Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 20-03-2021

Ova nedelja kao da je bila malo mirnija po pitanju novih izdanja mada sam i tako identifikovao barem 3-4 ploče koje su apsolutna lektira. Metal se ne da čak i kad se svi ostali predaju.

Black Grail iz Santjaga su interesantan blek metal projekat čiji novi album, Dinámicas Espirituales ima pet kompozicija koje su meditativne, pažljivo aranžirane i pune atmosfere. A opet ovo ne spada ni u atmosferični blek metal niti u ijednu već pripremljenu blek-metal fioku. Black Grail ne sviraju ni jedan distinktan podžanr, već je njihova muzika, čini se, pokretana impulsima iznutra koji dozvoljavaju slobodno kombinovanje motiva i uticaja, pa je ovo isto onoliko progresivni rok koliko i blek metal. Zanimljiv zvuk i produkcija, veoma intrigantan album:

https://grialnegro.bandcamp.com/album/din-micas-espirituales

Exorcism Wounds je jednočlani projekat sa Floride koji već par sezona izbacuje EP-jeve, a snimio je i dva albuma. Najnoviji EP, Morbid Sacrament je vrlo kvalitetan i ima dve odlične, brze, vrlo lepo snimljene, energične pesme koje spajaju old school cepačinu – u, čak, blackened thrash stilu – sa malo te novodobne melanholije. Što kažu, kad je metal nek je blek. Plaćate koliko sami odredite a ovo je vrlo dobro:

https://gnosisofthevoid.bandcamp.com/album/morbid-sacrament

Black-death metal koji sviraju portugalski Vøidwomb mi je mnogo prijao ove nedelje. Prvi EP ove ekipe, posle singla izašlog nešto ranije ove godine, zove se Altars of Cosmic Devotion i ove četiri pesme plus intro imaju fantastičnu vučnu silu, prljavštinu i teške rifove old school death metala, sa sve tamnim, hrskavim vokalima, a onda na njih ide samo malo blek metal inventivnosti u harmonijama, da to lepo zamiriše. Rezultati su izvrsni, sa stamenim, mošerskim pesmama koje grade fantastičnu tenziju a onda je oslobađaju kroz dobro tempirana krešenda. Sjajno:

https://gruesomerecords.bandcamp.com/album/altars-of-cosmic-devotion-2021

Australijski Trenches su me prijatno iznenadili svojim drugim albumom, Trenches II. Ovo je nominalno black metal ploča, ali ova ekipa ima jednu sasvim neočekivanu širinu vizije, savršeno šetajući muziku između tradicionalnijeg metal izraza, blackened rock’n’roll zvuka i „pravog“ blek metala. Pritom, ja zapravo i nisam pobornik eklekticizma kada stvari zvuče nabacano i kao same sebi svrha, ali Trenches imaju vrlo dobar osećaj za pisanje pesama i prelazi između žanrova ovde nisu ni neprirodni ni nelogični. Odlične pesme, sjajna svirka, veoma dobar zvuk, ova ploča je pravi biser:

https://trenchez.bandcamp.com/album/trenches-ii

Švajcarski atmoblek projekat Aara ima i treći album (doduše izlazi tek naredne nedelje ali se već sada može slušati), Triade I: Eos i, ako su vam se dopadala njihova prethodna izdanja (meni su bila simpatična), ovo svakako treba da se čuje. Aara zadržava tu kombinaciju nežne emotivnosti i konforntativne hermetičnosti sa kojom nam se originalno preporučio, a ovaj album je još za nijansu više „žanrovski“ sa vrlo naglašenom kinematičnošću i napucanom produkcijom. Fino:

https://aara.bandcamp.com/album/triade-i-eos

Još atmosferičnog blek metala donosi američki jednočlani projekat Mare Cognitum. Peti album za deset godina, Solar Paroxysm, je, očekivano vrlo kvalitetno urađen i izuzetno zaokružene estetike i forme. Jacob Buczarski ume da spoji tvrd, jak zvuk sa melanholičnim shoegaze prelivima pa iako to sve nije muzika baš za mene, ne mogu da ignorišem kvalitet:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/solar-paroxysm

