Jazz Nedeljom: Kevin Richard Martin: White Light i Red Light

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Za današnji džez osvrt imamo ne jedan nego dva albuma. Ali napravio ih je oba isti čovek u isto vreme i objavio ih istog dana (pretpošlog Petka, iskusno gađajući Bandcamp Friday za bonus zaradu), sa identičnom filozofijom i tehnologijom, pa je sasvim fer reći da je ovo sve jedan integralni opus koji je samo iz nekih praktičnih, svakodnevnih i iz perspektive vječnosti trivijalnih razloga, razdeljen na dva dela. Umetnik o kome danas pričamo je Kevin Richard Martin a albumi su White Light i Red Light. Nema problema? Nema problema! Osim…

…osim ako neko ne ustane i kaže kako ovo uopšte nije džez.

I naravno da ću ja tu drugarsku kritiku uvažiti, ali kako sam već decenijama pobornik ideje da je u umetnosti autorska intencija vrlo bitna za klasifikaciju nekog dela (do mere da se umetnost sme mangupski definisati prosto kao „proizvodnja estetike s namerom“), tako sam i, pre nego što sam seo da ovo pišem proverio šta kaže sam autor. U deskripciji oba albuma se džez eksplicitno pominje: „KRM has delivered a slow motion Jazz anesthetic to kill all pain.“ za White Light, a „Anyone who digs the idea of  hearing sax players float into the heavens, and jazz pulsations emerging from the titanic, are in for a treat…“ za Red Light, a na direktno pitanje da li ovu muziku on vidi kao džez sam Kmart je odgovorio: „For me yeah, its like syrup jazz (…) Molten slow-mo brass odyssies“.  Dakle, nema problema?

Kevin Martin je, naravno, jedan od mojih ličnih superheroja već decenijama. Još krajem osamdesetih je ovaj momak – originalno saksofonista – krenuo u smele muzičke avanture, inspirisan pankom i post-pankom, ali i džezom i dab muzikom. Pametan i dovitljiv, Martin se nikada nije eksponirao kao nekakav usamljeni revolveraš i solista pa je posle eksperimentisanja sa kućnom opremom, prve ozbiljnije korake napravio osnovavši sastav God koji je bio… pa… orkestar? God su u devedesetima opisivali kao jazz metal projekat iako, istini za volju niti je to bio jazz niti metal, ali kada u postavi imate sa jedne strane Johna Zorna i Tima Hodgkinsona a sa druge Justina Broadricka i Loua Ciccotellija – morate da se snalazite.

Drugi Martinovi projekti iz devdesetih su bili jednako pustolovni i moćni, od još eksperimentalnijeg Ice koji je kulminirao pločim ubistvenog industrial hip-hop duba (Bad Blood), preko pisanja za The Wire i uređivanja uticajnih kompilacija za Virgin (Macro Dub Infection je bila ploča koja je praktično ozvaničila „digitalni dab“ kao novu etapu u evoluciji ove muzike), pa do Techno Animal, dua sa Justinom Broadrickom iz Godflesh koji nije bio techno, ali jeste bio životinjski moćan projekat što je mutirao od abrazivnog, na lupovima baziranog industrial/ power electronics zvuka, preko ambijentalnih hip-hop halucinacija (kultni dupli album Re-Entry na kome svira i Jon Hassell) pa do ekstremno tvrdog, mrvećeg repa sa najkasnijih izdanja.

Martin je u ovom veku najviše radio ragga zvuk, objašnjavajući, kada sam ga pre solidnih trinaest godina intervjuisao kako je od „dab-snoba“ evoluirao prvo u ljubitelja ragga muzike a onda i u vodećeg belog ragga producenta u Ujedinjenom kraljevstvu, a njegov projekat The Bug je od još jednog dua sa Justinom Broadrickom izrastao u raggamuffin solo projekat po kome danas Martina najviše i znaju. Senzibilan za brojna kulturološka pitanja vezana za to što radi, Martin je The Bug od vrlo rane faze profilisao najviše kao platformu da uz njegovu produkciju gomila toastera i emsijeva iz UK i sa Jamajke dobije priliku da pokaže šta zna, pa je, srećno se poklopivši sa uzletom dubstepa u londonskim klubovima, KMart na kraju praktično prepoznat kao maltene utemeljitelj ovog žanra a u najmanju ruku neka vrsta kuma koja je pomogla brojnim ljudima da se čuju.

Martinovi ragga eksperimenti su kasnije sofisticirani i kroz projekat King Midas Sound, a sad kad su nekako stigle i ozbiljnije godine, čovek je odlučio da se vrati – saksofonu.

