantske tajne.

*priznajte da ste nervozno čekali nejmdrop!

Tu onda nastupa X-Factor, predvođen Northstarom koji zapravo započinje ovaj strip bljeskom svesti da je njegova sestra-bliznakinja, Aurora, umrla. Northstar je ovde predstavljen kao vrlo zamršen, vrlo komplikovan lik, sklon impulsivnom ponašanju i povremeno prenagljenim odlukama što je vrlo dobra pozicija da se u njoj bude kada predvodite nešto što se zove X-Factor i Williamsova ovde samo malčice omažira Madroxa onako kako ga je u ovom stripu pisao Peter David. No, tim kojeg Northstar okuplja spontano i bez mnogo razmišljanja je fina kombinacija starih i novih likova gde imamo Prodigyja i Eye-Boyja, ali i Dakena sve nastale u ovom veku a onda i neke stare favorite poput Polaris i Rachel Summers (koja više ne koristi svoje ime Prestige, iako je upravo tako „potpisuju“ u galeriji na početku svake epizode, jer zašto bismo imali ikakvu konzistentnost u ovim stripovima?).

Ovo je naravno definicija ekipe nahvatane na bućkalo: Prodigy je svoje moći povratio tek posle vaskrsenja pa je željan da ih koristi, Eye-Boy je samo srećan da može da bude deo ikakvog tima, Polaris ovo radi da bi svom ocu, Magnetou pokazala da je samostalna i preduzimljiva, Daken, Wolverineov sin, i do nedavno praktično negativac, ovde dobija ulogu „disaster bisexual“ lika koji je u tim ušao pre svega jer želi da Auroru što pre ožive da bi mogao da je onda, jelte, sobali.

Prva epizoda X-Factor je brza, izrazito zabavna detektivska priča u kojoj tim uprkos činjenici da je jedva funkcionalan, razreši misteriju i dokaže da je Aurora ne samo mrtva već i ubijena, a što onda vodi do formalnog osnivanja agencije koja će sada uz blagoslov Tihog Saveta istraživati druge slične slučajeve. Naravno, već prvi sledeći slučaj ih vodi u Mojoversum i u bizarnu pustolovinu koja jako satirizuje reality televiziju i kulturu lajkovanja/ komentarisanja onlajn.

Leah Williams je ovde vrlo inspirisana i piše energičan strip natrpan karakternim momentima, brzim, suvim humorom, ali i tim nekim dubljim komentarima vezanim za našu, jelte, povijesnu zbiljnost. Mojoverse je star koncept ali ga ona vrlo prirodno prilagodi aktuelnom trenutku a susret sa Shatterstarom je i emotivan i nostalgičarima jedne posebne ere u istoriji X-Men će dosta značiti.

Crtač je ovde odlični Španac David Baldeon koji je već sarađivao sa Williamsovom na Gwenpool Strikes Back i njegov blago karikirani stil je vrlo primeren goofball komediji koja je ovde u osnovi tona stripa, sa savršenim adaptiranjem na scenario koji zahteva mnoge „televizične“ kadrove u ovoj priči. X-Factor je odlično krenuo i koristi likove koje uz dosta simpatija možemo nazvati „C“ postavom (i to tako da kažemo da su Summersova, Northstar, Polaris i Daken možda „B“ ranga, a Prodigy i Eye-Boy ima još  da rade da dosegnu „C“) da izgura dinamičan, komičan ali i emotivan narativ. Fino.

Završimo stripom koji se samo tangencijalno uklapa u Dawn of X. Naime, niti se radnja miniserijala Juggernaut dešava na ostrvu Krakoa niti je njegov protagonist, jelte, mutant… No, Cain Marco, rođeni  brat profesora Xaviera, ali rođen bez mutantskog gena, uvek je imao status pridruženog lika već preko te, jelte, rođačke veze a kako je ovo pisao Fabian Nicieza, veteran već verziran u pisanju ne-mutanata ali u mutantskim kontekstima (pričamo o jednom od ko-kreatora Deadpoola, n’est-ce pas?), ova petodelna priča se lepo uklapa uz Dawn of X, dajući jedan „spoljni“ pogled na mutantsko utočište, od strane nekoga kome ono nije dostupno iako bi mu, po mnogim osnovama, bilo potrebno.

