Jazz Nedeljom: Mai Sugimoto: Monologue

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Za ovu Nedelju imamo na meniju… još jedan free improv album! Ko je TO očekivao?

Verovatno svi, da budem iskren, no, da bismo malo podigli uloge i učinili stvari uzbudljivijima, ovonedeljni album je ne samo u onoj najspartanskijoj formi gde svu muziku pravi i na licu mesta improvizuje i snima jedan muzičar, nego je taj muzičar još i ženskog pola. Mai Sugimoto je mlada alt-saksofonistkinja, rođena u Japanu ali trenutno nastanjena u SAD i aktivna na čikaškoj avangardnoj džez sceni a njen solo album, i drugi album koji potpisuje kao autor, Monologue, me je oduvao. Ovo nije samo igra reči (sumnjivog kvaliteta) vezana za to koliko jako i strastveno ova žena svira svoj metalni instrument, nego i opservacija vezana za kvalitet materijala koji, da budem iskren nisam očekivao.

Hoću da kažem, navikao sam da solo-saksofon ploče snimaju etablirani, već i malo omatoreli jazz-improvizatori koji su pod točkove bacili desetine hiljada kilometara a kroz metalnu cev izduvali hektolitre pljuvačke i da su kroz decenije ne samo zaradili „pravo“ da ih se sluša i kada se ubacuju u nešto što je samo par filozofskih milimetara udaljeno od onanije, nego da su i kreativno sazreli do te mere da zaista imaju šta da pruže u ovoj formi. John Zorn je već bio zagazio u tridesete kada je snimao svoje The Classic Guide to Strategy albume, Ken Vandermark na pragu četrdesetih kada je snimio svoj prvi solo-saks album, a za Petera Brotzmanna nisam ni siguran kad se pustio u ovu avanturu, ali je svakako bio značajno stariji od Sugimotove.

Ne da je Mai Sugimoto sad neko dete, da ne bude zabune, žena je aktivna na čikaškoj sceni još od nultih godina ovog stoleća, ali prvi autorski album, Born/ Raised izašao joj je tek 2018. godine. Rođena, rekosmo, u Japanu, a u SAD od svoje jedanaeste godine, Sugimotova je, kažu u mladosti bila inspirisana Charliejem Parkerom i muzikom big bendova, ali je prvo učila da svira klavir. Saksofona se dohvatila tek po dolasku u Ameriku i dobro je da jeste, jer pijanistkinja imamo koliko hoćete a njeno sviranje saksofona je puno karaktera i maštovitosti koji su pozitivno lekoviti. Sugimotova je i deo kvarteta Hanami koji kombinuje improvizovani džez sa japanskom tradicionalnom muzikom (dva albuma do sada izdata) a na njenom sajtu čućete i snimke sa Mai Sugimoto Triom koji su sjajni (mada još nema zvaničnog studijskog izdanja).

Gore sam rekao da Sugimotova alt-saksofon svira jako i strastveno, ali Monologue nije ploča koja treba da slušaoca obori s nogu volumenom i intenzitetom zvuka bez obzira na devet minuta razbijanja kojim se, sa naslovnom numerom, otvara. Ovo je razigrana, jako maštovita improv ploča na kojoj autorka svira moćno i glasno – slušajte vratolomnu jurnjavu kroz skale, brzi rad prstiju i izduvavanje visokih tonova u Choking Hazard – ali ne pričamo o muzici jedne dimenzije u kojoj se sve završava u krešendo-vriscima i distorziji.

Naprotiv, Monologue je izrazito raznolik album na kome se improvizacija, bazirana na džezu ali, povremeno, i na azijskim harmonijama i zvuku, kreće u više različitih ravni. Recimo, Hysteria, koja sledi odmah iza Choking Hazard je komad odsviran (prevashodno) na flauti, ali Sugimotova je svira tako da izduva dva istovremena tona iz instrumenta, triplirajući sve sopstvenim glasom, razvijajući temu koja zvuči kao uspavanka, ali koja svojom sirovošću i spontanošću nema baš mnogo šansi da vas otera u alfa-stanje. Ovo je i odličan primer kako živa, „prava“ svirka kompoziciji daje esencijalnu dimenziju uverljivosti i „značenja“ – Hysteria naprosto ne bi zvučala jednako uzbudljivo da je svaka od tri linije snimana zasebno i zatim miksovana u istu kompoziciju. Ovde su svi parazitski zvuci, sve varijacije i džombe u dinamici i volumenu deo kompozicije na isti način na koji su to i same note što se sviraju.

Mating Dance je „vidljivije“ džez kompozicija, sa ornetkolmenovskim šetnjama kroz skale i bluz srži oko koje se grade improvizacije što završavaju u visokim registrima koji na kraju kompozicije zvuče kao klarinet. Missing Drummer je, pak, još jedna na bluzu zasnovana improvizacija u kojoj se strastvena alt-svirka kombinuje sa jednostavnim udaraljkama, sviranim u realnom vremenu, zajedno sa saks-gruvom i Sugimotova ovde uspeva da hoda po finoj ivici između ozbiljne, akademske improvizacije i humorističkog gega, ne padajući ni na jednu stranu i pazeći da njena duhovitost ne pređe u sprdnju a da sve ostane lako i poletno. Dalje, Ab je kombinacija flaute i toniranih udaraljki, udžbenički primer „tople“ improvizacije preko monotone pratnje, a Shell Ghosts je nežna, sanjiva i emotivna ali ne i patetična balada koja lebdi iznad zvuka škojki koje se ovde koriste kao „nasumične“ udarljke.

Furue je jedna od najambicioznijih kompozicija jer se ovde ponovo čuju školjke, flauta, ali i tonirane udaraljke u nešto dužoj kompoziciji koja ima jak dinamički opseg i narativ što deluje mračnije nego u onom što mu je prethodilo, najpre na ime odsustva bluz harmonija i kombinacije debisijevskih/ hromatskih skala, te japanske harmonije da se kreira avetinjska, ali prijemčiva muzika koja prolazi kroz više raspoloženja.

Čak i kada se u čitavoj kompoziciji čuje samo saksofon, Sugimotova nema problem da se prošeta kroz raspoloženja i atmosfere. Migratory Season je sa preko četiri i po minuta druga najduža kompozicija na ploči i ovo je intiman snimak iz velike blizine sa saksofonistkinjom koja svira suptilno, puštajući bluz da zazvuči onako gorkoslatko, kako ga znamo, filujući sve šumovima disanja i prirodnim distorzijama iz prostorije za jedan veoma naturalistički ugođaj. Ne znam ni sam koliko sam saksofonista čuo tokom decenija kako se stapaju sa svojim instrumentom do mesta na kome ne znate gde počinje čovek a gde metal i Migratory Season je divan primer ove fuzije za početak treće decenije XXI veka.

U Niji Masu se ova vrsta intimne, spore i dostojansveno emotivne svirke kombinuje sa dečijim ksilofonom za jednu očiglednije „avangardnu“ jukstapoziciju alt-balade i atonalnih slučajnosti koje izlaze iz igračke, ali Sugimotova potpuno zarađuje ovu „detinjastu“ kombinaciju i odrađuje divan komad na saksofonu. Finalna Corridor je snimljena, reklo bi se, baš u hodniku, sa akustikom prostorije koja je praktično drugi muzičar u ovoj kompoziciji, dajući alikvotnim tonovima, modulacijama i distorzijama čitavu novu dimenziju razigranim triolama Sugimotove.

Ako to do sada nije bilo sasvim jasno, Monologue je eksplozija kreativnosti i sjajnih ideja, ali istovremeno i ploča zrelog, izgrađenog improvizatora – to jest improvizatorke – čiji eksperimenti jesu smeli ali je frekvencija pozitivnih rezultata izuzetno visoka. Sugimotova se ovime upisuje u zbilja probrano društvo muzičara koji su se pred mikrofonom – i, važnije, našom pažnjom – sasvim ogolili i pružili memorabilne, upečatljive uvide u svoju muzičku dušu. Fantastičan album i, nadam se, povod da svi dalje sa pažnjom pratimo karijeru ove žene. Najboljih deset dolara koje sam potrošio ovih dana.

https://maisugimoto.bandcamp.com/album/monologue

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s