https://marecognitum.bandcamp.com/album/solar-paroxysm

Seraph In Travail iz Filadelfije ni sami nisu baš bend po mom žanrovskom ukusu ali u njihov treći album, A Black Death Incense je očigledno uloženo toliko truda i bend ovaj komplikovani materijal izvodi sa toliko strasti da je nemoguće ostati ravnodušan. Seraph In Travail ovde autoritativno mešaju black i death metal, simfonijske aranžmane i nešto gotike, za teatralnu, izuzetno gizdavu muziku, ali muziku koja impresionira time kako u svojoj složenosti postiže jednu naglašenu „pop“ neposrednost. Seraphi imaju i jare i pare sa ovim albumom i moram da ga preporučim iz sve snage:

https://seraphintravail.bandcamp.com/album/a-black-death-incense

Kankar iz Turingije u Nemačkoj su duo čiji debi album, Dunkle Millennia prilično ubedljivo pruža argumentaciju da atmosferični blek metal ne mora da zvuči rasplinuto i, er, naglašeno atmsoferično. Njihova muzika je žestoka i oštra, sa dosta melodije ali bez zapravo vidnijih veza sa shoegaze popom, pa čak i kada Kankar idu u klin pevanje i jednu skoro gotsku estetiku (na primer Festmahl für die Krähen), to i dalje zvuči prilično zlo i agresivno. Dopadljivo!

https://kankarofficial.com/album/dunkle-millennia

Jednočlani projekat Widergang iz Beča na svom drugom EP-ju, Paranoia donosi uistinu „bolesnu“ atmosferu. Disonantne gitare, mutan zvuk, ali dobro i pažljivo napisane pesme su kombinacija koja ovoj muzici daje posebnost da se izdvoji od proseka raw black metal scene naših dana. Tri pesme i dosta maštovitosti:

https://widergang.bandcamp.com/album/paranoia

Škotlanđanin Andy Marshall koga volimo na ime njegovog jednočlanog folk-blek-metal projekta Saor ove nas je nedelje poradovao novim albumom svog drugog jednočlanog prpjekta, Fuah. Kako Fuah na gelskom znači „mržnja“ onda i na albumu „II“ atmosfera manje naginje setnim keltskim narodnim sanjarijama a nešto više blek metalu ranih devedesetih i njegovoj negativnosti. No, Marshall svakako i ovde zvuči kao Marshall, pazeći na atmosferu i melodičnost, i mada je Fuah poseban entitet, blisko je pameti da će se dopasti publici Soar. Preglasno miksovani bubnjevi ne kvare previše prijemčivost ove ploče:

https://fuath.bandcamp.com/album/ii-2

Estonci Kõdu ove nedelje donose jedan od najzanimljivijih albuma, nudeći sirov, skoro pa lo-fi zvuk, ali odlično napisane pesme i jedan opipljiv gnev. Gitarista u ovom bendu, slutim, voli i mnoge druge žanrove osim metala jer je gitara ovde mnogo više od proste mašine za rifove, a bubnjar, koji i peva, je odličan u obe uloge. Unusta Kõik je prvi album ovog sastava, i puca od ideja i stava. Veoma, veoma dobro i velika šteta što ga nema na Bandcampu:

Doom i stoner! Ne znam otkud mu toliko energije, ali Čileanac Sergio Gonzalez Catalan sa svojim projektom Rise to the Sky štancuje ploče neviđenom brzinom. I neka. Let Me Drown with You je novi dugosvirajući album, organizovan u dva dela, sa uobičajenim sadržajem plemenito patetičnog doom metala koji Catalan tako dobro radi. Ovo je sada i vrlo lepo producirano (mada katastrofalno glasno izmasterovano), i  mada se može reći da je Catalan našao pobedničku formulu koju sada eksploatiše, mislim da je ona i dalje sveža i da još ne možemo da pričamo o manirizmima i efektu umanjenih prinosa. Kogod voli tužan, atmosferičan a opet ekstreman doom metal, ovo ne sme da propusti:

https://risetothesky.bandcamp.com/album/let-me-drown-with-you

Bugarske komšije The Flying Detachment sa svojim EP-jem The Fractal kandiduju se za omiljeni bend svih onih koji vole kada je njihov stoner rok oplemenjen grandži meldoijama i temama a da je njihov grandž mastan i pomalo psihodeličan. Ove tri pesme, odlično odsvirane i producirane, su baš na idealnoj sredini negde između „komercijalnijeg“ grandž zvuka koji se oslanja na heroje devedesetih i desert rock estetike oblikovane takođe negde u toj eposi. Ko god da je ovo pevao, odličan je u tome što radi a pesme imaju finu dinamiku i da produkcija nije ovoliko bučna bilo bi mi sve još više potaman. No, i ovako The Flying Detachment demonstriraju veisoki profesionalozam i kvalitet:

https://theflyingdetachment.bandcamp.com/album/the-fractal-ep

Memory Driven iz Oklahome su već imali normalan album u Februaru ali su sada izdali kolekciju obrada, On the Shoulders of Giants i to je, pa, vrlo prijatno. Naravno, uglavnom zato što je izbor pesama izvrstan, sa kaverima Pink Floyd, Saint Vitus, Pentagram, Candlemass i Soundgarden, što ovaj doom bend sve izvodi veoma dobro. Tu su i kaveri Smashing Pumpkins pa i Eurythmics i bend svemu daje jedan pompezan, doomy preliv koji je makar interesantan. Poslušati:

https://memorydrivenofficial.bandcamp.com/album/on-the-shoulders-of-giants

Mantis Caravan iz Ajdahoa su fenomenalni na EP-ju We, the Undead koji ima četiri dugačke pesme masnog, faziranog, wah-wahom posoljenog stoner doom metala za sve generacije. Ovo je instrumentalno i ekstremno gruvi, dopunjeno satanističkim semplovima i atmosferom B-horora, snimljeno vrlo korektno ako već ne skupo i može se slušati ceo dan u krug. Izvanredno:

https://mantiscaravan.bandcamp.com/album/we-the-undead

Prijalo mi je i novo izdanje vrednih Mađara iza Psychedelic Source Records. Ovog puta se ekipa koja je džemovala potpisala kao Psychedelic Force, a snimak najnovijeg džema je naslovljen Hell’s Transparent. Ako ste do sada slušali išta od Psychedelic Source Records, tačno znate šta da očekujete: dugačke, instrumentalne, lo-fi džem-sešn snimke koji uspevaju da osvoje pažnju i naklonost uglavnom dobrim kvalitetom onog što muzičari rade. Ovi ljudi razumeju psihodelični rok i vrlo su skloni istraživanjima njegovih zaumnih, improvizovanih podsvesti. Kao i sva njihova izdanja i Hell’s Transparent se daje za onoliko para koliko biste sami da izdvojite a zauzvrat nudi osam jako dugačkih improvizacija (najkraća je duža od devet minuta) trojice veoma dobrih muzičara. Za celonoćne sesije:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/hells-transparent

Sjajni italijanski Electric Valley Records ove nedelje ima odličan album australijskih Amammoth. The Fire Above je prvi album benda koji već nekih pet godina teše svoj psihodelični doom zvuk i ovo je, u skladu sa dosadašnjom reputacijom Electric Valley, dopadljivo razbarušena ploča koja spaja klasični doom senzibilitet sa malo razjarenog sludge zvuka za raskošno raznovrsnu a opet stilski zaokruženu ploču. U prvom redu, ovde je zvuk prijatan, sa doduše prekomprimovanim masterom ali i sa lepim faz efektima na gitarama (uključujući bas). Amammoth su, zatim, bend čije su kompozicije pre svega zasnovane na gruvu i svirka je vrlo prirodna, spontana, sa dobrim idejama koje se okreću dok iz njih ne izađu čitave pesme u svojoj psihodeličnoj, hipnotičnoj veličanstvenosti. Odličan debi:

https://evrecords.bandcamp.com/album/amammoth-the-fire-above

Za teški, masivni sludge-doom zvuk, tu su nam ove nedelje Kanađani Olde. Njihov drugi album, Pilgrimage ima uistinu pretežak, moćan zvuk od koga i uši znaju da zabole, ali ovo je i ploča dobro napisanih, suptilnih pesama. Naravno, sve su bazirane na agresivnim gitarama i opresivnim temama, paklenom bubnjarskom udaranju i mnogo urlanja, ali Olde imaju sjajan gruv i uz svu svoju sludge agresivnost zapravo prave pesme koje su atmosferične i pametne. Daunloud se nudi po ceni koju sami odredite i ovo je vrlo lep dil, jer pričamo o sjajnom albumu:

https://olde-ca.bandcamp.com/

https://oldedoom.bandcamp.com/album/pilgrimage-see-ordering-info-below

https://sludgelordrecords.bandcamp.com/album/pilgrimage

King Weed imaju novu kolekciju i Conquerors Of The Light “Collection Part IV“ je još jedan sjajan način da se upoznate sa radom ovog vrednog francuskog stoner benda. Kao i prethodne, i ova se kompilacija nudi po ceni koju sami odredite a njenih devet pesama idu celim putem od žešćeg metaliziranog bluza do nežnije, umiljatije psihodelije. Svakako:

https://kingweed.bandcamp.com/album/conquerors-of-the-light-collection-part-iv

Cosmic Reaper iz Sjeverne Karoline na naslovnu stranu svog istoimenog albuma stavljaju i krstove i siluetu smrti koja nosi kosu, ali i motocikl. Valjda da bude odmah jasno između kojih će se koordinata kretati muzika. Ovo je izdao Heavy Psych Sounds i skoro da ne moram dalje ni da pričam: Cosmic Reaper nude jedan od najboljih stoner-doom albuma koje sam čuo ne samo ove nedelje nego i ove godine, sa prelepim gitarskim radom koji je maštovitiji i višeslojniji od prostog ređanja bluz rifova, odličnim pevanjem ali prevashodno vrhunskim, teškim gruvom. Sedam pesama, puno izvrsne muzike, pa nekoliko i jakih, bluzerskih solaža. Fantastično:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/cosmic-reaper-cosmic-reaper

A onda smo dobili i novi Las Historias! Prošlogodišnji album ovog argentinskog heavy psych benda mi je bio jedna od najboljih ploča koje sam čuo cele godine, a Luto Sessions je manje novi studijski album, više zapis sa nekoliko sešnova iz prošle i ove godine rađenih u studiju Luto Records, ali Las Historias ni malo ne razočaravaju. Doduše, zvuk je ovde vrlo sirov, ali nije da je bio nešto upicanjen ni prošle godine, tako da malo vremena prođe dok se uho ne navikne i počnete da lebdite vođeni razigranom ritam sekcijom i fantastičnom gitarom Tomasa Iramaina. Na nekim pesmama čuju se i sintisajzeri, a Iramain ovde ume i da zapeva, ali Las Historias ostaje pre svega bend koga vodi gitara i kuda sve to zna da odvede treba čuti. Obavezno:

https://lashistorias.bandcamp.com/album/las-historias-luto-sessions

Australijski Terrorential na svom prvom albumu, Visions, imaju vrlo interesantan zvuk i koncept. Vidi se da je ovo bend pripremao dosta vremena pa je krajnji rezultat dosta sveža i inspirisana mešavina klasičnog thrash metala (koji me podseća na Kreator, ne najmanje zbog načina na koji gitarista Larry Papura peva), sa melodičnijim heavy metal momentima, ali onda i sa elementima melodičnog death metala. Terrorential ovo sasvim dobro rade, i ovde ima gomila trenutaka koji mi privuku pažnju dok slušam a ruka sama poleti u zrak i napravi znak rogova. Jedanaest pesama i dosta dugačak album, ali vrlo dobra produkcija i bend koji zbilja zvuči različito od većine onog što se dalo čuti ove nedelje:

https://terrorential.bandcamp.com/album/visions

Spit Bile je tako dobro ime za thrash metal bend a ni bend koji se iza njega pomalja nije nimalo rđav. Spit Bile su Ukrajinci i njihov debi album, Age of Harsh Realities je odlična, old school ploča pržećeg thrasha na kojoj bend em svira brzo i napaljeno, em uspeva da sasvim izbegne imitiranje nekih očiglednih uzora i preteča. Drugim rečima, bend zvuči familijarno ali ne naglašeno stereotipno i ovih osam pesama su vrlo ozbiljni kandidati za grdne šutke jednom kad ponovo bude moglo da se svira uživo. Spit Bile sviraju vrlo dobro i imaju lep zvuk a gitarista Andrey Khomenko je zver na mikrofonu:

https://spitbile.bandcamp.com/album/age-of-harsh-realities

Vrhunski thrash metal i thrashcore nam ove nedelje dolazi iz – odakle nego Južne Amerike. Kompilacija  Sudamerica Maldita Compilacion Thrash Metal je prosto drsko izvrsna sa 26 pesama od isto toliko bendova koji su praktično svi jako dobri, sa jednim neposrednim, prirodnim pristupom thrashu koji gađa direktno u unutrašnje organe i ne bavi se nikakvim filozofiranjima i žanrovskim postmoderiranjem. Za svega jedan dolar dobiti ovakvo blago deluje kao čista pljačka pa sugerišem da ovu kompilaciju razuzdano poklanjate i sebi bliskim osobama koje će umeti da je cene:

https://sudamericamaldita.bandcamp.com/album/sudamerica-maldita-compilacion-thrash-metal