(Odmah da kažemo da je to što se Juggernautu EKSPLICITNO kaže da ne može da traži utočište na mutantskom ostrvu PRVORAZREDNA svinjarija budući da smo već u X-Factor videli da Northstarov muž, Kyle, a koji je homo sapiens, zapravo živi na Krakoi.)

Nicieza Juggernauta ovde piše kao konfliktnog antiheroja, radije nego kao negativca kakav je nekada bio, dajući njegovom liku više dubine nego maltene ikada u istoriji ovog karaktera. Njegov Cain Marco je čovek svestan svojih brojnih nedela, ali i svestan da mu je život podelio lošu ruku a onda nastavio da ga maltretira u narednim deljenjima, neko ko nije sklon samosažaljenju ali jeste sklon refleksiji, ne očekujući da mu se prašta za počinjene zločine, ali radeći tiho, koliko je moguće da malo ispravi karmički balans i u svet donese malo dobra.

Zaplet se vrti oko mlade video-strimerke koja pored kompulzivne potrebe da stalno gleda u kameru na telefonu i svojoj publici prepričava šta se događa, ima i mutantsku supermoć da lokalizovano usporava protok vremena. Nažalost, zahvaljujući teškoj životnoj priči, ova tinejdžerka je društveno zapuštena i praktično na korak od pretvaranja u stvarnog kriminalca kada joj se put ukrsti sa Juggernautom koji tezgari za firmu Damage Control, uništavajući svojom fizičkom snagom građevinske objekte predviđene za rušenje, time stavljajući svoj jedini dubiozni talenat u službu kakvog-takvog društvenog dobra.

No, sudar sa mladom mutantkinjom koja poriče da to jeste i, kao i svi tinejdžeri, sve zna najbolje na svetu, stavlja ga na ozbiljna iskušenja gde će imati i uzbudljiv meč u šakanju sa samim Hulkom, susresti se sa nacistom Arnimom Zolom a koji rukovodi zatvorom za superzločince, pa na kraju nasrćući na sam sistem, sve u želji da svoju štićenicu nekako obezbedi i ubedi da potraži utočište na ostrvu kome on sam nema pristupa.

Nicieza bi ovakve stvari mogao da piše u snu, ipak se radi o vrhunski iskusnom scenaristi specijalizovanom za antiheroje, ali Juggernaut je urađen sa puno pažnje i ljubavi, besprekorno preplićući karakterne momente koji nam pokazuju protagonista u jednoj zrelijoj, višeslojnijoj formi (sa sve flešbekovima koji objašnjavaju kako je, ali i zašto, ponovo postao Juggernaut, nakon što je bio „oslobođen“), ali i postavljajući dobru diskusiju o tome kako društvo tretira ljude koji su skrenuli sa pravog puta iz razloga koji nisu uvek isljučivo njihova krivica i koliko im onda otežava povratak na taj put. Novi lik, D-Cel je tipični hiperaktivni tinejdžer, ali je napisana dobro i sa razumevanjem, da bude dobar kontrast jednom kontemplativnijem, odgovornijem Juggernautu. Naravno, do sledećeg Niciezinog rada u Marvelu niko je se neće setiti, ali da notiramo da lik ima potencijala.

Veliki deo izvrsnosti ovog u principu old school miniserijala otpada na fantastičan crtež. Ron Garney naprosto prevazilazi sebe iz godine u godinu i ako sam pre 15-16 godina, kad je radio Spajdermena, mislio da je sjajan, sada mu se bukvalno divim. Juggernaut je fantastična kombinacija suptilne atmosfere i sumanute akcije, jedan crtački spektakl koji uspeva da spoji zreliji ton sa potpuno over the top akcijanjem, a kolor koga daje izvrsni Matt Milla je trešnja na vrhu torte. Više ovakvih miniserijala koji ispituju „male“ likove i kutke šireg X-Men sveta bi nam vrlo godilo.

Za danas toliko. U sledećem javljanju sa X-Men ostrva pričamo o Cableu, S.W.O.R.D. i možda još nekom kratežu, a o X of Swords, krosoveru u kome učestvuju skoro svi serijali nabrojani u prethodnom i ovom tekstu posle toga. Neće biti lako, ali potrudiću se da sudim strogo ama pravično. Do tada X one out for Meho.