Pročitani stripovi: Dawn of X, Treći talas

E, pa, kako smo prošle nedelje obećali, tako ćemo ove i ispuniti, dakle, u današnjem strip-pregledu preći ćemo još nekoliko preostalih X-Men stripova pre nego što se u nekoj narednoj prilici bacimo na seciranje X of Swords. Ovo su ili „neobavezni“ serijali ili serijali koji su tek započeti, ali će svako naći po nešto interesantno za sebe. Ako su mu kriterijumi razumni, naravno.

Za početak, Cable, novi tekući serijal koji je izgurao samo jednu priču pre nego što je ušao u X of Swords i o njoj ćemo danas prozboriti nekoliko reči.

Cable je zaista neobičan lik, neko ko je prilično intenzivno ostavljao utisak anahronizma kad god se u poslednjih petnaestak godina pojavljivao (i nestajao) u X-Men stripovima. Nije da Cable nije dobijao i važne uloge, pogotovo je u eri pred Second Coming (i dalje najbolji X-Men krosover u ovom veku?) njegov doprinos priči bio esencijalan a karakterizacija ćutljivog, stočičkog vojnika vječnog rata, što putuje kroz vreme onako kako drugi pešače kroz pustinju bila prilagođena širem zapletu.

No, problem sa Cabelom je to da je, bez obzira što su ga kreirali Chris Claremont i Louise Simonson, on svoju „kanonsku“ karakterizaciju dobio u vreme Roba Liefelda i njegovog pisanja i crtanja X-Force, i da je praktično sve što je sa Cableom rađeno posle devedesetih imalo na grbači tu hipoteku X-tremnog dizajna i praktično karikirane karakterizacije „vojnika budućih ratova“ koja je delovala zastarelo već početkom ovog veka.

Nije da nije bilo napora da se Cableov lik evoluira, u serijalu Cable & Deadpool je Fabian Nicieza imao interesantnu ekstrapolaciju Cableovog karaktera i filizofije, prirodno utemeljenu u njegovim ratnim korenima, ali sa zrelijim ambicijama i jednom vizijom koja zbilja prirodno dolazi uz nekoga koje iskusio mnogo ratova i mnogo različitih epoha.

No, očigledno je da je preovlađujuće mišljenje bilo da je Cable u kreativnom ćorsokaku pa je prvo finalni rad Gerryja Duggana na Deadpoolu, Despicable Deadpool, imao priču o tome kako Deadool konačno ubija Cablea – a koga je trebalo da ubije još u prvom stripu u kome se pojavio – da bi Cableova „stvarna“ smrt nastupila u krosoveru Extermination, iz pera Eda Brissona, a od ruke – mlađe verzije samog Cablea.

Brisson je napisao solidan događaj u Extermination a ideja da stari, okoreli vojnik umire od ruke mlađe verzije samog sebe ima sasvim lepu simboliku uzevši u obzir da je putovanje kroz vreme postalo nešto po čemu se Cable naviše prepoznaje poslednjih decenija. Čak je i korišćenje mladog Cablea – koga kolokvijalno zovu Kid Cable – da vaskrsne Cyclopsa (svog, jelte, oca) i tako nam vrati lik kog su Bendis, a posle Lemire i Soule prilično ukvarili, na pravi kolosek, bilo zapravo dobro osmišljeno i dalo samom Cableu prirodno mesto u aktuelnom X-Men poretku.

No, nakon ulaska u Dawn of X, utisak je da se i dalje ne zna šta bi tačno sada moglo da se radi sa (Kid) Cableom. Ispostavlja se da lik definisan misijom, ma koliko ona bila dobra (ukloni „starog“ Cablea sa table, vrati Cyclopsa među žive), nakon te misije odjednom nema baš mnogo karaktera…

Pisanja Cable serijala se zato prihvatio Gerry Duggan koji očigledno voli da ide glavom tamo gde drugi ne bi ni nogom i mada prva priča, smeštena u prva tri broja magazina Cable nije sad nešto posebno fantastična, Duggan radi pošten i znojav posao da od ovog momka napravi distinktnu ličnost.