Portugalci All Against malčice sebe precenjuju kada singl I Am Alive žele da naplate sedam evra. Mislim, odlično je ovo, ali samo dve pesme – mnogo je kume, read the room. Ali to na stranu, All Against prže solidan thrash metal, onako, prljav, nevaljao, sa lepim rifovima, dobrim tempom i kvalitetnim korišćenjem proverenih, starih fora. Idealno za šutku i energične momente u teretani*:

* Pretpostavljam. Ipak sam ja poslednji put ušao u teretanu još osamdesetih godina prošlog stoleća.

https://allagainst.bandcamp.com/album/i-am-alive

Sleepless iz Oregona je novi projekat članova ’80s death metal benda Dead Conspiracy i ovo je zapravo interesantna smeša tehničkog thrash metala i nekakvog eksperimentalnijeg heavy metal zvuka. Nisam siguran da se svi elementi ovde idealno uklapaju jedni s drugima, ali EP Blood Libel je pun jake svirke, energičnih pesama i miksa koji je zanimljiv (osim što je i ovde finalni master preglasan). Vredi više slušanja:

https://sleeplessmetal.bandcamp.com/album/sleepless-blood-libel-ep

Blackened thrash stare škole i sirovog zvuka donose nam Šveđani Reaper. The Atolanity of Flesh je njihov drugi album i ploča sa čak trinaest testerišućih, primamljivih komada, snimljenih u studiju, da se ne kaže da je ovo garažni bend, mada je čitav zvuk i svetonazor apsolutno garažni. Reaper pišu zabavne pesme i sirovost zvuka ovo ne uspeva da prikrije, pa vredi slušati, makar i na komad:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/reaper-the-atonality-of-flesh

Kad smo već kod blackened thrasha, prethodna izdanja brazilskog jednočlanog projekta Hell Poison me nešto nisu oduševljavla, ali novi, drugi album, Breathing for the Filth, kog je Ramon Miranda izbacio ove nedelje, je zapravo vrlo dopadljiv. Miranda je veoma prolifičan autor, sa gomilom jednočlanih projekata, ali Hell Poison se sa ovim albumom izdvaja solidnim zvukom i jednom sigurnošću u formi i izvedbi koja prija ušima. Ako volite stari heavy metal i hard rok, ali vam je idealno kad se izmešaju sa pankom i sviraju brzo i žestoko, uživaćete:

https://hellpoison.bandcamp.com/album/breathing-for-the-filth

Agent Steel imaju novi album i, za bend koji svira duše od tri i po decenije i smatra se ekstremno bitnim za utemeljenje ekstremnog metala, pomalo je i otrežnjujuće setiti se da je No Other Godz Before Me tek šesti studijski album ove postave. Agent Steel su odavno, naravno, prestali da budu speed metal pioniri i postali neobičan spoj konspiratologije i tehničkije thrash/ speed svirke, a komplikacije oko toga ko ima pravo na ime benda nastavljaju se do danas. Hoću da kažem, No Other Godz Before Me je snimila postava koja doslovno nema nikakve veze sa onom koja je snimila prethodni album, Aenigma, iz 2007. godine i današnji Agent Steel je zapravo novi bend Johna Cyriisa, originalnog pevača koji se decenijama rve sa svojim nekadašnjim kolegama oko toga ko se kako zove. Dakle, ovde nema Juana Garcije, nema Karlosa Medine itd. ali makar mi je zadovoljstvo da kažem da No Other Godz Before Me zvuči korektno. Cyriis je na recentnim živim snimcima bio donekle sumnjivog kvaliteta ali ovde dobijamo klasično prženje u visokim registrima, a prateći bend je kvalitetan i pruža thrash metal starološkolskog duha ali modernog kvaliteta. Loša priča generalno, ali sjajno za slušanje:

https://agentsteelofficial.bandcamp.com/album/no-other-godz-before-me-explicit

Disasphyxiate već imenom aludiraju da će ovo biti „dis“ bend i, svakako, Disasphyxiate Promo​/​Demo je solidan i debeo komad D-beat hardcorea. Četiri pesme, brutalan i težak zvuk, promukao, užasan vokal, jednostavni a efektni rifovi – Disasphyxiate su Australijanci ali 100% zvuče kao da su iz Švedske i to je ovde vrlo jak kompliment. Još ovo plaćate onoliko koliko hoćete. Sjajno:

https://disasphyxiate.bandcamp.com/album/disasphyxiate-promo-demo

Poljaci Zadra sviraju hardkor pank s malo screamo/ posthardcore mirisa i to dosta dobro zvuči na EP-ju Zadra. Bend dobro treska i ima pržeći, hrskav zvuk a vokali su jedno od njegovih najjačih oružja, pa je i pevanje na Poljskom taman kako treba. Platite koliko želite:

https://zadrahc.bandcamp.com/album/zadra

Francuzi Tromblon imaju najjači opis za svoju muziku: „French guys doing sad things.“ I mada je ovo, onako, duhovito i samoironično, ne treba da odvuče pažnju od činjenice da je njihov post-hardcore-screamo-metal zapravo vrlo dobar u toj svojoj tužnoći i emociji. Je me fiche d’être Français je album pun engerije, jakih rifova i vrištavog pevanja, sve to sastavljeno na najbolji moguć način da se očaj i gnev međusobno hrane i porode žestoku, glasnu muziku koja ne smara veštačkim „atmosferama“ nego bije svom snagom. Vrlo lepo a sami birate cenu:

https://tromblon.bandcamp.com/album/je-me-fiche-d-tre-fran-ais

Dortmundski Liver Failure daju sam destilat grindcorea na kaseti S​/​T II gde ni jedna pesma nije duža od 36 sekundi. No, trik je svakako u tome da Liver Failure nisu samo sobni proizvođači buke i da svaki od njihovih 13 lakih i kratkih komada ima strukturu pesme i kvalitetnu svirku. Pravi grindcore, pa još ovako dobar a plaćate koliko želite, ne časite ni časa, ovo je suha krtina:

https://liverfailure.bandcamp.com/album/s-t-ii

Losanđeleski Kill the Con Man mešaju grindcore sa samo malo melodeath strategija i ovo je neobičan ali dobar spoj. Njihov drugi album, Operation Just Cause, vrlo naglašeno nije „melodičan“ ali ipak izlazi iz one najsvedenije grindcore palete što se tiče harmonija. No, muzika je i dalje bazirana na veoma brzim, kratkim pesamama, prepunim blastbitova i urlanja, a Kill the Con Man pokazuju solidno umeće u komponovanju tako da pesme uprkos ujednačenom zvuku imaju svoje sopstvene identitete i karaktere. Produkcijski, bubanj je suviše nedinamičan za moj ukus, ali generalno je ovo odlična ploča a koja se još prodaje za koliko sami date:

https://killtheconman.bandcamp.com/album/operation-just-cause

Estuarine iz Tampe nisu klasičan grindcore bend, ali pošto na EP-ju Nyarlathotep samo dve pesme traju duže od minut, legitimno je reći da će za njih najviše biti zainteresovana baš ta publika. Estuarine kombinuju tehničku nabrušenost death metala, grindcore eksplozivnost, sa blek metal ekspresivnošću i MNOGO avangardnog stava, za nešto što je na kraju zanimljivo eksperimentalno i pomalo i psihodelično sa svojim neobičnim miksom. Lepo je i da se album nudi (u formi daunlouda) za onoliko koliko želite da platite, jer je ovo isuviše neobičan materijal  da bi ljudi rizikovali po nekoj visokoj ceni, ali vredi više slušanja:

https://estuarinemetal.bandcamp.com/album/nyarlathotep

Infective Decay su dva Nemca koja na demo snimku Infernal Forever donose dve odlične death metal pesme napravljene tako da imaju epiku i težinu koju ja inače intuitivno vezujem za Skandinavce, a da opet ne može da se priča o pukoj imitaciji nekog konkretnog švedskog benda. Ovo je odlično napisano, sa epskim, zapaljivim temama i izvedbom, a  bend ima i vrlo solidnu produkciju. Sjajan prvi snimak i zaveštanje za budućnost:

https://infectivedecay.bandcamp.com/album/infernal-forever-demo

Meksikanci Umenneske ne filozofiraju mnogo na EP-ju Pile of Bodies. Ovo je vrlo klasičan, vrlo predvidiv ali udoban death metal koji se najviše fokusira na lepe rifove i energičnu svirku. Umenneske me malo podsećaju na Severe Torture u svom sasvim pravolinijskom ali prijatnom aranžiranju i uhu za lepe, upečatljive rifove. Prijatno, zaista:

https://umenneske.bandcamp.com/album/pile-of-bodies

Stalno ponavljam da ne volim naročito melodični death metal ali ako igde on može da se pravi na najprirodniji, takoreći organski način, onda je to Rusija. Moskovljani Gravior su sjajna potvrda ove hipoteze sa svojim debi EP-jem Remedy koji je blago „blackened“ ploča zarazno melodičnog und gruvi death metala. Bend ima solidan zvuk, mada ne toliko blizak mojim ušima (glasan mastering, svetle gitare, pljeskavi bubnjevi), ali kako su pesme pune himničnih rifova i mahom svirane u srednjem tempu, ovo se zapravo dobro uklapa i Gravior, naročito kada pevaju na Ruskom zvuče kao da je ovaj tip muzike izmišljen za njih. Lepo:

https://gravior.bandcamp.com/album/remedy

Svidela mi se prošla kaseta benda iz Ohaja Invultation ali sam ipak promašio da im (mu) je izašao album pre par nedelja. Srećom, objavljivanje kasete za Frozen Screams je prilika da poslušamo i digitalnu verziju albuma i, pa, Unconquerable Death donosi sve što očekujem od ovog projekta: muljav zvuk, divljački, jednostavan ali neodoljiv blackened death metal u maniru starih majstora (recimo Blasphemy), loše raspoloženje koje se transformiše u dobro raspoloženje. Jednostavno je, prostački je, ali je i savršeno u svemu tome:

https://invultation.bandcamp.com/album/unconquerable-death

https://frozenscreamsimprint.com/album/unconquerable-death-wolfstrap-comp

Gravestalker je jednolčani death metal projekat iz Teksasa, ali EP In Plastic We Swarm je zaista dosta drugačiji od drugih projekata koji bi se dali opisati istim rečima. Ovo je oštra i sirova muzika ali sa izraženom ličnom crtom, uzimajući uobčajene death metal forme, ukrštajući ih sa malo doom elemenata, sve ukrašavajući sa samo malo „digitalnog“ zvuka, i proizvodeći energičnu, moćnu celinu. Da svi ti sobni tugovatelji znaju da naprave ovako dobru muziku, živeli bismo u zlatnom muzičkom dobu.

https://gravestalker.bandcamp.com/album/in-plastic-we-swarm

Bodysnatch je, kako i ime sugeriše, slamming death metal projekat ruskih i švajcarskih muzičara i album Instigate The Lunatics je vrlo by the book slemčina, bez neke velike invencije, ali tehnički vrlo kvalitetna, pa i dopadljiva. Bodysnatch daleko od toga da išta inoviraju ili izmišljaju u svom podžanru, no, imaju dobru produkciju i solidno napisane rifove. Ako vam je ovo prvi slem album koji čujete u životu, može da se desi da budete vrlo prijatno iznenađeni jer se Bodysnatch masivno razlikuju od gomila sobnih naplavina koje često čujemo, a ako vam je stoti, neće vam promeniti svet ali može da ulepša dan.

