Da ne ispadne da favorizujem samo jednog brata, Gilberta (a koga, istina je, brutalno idolizujem), pročitao sam grafički roman Is This How You See Me? a koji je napisao i nacrtao Jaime Hernandez. Dve godine mlađi, Jaime je tokom četiri decenije deljene strip-karijere koja praktično nema pandan u svom mediju, kao i brat mu, zadržao fokus na latinoameričkim likovima u severnoameričkom mizanscenu, ali za razliku od toga kako je Beto evoluirao svoje stvaralaštvo u smerovima kinematskih tropa i eksploatacijske estetike, Jaime je u dobroj meri zadržao naturalistički pristup pričanju i fokus na „pankerima“, ili tačnije pankerkama, pružajući nam tokom četrdesetak godina fascinantnu studiju o odrastanju na margini ali i sazrevanju, učestvovanju u društvu, pa i utapanju u njega. Is This How You See Me? je u izvesnom smislu kruna ovog rada i jedan od najimpresivnijih stripova koje sam u ruke uzeo u poslednje vreme. Fantagraphics je ovo serijalizovao u Love and Rockets: New Stories tokom četiri godine, počev od 2015., da bi 2019. godine sve na kraju bilo sakupljeno u kolekciju koju, digitalno, lako možete kupiti ovde. Iako dakle ne pričamo o „novom“ izdanju, ovaj Hernandezov rad je jedno od njegovih kapitalnih dela i nije vanvremensko u onom modernističkom smislu – da nema odnos ka svom vremenu i mestu – već je nešto suprotno: fikcionalizovana destilacija koncepta protoka vremena i promene u ljudima koje ovo neumitno donosi, i neka vrsta fiktivne ali vrlo uverljive istorije pank-scene malog mesta u Kaliforniji .
Jaime Hernandez je kao i brat Gilberto u dobroj meri kreativno profitirao na tome što kroz decenije prati iste likove u (nekim) svojim stripovima, no dok kod Gilberta često imamo posla sa izrazito artističkim, intertekstualnim i zbog toga i artificijelnim tretmanom njihovih biografija (kako rekosmo u tekstu linkovanom na vrhu, Maria M. je strip u kome jedan od Gilbertovih likova „glumi“ svoju majku), Jaime sa Is This How You See Me? i drugim pričama o svojoj junakinji Maggie postiže onaj najređi od uspeha u ovom medijumu: daje nam lik koji uverljivo – i dopadljivo – stari i sazreva.
Iako je naravno teško reći da su braća Hernandez zapostavljeni majstori američke strip-istorije, na kraju krajeva, Love & Rockets je institucija za sebe već tolike decenije, imam utisak da se ne prepoznaje koliko je njihov rad u okviru L&R bio ispred svog vremena i zapravo udario temelje i za jedan čitav talas nezavisnih radova iz kasnijih decenija a koji su pobrali mnogo pažnje, probili se daleko izvan granica kulturnog strip-geta i pružili pipke i u druge medije. Pre nego što smo imali Ghost World, Blankets, Strangers in Paradise, ili Scotta Pilgrima, dakle, imali smo Love & Rockets, kao strip koji je umeo da donese upravo taj „realni“, „slice of life“ senzibilitet i fikcionalizuje stvarnost samo do mere da ona postane estetski rad, ali očuvavajući intenzivnu ubedljivost mizanscena, likova situacija… Jaimeovi pank stripovi iz starih Love & Rockets su bili fascinantni ne samo zato jer su bili fantastično nacrtani i pripovedani sa jednom ekonomičnošću koja se i danas ogromnoj većini strip-autora čini nedostižnom, nego jer su delovali „stvarno“, pričajući priče u kojima su ljudi mogli da se prepoznaju, identifikuju, da, možda, tokom godina, njihovu fikciju izmešaju sa svojom stvarnom prošlošću, naprosto jer su tako dobro sažimale iskustva jednog dela ondašnje omladine.
Jaime i Gilberto Hernandez su svakako značajni i po tome da su latinoameričke likove stavili na strip-mapu Severne Amerike sa jednom prirodnošću i ubedljivošću koja nema pandana u industriji. Nihovi likovi su lišeni stereotipnih predstava – i negativnih i pozitivnih – dolazeći direktno „iz zajednice“ a da su sa druge strane postavljeni u svet u kome postoje stereotipi i rasne predrasude usmerene na latinoameričku zajednicu. Is This How You See Me? je, recimo, idealan primer za ovako nešto jer nam pokazuje dešavanja na dva vremenska plana: sada, ali i krajem sedamdesetih i mada su likovi integrisani u zajednicu u oba vremena, u ovom novom se vidi koliko je ekonomska samostalnost značajna u pogledu te integrisanosti, dok se u onom starijem mogu primetiti uzgredni, kako to anglofoni kažu „kežual“ rasni komentari koji bi danas bili prepoznati kao rasistički napadi a tada su naprosto bili deo svakodnevnice i kulture.
Elem, Is This How You See Me? je priča koja govori o poznatim likovima: Maggie i Hopey su se pojavile još u prvom broju Love & Rockets, sada već pradavne 1982. godine, u priči Locas Tambien, i zapravo Is This How You See Me? i ima podnaslov „A Locas Story“. Ovo je, ponavljam, fascinantan primer kontinuiteta priče o likovima tokom skoro pune četiri decenije, od strane istog autora i sa likovima koji stare i sazrevaju onako kako stare i autor i publika. No, Is This How You See Me? je posebna priča jer ona tematizuje upravo tu ideju protoka vremena, starenja i sazrevanja, povratka starim, nostalgičnim mestima, ljudima, situacijama, služeći istovremeno kao inter-fikcionalna analiza života protagonistkinja, ali i kao ekstra-fikcionalna diskusija o tome kako biografija izmišljenih likova može biti fascinantan sažetak ne samo za promene u životima ljudi kako oni stare već i za promene samog društva.
Naime, Hopie i Maggie u ovom stripu odlaze na „rijunion“, odnosno na događaj organizovan u mestu Huerta blizu Los Anđelesa, a u kome sada obe žive, a gde će se okupiti veliki deo likova što su činili pank scenu u Huerti pre tri i po decenije. I Hopie i Maggie sada imaju porodice i poslove, sa sobom nose pametne telefone i tekstuju svojim partnerima dok putuju vozom do Huerte i signal da će ovo biti priča koja se smelo hvata u koštac sa zavodljivošću ali i neuhvatljivim obećanjima nostalgije je već scena gde se Maggie i Hopey slože da su dosta drndale telefone i da dok voz ne stigne do odredišta više neće da ih uzimaju u ruke, a onda provode period do pristizanja u Huertu ćuteći i gledajući svaka na svoju stranu.
Hopey i Maggie danas imaju porodice: Maggie živi sa muškarcem – i tokom događaja u stripu koji traju dve noći i jedan dan odlučuje da se za njega uda – dok je Hopey udata za ženu koja im je rodila i sina, ali Maggie i Hopey su bile ne samo dobre drugarice već i par u svoje vreme i Is This How You See Me? je u dobroj meri eksploracija ideje o romantičnoj vezi koja ima korene u tinejdž dobu, u kontekstu zrelog doba i obaveza koje likovi imaju prema svojim porodicama. Štaviše, da se Is This How You See Me? bavi samo tokom decenija podgrevanim lezbijskim plamičkom između dve žene koje su posle jako dugo vremena konačno odvojene od svojih partnera i same u hotelskoj sobi, već bi to bilo dovoljno.
Jaime Hernandez je popio i neke oštre kritike po internetu zato što je, jelte, muškarac koji se usudio da piše strip o biseksualnim ženama/ lezbijkama, ali to nekako danas ide uz teritoriju i video sam i mnogo pohvala za tretman materije. Sa moje strane, reći ću da Jaime ovde drži masterklas iz crtanja i pisanja ne samo biuseksualnih/ lezbijskih likova već likova uopšte, podsećajući da je prvi ali i neophodan, verovatno najvažniji korak u pisanju dobrih manjinskih likova to da su oni pisani kao dobri, uverljivi likovi. Hopey i Maggie svakako imaju tu prednost da se njihov kreator njima bavi već četrdeset godina i da takođe zna da jedan deo njegove publike sa njima živi isto toliko vremena, no ne treba potceniti njegovo majstorstvo u radu sa njjima tokom Is This How You See Me? U marketingu za ovaj grafički roman koristi se reč „nesentimentalan“ i upravo je ovo ključ za uverljivost sa kojom likovi ovde dišu. Hernandez im daje jake unutarnje živote – posredovane čitaocu crtežom koliko i tekstom, sa veoma ekspresivnim, životnim likovima i lako prepoznatljivim situacijama, gestovima, atmosferama i kada Maggie – a koju doživljavamo istovremeno i kao više „strejt“ od Hopie koja ima „tipičan“ lezbijski imidž sa kratkom kosom i naočarima, ali i kao više „tradicionalnu“, dakle manje sklonu da prevari svog partnera – u jednom trenutku napravi romantičan gest u sobi prema Hopie a ova ne samo da ga ne rastumači na pravi način već najveći deo toga i propusti jer ima video čet sa ženom i sinom, osećaj ranjovosti, razočaranosti i stida koji obuzme Maggie je fantastično životan i služi kao sažetak gomile životnih lekcija.
No, strip nije SAMO o tome i Is This How You See Me? metodično prikazuje detalje naredne večeri, ponovno okupljanje stare pank ekipe u klubu gde se održava koncert na kome svira i gomila novih pank bendova ali se očekuju i nastupi nekih od asova sa početka osamdesetih – u kojima su svirale i neke od zvanica. Susreti, pogledi i dijalozi između ljudi od kojih se neki ionako redovno viđaju u LA a druge nisu sreli možda više od tri decenije tvore fascinantnu psihološku studiju u kojoj se istražuju i nostalgija i vernosti mladalačkim idealima i ispituju nekadašnje netrpeljivosti i afiniteti unutar grupe. Hernandez ovaj deo priče preseca flešbekovima koji prikazuju iste likove u 1979. i 1980. godini, dajući nam na taj način paralelno same događaje iz „originalne pank ere“ i refleksije sada odraslih, pa i ostarelih likova na te događaje i kontrast je fascinantan već u tome kako autor savršeno pogađa zdravu sredinu između jednog trezvenog prikaza stvari koje su često mešale popriličnu količinu lošeg i socijalno neprihvatljivog sa prijatnim, formativnim iskustvima vezanim za pop-kulturu i podržavajući socijalni milje, ali i prijatne, nostalgične izmaglice uspomena na ovo vreme koja uspeva da ne bude zaslađena, patetična i zagađena sentimentalnošću. Utoliko, Is This How You See Me? daje savremenom strip-medijumu jednu retku dragocenost: likove koji su zaista sazreli, uverljivo odrasli, koji se uz sve svoje mane i ekscentričnosti mogu posmatrati i kao uzori.
Naravno, ovo ne znači da su ovo i savršeni likovi, niti da su imuni na nostalgiju, ali ni na stid koji nastupa kada se razotkrijete kao nostalgični, pa je druga polovina priče impresivna serija malih epizoda i set-pisova u kojima se istražuju različite dinamike unutar zajednice koja je sebe nekada smatrala „pravom“ scenom Huerte, opet presecana flešbekovima koji pokazuju i da je ono vreme bilo puno klinačkih sektašenja, snobizma i odvajanja u klike, te da je ideja o „jedinstvu“ pank scene, toliko važna u čitavoj njenoj istoriji, uvek bila samo naivni ideal.
Moram da priznam da je čitanje Is This How You See Me? u meni izazvalo i solidnu količinu vrlo ličnih emocija jer, na stranu to da nisam žena, Latinoamerikanka i lezbijka, ovo je strip koji u dobroj meri prikazuje i moj život i živote mnogo ljudi koje poznajem, sa tom tenzijom između nostalgije i stida koje vezujemo za svoje „stare“ identitete dok danas pokušavamo kroz neprebrojne diskusije da dokučimo jesmo li još iste osobe koje smo bili u vreme kad smo činili „važan“ deo „scene“ i, možda još važnije, da li bi nas se naše odnašnje verzije danas stidele.
No u svemu tome, Hernandez demonstrira svoje majstorstvo – a koje ga za moj račun zaista postavlja nekoliko stepenika iznad maltene bilo koje druge američke indie strip-vedete – tretirajući svoje likove sa svom zrelošću koju zaslužuju ali i bez ikakve osude. Is This How You See Me? nije brutalna dekonstrukcija u kakve ovakvi projekti znaju da se izmetnu (na primer… Jagode u grlu), niti jedan pomirljiv (i imanentno malograđanski) iskaz da su se stvari, sa sazrevanjem, same nekako smestile na svoje mesto. On je pre svega prikaz ljudi koji deluju živo, komplikovano i ne mogu biti svedeni na puku „poentu“ kao što to ne može biti ni jedno stvarno ljudsko biće, ali kroz perfektno uokvirene epizode njihovih života strip nam ipak daje jake iskaze o „ljudskom stanju“, portrete koji uz nas ostaju nakon zaklapanja stripa i deo su našeg životnog iskustva na veoma dubokom nivou.
Naravno, Jaimeovo tehničko majstorstvo se najlakše primeti u crtežu. Love & Rockets su toliko dugo vremena temeljiti deo onog što se smatra modernim američkim stripom da deluje skoro izlišno isticati kako je ovo praktično predavanje na temu ekonomičnosti pripovedanja, karakterizacije, kreiranja atmosfere samo od najtananijih, najsitnijih grafičkih elemenata, korišćenja (ručno rađenog, naravno), leteringa da se postignu suptilni efekti u poimanju prostora u kome se odvija priča i razumevanju preovlađujućeg raspoloženja. Svakako, ponovo vredi istaći kako ovi likovi žive sa Jaimeom skoro četrdeset godina i da ih on izuzetno dobro poznaje, ali to ne treba da nam odvuče pažnu sa toga koliko su oni jednostavno izražajni i ubedljivi u prikazivanju vrlo kompleksnih emocija i stanja. S druge strane, pripovedanje, spakovano u varljivo jednostavan lejaut pravilnih kadrova je prosto savršeno, sa potpunom kontrolom nad brzinom, intenzitetom i „značenjem“ scena koje dobijamo i pre nego što nam oko uopšte dotakne tekst.
Is This How You See Me? je remek-delo ali naravno da se od Jaimea Hernandeza ovakve stvari praktično očekuju na redovnom nivou. Čovek je sa svojom braćom za sebe izborio posebnu poziciju u strip-industriji, dajući nam više nego dragocenu, esencijalnu različitu perspektivu i ton od maltene svega drugog što danas shvatamo kao mejnstrim, uvezujući na neki način čitav svoj višedecenijski opus u jedan kontinuirani narativ koji sazreva onako kako sazrevaju autor i svet oko njega. Apsolutna lektira.
Cveće zla i naopakog 