Cable je u ovom trenutku deo porodice Summers, gde mu je Jean Grey majka a Cyclops otac i pomalo je i komično da ga zovu na ručak a on im govori da ne može jer ima posla (koji se tiče borbe sa interplanetarnim kiborzima-ubicama). Dugganova dugoročna ambicija je, reklo bi se, da Cablea pokaže i prokaže kao starmalog momka sa mnogo potencijala ali ne i dovoljno emocionalne zrelosti, koji se dokazao kao kvalitetan strateg i beskrupulozan „obavljač“ vrlo krvavog posla kada je to potrebno, ali koji nije zaista socijalizovan niti ume da o sebi razmišljao kao o mladom, neiskusnom čoveku što zapravo  jeste.

Utoliko, Duggan ne samo da prikazuje Cablea kako pokušava da svima (posebno Wolverineu) pokaže da je jedan od najboljih boraca na ostrvu, nego i gledamo njegovu vrlo čudnu romansu sa „ćerkama“ Emme Frost, koje su, jelte, identične petorke i telepate. Kako je i sam Cable telepata, ideja o mladim ljudima koji nemaju mnogo iskustva sa ljubavnim temama, a pritom su i skloni čitanju misli daje materijala za dosta interesantnih psiholoških opservacija.

Ne ide ovaj strip preduboko u tom smeru i glavni zaplet se tiče mača koji Cable nalazi i pomenutih interplanetarnih kiborga-ubica, te bizarnog nadmudrivanja između osvajačke armije koja bi da pokori i kolonizuje planetu Zemlju i Cablea koji je suviše ponosan (i arogantan) da pozove ikoga sem svoje devojke (koja je već od pet tog dana na redu) u pomoć.

Duggan je odličan scenarista i dobro mu ide mešanje komedije i akcione drame a mač kao vrlo manifestno falusni simbol se uklapa u taj širi napor prikazaivanja mladog Cablea kao dečka koji bravadom i kurčenjem želi da prikrije emocionalnu nezrelost, no sama priča koristi ekstremno jake elemente zapleta (putovanje kroz vreme, nestale galaktičke civilizacije, aktiviranje nuklearne bombe na američkoj teritoriji) da nam da jednu malu pouku o karakteru i to je izrazita nesrazmera. No, bar smo dobili set pis u kome Duggan ponovo piše Deadpoola i to je divno.

Ova tri broja nacrtao je i kolorisao Phil Noto i u pitanju je za njega vrlo standardna ponuda „statičnih“ slika koje uspevaju da kreiraju dinamičan narativ. Za sada je Cable strip koji obećava ali ne opravdava u potpunosti svoje postojanje. Reklo bi se da će ovo pre svega biti serijal o karakteru radije nego o događajima, a što bi bilo sasvim na mestu, no ne mogu a da ne pomislim na to kako je Hope Summers (Cableova usvojena ćerka) bila jedan od najznačajnijih likova u X-Men stripovima par sezona, pa je nakon okončanja zapleta centriranih direktno na nju, postalo jasno da niko nema pojma šta bi s njom dalje radio. Kieron Gillen i kasnije Si Spurrier su se potrudili, ali danas je Hope doslovno svedena na alatku i jedva da figuriše kao lik u ijednom mutantskom stripu. Plašim se da Kida Cablea čeka slična sudbina, pogotovo kada se originalni Cable, za par sezona, vrati u rotaciju (ne zaboravimo da je jedna od glavnih karakteristika novog mutantskog društva ta da svako može biti oživljen). Pratićemo.

Drugi serijal za danas je S.W.O.R.D. – ne tradicionalno mutantski strip, ali u ovoj novoj inkarnaciji magazin ne samo da deli dizajnersku i pripovednu filozofiju sa ostatkom Dawn of X ponude već je u pitanju i, zaista, priča o „mutantskom svemirskom programu“. S.W.O.R.D. je, da podsetimo, i nastao u stripu Astonishing X-Men u vreme kada ga je pisao Joss Whedon a Abigail Brand, šefica ove agencije, tvrda, preduzimljiva žena sa zelenom kosom i nekim neobjašnivim sposobnostima je jedno vreme bila i romantični partner Beastu iz X-Men.

S.W.O.R.D., svemirska podružnica odbrambene agencije S.H.I.E.L.D. je originalno zamišljen kao naddržavna, globalno finansirana firma koja će se baviti pretnjama što Zemlju nišane iz svemira, a sama Brandova je time postavljena kao neka ženska varijanta Nicka Furyja, no, ovaj je koncept već od svog nastanka uglavnom – kao i S.H.I.E.L.D. u poslednje vreme – živeo pojavljujući se u drugim serijalima. Kratak rad Kierona Gillena na solo S.W.O.R.D. magazinu je završen posle svega pet brojeva a Brandova je uglavnom držana u rotaciji pojavljujući se u krosoverima koji su imali svemirsku komponentu i popunjavajući prostor u Captain Marvel magazinu kao komandir nove verzije Alpha Flight.

Utoliko, novi tekući S.W.O.R.D. serijal, pa još sa Alom Ewingom na scenarističkim dužnostima deluje kao neka vrsta izazova, ali i obećanja da nismo još ništa videli u pogledu aktuelnih X-Men i da će svemir igrati značajnu ulogu u daljim pričama o mutantima. Ovde u prvoj epizodi vidimo kako su mutanti  obnovili staru S.W.O.R.D.-ovu orbitalnu bazu i postavili Brandovu na čelo novog programa čije ljudstvo sada čine mutanti. Kid Cable se i ovde pojavljuje kao jedan od sporednih likova, ali on je još i najjače ime na, jelte, špici, pošto su ostali likovi uglavnom drugo- i trećepozivci poput Manifolda, Blink, Vanishera…

Ewing ovde očigledno ide na to da priča bude u prvom planu, radije nego likovi, razapinjući svoje platno preko čitavog poznatog kosmosa, kako i uostalom očekujete od autora We Only Find Them When They’re Dead, i igrajući se sa zanimljivim idejama o tome kako se različite mutantske supermoći koje tim ima na raspolaganju mogu iskoristiti za istraživanje svemira, ali i postavljanje zemaljskih mutanata na njegovu mapu kao distinktne sile sa kojom etablirani igrači na galaktičkom nivou moraju da računaju. Sve je centrirano na lik Abigail Brand i nju Ewing piše vrlo dobro, pogađajući glas i senzibilitet žene o kojoj i dalje zapravo ne znamo mnogo ali koja odaje snažan utisak izvanrednog planera, velikog stratega i osobe sa malo strpljenja za jalova filozofiranja.

Problem sa S.W.O.R.D., za sada, je što posle prvog broja koji je praktično ceo u ekspoziciji i utemeljenju koncepta „mutantskog svemirskog programa“, tehnologije i mutantskih moći koje se koriste, priča biva kidnapovana od strane krosovera King in Black koji je trenutni Marvelov sezonski DOGAĐAJ pa bivamo zapravo dovedeni u sasvim drugu stranu od one koju smo očekivali. Ne da Ewing ne piše dobar triler u ova dva broja, sa Manifoldom koji otkriva zaveru što će, bez sumnje, po završetku King in Black, biti temelj dugoročnijih tenzija u mutantskoj zajednici, ali glas i ton stripa su potpuno promenjeni i mada razumem da Marvel pokušava da igra na „sigurno“ i magazin koji nema mnogo prethodnih fanova predstavi široj publici time što će ga uvezati u aktuelni krosover, rekao bih da je negativan efekat ovde jači od pozitivnog.

No, Ewing je odličan scenarista a i ovo crta izvrsni Valerio Schiti – koji je značajno napredovao od svog rada na Iron Man (ili je ovde samo imao više vremena) – pa imam dosta pozitivnih emocija i nadanja za budućnost S.W.O.R.D. Videćemo!

2020 iWolverine nije ZAISTA strip o mutantima pa ni o Wolverineu, ali kako je ovo bila retka prilika da ponovo čitamo neku aproksimaciju Wolverinea koju piše Larry Hama, i to u svega dva vitka broja, dali smo mu šansu. Da bude jasno, ovde se NE pojavljuje „pravi“ Wolverine niti 2020 iWolverine spada u Dawn of X grupu stripova, ali opet, postoji li iko ko može da odoli robotskom Wolverineu što se bori protiv Jakuza? Ako postoji, taj je bolji čovek od mene.

Elem, 2020 iWolverine je zapravo spinof događaja začetog u Iron Manu, sa bratom Tonyja Starka, Arnom Starkom (koga je kreirao… Kieron Gillen… čovek verovatno štuca koliko ga danas pominjemo) što je krenuo u svoj rat protiv veštačke inteligencije, pa je onda oko ove ideje napravljena masa satelitskih miniserijala tematski vezanih za robote i slično, uključujući nove stripove o Rescue, Machine Manu i, evo, Albertu. Albert je, jelte, mehanička verzija Wolverinea koju su Larry Hama i Marc Silvestri izmaštali početkom devedesetih a kog smo poslednji put videli kako se – bezuman – bije sa Daredevilom i njegovim saradnicima tokom događaja Hunt for Wolverine od pre par godina. Za Iron Man 2020 Albert je vraćen na, er, fabrička podešavanja a radnja dvodelnog 2020 iWolverine tiče se njegove potrage u Madripuru za svojom robotskom partnerkom Elsie-Dee, njenog oslobađanja i dalje borbe da par nedužnih robota bezbedno napusti zemlju u kojoj nekoliko bandi pokušava da ih uništi.

Ako ste intimno upoznati sa konceptom Reaversa, i pamtite starije Hamine priče u kojima se Albert i Elsie-Dee pojavljuju, 2020 iWolverine ima nekoliko referenci na prošlost na koje ćete se nasmešiti. Ukoliko niste, ostaje vam brza akciona priča u kojoj dobijamo odgovor na večito filozofsko pitanje: ko pobeđuje u duelu gde jedna osoba ima raketni bacač a druga nosi bacač plamena, sa rezervoarom napalma na leđima?

2020 iWolverine nije zaista filozofski strip i Hama se ovde ne ubacuje u neke preterano duboke psihološke analize. Njegovi likovi su ovde dovedeni gotovo do parodije, sa Elsie-Dee koja priča u bebećim sentencama i Albertom čiji su intelektualni kapaciteti redukovani da bude praktično karikatura Wolverinea iz osamdesetih, sa madripurskim mizanscenom koji je transformisan u konstantno bojno polje. Utoliko, daleko od toga da je ovo obavezna literatura, naprotiv, ali Roland Boschi koji je ovo nacrtao je čovek rođen za brzu, prljavu i spektakularnu akciju u kojoj nema previše mesta finijim emocijama i karakterizaciji, ali ima mesta scenama gde robot oblikovan da liči na predpubertetsku devojčicu hvata raketni projektil u vazduhu i, pričajući o piezoelektricima koji aktiviraju detonaciju na dodir, baca ga natrag na motocikl s prikolicom iz kog je ispaljen. Nema potrebe da se tu nešto mnogo objašnjava – svako od vas već zna da li ovo treba da pročita ili ne.

Završimo danas sa još jednim magazinom o Wolverineu. Wolverine – Black, White & Blood je miniserijal od četiri broja koji se prošle nedelje završio a koji je zamišljen – i implementiran – kao antologijska publikacija gde ćemo u svakom broju imati po tri kratke priče o Wolverineu napisane i nacrtane od strane različitih autora, pa još sve uz korišćenje isključivo crvene boje da se kolorišu crno-bele stranice.

Naravno, crno-beli stripovi sa crvenim dodacima su već decenijama u modi, kao „prefinjenija“ ponuda za ljude koji vole da se crtež dobro vidi i gde koloristi nemaju mnogo mogućnosti da „pokrivaju“ crtače – DC je polovinom prošle godine pokrenuo Harley Quinn Black+White+Red, strip sa maltene identičnom koncepcijom osim što je ovde svaku epizodu napisala i nacrtala po jedna različita osoba – a kako sam se prošli put malo i vajkao kako ja za solo-Wolverinea najviše volim kada se ne upliće u širu mutantsku politiku i ima svoje priče, a da aktuelni Wolverine to ne pruža, Wolverine – Black, White & Blood je morao da posluži kao najbliža aproksimacija.

Naravno, sad će zvučati kao da tražim preko leba pogače i da nikada nisam zadovoljan, ali Wolverine je, koliko god to zvučalo pretenciozno, kompleksan lik, sa puno slojeva (i puno istorije, naravno), pa time i nije idealan za stripove koji čitavu svoju priču moraju da komprimuju u deset strana.

Autori su se u ovih dvanaest priča koje smo dobili, dovijali na različite načine, svesni da je ovo ipak, na kraju dana, pre svega šoukejs za crtače i koloriste i da su scenariji po nuždi u drugom planu. Što je fer i neke od priča su, iako konceptualno veoma jednostavne, na kraju dostojanstveno zaokružene upravo kroz dobar crtež koji odrađuje najveći deo posla – recimo, 32 Warriors and a Broken Heart u kojoj John Riddley piše jednostavan borilački scenario iz Wolverineove japanske faze, sa sve poentom maltene kao iz neke bajke, ali je glavna zvezda crtač Jorge Fornes koji priči daje izrazito mitološku crtu. Drugde, pak, vidimo scenariste starije garde kako se bolje snalaze sa skraćenim formatom pa Chris Claremont piše jednu uspelu minijaturu u Madripuru a koju Salvador Larroca lepo ilustruje. Neke su priče promašaji – Chris Bachalo crta scenario Donnyja Catesa koji treba da bude zanimljiva postmoderna verzija klasične priče, ali Cates ovo opterećuje pomalo nezgrapnim ubacivanjem Svemirskog Punishera a Bachalov crtež je, ma koliko „objektivno“ bio impresivan, potpuno nerazaznatljiv jedno 40% vremena.

Greg Land ovde po ko zna koji put crta Wolverinea kako se bori sa Sabretoothom i zapravo ostavlja vrlo dobar utisak iako je priča Vite Ayale relativno zaboravljiva. Saladin Ahmed daje Kevu Walkeru šansu da nacrta gomilu bizarnih robota u priči gde Wolverine mora da bude ne samo zver koja gura napred snagom volje nego i mudri strateg, u još jednom sukobu s Arcadeom. Možda najimpresivnije je kada se odlična scenaristkinja Kelly Thompson umešno sklanja sa puta crtežu kriminalno potcenjenog Kharyja Randolpha koji jednu produženu scenu borbe između Wolverinea i Mystique odrađuje za desetku.

Dakle, Wolverine – Black, White & Blood nije esencijalno štivo, ali ima ovde priča koje se dotaknu nekih značajnih dimenzija ovog lika i čitanje ove antologije mi je samo još više razgorelo glad za propisnim solo-Wolverineom. No, Marvel za sada gura na drugu stranu a ljubitelji crno-belo-crvenog stripa od sledećeg meseca će čitati sličnu antologiju ali u kojoj će glavni junak biti – Carnage. Jedva čekam da se neko seti kako bi Black White and Green, antologija kojoj bi u središtu bio Hulk, bila zapravo pobednička ideja. A ja im je, evo, dajem besplatno. Vidimo se u X of Swords.