https://bodysnatch.bandcamp.com/album/instigate-the-lunatics

Grci Social Scream su simpatični na svom već četvrtom albumu za sedam godina, From Ashes to Hope. Ovo je moderan heavy metal, dakle, ne ekstremni metal, ali ne ni klasični heavy zvuk, već nešto između, sa savremenijim zvukom i tehnikama sviranja koje biste čuli i u thrash ili groove podžanrovima, ali sa kompozicijama koje su bliže nekakvom „mejnstrim“ zvuku. No, Social Scream pritom imaju čitavu tematiku socijalne kritike i ovo je stoga prilično dopadljivo:

https://social-scream.bandcamp.com/album/from-ashes-to-hope

Steel Nation iz Pensilvanije na albumu  The Big Sleep iznenađujuće uspešno spajaju prljav heavy metal sa navijačkim hardcore punkom. Ovo je muzika jedne uličarske estetike, sa mnogo urlanja i izvikivanja parola, ali je i oplemenjena dobrim rifovima i ima prepoznatljivu energiju koja iako možda nije baš „moja“ po prirodi, svakako zavređuje pažnju:

https://steelnation.bandcamp.com/album/the-big-sleep

Nijemci Lunar Shadow na svom trećem albumu, Wish to Leave daju neku vrstu svog definitivnog iskaza, odlučni da ovo za njih treba da bude album sa kojim će ili preći u višu ligu, ili bataliti priču. Nisam siguran kako će se stvari odigrati na kraju jer je ovo zanimljiva ploča ali i ploča koja nema sasvim zaokružen identitet i estetiku. Lunar Shadow sa jedne strane zvuče kao „radijski“ heavy metal iz kasnih osamdesetih, sav u melodičnim temama i himničnim refrenima, ali je zvuk koji imaju ovde neobično lo fi. Cenim da je bend masterovao materijal tako da mu ostavi puno dinamike, ali zvuk bubnja je naprosto preružan za ovo što pokušavaju a ni inače razuzdane gitare nemaju baš neko bogatstvo i raspon u svojim frekvencijama. No, važnije od toga, pesme su natrpane idejama ali ponekada i na svoju štetu, praveći od ovog albuma više kolekciju sjajnih skica nego ploču sa pregršti dobrih pesama. No, zanimljivo je i vredi čuti:

https://lunarshadow.bandcamp.com/album/wish-to-leave

Nisam preveliki fan edinburških Dvne, ali drugi album, Etemen Ænka vredi da se čuje. Ovde je škotski kvintet u odličnoj formi, radeći svoj progresivni sludge metal sa puno svesti o tome kako žele da sve to zvuči i šta treba akcentovati. Rezultat je da mi je ovo, recimo, zanimljivije za slušanje nego poslednjih nekoliko izdanja Mastodon, na primer, i mada nisam previše zaljubljen u postrokerske harmonije koje bend baštini, verujem da će se nekom manje namrgođenom od mene ovo jako dopasti:

https://songs-of-arrakis.bandcamp.com/album/etemen-nka

Šveđani Enforcer su epohu u kojoj praktično nema živih nastupa obeležili izbacujući živi album, Live by Fire II, praktično nastavak prethodnog živog albuma iz 2015. godine. Materijal je iz 2019. godine, snimljen u Meksiko sitiju, a Enforcer su u bezobrazno dobroj formi, pružajući vrlo autentičan heavy metal/ NWOBHM koji kao da je stigao iz osamdesetih noseći i uličnu prljavštinu i bezobrazluk ali i radio-friendly refrene. Sedamnaest pesama, moćna svirka, odlična atmosfera, čist heavy metal. Da su Enforcer postojali osamdesetih, danas bi bili pominjani u istom dahu sa Motley Crue ili W.A.S.P. Ne propustiti:

https://enforcer.bandcamp.com/album/live-by-fire-ii

Za kraj: dirnuo me je novi album starih heroja NWOBHM zvuka, Saxon a koji već i imenom, Inspirations, ukazuje da se radi o kolekciji obrada. I to kakvih. Album počinje sa Paint it Black, nastavlja se sa Immigrant Song, tu su i Beatlesi sa Paperback Writer, pa Hendrix, Sabati, Motorhead i Deep Purple. Teško da se može naći ikakva zamerka na izbor pesama jer pričamo o nekim od najboljih rok i hard rok komada ikada napisanih, ali valja i reći da Biff, Nigel i ekipa ovo izvode elegantno, udobno i daju svemu sasvim dovoljno svog pečata da petstota obrada Paint it Black ne deluje kao redundantna, da njihova verzija Motorheadove Bomber bude praktično „prirodan“ komad za Saxon, da AC/DC himničnost bude potpuno očuvana (Problem Child), a da čak i Purpleov Speed King u vitkoj troipominutnoj verziji sačuva uzbudljivost orignala a dobije propisnu Saxon obradu. Sjajno: