Pročitani stripovi: A Gift for a Ghost

A Gift for a Ghost je dopadljiv grafički roman španskog ilustratora po imenu Borja González koga je na Engleskom jeziku objavio Abrams ComicArts, njujorški izdavač koji se bavi i dečijim knjigama, istorijom animacije, a izdaje i silne knjige o dizajnu, modi, pa i kolekcije postera. U poslednje vreme Abrams ComicArts se trude da pojačaju svoju ponudu grafičkih romana i njihova distinkcja je svakako da objavljuju vizuelno veoma prijemčiv materijal, rađen na kvalitetnom papiru i u luksuznom povezu. Ovo je vrlo odgovarajući pristup za A Gift for a Ghost koji je, što se mene tiče, strip tipičan za rad nekoga ko je pre svega ilustrator, dakle, nešto manje „narativan“ i izrazito vizuelan. Štaviše, A Gift for a Ghost je mestimično prelep i mada ga možete kupiti i u digitalnoj formi, rekao bih da ovo nije strip za čitanje na telefonu (možda na nekom lepom tabletu, velikog, kvalitetnog ekrana) i da je njegova prirodna forma tvrdo koričena knjiga na kvalitetnom papiru.

Borja González je samouki ilustrator koji je u Španiji postigao solidan uspeh svojim prvim stripom, La reina orquídea iz 2016. godine. Koliko umem da vidim, A Gift for a Ghost je prvo 2018. godine objavljen u Španiji pa ga je onda 2019. godine na nemačkom objavio izdavač Carlsen, i jedno i drugo pod naslovom The Black Holes, da bismo američku verziju o kojoj danas pišemo, videli pre malo manje od godinu dana, Maja 2020. godine.

Pretpostaviću da je promena naslova nastupila zbog nekakve potencijalne kolizije sa tuđom intelektualnom svojinom, ali moram i da priznam da je A Gift for a Ghost primerenije ime ovom stripu, kao što je i nova naslovna strana koja umesto devojke koja drži u rukama kitaru, prikazuje dobroćudnog duha što hoda pored obale jezera. Činjenica je, doduše, da nova naslovna strana zapravo prikazuje prizor koji u samom stripu, striktno govoreći, ne postoji, ali je obilje boja, vegetacije i leptira na ovom crtežu, zajedno sa simpatičnom kompozicijom u kojoj se deo prizora reflektuje u vodi na način koji sugeriše nešto natprirodno ili makar alegorično, po atmosferi i raspoloženju značajno bliže onome što će nam strip dati kad uzmemo da ga čitamo.

González u ovom stripu meša dosta motiva i tonova, hvatajući se malo gotskih predložaka, onda se baveći urbanom, tinejdžerskom pop-kulturom naših dana, a sve uvezujući snolikom metaforom koja treba da napravi prirodnu sponu između dve epohe i kulture, prikazujući srodnosti u psihologiji osoba koje nisu živele u isto vreme, ali su ih morili slični problemi.  A Gift for a Ghost priča o odrastanju i nesavršenosti tinejdžera ali je pre svega jedna samo malo gorka a zapravo uglavnom slatka oda mašti i kreativnosti mladih osoba kao esencijalnim elementima onoga što će od njih napraviti zrele, zaokružene osobe.

No, A Gift for a Ghost je i strip koji se dosta zadržava upravo na nivou detalja, površinskom i pojavnom, gde autor ulaže mnogo napora da kreira svet i njegov senzibilitet, ali u naraciji zapravo ne prikazuje isti napor i ovaj grafički roman na nivou zapleta i raspleta daje više ideju kako bi to trebalo da bude nego što ga zaista efektno ispripoveda. Naravno, ovo jeste zamerka, ali sa druge strane, što strip duže čitate sve više ste svesni da je autor i sam bio mnogo opčinjeniji prizorima koji su prema kraju sve više usmereni na atmosferu i raspoloženje, te da mu pripovedanje nije bio prioritet.

Tehnički, ovde imamo dva paralelna narativa. Jedan je o devojci po imenu Teresa i odvija se u 1865. godini u velikoj kući aristokratske porodice gde Teresa, devojka na pragu toga da postane žena (i dobro se uda itd.), živi sa roditeljima (sigurno i sa poslugom ali nju ne viđamo) i tri sestre. Znamo da je Teresa drugačije dete od svojih sestara jer je ona jedina koja nema ime izvedeno od naziva za neki cvet i strip ovo savim eksplicitno forsira, ne služeći se previše suptilnim alatima da nam sugeriše kako je Teresa svojevrsni otpadnik. Za razliku od svojih sestara koje bi da se lepo oblače, lepo ponašaju i budu propisne dame namenjene dobroj udadbi, Teresa je gik, kreativac koji stalno smišlja mračne priče i pesme i mada sigurno nema mnogo kontakta sa gotskom literaturom onog vremena – vidimo da je majka vrlo stroga – ona je definitivno „got“ i kao takva neprilagođena pa i u određenoj meri maltretirana od strane svojih sestara.

Sa druge strane vremenske, er, membrane su tri tinejdžerke u malom američkom gradu 2016. godine koje osnivaju pank bend iako ekspicitno ni jedna od njih ne ume da svira, ali ih to ne sprečava da osete snažnu potrebu za kreativnim izražavanjem. González – koji je rođen 1982. godine – vrlo lepo pogađa mentalitet i senzibilitet ove tri junakinje pokazujući ih kako više diskutuju o svom bendu nego što, jelte, vežbaju, a što i nije preterano čudo s obzirom da je podrum u kome treba da imaju probe pun stripova, video igara i raznih drugih pop-kulturnih distrakcija.