White Light i Red Light su i nastali kao pokušaj razrešenja dileme kako sa ovim instrumentom kreirati nekakav lični identitet kada njegova istorija ubraja takve titane kao što su džez-božanstva poput Coltranea, Aylera, Brotzmanna… Ovo je, da bude jasno, lažna dilema, sa kojom normalan čovek ne bi imao nikakav problem ali kada ste intelektualac koji muziku analizira onoliko koliko je i pravi, zaista se suočavate sa tim imposter syndrome problemom. Martin će ga na kraju rešiti venčavanjem svoja dva interesovanja pa su albumi White Light i Red Light zaista spoj ekstremno minimalističkih džez skica i ambijentalne muzike.

Nije ovo prvi Martinov ambijentalni rodeo, na njegovom Bandcampu ćete videti ciklus albuma Frequencies for Leaving Earth a koji se opisuju kao spoj dron-muzike, neo-klasike i usporenog džeza, no White Light i Red Light su zaista ploče bliže, pa, džezu ali i jednom ranjivijem, humanijem zvuku u kome se meditativnost fino ukršta sa samom emocijom, prelazeći iz cerebralnog, apstraktnog iskustva u nešto intimnije.

White Light je „glavni“ između ova dva albuma, izdat par sati ranije i sa malčice više „marketinga“, ali je i zapravo formalističkiji, čak za nijansu hladniji. Četiri kompozicije na ovoj ploči su jasan „iskaz“ i predstavljanje spektra onoga što Martin radi u tehničkom smislu, sa minijaturnim frazama koje su digitalno uobličene u dugačke, brujeće skulpture i gde su jeka, šum i fidbek integralni delovi kompozicije. Utoliko, White Light je smešten negde između Briana Enoa i Alvina Luciera, mada ima tipično martinovsku čistotu i minimalizam. Slušajte albume The Bug ili King Midas Sound i čućete samo najesencijalniji minimum zvuka i fraza potrebnih da muzika oživi. Vratite se još više unazad kroz vreme, slušajte kako je Martin pisao (i svirao, uz Hodgkinsona, Zorna itd.) duvačke linije na albumima God: tamo nema kompleksnih tema i teorijskih modela, melodija je jednostavna i direktna a tekstura i volumen svirke su jednako važni kao i note koje se koriste. White Light ima isti pristup i hipnotička In Your Veins je sa svojih četrnaest minuta zaista kao da se Alvin Lucier rodio nekoliko decenija kasnije i imao pristup digitalnoj tehnologiji, sa sporom, metodičnom ali ne kliničkom analizom male zvučne fraze od koje nastaje dugačka kompozicija, vraćajući se stalno sebi i harmonijama koje se avetinjski oko nje ovaploćuju.

Kažem „fraze“, gore sam pomenuo i „skice“ ali dobar deo muzike na Red Light sastavljen je od još manjih elemenata muzike, od pukih gestova, gde nema ni melodije ni stvarnog tona već tek pulsiranja. Red Light je napravljen od istog materijala kao i White Light ali zvuči za nijansu manje formalistički, nešto emotivnije, sa prvom kompozicijom, I Cut off My Wings koja priziva u sećanje spektralne duvačke fraze Toshinorija Kondoa, a onda sa silaskom duboko u ambijentalnu supu u Numb. Gone je zvuk vazduha koji prolazi kroz metalnu cev digitalno osvetljen i pojačan do mere kada pomislite da je Michael John Harris kidnapovao Martina na par minuta i naredio mu da snimi još jednu Lull ploču, a Rothko je veličanstvenih sedam i po minuta vibriranja jednog tona i traženja njegovih aveti u odjekujućem ambijentu. End Times je možda najprepoznatljivije bazirana na lupovima – slutim da je zbog ovog komada William Basinski i kupio ove albume – ali ima i nešto najbliže „kompleksnijoj“ temi a finalna Oblivion Seeker je elegičan, dostojanstven dron komad od jedanaest minuta koji svojim lepim alikvotnim tonovima baca mozak u alfa stanje i prosto zaziva da krenete sa preslušavanjem oba albuma iz početka. Nadam se da su ove ploče naišle na ispravan odziv publike jer je Martin ovde pronašao veoma dobar balans između formalnog eksperimentisanja (Enove „muzike kao nameštaja“) i jedne emotivnije, ličnije note. Neću se buniti ako bude još ovakvih ploča, naprotiv.

https://kevinrichardmartin.bandcamp.com/album/white-light

https://kevinrichardmartin.bandcamp.com/album/red-light