Spona između Terese i članica benda nazvanog, pogađate, The Black Holes nije napravljena „na silu“ i strip ne pokušava da povuče znak jednakosti između očigledno različitih konteksta: Teresa je ograničena ambicijama roditelja i socijalnim normama svog vremena i melanholična na jedan sasvim „klasičan“ način, tražeći bekstvo u vizijama i prikazama za koje ni čitalac ne ume da kaže jesu li plod njene mašte ili su „stvarne“; sa druge strane, klinke iz The Black Holes su ophrvane jednom drugačijom, savremenijom formom melanholije: njihove mogućnosti su naizgled bezgranične i one svoje slobodno vreme koriste upravo onako kako žele, ali González uspešno hvata tu suburbanu milenijalsku tugu kojoj podloga nije strah da nećete postati ono što ste uvek želeli da budete već da niste sigurno šta treba da budete. Teresa je neko kome nije dat luksuz izbora što se tiče njenog identiteta, tri devojke iz „našeg“ vremena imaju neograničen izbor i paralisane su strahom da ne umeju da budu autentične, verne idealizovanoj slici o sebi koju danas klinci, uhvaćeni u stihiju bodrijarovske ekstaze komunikacije – lako zapate.

Utoliko, čin „komunikacije“ između dve udaljene generacije je jasno profilisana autorova ambicija da pokaže kako autentičnost ne mora da bude samo funkcija individualnosti – a što protagonistkinje obe generacije intuitivno pretpostavljaju – već da se autentičnost može pronaći – i češće se nalazi – upravo u deljenju iskustva sa drugima, sazrevanju kroz socijalni kontakt, makar i preko stihova koji putuju kroz vremenski procep od 150 godna.

No, kako smo već rekli, ovo je više koncept nego nekakav snažan pančlajn i strip je daleko jači u individualnim prizorima i epizodama nego u razvoju tog svog glavnog narativnog luka.

Interesantno je koliko je Gonzálezov stil naizgled jednostavan a koliko karaktera i atmosfere on uspeva da prodene kroz zaista proste slike. Na primer, ni jedan od likova u stripu nema lice – jedina lica koja vidimo su ona na maskama koje neki od likova povremeno nose – a to ih opet ne sprečava da budu izražajni. Štaviše, kako je ovo strip u kome većina likova mora da pazi na to šta oseća iznutra a šta prikazuje spoljnom svetu, odluka da protagonistkinje nemaju lica je jedna „prirodna“ metafora, ali ovo ne treba da zamagli činjenicu koliko majstorstva je potrebno da vaši likovi imaju „prave“ emocije iako ste sebi oduzeli primarni vektor za izražavanje tih emocija.

Gonzálezov stil me je u dobroj meri podsetio i na neke preteče iz digitalne sfere, od dugovečnog onlajn stripa XKCD i njegovih čiča-gliša, pa do dizajna likova za uglednu video igru Hollow Knight gde su lica dizajnirana tako da imaju samo oči, no likovi A Gift for a Ghost nemaju čak ni oči i imaju mnogo suptilniji unutrašnji život od XKCD-ovih karikatura, pa je ovde majstorstvo španskog crtača zaista na visokom nivou.

Drugo, Gonzálezov kolor je izuzetan. Veliki deo atmosfere A Gift for a Ghost ide na ime suptilno primenjenih boja na slike koje su već i crno-bele izuzetno evokativne, ali kojima kolor daje jasna sidrišta u vremenu i beznaporno čitaoca nosi preko jaza od 150 godina ali i kroz različite situacije u istom vremenskom periodu.

A Gift for a Ghost je u dobroj meri nadrealističan strip, sa Teresinim vizijama i susretima koji nisu objašnjivi ali imaju simboliku što je na vizuelnom planu vrlo prijemčiva, ali i sa zanimljivim kontrastima koje crtač kreira u modernoj eri, dajući svojim protagonistkinjama kostime, uokvirujući neke scene kao reference na određene značajke popularne kulture itd. No, njegovo najjače oružje su svakako savršene kompozicije, jedna sigurnost i čistota slike na kojoj nema ni jedna crtica viška i gde su ljudi, životinje, vegetacija, arhitektura, svetlost, senke, tama i sjaj likovi za sebe. Strip postaje vidno samouveren prema kraju, dajući nam dugačke periode u kojima nema dijaloga niti, strogo uzev ikakve radnje ali gde su raspoloženje i emocije ali i jedna čista likovnost prizora u prvom planu.

A Gift for a Ghost mi nije bio neprijatan rad, daleko od toga, ali se svakako primeti da je González daleko bolji crtač nego scenarista. Ne u smislu da ovaj strip ima „tehničke“ nedostatke na planu priče i pripovedanja, već u smislu da je scenario ostavljen na nivou ideja i koncepata i da je pravi „rad“ uložen u crtež. Ne mogu da se žalim (mnogo) jer je crtež uistinu impresivan i čak i bez obzira na to da li vam se dopadaju ili ne „slatki“ elementi Gonzálezovog stila (leptiri, mačke, cveće itd.) njegova likovna nadarenost za kombinovanje oblika i boja je ogromna i to čini ovaj strip nesavršenim ali svakako impresivnim iskustvom za čitaoca. Biće zanimljivo pratiti dalji razvoj ovog autora.