Jazz Nedeljom: Paulo Curado, João Madeira: Ou – Ou.

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Album koji sam sa zadovoljstvom trošio protekle nedelje a koji lepo paše i ovom lenjom Nedeljnom danu u kome je proleće već počelo na opštu radost, zapravo ne zvuči ni malo prolećno. Ne zvuči, ako ćemo pošteno – nikako. Ne u smislu da je u pitanju loša ploča, pa ne bih valjda ja uživao u lošoj muzici,* nego u smislu da imamo posla sa neidiomatskom improvizacijom koja ne zvuči kao išta drugo i radi se najpre o „organizovanom zvuku“ radije nego o nečemu što se može opisati u terminima harmonija, ritmova, tema…

*retoričko pitanje, ne očekuju se vaši odgovori u komentarima

Dosetka da je „pisanje o muzici kao plesanje o arhitekturi“ je bila smešna poslednjih nekoliko decenija, ali i uspešno pobijana time što je muzika, pogotovo sa sve većom proliferacijom popularne muzike u masovnim medijima, zapravo davala dovoljno tema da se o njoj može razložno pisati, odmičući se od svoje imanentno apstraktne prirode u kojoj nema nikakvih značenja i dajući bogatstvo socijalnih, žanrovskih, diskurzivnih elemenata o kojima se moglo pisati i diskutovati. No, onda naletite na ovakav album i podsetite se da je muzika najpre za slušanje, da ona nije nužno ni socijalno iskustvo, ni emotivna vožnja kroz prepoznatljive slike, najmanje diskurzivan fenomen koji nešto govori ili, nedobog, znači. Ovde ne da nema označitelja ni označenog, nego bi zlobnici rekli da nema ni muzike.

Pričamo o albumu naslovljenom Ou – Ou. a koji je serija (well, triling) slobodnih improvizacija što ih izdovi duo portugalskih muzičara: kontrabasista João Madeira i flautista Paulo Curado. Je li ovo džez? Pa, ako džez prepoznajete kroz teme, ili harmonije, ili ritam ili barem strukturu kompozicija, ne, ovo nije džez. Ali kako su žanrovske odrednice ionako nesigurne, nestalne, efemerne i služe samo za lakšu klasifikaciju stvari u (fizičkim ili virtualnim) skladištima i robnim kućama, tako se i ovde podsetimo na razliku između preskriptivnog i deskritpivnog. U lepoj inverziji uobičajene koncepcije da žanrovski opis nije preskriptivan – jer je to ograničavajuće – nego deskriptivan i služi kao poštapalica, ovde možemo da sa zadovoljstvom kažemo kako je naprotiv, žanrovsko određenje ovog albuma kao džez albuma upravo preskriptivno: njegovi autori svoju muziku smatraju free jazzom, zato što potiču iz ove kulture i osećaju pripadnost istoj. Free jazz nije, dakle, ono što zvuči kao free jazz nego ono što muzičari koji sebe samoidentifikuju kao free jazzere, smatraju za free jazz.

Najbolje je ne razmišljati previše o ovim stvarima ali reči imaju moć – da je nemaju ne bismo ih toliko koristili – pa je značajno razmišljati iz koje perspektive posmatrate album Ou – Ou. Ovde nema svinga, nema bluza, nema tema i razrada, nema hedova i solaža, veliki deo vremena nema ni prepoznatljivih nota i legitimno je reći da se ovde džez ne čuje. S druge strane, slobodna, neidiomatska improvizacija je pre svega ideološka forma, ne estetska, i ona je tokom dvadesetog veka nicala u brojnim kontekstima, na akademiji, u džez klubovima, u podrumima gde se svirao psihodelični rok, među pankerima i pesnicima itd. Utoliko, to što se na Ou – Ou. džez „ne čuje“ ne znači ništa, jer džez je i sam odavno prevazišao ideju da ga definišu takt i harmonija, pretvarajući se i sam u kulturni identifikator – ako ne i u čist ideološki konstrukt – pa je Ou – Ou. svakako džez album. Ovo je, na kraju krajeva, album na kome dvojica muzičara stvaraju muziku bez pripreme i vežbanja, kreirajući je in situ, dajući jedan drugom sav potreban kontekst i zajednički gradeći zvučne skuplture koje su jedino kompletne i „smislene“ kada obojica muzičara osećaju da je to što stvaraju „ono pravo“. Ako to nisu reči kojima biste mogli da opišete MNOGO džeza u poslednjih osam i kusur decenija, onda se ni ja ne zovem Mehmet.

Portuglaska free improv scena ima dosta solidnu tradiciju i ima skoro dve decenije kako sam sa zadovoljstvom kupovao diskove njihovih improvizatora i zaključio da i izvan uobičajenih evropskih centara za ovu vrstu zvuka ima mnogo uzbudljivog. Paolo Curado je klasično obrazovan saksofonist i flautista (između ostalog studirao na Nacionalnom konzervatorijumu u Lisabonu), sa interesovanjem za džez, improvizaciju ali i druge muzičke forme, notabilno u kombinaciji sa plesom, pozorištem, video radovima i animacijom. João Madeira je kontrabasista sa ogromnom količinom improvizacija u svom CV-ju (pogledajte mu samo Soundcloud). Podrazumeva se da je susret naživo ova dva improvizatora uzbudljiv.

S druge strane, treba da budete pripremljeni i na jednu spartansku svedenost ovog albuma. Curado i Madeira sviraju „na suvo“, koristeći isključivo akustična svojstva svojih instrumenata, bez amplifikacije ili ikakvih digitalnih intervencija. Ovo je free improv „stare škole“, ako to uopšte postoji, u kome muzičari koriste ceo spektar tehnika u sviranju, fokusirajući se na totalitet svojih instrumenata. Hoću reći, za razliku od formalnijih akademskih „free“ i eksperimentalnih radova od pre pola veka i jače, Curado i Madeira ne tretiraju svoje alatke isključivo kao „pronađene predmete“ i mada ovde nema „tema“, muzičari ne beže od nota. Naravno, i kad ih ima one su organizovane u atonalne celine ali najveći deo kompozicije koja album otvara, Enten, bavi se „klasičnim“ tehnikama sviranja i može se u njoj prepoznati i dinamika i tehnika vezana za nekakav free jazz. Dodajte ovoj dvojici muškaraca bubnjara koji ume da svira poliritmični gruv i Enten bi zaista na momente zvučao kao jazz.

Naravno, svirka bez ritma ima svojih draži pa su Curado i Madeira slobodni da menjaju i tempo i raspoloženje i pristup, te je negde na polovini kompozicije prelaz u sviranje gudalom od strane Madeire signal za ulazak u „klasični“ deo seta gde se istražuju tonalne srodnosti između kontrabasa i flaute, ma koliko one na prvi pogled ne bile intuitivne. Muzika ovde i dalje ume da bude užurbana, ali se izrazitije istražuje tekstura i puštaju tonovi nego u prvom delu.

Središnji deo albuma, Eller, traje duže od trinaest minuta i ovo je apstraktnija kompozicija sa mnogo perkusionističkog rada u uvodu, gde oba muzičara prelaze u mod „pronađenih predmeta“, koristeći nestandardne tehnike i nestandardne delove instrumenata za proizvodnju zvuka. Ovakve stvari su, naravno, uobičajene za free improv muzičare ali jesu i jedan od najosetljivijih delova ovakvih setova jer za čas od fine, avanturističke eksploracije zvuka umeju da pređu u puko manirističko igranje u kome nema stvarnog eksperimenta i ambicije. Srećom, Madeira ovde nudi Curadu pregršti tonova ponovo rađenih gudalom, koje će ovaj moći da prihvati pa između kliktanja i kuckanja flauta počne da proizvodi i kratke, sasvim klasično muzikalne gestove. Eller postaje i vrlo glasna kompozicija kada Madeira „odvrne“ kontrabas i , i dalje se držeći gudala, podseti da se od ovog instrumenta može zatresti i patos. Do kraja kompozicije Curado skakuće između probadanja Madeirinog kontrabas-crnila visokim tonovima i puštanja flaute da ispušta avetinjske zvuke pukog prolaska vazduha, bez tonova i tema.

Nakon krešenda u Eller, naslovna numera na kraju je – gotovo sigurno, s obzirom da je ovo snimljeno uživo 2018. godine – povratak na bis, sa vrlo asptraktnim početkom u kome gotovo da ne prepoznajete o kojim se instrumentima radi, pa čak i kada Madeira ponovo krene sa gudalom, Ou – Ou. je neprozirna, vrlo smela pustolovina ČISTOG zvuka, bez vraćanja na fabrička podešavanja i klasičnu teoriju.

Posle ove kompozicije, ja ostajem prilično gladan za još. Album traje manje od pola sata, što je svakako korektno s obzirom da je muzika zahtevna i daje vrlo malo prostora za odmor slušaocu, ali sa druge strane ovo je abrazivna, smela slobodna improvizacija koja tek načinje intelektualne koncepte koje smo oko muzike ispleli i treba je slušati još. Album se daje po ceni koju sami odredite i ovo je vrlo dobra prilika da proverite ima li nečeg u toj silnoj apstrakciji o kojoj pričam:

https://joaomadeira.bandcamp.com/album/ou-ou

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 20-03-2021

Ova nedelja kao da je bila malo mirnija po pitanju novih izdanja mada sam i tako identifikovao barem 3-4 ploče koje su apsolutna lektira. Metal se ne da čak i kad se svi ostali predaju.

Black Grail iz Santjaga su interesantan blek metal projekat čiji novi album, Dinámicas Espirituales ima pet kompozicija koje su meditativne, pažljivo aranžirane i pune atmosfere. A opet ovo ne spada ni u atmosferični blek metal niti u ijednu već pripremljenu blek-metal fioku. Black Grail ne sviraju ni jedan distinktan podžanr, već je njihova muzika, čini se, pokretana impulsima iznutra koji dozvoljavaju slobodno kombinovanje motiva i uticaja, pa je ovo isto onoliko progresivni rok koliko i blek metal. Zanimljiv zvuk i produkcija, veoma intrigantan album:

https://grialnegro.bandcamp.com/album/din-micas-espirituales

Exorcism Wounds je jednočlani projekat sa Floride koji već par sezona izbacuje EP-jeve, a snimio je i dva albuma. Najnoviji EP, Morbid Sacrament je vrlo kvalitetan i ima dve odlične, brze, vrlo lepo snimljene, energične pesme koje spajaju old school cepačinu – u, čak, blackened thrash stilu – sa malo te novodobne melanholije. Što kažu, kad je metal nek je blek. Plaćate koliko sami odredite a ovo je vrlo dobro:

https://gnosisofthevoid.bandcamp.com/album/morbid-sacrament

Black-death metal koji sviraju portugalski Vøidwomb mi je mnogo prijao ove nedelje. Prvi EP ove ekipe, posle singla izašlog nešto ranije ove godine, zove se Altars of Cosmic Devotion i ove četiri pesme plus intro imaju fantastičnu vučnu silu, prljavštinu i teške rifove old school death metala, sa sve tamnim, hrskavim vokalima, a onda na njih ide samo malo blek metal inventivnosti u harmonijama, da to lepo zamiriše. Rezultati su izvrsni, sa stamenim, mošerskim pesmama koje grade fantastičnu tenziju a onda je oslobađaju kroz dobro tempirana krešenda. Sjajno:

https://gruesomerecords.bandcamp.com/album/altars-of-cosmic-devotion-2021

Australijski Trenches su me prijatno iznenadili svojim drugim albumom, Trenches II. Ovo je nominalno black metal ploča, ali ova ekipa ima jednu sasvim neočekivanu širinu vizije, savršeno šetajući muziku između tradicionalnijeg metal izraza, blackened rock’n’roll zvuka i „pravog“ blek metala. Pritom, ja zapravo i nisam pobornik eklekticizma kada stvari zvuče nabacano i kao same sebi svrha, ali Trenches imaju vrlo dobar osećaj za pisanje pesama i prelazi između žanrova ovde nisu ni neprirodni ni nelogični. Odlične pesme, sjajna svirka, veoma dobar zvuk, ova ploča je pravi biser:

https://trenchez.bandcamp.com/album/trenches-ii

Švajcarski atmoblek projekat Aara ima i treći album (doduše izlazi tek naredne nedelje ali se već sada može slušati), Triade I: Eos i, ako su vam se dopadala njihova prethodna izdanja (meni su bila simpatična), ovo svakako treba da se čuje. Aara zadržava tu kombinaciju nežne emotivnosti i konforntativne hermetičnosti sa kojom nam se originalno preporučio, a ovaj album je još za nijansu više „žanrovski“ sa vrlo naglašenom kinematičnošću i napucanom produkcijom. Fino:

https://aara.bandcamp.com/album/triade-i-eos

Još atmosferičnog blek metala donosi američki jednočlani projekat Mare Cognitum. Peti album za deset godina, Solar Paroxysm, je, očekivano vrlo kvalitetno urađen i izuzetno zaokružene estetike i forme. Jacob Buczarski ume da spoji tvrd, jak zvuk sa melanholičnim shoegaze prelivima pa iako to sve nije muzika baš za mene, ne mogu da ignorišem kvalitet:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/solar-paroxysm

https://marecognitum.bandcamp.com/album/solar-paroxysm

Seraph In Travail iz Filadelfije ni sami nisu baš bend po mom žanrovskom ukusu ali u njihov treći album, A Black Death Incense je očigledno uloženo toliko truda i bend ovaj komplikovani materijal izvodi sa toliko strasti da je nemoguće ostati ravnodušan. Seraph In Travail ovde autoritativno mešaju black i death metal, simfonijske aranžmane i nešto gotike, za teatralnu, izuzetno gizdavu muziku, ali muziku koja impresionira time kako u svojoj složenosti postiže jednu naglašenu „pop“ neposrednost. Seraphi imaju i jare i pare sa ovim albumom i moram da ga preporučim iz sve snage:

https://seraphintravail.bandcamp.com/album/a-black-death-incense

Kankar iz Turingije u Nemačkoj su duo čiji debi album, Dunkle Millennia prilično ubedljivo pruža argumentaciju da atmosferični blek metal ne mora da zvuči rasplinuto i, er, naglašeno atmsoferično. Njihova muzika je žestoka i oštra, sa dosta melodije ali bez zapravo vidnijih veza sa shoegaze popom, pa čak i kada Kankar idu u klin pevanje i jednu skoro gotsku estetiku (na primer Festmahl für die Krähen), to i dalje zvuči prilično zlo i agresivno. Dopadljivo!

https://kankarofficial.com/album/dunkle-millennia

Jednočlani projekat Widergang iz Beča na svom drugom EP-ju, Paranoia donosi uistinu „bolesnu“ atmosferu. Disonantne gitare, mutan zvuk, ali dobro i pažljivo napisane pesme su kombinacija koja ovoj muzici daje posebnost da se izdvoji od proseka raw black metal scene naših dana. Tri pesme i dosta maštovitosti:

https://widergang.bandcamp.com/album/paranoia

Škotlanđanin Andy Marshall koga volimo na ime njegovog jednočlanog folk-blek-metal projekta Saor ove nas je nedelje poradovao novim albumom svog drugog jednočlanog prpjekta, Fuah. Kako Fuah na gelskom znači „mržnja“ onda i na albumu „II“ atmosfera manje naginje setnim keltskim narodnim sanjarijama a nešto više blek metalu ranih devedesetih i njegovoj negativnosti. No, Marshall svakako i ovde zvuči kao Marshall, pazeći na atmosferu i melodičnost, i mada je Fuah poseban entitet, blisko je pameti da će se dopasti publici Soar. Preglasno miksovani bubnjevi ne kvare previše prijemčivost ove ploče:

https://fuath.bandcamp.com/album/ii-2

Estonci Kõdu ove nedelje donose jedan od najzanimljivijih albuma, nudeći sirov, skoro pa lo-fi zvuk, ali odlično napisane pesme i jedan opipljiv gnev. Gitarista u ovom bendu, slutim, voli i mnoge druge žanrove osim metala jer je gitara ovde mnogo više od proste mašine za rifove, a bubnjar, koji i peva, je odličan u obe uloge. Unusta Kõik je prvi album ovog sastava, i puca od ideja i stava. Veoma, veoma dobro i velika šteta što ga nema na Bandcampu:

Doom i stoner! Ne znam otkud mu toliko energije, ali Čileanac Sergio Gonzalez Catalan sa svojim projektom Rise to the Sky štancuje ploče neviđenom brzinom. I neka. Let Me Drown with You je novi dugosvirajući album, organizovan u dva dela, sa uobičajenim sadržajem plemenito patetičnog doom metala koji Catalan tako dobro radi. Ovo je sada i vrlo lepo producirano (mada katastrofalno glasno izmasterovano), i  mada se može reći da je Catalan našao pobedničku formulu koju sada eksploatiše, mislim da je ona i dalje sveža i da još ne možemo da pričamo o manirizmima i efektu umanjenih prinosa. Kogod voli tužan, atmosferičan a opet ekstreman doom metal, ovo ne sme da propusti:

https://risetothesky.bandcamp.com/album/let-me-drown-with-you

Bugarske komšije The Flying Detachment sa svojim EP-jem The Fractal kandiduju se za omiljeni bend svih onih koji vole kada je njihov stoner rok oplemenjen grandži meldoijama i temama a da je njihov grandž mastan i pomalo psihodeličan. Ove tri pesme, odlično odsvirane i producirane, su baš na idealnoj sredini negde između „komercijalnijeg“ grandž zvuka koji se oslanja na heroje devedesetih i desert rock estetike oblikovane takođe negde u toj eposi. Ko god da je ovo pevao, odličan je u tome što radi a pesme imaju finu dinamiku i da produkcija nije ovoliko bučna bilo bi mi sve još više potaman. No, i ovako The Flying Detachment demonstriraju veisoki profesionalozam i kvalitet:

https://theflyingdetachment.bandcamp.com/album/the-fractal-ep

Memory Driven iz Oklahome su već imali normalan album u Februaru ali su sada izdali kolekciju obrada, On the Shoulders of Giants i to je, pa, vrlo prijatno. Naravno, uglavnom zato što je izbor pesama izvrstan, sa kaverima Pink Floyd, Saint Vitus, Pentagram, Candlemass i Soundgarden, što ovaj doom bend sve izvodi veoma dobro. Tu su i kaveri Smashing Pumpkins pa i Eurythmics i bend svemu daje jedan pompezan, doomy preliv koji je makar interesantan. Poslušati:

https://memorydrivenofficial.bandcamp.com/album/on-the-shoulders-of-giants

Mantis Caravan iz Ajdahoa su fenomenalni na EP-ju We, the Undead koji ima četiri dugačke pesme masnog, faziranog, wah-wahom posoljenog stoner doom metala za sve generacije. Ovo je instrumentalno i ekstremno gruvi, dopunjeno satanističkim semplovima i atmosferom B-horora, snimljeno vrlo korektno ako već ne skupo i može se slušati ceo dan u krug. Izvanredno:

https://mantiscaravan.bandcamp.com/album/we-the-undead

Prijalo mi je i novo izdanje vrednih Mađara iza Psychedelic Source Records. Ovog puta se ekipa koja je džemovala potpisala kao Psychedelic Force, a snimak najnovijeg džema je naslovljen Hell’s Transparent. Ako ste do sada slušali išta od Psychedelic Source Records, tačno znate šta da očekujete: dugačke, instrumentalne, lo-fi džem-sešn snimke koji uspevaju da osvoje pažnju i naklonost uglavnom dobrim kvalitetom onog što muzičari rade. Ovi ljudi razumeju psihodelični rok i vrlo su skloni istraživanjima njegovih zaumnih, improvizovanih podsvesti. Kao i sva njihova izdanja i Hell’s Transparent se daje za onoliko para koliko biste sami da izdvojite a zauzvrat nudi osam jako dugačkih improvizacija (najkraća je duža od devet minuta) trojice veoma dobrih muzičara. Za celonoćne sesije:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/hells-transparent

Sjajni italijanski Electric Valley Records ove nedelje ima odličan album australijskih Amammoth. The Fire Above je prvi album benda koji već nekih pet godina teše svoj psihodelični doom zvuk i ovo je, u skladu sa dosadašnjom reputacijom Electric Valley, dopadljivo razbarušena ploča koja spaja klasični doom senzibilitet sa malo razjarenog sludge zvuka za raskošno raznovrsnu a opet stilski zaokruženu ploču. U prvom redu, ovde je zvuk prijatan, sa doduše prekomprimovanim masterom ali i sa lepim faz efektima na gitarama (uključujući bas). Amammoth su, zatim, bend čije su kompozicije pre svega zasnovane na gruvu i svirka je vrlo prirodna, spontana, sa dobrim idejama koje se okreću dok iz njih ne izađu čitave pesme u svojoj psihodeličnoj, hipnotičnoj veličanstvenosti. Odličan debi:

https://evrecords.bandcamp.com/album/amammoth-the-fire-above

Za teški, masivni sludge-doom zvuk, tu su nam ove nedelje Kanađani Olde. Njihov drugi album, Pilgrimage ima uistinu pretežak, moćan zvuk od koga i uši znaju da zabole, ali ovo je i ploča dobro napisanih, suptilnih pesama. Naravno, sve su bazirane na agresivnim gitarama i opresivnim temama, paklenom bubnjarskom udaranju i mnogo urlanja, ali Olde imaju sjajan gruv i uz svu svoju sludge agresivnost zapravo prave pesme koje su atmosferične i pametne. Daunloud se nudi po ceni koju sami odredite i ovo je vrlo lep dil, jer pričamo o sjajnom albumu:

https://olde-ca.bandcamp.com/

https://oldedoom.bandcamp.com/album/pilgrimage-see-ordering-info-below

https://sludgelordrecords.bandcamp.com/album/pilgrimage

King Weed imaju novu kolekciju i Conquerors Of The Light “Collection Part IV“ je još jedan sjajan način da se upoznate sa radom ovog vrednog francuskog stoner benda. Kao i prethodne, i ova se kompilacija nudi po ceni koju sami odredite a njenih devet pesama idu celim putem od žešćeg metaliziranog bluza do nežnije, umiljatije psihodelije. Svakako:

https://kingweed.bandcamp.com/album/conquerors-of-the-light-collection-part-iv

Cosmic Reaper iz Sjeverne Karoline na naslovnu stranu svog istoimenog albuma stavljaju i krstove i siluetu smrti koja nosi kosu, ali i motocikl. Valjda da bude odmah jasno između kojih će se koordinata kretati muzika. Ovo je izdao Heavy Psych Sounds i skoro da ne moram dalje ni da pričam: Cosmic Reaper nude jedan od najboljih stoner-doom albuma koje sam čuo ne samo ove nedelje nego i ove godine, sa prelepim gitarskim radom koji je maštovitiji i višeslojniji od prostog ređanja bluz rifova, odličnim pevanjem ali prevashodno vrhunskim, teškim gruvom. Sedam pesama, puno izvrsne muzike, pa nekoliko i jakih, bluzerskih solaža. Fantastično:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/cosmic-reaper-cosmic-reaper

A onda smo dobili i novi Las Historias! Prošlogodišnji album ovog argentinskog heavy psych benda mi je bio jedna od najboljih ploča koje sam čuo cele godine, a Luto Sessions je manje novi studijski album, više zapis sa nekoliko sešnova iz prošle i ove godine rađenih u studiju Luto Records, ali Las Historias ni malo ne razočaravaju. Doduše, zvuk je ovde vrlo sirov, ali nije da je bio nešto upicanjen ni prošle godine, tako da malo vremena prođe dok se uho ne navikne i počnete da lebdite vođeni razigranom ritam sekcijom i fantastičnom gitarom Tomasa Iramaina. Na nekim pesmama čuju se i sintisajzeri, a Iramain ovde ume i da zapeva, ali Las Historias ostaje pre svega bend koga vodi gitara i kuda sve to zna da odvede treba čuti. Obavezno:

https://lashistorias.bandcamp.com/album/las-historias-luto-sessions

Australijski Terrorential na svom prvom albumu, Visions, imaju vrlo interesantan zvuk i koncept. Vidi se da je ovo bend pripremao dosta vremena pa je krajnji rezultat dosta sveža i inspirisana mešavina klasičnog thrash metala (koji me podseća na Kreator, ne najmanje zbog načina na koji gitarista Larry Papura peva), sa melodičnijim heavy metal momentima, ali onda i sa elementima melodičnog death metala. Terrorential ovo sasvim dobro rade, i ovde ima gomila trenutaka koji mi privuku pažnju dok slušam a ruka sama poleti u zrak i napravi znak rogova. Jedanaest pesama i dosta dugačak album, ali vrlo dobra produkcija i bend koji zbilja zvuči različito od većine onog što se dalo čuti ove nedelje:

https://terrorential.bandcamp.com/album/visions

Spit Bile je tako dobro ime za thrash metal bend a ni bend koji se iza njega pomalja nije nimalo rđav. Spit Bile su Ukrajinci i njihov debi album, Age of Harsh Realities je odlična, old school ploča pržećeg thrasha na kojoj bend em svira brzo i napaljeno, em uspeva da sasvim izbegne imitiranje nekih očiglednih uzora i preteča. Drugim rečima, bend zvuči familijarno ali ne naglašeno stereotipno i ovih osam pesama su vrlo ozbiljni kandidati za grdne šutke jednom kad ponovo bude moglo da se svira uživo. Spit Bile sviraju vrlo dobro i imaju lep zvuk a gitarista Andrey Khomenko je zver na mikrofonu:

https://spitbile.bandcamp.com/album/age-of-harsh-realities

Vrhunski thrash metal i thrashcore nam ove nedelje dolazi iz – odakle nego Južne Amerike. Kompilacija  Sudamerica Maldita Compilacion Thrash Metal je prosto drsko izvrsna sa 26 pesama od isto toliko bendova koji su praktično svi jako dobri, sa jednim neposrednim, prirodnim pristupom thrashu koji gađa direktno u unutrašnje organe i ne bavi se nikakvim filozofiranjima i žanrovskim postmoderiranjem. Za svega jedan dolar dobiti ovakvo blago deluje kao čista pljačka pa sugerišem da ovu kompilaciju razuzdano poklanjate i sebi bliskim osobama koje će umeti da je cene:

https://sudamericamaldita.bandcamp.com/album/sudamerica-maldita-compilacion-thrash-metal

Portugalci All Against malčice sebe precenjuju kada singl I Am Alive žele da naplate sedam evra. Mislim, odlično je ovo, ali samo dve pesme – mnogo je kume, read the room. Ali to na stranu, All Against prže solidan thrash metal, onako, prljav, nevaljao, sa lepim rifovima, dobrim tempom i kvalitetnim korišćenjem proverenih, starih fora. Idealno za šutku i energične momente u teretani*:

* Pretpostavljam. Ipak sam ja poslednji put ušao u teretanu još osamdesetih godina prošlog stoleća.

https://allagainst.bandcamp.com/album/i-am-alive

Sleepless iz Oregona je novi projekat članova ’80s death metal benda Dead Conspiracy i ovo je zapravo interesantna smeša tehničkog thrash metala i nekakvog eksperimentalnijeg heavy metal zvuka. Nisam siguran da se svi elementi ovde idealno uklapaju jedni s drugima, ali EP Blood Libel je pun jake svirke, energičnih pesama i miksa koji je zanimljiv (osim što je i ovde finalni master preglasan). Vredi više slušanja:

https://sleeplessmetal.bandcamp.com/album/sleepless-blood-libel-ep

Blackened thrash stare škole i sirovog zvuka donose nam Šveđani Reaper. The Atolanity of Flesh je njihov drugi album i ploča sa čak trinaest testerišućih, primamljivih komada, snimljenih u studiju, da se ne kaže da je ovo garažni bend, mada je čitav zvuk i svetonazor apsolutno garažni. Reaper pišu zabavne pesme i sirovost zvuka ovo ne uspeva da prikrije, pa vredi slušati, makar i na komad:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/reaper-the-atonality-of-flesh

Kad smo već kod blackened thrasha, prethodna izdanja brazilskog jednočlanog projekta Hell Poison me nešto nisu oduševljavla, ali novi, drugi album, Breathing for the Filth, kog je Ramon Miranda izbacio ove nedelje, je zapravo vrlo dopadljiv. Miranda je veoma prolifičan autor, sa gomilom jednočlanih projekata, ali Hell Poison se sa ovim albumom izdvaja solidnim zvukom i jednom sigurnošću u formi i izvedbi koja prija ušima. Ako volite stari heavy metal i hard rok, ali vam je idealno kad se izmešaju sa pankom i sviraju brzo i žestoko, uživaćete:

https://hellpoison.bandcamp.com/album/breathing-for-the-filth

Agent Steel imaju novi album i, za bend koji svira duše od tri i po decenije i smatra se ekstremno bitnim za utemeljenje ekstremnog metala, pomalo je i otrežnjujuće setiti se da je No Other Godz Before Me tek šesti studijski album ove postave. Agent Steel su odavno, naravno, prestali da budu speed metal pioniri i postali neobičan spoj konspiratologije i tehničkije thrash/ speed svirke, a komplikacije oko toga ko ima pravo na ime benda nastavljaju se do danas. Hoću da kažem, No Other Godz Before Me je snimila postava koja doslovno nema nikakve veze sa onom koja je snimila prethodni album, Aenigma, iz 2007. godine i današnji Agent Steel je zapravo novi bend Johna Cyriisa, originalnog pevača koji se decenijama rve sa svojim nekadašnjim kolegama oko toga ko se kako zove. Dakle, ovde nema Juana Garcije, nema Karlosa Medine itd. ali makar mi je zadovoljstvo da kažem da No Other Godz Before Me zvuči korektno. Cyriis je na recentnim živim snimcima bio donekle sumnjivog kvaliteta ali ovde dobijamo klasično prženje u visokim registrima, a prateći bend je kvalitetan i pruža thrash metal starološkolskog duha ali modernog kvaliteta. Loša priča generalno, ali sjajno za slušanje:

https://agentsteelofficial.bandcamp.com/album/no-other-godz-before-me-explicit

Disasphyxiate već imenom aludiraju da će ovo biti „dis“ bend i, svakako, Disasphyxiate Promo​/​Demo je solidan i debeo komad D-beat hardcorea. Četiri pesme, brutalan i težak zvuk, promukao, užasan vokal, jednostavni a efektni rifovi – Disasphyxiate su Australijanci ali 100% zvuče kao da su iz Švedske i to je ovde vrlo jak kompliment. Još ovo plaćate onoliko koliko hoćete. Sjajno:

https://disasphyxiate.bandcamp.com/album/disasphyxiate-promo-demo

Poljaci Zadra sviraju hardkor pank s malo screamo/ posthardcore mirisa i to dosta dobro zvuči na EP-ju Zadra. Bend dobro treska i ima pržeći, hrskav zvuk a vokali su jedno od njegovih najjačih oružja, pa je i pevanje na Poljskom taman kako treba. Platite koliko želite:

https://zadrahc.bandcamp.com/album/zadra

Francuzi Tromblon imaju najjači opis za svoju muziku: „French guys doing sad things.“ I mada je ovo, onako, duhovito i samoironično, ne treba da odvuče pažnju od činjenice da je njihov post-hardcore-screamo-metal zapravo vrlo dobar u toj svojoj tužnoći i emociji. Je me fiche d’être Français je album pun engerije, jakih rifova i vrištavog pevanja, sve to sastavljeno na najbolji moguć način da se očaj i gnev međusobno hrane i porode žestoku, glasnu muziku koja ne smara veštačkim „atmosferama“ nego bije svom snagom. Vrlo lepo a sami birate cenu:

https://tromblon.bandcamp.com/album/je-me-fiche-d-tre-fran-ais

Dortmundski Liver Failure daju sam destilat grindcorea na kaseti S​/​T II gde ni jedna pesma nije duža od 36 sekundi. No, trik je svakako u tome da Liver Failure nisu samo sobni proizvođači buke i da svaki od njihovih 13 lakih i kratkih komada ima strukturu pesme i kvalitetnu svirku. Pravi grindcore, pa još ovako dobar a plaćate koliko želite, ne časite ni časa, ovo je suha krtina:

https://liverfailure.bandcamp.com/album/s-t-ii

Losanđeleski Kill the Con Man mešaju grindcore sa samo malo melodeath strategija i ovo je neobičan ali dobar spoj. Njihov drugi album, Operation Just Cause, vrlo naglašeno nije „melodičan“ ali ipak izlazi iz one najsvedenije grindcore palete što se tiče harmonija. No, muzika je i dalje bazirana na veoma brzim, kratkim pesamama, prepunim blastbitova i urlanja, a Kill the Con Man pokazuju solidno umeće u komponovanju tako da pesme uprkos ujednačenom zvuku imaju svoje sopstvene identitete i karaktere. Produkcijski, bubanj je suviše nedinamičan za moj ukus, ali generalno je ovo odlična ploča a koja se još prodaje za koliko sami date:

https://killtheconman.bandcamp.com/album/operation-just-cause

Estuarine iz Tampe nisu klasičan grindcore bend, ali pošto na EP-ju Nyarlathotep samo dve pesme traju duže od minut, legitimno je reći da će za njih najviše biti zainteresovana baš ta publika. Estuarine kombinuju tehničku nabrušenost death metala, grindcore eksplozivnost, sa blek metal ekspresivnošću i MNOGO avangardnog stava, za nešto što je na kraju zanimljivo eksperimentalno i pomalo i psihodelično sa svojim neobičnim miksom. Lepo je i da se album nudi (u formi daunlouda) za onoliko koliko želite da platite, jer je ovo isuviše neobičan materijal  da bi ljudi rizikovali po nekoj visokoj ceni, ali vredi više slušanja:

https://estuarinemetal.bandcamp.com/album/nyarlathotep

Infective Decay su dva Nemca koja na demo snimku Infernal Forever donose dve odlične death metal pesme napravljene tako da imaju epiku i težinu koju ja inače intuitivno vezujem za Skandinavce, a da opet ne može da se priča o pukoj imitaciji nekog konkretnog švedskog benda. Ovo je odlično napisano, sa epskim, zapaljivim temama i izvedbom, a  bend ima i vrlo solidnu produkciju. Sjajan prvi snimak i zaveštanje za budućnost:

https://infectivedecay.bandcamp.com/album/infernal-forever-demo

Meksikanci Umenneske ne filozofiraju mnogo na EP-ju Pile of Bodies. Ovo je vrlo klasičan, vrlo predvidiv ali udoban death metal koji se najviše fokusira na lepe rifove i energičnu svirku. Umenneske me malo podsećaju na Severe Torture u svom sasvim pravolinijskom ali prijatnom aranžiranju i uhu za lepe, upečatljive rifove. Prijatno, zaista:

https://umenneske.bandcamp.com/album/pile-of-bodies

Stalno ponavljam da ne volim naročito melodični death metal ali ako igde on može da se pravi na najprirodniji, takoreći organski način, onda je to Rusija. Moskovljani Gravior su sjajna potvrda ove hipoteze sa svojim debi EP-jem Remedy koji je blago „blackened“ ploča zarazno melodičnog und gruvi death metala. Bend ima solidan zvuk, mada ne toliko blizak mojim ušima (glasan mastering, svetle gitare, pljeskavi bubnjevi), ali kako su pesme pune himničnih rifova i mahom svirane u srednjem tempu, ovo se zapravo dobro uklapa i Gravior, naročito kada pevaju na Ruskom zvuče kao da je ovaj tip muzike izmišljen za njih. Lepo:

https://gravior.bandcamp.com/album/remedy

Svidela mi se prošla kaseta benda iz Ohaja Invultation ali sam ipak promašio da im (mu) je izašao album pre par nedelja. Srećom, objavljivanje kasete za Frozen Screams je prilika da poslušamo i digitalnu verziju albuma i, pa, Unconquerable Death donosi sve što očekujem od ovog projekta: muljav zvuk, divljački, jednostavan ali neodoljiv blackened death metal u maniru starih majstora (recimo Blasphemy), loše raspoloženje koje se transformiše u dobro raspoloženje. Jednostavno je, prostački je, ali je i savršeno u svemu tome:

https://invultation.bandcamp.com/album/unconquerable-death

https://frozenscreamsimprint.com/album/unconquerable-death-wolfstrap-comp

Gravestalker je jednolčani death metal projekat iz Teksasa, ali EP In Plastic We Swarm je zaista dosta drugačiji od drugih projekata koji bi se dali opisati istim rečima. Ovo je oštra i sirova muzika ali sa izraženom ličnom crtom, uzimajući uobčajene death metal forme, ukrštajući ih sa malo doom elemenata, sve ukrašavajući sa samo malo „digitalnog“ zvuka, i proizvodeći energičnu, moćnu celinu. Da svi ti sobni tugovatelji znaju da naprave ovako dobru muziku, živeli bismo u zlatnom muzičkom dobu.

https://gravestalker.bandcamp.com/album/in-plastic-we-swarm

Bodysnatch je, kako i ime sugeriše, slamming death metal projekat ruskih i švajcarskih muzičara i album Instigate The Lunatics je vrlo by the book slemčina, bez neke velike invencije, ali tehnički vrlo kvalitetna, pa i dopadljiva. Bodysnatch daleko od toga da išta inoviraju ili izmišljaju u svom podžanru, no, imaju dobru produkciju i solidno napisane rifove. Ako vam je ovo prvi slem album koji čujete u životu, može da se desi da budete vrlo prijatno iznenađeni jer se Bodysnatch masivno razlikuju od gomila sobnih naplavina koje često čujemo, a ako vam je stoti, neće vam promeniti svet ali može da ulepša dan.

https://bodysnatch.bandcamp.com/album/instigate-the-lunatics

Grci Social Scream su simpatični na svom već četvrtom albumu za sedam godina, From Ashes to Hope. Ovo je moderan heavy metal, dakle, ne ekstremni metal, ali ne ni klasični heavy zvuk, već nešto između, sa savremenijim zvukom i tehnikama sviranja koje biste čuli i u thrash ili groove podžanrovima, ali sa kompozicijama koje su bliže nekakvom „mejnstrim“ zvuku. No, Social Scream pritom imaju čitavu tematiku socijalne kritike i ovo je stoga prilično dopadljivo:

https://social-scream.bandcamp.com/album/from-ashes-to-hope

Steel Nation iz Pensilvanije na albumu  The Big Sleep iznenađujuće uspešno spajaju prljav heavy metal sa navijačkim hardcore punkom. Ovo je muzika jedne uličarske estetike, sa mnogo urlanja i izvikivanja parola, ali je i oplemenjena dobrim rifovima i ima prepoznatljivu energiju koja iako možda nije baš „moja“ po prirodi, svakako zavređuje pažnju:

https://steelnation.bandcamp.com/album/the-big-sleep

Nijemci Lunar Shadow na svom trećem albumu, Wish to Leave daju neku vrstu svog definitivnog iskaza, odlučni da ovo za njih treba da bude album sa kojim će ili preći u višu ligu, ili bataliti priču. Nisam siguran kako će se stvari odigrati na kraju jer je ovo zanimljiva ploča ali i ploča koja nema sasvim zaokružen identitet i estetiku. Lunar Shadow sa jedne strane zvuče kao „radijski“ heavy metal iz kasnih osamdesetih, sav u melodičnim temama i himničnim refrenima, ali je zvuk koji imaju ovde neobično lo fi. Cenim da je bend masterovao materijal tako da mu ostavi puno dinamike, ali zvuk bubnja je naprosto preružan za ovo što pokušavaju a ni inače razuzdane gitare nemaju baš neko bogatstvo i raspon u svojim frekvencijama. No, važnije od toga, pesme su natrpane idejama ali ponekada i na svoju štetu, praveći od ovog albuma više kolekciju sjajnih skica nego ploču sa pregršti dobrih pesama. No, zanimljivo je i vredi čuti:

https://lunarshadow.bandcamp.com/album/wish-to-leave

Nisam preveliki fan edinburških Dvne, ali drugi album, Etemen Ænka vredi da se čuje. Ovde je škotski kvintet u odličnoj formi, radeći svoj progresivni sludge metal sa puno svesti o tome kako žele da sve to zvuči i šta treba akcentovati. Rezultat je da mi je ovo, recimo, zanimljivije za slušanje nego poslednjih nekoliko izdanja Mastodon, na primer, i mada nisam previše zaljubljen u postrokerske harmonije koje bend baštini, verujem da će se nekom manje namrgođenom od mene ovo jako dopasti:

https://songs-of-arrakis.bandcamp.com/album/etemen-nka

Šveđani Enforcer su epohu u kojoj praktično nema živih nastupa obeležili izbacujući živi album, Live by Fire II, praktično nastavak prethodnog živog albuma iz 2015. godine. Materijal je iz 2019. godine, snimljen u Meksiko sitiju, a Enforcer su u bezobrazno dobroj formi, pružajući vrlo autentičan heavy metal/ NWOBHM koji kao da je stigao iz osamdesetih noseći i uličnu prljavštinu i bezobrazluk ali i radio-friendly refrene. Sedamnaest pesama, moćna svirka, odlična atmosfera, čist heavy metal. Da su Enforcer postojali osamdesetih, danas bi bili pominjani u istom dahu sa Motley Crue ili W.A.S.P. Ne propustiti:

https://enforcer.bandcamp.com/album/live-by-fire-ii

Za kraj: dirnuo me je novi album starih heroja NWOBHM zvuka, Saxon a koji već i imenom, Inspirations, ukazuje da se radi o kolekciji obrada. I to kakvih. Album počinje sa Paint it Black, nastavlja se sa Immigrant Song, tu su i Beatlesi sa Paperback Writer, pa Hendrix, Sabati, Motorhead i Deep Purple. Teško da se može naći ikakva zamerka na izbor pesama jer pričamo o nekim od najboljih rok i hard rok komada ikada napisanih, ali valja i reći da Biff, Nigel i ekipa ovo izvode elegantno, udobno i daju svemu sasvim dovoljno svog pečata da petstota obrada Paint it Black ne deluje kao redundantna, da njihova verzija Motorheadove Bomber bude praktično „prirodan“ komad za Saxon, da AC/DC himničnost bude potpuno očuvana (Problem Child), a da čak i Purpleov Speed King u vitkoj troipominutnoj verziji sačuva uzbudljivost orignala a dobije propisnu Saxon obradu. Sjajno:

Pročitani stripovi: The Green Lantern Season 2

Pročitati svih dvanaest brojeva maksi serijala The Green Lantern Season 2 u jednom dahu je iscrpljujuća aktivnost koja čoveka može da ostavi na kolenima, shrvanog delimično i emocijama ali delimično i intelektualnim naporom potrebnim da se samo isprati suludo brz tempo odvijanja priče i pronikne u neverovatnu gustinu i slojeve ideja, koncepata, referenci, revizija, rekonstrukcija, na kraju teza sa kojim nas autori ostavljaju posle dvanaeste epizode, uspostavljajući novi status quo i beležeći još nekoliko mitološki spektakularnih događaja u životu Hala Jordana, najveće Zelene svetlijke koja je ikada živela u bilo kom multiverzumu. A sa druge strane, to je maltene jedini način da se ovaj strip čita. Kao i sa prvom sezonom, čitanje The Green Lantern Season 2 je trka sa sopstvenim intelektom koji mora da upija i raspakuje poplavu simbola, poruka, slika i ideja, a sve to simultano sa praćenjem radnje koja se odvija na više planeta, u više univerzuma i na više ravni stvarnosti, sa događajima koji bukvalno menjaju čitave kosmičke koncepte iz korena na prostoru od pola strane, pa još da svakom od neverovatnih crteža Liama Sharpa poklonite dovoljno pažnje pitajući se usput ima li uopšte ikakvih granica za ovog čoveka.

Za Sharpa i scenaristu Granta Morrisona, The Green Lantern Season 2 je bio poslednje „ura“, možda i doslovno u smislu rada za DC. Morrison je pominjao da više neće raditi za DC, čak i da je napisao deo scenarija za nastavak kultnog Arkham Asylum ali da je onda taj projekat stavio na led jer mu rad na televiziji oduzima previše vremena. Utisak je, sudeći po recentnim intervjuima, da je Škotlanđanin vrlo zadovoljan radom sa televizijskim produkcijama, pogotovo što se radi o adaptacijama njegovih autorskih stripova, pa je i zarada tu solidna, a kako je DC u poslednjih godinu dana ozbiljno potresen kadrovskim masakrom, nije prevelika spekulacija ako kažemo da mu se ne da da se previše cima oko dalje saradnje sa ovim izdavačem. Morrison nije sasvim napustio strip, koliko prošle nedelje je izašao prvi broj BOOM! miniserijala serijala Proctor Valley Road koji on piše zajedno sa Alexom Childom, ali je prilično očigledno da mu je sledeća velika ambicija da piše Doctor Who i reklo bi se da strip-karijera ovde prelazi u niži nivo prioriteta. Uostalom, nismo dobili ni novu epizodu Klausa pred kraj 2020. godine, a to valjda sve govori.

Na sve ovo treba se setiti i da je The Green Lantern Season 2, isprva planiran kao dvanaestodelna priča – kao i prva sezona* – u nekom prošlogodišnjem pandemijskom momentu bio redakcijskim ediktom skraćen na osam, pa je Sharp prijavio da on i Morrison pakuju još više radnje po kvadratnom milimetru stranice ne bi li se od Hala Jordana oprostili sa stilom. No, sile-koje-drmaju su na kraju umilostivljene i serijal je, posle kraće pauze ipak vraćen na originalnu dužinu, ali to nije zaista ublažilo intenzitet pripovedanja.

*osim što je prva sezona samo tehnički imala dvanaest epizoda, a zapravo ih je bilo šesnaest…

Hoću reći, Morrison i Sharp su se od Hala Jordana oprostili zaista za sve pare. Narativ prve sezone je već bio kompleksan i natrpan svim i svačim, sa naučničkom metodičnošću ali i ludačkom opsesivnošću analizirajući i ritualno spaljujući sve u vezi sa ovim dugovečnim DC-jevim likom, samo da bi u foto-finišu Jordan ipak trijumfovao, vraćajući se svojoj najčistijoj suštini i vaspostavljajući se kao jedinstven entitet u ne samo jednom univerzumu. Trik koji su Morrison i Sharp izveli nije jednostavan i zahteva veliku dozu mađioničarske veštine i odvlačenja pažnje, a druga sezona bila je utoliko komplikovanija što smo nakon prve naučili gde treba da gledamo i na šta da obratimo pažnju.

No, svejedno je, jer koliko god da ste pažljivi i skoncentrisani dok čitate The Green Lantern Season 2, ne pomišljajte da je ovo narativ koga možete obuhvatiti jednim pogledom. Prva sezona nam je dala smernice u smislu toga šta možemo da očekujemo, ali druga je onda samo dodala gas i ovde je svaka tabla neka vrsta zagonetke, ili još gore, zbirke zadataka gde se prvim čitanjem otkriva tek prvih par slojeva značenja, simbolika i referenci, a naredna čitanja garantuju sasvim druge perspektive i tumačenja.

Ovo je u neku ruku apoteoza „čistog“ artizma, kreiranje diskurzivnog umetničkog dela koje, istina je, nešto govori, ali koje je zaista, dok se čitaoci ne pojave, skoro kao nekakav Šredingerov mačak ili tačnije, čitav čopor Šredingerovih mačora, razdvojenih svojim kvantnim stanjima, koji će svoje stvarno ovaploćenje dočekati tek kada ih neko pročita i svojim intelektualnim radom u njima prepozna jedno od značenja. Da se to odvija u medijumu superherojskog stripa, ne baš – u proseku – najintelektualnije literature u istoriji čovečanstva, je već stvar za novine, ali da Morrison i Sharp to sve rade a da je svaka stranica nabijena obožavanjem medijuma i slavljenjem njegovih prepoznatljivih svojstava, bez i prisenka snobovske potrebe da se napravi odmak od stripova-za-klince, to je ono što čini The Green Lantern Season 2 važnim radom.

Morrison je, nakon svog dolaska u DC pre sad već tri decenije, u predgovoru za prvi broj Doom Patrol koji će pisati sledećih nekoliko godina, nabrajao svoje uzore i, dobronamerno, ali sasvim decidno pokazao da on ne dolazi iz superherojske priče. Maya Deren i Jan Švankmajer, Dada i nadrealizam su u to vreme bili tuđinski koncepti za nešto što je nominalno bio superherojski strip, ali Morrison čak ni tada nije odavao auru art-snoba koji je došao da glupave superherojske čitaoce nauči šta je umetnost. Tri decenije kasnije, The Green Lantern Season 2 je strip koji prevashodno govori o istoriji Green Lantern i ličnosti Hala Jordana, zatim o DC-jevom superherojskom stripu i američkom „fantastičkom“ stripu uopšte, pa onda i o fantastici, naučnoj, nenaučnoj, palp i drugog tipa, a na kraju o kosmosu, vremenu, politici i identitetu, i sve ovo dolazi sasvim organski iz materijala koji su drugi kroz decenije kreirali a koga će Morrison i Sharp, kao neki vrhunski nadareni rudari, prokopati, prevrnuti, naći u njemu značenja, poente i pančlajnove koji su se uvek nametali samo niko nije bio dovoljno smeo da ih i napravi.

O čemu se radi u The Green Lantern Season 2? Ako je prva bila o tome da se definiše šta Hal Jordan jeste, kroz redukovanje njegovog lika na praktično suprotnost a onda inverziju koja će u prvi plan staviti njegovu jedinstvenost i snagu volje, druga sezona počasni krug u kome se karakter Hala Jordana još jednom brusi do dijamantske čistote, dodajući volji i pregršt ljubavi, sa neprebrojnim pojavljivanjima likova što su kroz decenije tvorili njegov partikularni ansambl, ali i sa jednim naglašeno revizionističkim pristupom istoriji koji nije, kako to često ume da bude u superherojskom stripu, „novi scenarista ignoriše ono što su radili prethodni i smišlja svoj status kvo“. To bi bilo suviše jednostavno za Morrisona u drugoj i trećoj deceniji dvadesetprvog veka, a koji je, uostalom, taj pristup diplomirao već početkom devedesetih. Današnji Morrison i Sharp se sasvim svesno igraju unutar međa koje su postavili drugi i ruše unutrašnje granice, nalazeći autonomni prostor i kreativne prilike u konceptima koje prihvataju kao utemeljenu istoriju Green Lantern ma koliko onda negde delovala glupo ili neiskupljivo zastarelo.

Utoliko, neke od stvari koje su najočiglednije su ponovno vraćanje Morrisonovoj dugovečnoj opsesiji maštovitošću, razobručenom kreativnošću koju superherojski stripovi imanentno poseduju ali koja zna da bude potisnuta na ime korporacijske politike i zavodljivosti sapunske opere. Utoliko, The Green Lantern Season 2 poseže u neke od zaista starih koncepcija iz vremena kada je serijal tek definisao svoje granice i senzibilitet. Jedna od najuočljivijih je svakako to kako Morrison dopušta Jordanu da krši „pravila“ vezana za korišćenje prstena Zelenih svetiljki, predmeta koji je poslednjih par decenija profilisan prevashodno kao „oružje“ dok su Zelene svetiljke, „kosmički policajci“, profilisane više kao militarističke, vojne trupe. Ovo je u velikoj meri bilo prisutno u radovima Geoffa Johnsa koji je na kraju krajeva i insistirao na tome da prstenovi koriste emocije kao „municiju“ i na ratovima „vojski“ različitih boja.

Morrison je sa The Green Lantern Season 2 veoma u anti-Johns modu, dajući prstenu (i lampi koja ga napaja energijom) mnogo više dimenzija, pretvarajući ga maltene doslovno u „ispunjavača želja“ radije nego mašinu-koja-pravi-konstrukte-od-čvrste-svetlosti, praveći vrlo jasne vizuelne aluzije na Aladinovu čarobnu lampu, a čiji je koncept, kažu, dosta značajno uticao na Billa Fingera i Martina Nodella kada su kreirali Green Lantern. Green Lantern je, po Nodellovim rečima, nastao kada je crtač odgledao operu Prsten Nibelunga i u originalnim radovima iz četrdesetih bio je ovo strip u velikoj meri oslonjen na (svemirsku) magiju, radije nego na (spekulativnu) nauku. Da se Morrisonu, praktikujućem magu, ali i ateisti, dopada ideja magijskog superheroja, kome su volja i naglašena individualnost osnovno oružje valjda ne mora ni da se naglašava, pa je The Green Lantern Season 2 sasvim razložno čitati kao ponovno uspostavljanje magije (ovog) stripa, u prenesenom i doslovnom značenju. Uostalom, treba se setiti i da je Hal Jordan, iako često smatran za „najdosadniju“ Zelenu svetiljku na ime svog stereotipnog karaktera belog, strejt muškarca sa mačo profesijom test-pilota, Morrisonu blizak jer je tvorevina Johna Broomea, a koji je i sam u šezdesetim godinama vredno radio da ovom nominalno naučnofantastičnom stripu, da snažnu magijsku dimenziju.

Ako nije neko iznenađenje da će Morrison prihvatiti tuđe ideje koje voli, svakako je osvežavajuće videti ga i kako uzima tuđe ideje za koje se danas smatra da baš nisu funkcionisale, a onda od njih pravi smislene podloge za svoju priču. Konkretno, još je Steve Englehart imao ideju da stari Čuvari univerzuma – „šefovi“ Zelenih svetiljki – odlaze i bivaju zamenjeni novom, jelte administracijom. Morrison i Sharp, ne zaboravljajući da je njihov strip pre svega priča o svemirskoj policiji, ovde rade sličnu stvar, ali kombinujući tipičan, stereotipan koncept mladih šefova koji ne vide ulogu za starog pandurskog veterana, sa visokim simbolikama. Već ideja da nova generacija Guardiansa nije besmrtna – za razliku od njihovih prethodnika – je zanimljiva jer se ovde vrlo eksplicitno daje teza da oni koji posmatraju  probleme iz perspektive večnosti nisu oni koji će te probleme zaista rešavati i time pomoći onima koji su najviše u problemima. Morrison se igra sa smrtnim novim Guardiansima, u jednoj epizodi bez mnogo drame ubijajući i samog Hala da bi predstavio svoju perspektivu. Halova reakcija na ovo je, nagađate: „Zar opet?“

No, osnovni zaplet priče je u ovoj sezoni nešto lakši za praćenje, možda i na ime toga da su Morrison i Sharp radili pod pretpostavkom da će morati da završe sa osmom epizodom i mada je naravno sve prepuno rukavaca, tangenti, skretanja pod pravim uglom i subverzija, Jordanova borba da – ponovo – sačuva univerzum od pretnje koja dolazi „od spolja“ je ovde eksplicitnija a sam Jordan više ne trpi dekonstrukciju kao u prvoj sezoni. „Nomadsko carstvo“ koje napada univerzum ima sasvim razumljive motive za to a Jordan je vrlo prirodno prepoznat kao heroj koji je najpozvaniji da ih zaustavi, najvećim delom na ime svoje nepokolebljive volje ali i – a ovo je poenta koju Morrison pravi tokom celog serijala, a najeksplicitnije u finalu – na ime ljubavi.

The Green Lantern Season 2 nije nužno „ljubavni“ strip, naprotiv, ovo je strip koji ima vrlo malo vremena za ekstrakurikularne aktivnosti glavnog lika i mora toliko toga da ispriča na ograničenom prostoru da Jordan ne dobija gotovo ni malo mesta da bude civil, običan čovek, možda ljudsko biće sa sumnjama i žudnjama. I ovo svakako očekujemo od Morrisona i Sharpa, ali ovo takođe ne dehumanizuje protagonista onako kako bismo takođe očekivali. Hal Jordan se ovde eksplicitno prikazuje kao najbolja, najzrelija verzija sebe, sa jasnim aluzijama i referencama ne samo na kanonske prošlosti nego i na brojne „what if“ verzije koje vidimo u drugim univerzumima, ali umesto da bude jedan savršeni, nepogrešivi kosmički superheroj – a kakav kontrast, uz ironičan preokret, naravno, dobijamo uvođenjem Hypermana koji je, istorijski već kanonska kopija Supermena i Morrison se užasno zabavlja sa njim – on je skup protivrečnosti i sukobljenih ideja, baš kao nekakvo „pravo“ ljudsko biće a njegova humanizovanost je u tome koliko je on toga svestan i koliko nema problem da funkcioniše kao skup loših istorija i neuklopljivih svojstava. Morrison je, tokom izlaženja ovog serijala, pre manje od godinu dana, obnarodovao i da se još od pre propisnog ulaska u pubertet osećao kao da se ne uklapa zaista u binarnu rodnu podelu i da mu je u današnjoj klimi lakše da „izađe iz klozeta“, pa danas ceni ako koristimo zamenicu „oni“ u priči o, uh, njemu, odnosno njima, i mada Hal Jordan svakako ostaje beli heteroseksualni muškarac u ovom stripu, ta ideja o prepoznavanju svojih nespojivosti i protivrečnosti, i mirenju sa njima, prihvatanju svih njih odjednom i pronalaženju mira i sreće u svemu tome – deluje vrlo odgovarajuće.

Jedan od najzanimljivijih elemenata zapleta je „Ultra War“, tipično preteran stripovski koncept rata svega protiv svega u kome Morrison pronalazi neočekivane nijanse i prostor za poentiranja i dalje brušenje svog protagonista. Ultra War se ovde koristi kao metafora za sve podele u našem društvu (jedan panel vrlo eksplicitno izlistava praktično tekuća tviter prepucavanja kao najlakšu prečicu), ali izdignute do nivoa apsoluta, sa doslovno atomima u istom molekulu koji će na kraju zauzeti suprotne strane, podeliti se na tabore i međusobno zaratiti. Ova radikalna, totalna podeljenost koju veliki neprijatelj unosi u „naš“ univerzum je inteligentna jer ne počiva na ičem novom – ona samo uzima različitosti imanentne postojanju (i svakako, duštvu) i predstavlja ih kao radikalno nepomirljive i razlog za sukob. Morrison je stari levičar i već je prva sezona ovog stripa u dobroj meri bila dekonstrukcija fašizma kao ekstremno zavodljive priče o moći koja počiva na posve neuverljivoj, ne-stvarnoj premisi a Ultra War je još jedna prilika da se razobliči arbitrarnost fašističkih argumenata. No, jednako važno, Morrison ovde ponovo koristi priliku za pouku o samom karakteru Hala Jordana i činjenica da je na kraju on jedina Zelena svetiljka koji se novi Guardiansi usuđuju da pošalju na neprijatelja što bukvalno proždire zvezdane sisteme zasniva se na jasno demonstriranoj istini da Jordan ne može biti „podeljen“. On nije čovek lišen sumnji, emocija i afekata – kako romantični podzaplet ovde i pokazuje – ali Morrison ovde još više u prvi plan stavlja njegov osećaj dužnosti, jedan do apoteoze idealizovan koncept „policajca“ koji može da sumnja u sve sem u temeljne istine svoje dužnosti: da zaštiti slabe od jakih i otera zlo. Morrison je ovde eksplicitan skoro do parodije, ali ponovo jednostavnost iskaza dolazi samo na vrhu višeslojnosti koncepta: Jordan je „policajac“ koji sprovodi ne više nekakav pisani „zakon“ već praktično prirodni zakon i bez obzira na sve svoje „off the reservation“ improvizacije i svađe sa šefovima, on sebe nikada ne stavlja iznad ovog zakona. Vrlo je fina linija između poštovanja institucija i njihovog fetišizovanja koje završava u autoritarnosti i Morrison više puta tokom ovog stripa prikazuje zašto je Jordan taj kome može biti poverena moć što bi u drugim rukama predstavljala pretnju za ceo univerzum. Na kraju krajeva, i njegovo rešenje za sukob sa Nomadskim carstvom je rešenje iskusnog pregovarača i jakog individualca koji eksplicitno pojašnjava da iza sebe ima čitav sistem koji mu daje snagu, pa je i to rešenje na kraju kreativno (i doslovno rekonstruktivno) umesto destruktivno i uostalom zasniva se na vraćanju dugova iz prošlosti.

Jordan, zaista, na kraju dana ne sluša nikoga sem sebe i njegova rešenja za probleme su često kreativno neformalna, ali on nije element korupcije sistema, već njegov stalni korektiv, moralni stožer koji neće dopustiti ni sumnji, ni strahu, ni tugi da zamagli svetost dužnosti. Utoliko, kada u poslednjoj epizodi Jordan žrtvuje nešto što „mnogo voli“ da bi spasao univerzum, ovo nije predstavljeno kao patetično-teatralna scena u kojoj se protagonist cepa na dvoje i žrtvuje deo sebe, već kao sasvim jednostavan izbor koga pravi neko ko emocije poznaje i proživljava ali one ne rade nasuprot njegovom razumu niti njegovoj volji. Harmonija između volje i ljubavi koja se manifesto zaziva u poslednjoj epizodi je tako vrlo prirodna jer i pored svoje konfliktne prirode, Jordan je za Morrisona zrela, zaokružena, odrasla osoba i neko ko ne žrtvuje budućnost prošlosti već prihvata promenu i evoluciju kao temeljni zakon prirode. Morrison, naravno, nikada nije bio hardcore kroulijevac – mada jeste u magijske rituale ušao preko Crowleyja i napisao i pozorišni komad o njegovom učeniku Victoru Neubergu – ali njegov svetonazor svakako može da se prepozna u spoju ljubavi i volje, kroz sve njegove priče o magiji koja nije metafizika nego samo fizika što je ne prepoznajemo, ali i njegovu naglašeno „narodsku“ ljubav prema radničkoj klasi – revolucionarnoj sili čija, jelte, volja, menja svet.

Ispisao sam petnaest hiljada karaktera a nisam ni pipnuo druge teme koje Morrison ovde istražuje, team-up sa Flashom, aluzije na Michaela Moorcocka i pokojnog Richarda Corbena, „buddy cop“ podzaplet sa Zelenom svetiljkom koja je živi kristal, krilatu decu koju Jordan „usvaja“ (i daje im savet „Budite najbolje verzije sebe i NIKAD ne sledite harizmatične vođe“ – a oni kasnije kažu da će da odu u svemir, da vide sve i urade sve a onda da se vrate i pomognu drugima), kratak povratak Hala Jordana u kokpit eksperimentalnog aviona gde iz principa, bez obzira na to koliko je misija opasna, on sa sobom ne nosi prsten Zelenih svetiljki, nisam govorio ni o tome kako prsten sada ima drugačiju ličnost, i da je odnos između nje i Jordana dublji i intimniji, nisam pomenuo ni žive igračke, pterodaktile na navijanje, falsifikat čitave planete Zemlje, ni Hectora Hammonda u finalu priče, čak ni jednu epizodu u kojoj narativ posmatramo kako se odvija unatrag. U ovom stripu se toliko toga dešava da bih mogao da napišem još tri puta ovoliko a da ne iscrpim sve njegove teme, reference, aluzije, parodije i tehnike.

Ali moram da umesto toga primetim kako je Liam Sharp ovde pružio partiju života. Morrison je jedan od meni najdražih strip-scenarista svih vremena, to se zna, i on je ovde u robusnoj formi, ali Sharp… Sharp je i u prvoj sezoni demonstrirao zastrašujući autoritet, dizajnom i lejautom stranica, neverovatnim pripovedačkim bravurama, moćnim prizorima, ali druga sezona je bukvalno kao da se klonirao i da je gotovo svaku epizodu radio drugi Liam Sharp, bez ikakvog napora prelazeći iz silver age stilizacija u hiperrealizam, iz kadriranja i rada sa konturama čistih linija i sa malo senčenja, koji ne bi bili strani eri u kojoj su Gil Kane i John Broome radili ovaj strip, u ekstremno digitalno procesirane epizode koje ostavljaju jak retrofuturistički ukus (i u kojima Sharp potpuno izbegava statičnost od kakve skoro po pravilu pate ovakvi stripovi – videti recimo treću epizodu). Njegov rad sa okvirima panela, njihovim oblicima i rasporedu po stranici je još smeliji i još funkcionalniji nego u prvoj epizodi, sa jasnim signalima da je Sharp ovde u turbo-modu, pucajući iz svh oružja jer Morrisonov scenario ne daje ni predahe ni momente dekompresije. Sve je ovde pripovedano najvećom mogućom efikasnošću, sa prelazima između scena (i univerzuma) u koraku između dva panela, sa tekstom koji smele kosmološke koncepte pakuje u dve-tri rečenice a da ostane mesta i za gomilu neartikulisanih krikova koji dobijaju svoje oblačiće – Sharp svemu ovome daje neverovatno gust a opet jasan grafički život, uspevajući da pored brzog pripovedanja i stalno maštovitog lejauta još i poseje nezamislivu količinu omaža svemu i svačemu: Sudiji Dredu, Richardu Corbenu, Heavy Metalu… Utoliko, The Green Lantern Season 2 ne samo da je još jedan lepi srednji prst pokazan „kinematskim“ stripovima i dekompresiji u pripovedanju već i postiže maltene teorijski neprihvatljiv uspeh da gotovo svaka epizoda ima sopstveni stil – često radikalno različit od onog što je prethodilo i onog što će doći – i različite tehnike, a da opet sve deluje ubedljivo konzistentno i, pa, lično. Sharp je možda najbolji primer kako u srcu korporacijskog stripa koga su decenijama crtale čitave legije crtača – mnogi od njih smatrani najvećim majstorima zanata – možete kreirati izuzetno karakteran, prepoznatljiv rad koji se ne vezuje u jedan tip izraza niti stila, već se prepoznaje najpre na nivou naracije, upečatljivosti prizora, organizacije stranice. Ne sećam se da li sam to rekao prošli put, ali Sharp je neko ko daje možda najveću količinu informacije po kvadratnom milimetru stranice među modernim crtačima, sa smelim, skoro drskim lejautima i složenim narativnim putem kroz tablu, a da mi njegov crtež nikada nije naporan niti deluje natrpano u svoj svojoj zgusnutosti.

Za ovu priliku svakako treba ukazati i koliko je kolor, pogotovo u kasnijim epizodama, preuzeo na sebe da bude „glavni“ deo grafičke dimenzije ovog stripa a mada je Steve Oliff i ovde junački doprineo na tom planu, nekoliko epizoda koje je Sharp kolorisao bez njegove pomoći su možda i vizuelno najimpresivnije. Možda je najbolja ilustracija snage Sharpovog crteža to da kada u kasnijim epizodama letering umesto veterana Toma Orzechowskog preuzme Steve Wands, tekst odjednom deluje nedorastao Sharpovim fantastičnim vizijama, sa Wandsom koji pruža jasan, čitljiv dizajn, ali decidno ostavlja utisak kao da kasni dvadeset godina za Sharpom.

Prva sezona ovog stripa bila je snažan, nemilosrdan udarac po njonji, demoliranje ideje o tome kako treba da izgleda Green Lantern strip posle više od decenije diktata (i direktnog kreiranja) od strane Geoffa Johnsa, odlazak u sasvim druge strane i orgija kreativnosti. I mada mi je zbog toga ovaj strip neverovatno prirastao srcu, The Green Lantern Season 2 je, zapravo, za prsa bolji rad sa pričom ispričanom još efikasnije, koncepcijama zaokruženim na veoma zadovoljavajući način i sa Liamom Sharpom koji se ovim upisuje u red najvećih crtača superherojskog stripa ikada. Da li ovo da čitate? Pa, The Green Lantern Season 2 je pomalo kao neki rudnik: što više mu budete dali – vremena, volje, anotacija – to ćete u njega duble ulaziti i u njemu nalaziti sve više i više dragocenosti. Neko želi samo da se opusti uz omiljenog superheroja, ali The Green Lantern Season 2 nije strip koji će vam opuštanje dati baš TAKO lako. Zato će na kraju ono biti i mnogo slađe.

Pročitani stripovi: A Gift for a Ghost

A Gift for a Ghost je dopadljiv grafički roman španskog ilustratora po imenu Borja González koga je na Engleskom jeziku objavio Abrams ComicArts, njujorški izdavač koji se bavi i dečijim knjigama, istorijom animacije, a izdaje i silne knjige o dizajnu, modi, pa i kolekcije postera. U poslednje vreme Abrams ComicArts se trude da pojačaju svoju ponudu grafičkih romana i njihova distinkcja je svakako da objavljuju vizuelno veoma prijemčiv materijal, rađen na kvalitetnom papiru i u luksuznom povezu. Ovo je vrlo odgovarajući pristup za A Gift for a Ghost koji je, što se mene tiče, strip tipičan za rad nekoga ko je pre svega ilustrator, dakle, nešto manje „narativan“ i izrazito vizuelan. Štaviše, A Gift for a Ghost je mestimično prelep i mada ga možete kupiti i u digitalnoj formi, rekao bih da ovo nije strip za čitanje na telefonu (možda na nekom lepom tabletu, velikog, kvalitetnog ekrana) i da je njegova prirodna forma tvrdo koričena knjiga na kvalitetnom papiru.

Borja González je samouki ilustrator koji je u Španiji postigao solidan uspeh svojim prvim stripom, La reina orquídea iz 2016. godine. Koliko umem da vidim, A Gift for a Ghost je prvo 2018. godine objavljen u Španiji pa ga je onda 2019. godine na nemačkom objavio izdavač Carlsen, i jedno i drugo pod naslovom The Black Holes, da bismo američku verziju o kojoj danas pišemo, videli pre malo manje od godinu dana, Maja 2020. godine.

Pretpostaviću da je promena naslova nastupila zbog nekakve potencijalne kolizije sa tuđom intelektualnom svojinom, ali moram i da priznam da je A Gift for a Ghost primerenije ime ovom stripu, kao što je i nova naslovna strana koja umesto devojke koja drži u rukama kitaru, prikazuje dobroćudnog duha što hoda pored obale jezera. Činjenica je, doduše, da nova naslovna strana zapravo prikazuje prizor koji u samom stripu, striktno govoreći, ne postoji, ali je obilje boja, vegetacije i leptira na ovom crtežu, zajedno sa simpatičnom kompozicijom u kojoj se deo prizora reflektuje u vodi na način koji sugeriše nešto natprirodno ili makar alegorično, po atmosferi i raspoloženju značajno bliže onome što će nam strip dati kad uzmemo da ga čitamo.

González u ovom stripu meša dosta motiva i tonova, hvatajući se malo gotskih predložaka, onda se baveći urbanom, tinejdžerskom pop-kulturom naših dana, a sve uvezujući snolikom metaforom koja treba da napravi prirodnu sponu između dve epohe i kulture, prikazujući srodnosti u psihologiji osoba koje nisu živele u isto vreme, ali su ih morili slični problemi.  A Gift for a Ghost priča o odrastanju i nesavršenosti tinejdžera ali je pre svega jedna samo malo gorka a zapravo uglavnom slatka oda mašti i kreativnosti mladih osoba kao esencijalnim elementima onoga što će od njih napraviti zrele, zaokružene osobe.

No, A Gift for a Ghost je i strip koji se dosta zadržava upravo na nivou detalja, površinskom i pojavnom, gde autor ulaže mnogo napora da kreira svet i njegov senzibilitet, ali u naraciji zapravo ne prikazuje isti napor i ovaj grafički roman na nivou zapleta i raspleta daje više ideju kako bi to trebalo da bude nego što ga zaista efektno ispripoveda. Naravno, ovo jeste zamerka, ali sa druge strane, što strip duže čitate sve više ste svesni da je autor i sam bio mnogo opčinjeniji prizorima koji su prema kraju sve više usmereni na atmosferu i raspoloženje, te da mu pripovedanje nije bio prioritet.

Tehnički, ovde imamo dva paralelna narativa. Jedan je o devojci po imenu Teresa i odvija se u 1865. godini u velikoj kući aristokratske porodice gde Teresa, devojka na pragu toga da postane žena (i dobro se uda itd.), živi sa roditeljima (sigurno i sa poslugom ali nju ne viđamo) i tri sestre. Znamo da je Teresa drugačije dete od svojih sestara jer je ona jedina koja nema ime izvedeno od naziva za neki cvet i strip ovo savim eksplicitno forsira, ne služeći se previše suptilnim alatima da nam sugeriše kako je Teresa svojevrsni otpadnik. Za razliku od svojih sestara koje bi da se lepo oblače, lepo ponašaju i budu propisne dame namenjene dobroj udadbi, Teresa je gik, kreativac koji stalno smišlja mračne priče i pesme i mada sigurno nema mnogo kontakta sa gotskom literaturom onog vremena – vidimo da je majka vrlo stroga – ona je definitivno „got“ i kao takva neprilagođena pa i u određenoj meri maltretirana od strane svojih sestara.

Sa druge strane vremenske, er, membrane su tri tinejdžerke u malom američkom gradu 2016. godine koje osnivaju pank bend iako ekspicitno ni jedna od njih ne ume da svira, ali ih to ne sprečava da osete snažnu potrebu za kreativnim izražavanjem. González – koji je rođen 1982. godine – vrlo lepo pogađa mentalitet i senzibilitet ove tri junakinje pokazujući ih kako više diskutuju o svom bendu nego što, jelte, vežbaju, a što i nije preterano čudo s obzirom da je podrum u kome treba da imaju probe pun stripova, video igara i raznih drugih pop-kulturnih distrakcija.

Spona između Terese i članica benda nazvanog, pogađate, The Black Holes nije napravljena „na silu“ i strip ne pokušava da povuče znak jednakosti između očigledno različitih konteksta: Teresa je ograničena ambicijama roditelja i socijalnim normama svog vremena i melanholična na jedan sasvim „klasičan“ način, tražeći bekstvo u vizijama i prikazama za koje ni čitalac ne ume da kaže jesu li plod njene mašte ili su „stvarne“; sa druge strane, klinke iz The Black Holes su ophrvane jednom drugačijom, savremenijom formom melanholije: njihove mogućnosti su naizgled bezgranične i one svoje slobodno vreme koriste upravo onako kako žele, ali González uspešno hvata tu suburbanu milenijalsku tugu kojoj podloga nije strah da nećete postati ono što ste uvek želeli da budete već da niste sigurno šta treba da budete. Teresa je neko kome nije dat luksuz izbora što se tiče njenog identiteta, tri devojke iz „našeg“ vremena imaju neograničen izbor i paralisane su strahom da ne umeju da budu autentične, verne idealizovanoj slici o sebi koju danas klinci, uhvaćeni u stihiju bodrijarovske ekstaze komunikacije – lako zapate.

Utoliko, čin „komunikacije“ između dve udaljene generacije je jasno profilisana autorova ambicija da pokaže kako autentičnost ne mora da bude samo funkcija individualnosti – a što protagonistkinje obe generacije intuitivno pretpostavljaju – već da se autentičnost može pronaći – i češće se nalazi – upravo u deljenju iskustva sa drugima, sazrevanju kroz socijalni kontakt, makar i preko stihova koji putuju kroz vremenski procep od 150 godna.

No, kako smo već rekli, ovo je više koncept nego nekakav snažan pančlajn i strip je daleko jači u individualnim prizorima i epizodama nego u razvoju tog svog glavnog narativnog luka.

Interesantno je koliko je Gonzálezov stil naizgled jednostavan a koliko karaktera i atmosfere on uspeva da prodene kroz zaista proste slike. Na primer, ni jedan od likova u stripu nema lice – jedina lica koja vidimo su ona na maskama koje neki od likova povremeno nose – a to ih opet ne sprečava da budu izražajni. Štaviše, kako je ovo strip u kome većina likova mora da pazi na to šta oseća iznutra a šta prikazuje spoljnom svetu, odluka da protagonistkinje nemaju lica je jedna „prirodna“ metafora, ali ovo ne treba da zamagli činjenicu koliko majstorstva je potrebno da vaši likovi imaju „prave“ emocije iako ste sebi oduzeli primarni vektor za izražavanje tih emocija.

Gonzálezov stil me je u dobroj meri podsetio i na neke preteče iz digitalne sfere, od dugovečnog onlajn stripa XKCD i njegovih čiča-gliša, pa do dizajna likova za uglednu video igru Hollow Knight gde su lica dizajnirana tako da imaju samo oči, no likovi A Gift for a Ghost nemaju čak ni oči i imaju mnogo suptilniji unutrašnji život od XKCD-ovih karikatura, pa je ovde majstorstvo španskog crtača zaista na visokom nivou.

Drugo, Gonzálezov kolor je izuzetan. Veliki deo atmosfere A Gift for a Ghost ide na ime suptilno primenjenih boja na slike koje su već i crno-bele izuzetno evokativne, ali kojima kolor daje jasna sidrišta u vremenu i beznaporno čitaoca nosi preko jaza od 150 godina ali i kroz različite situacije u istom vremenskom periodu.

A Gift for a Ghost je u dobroj meri nadrealističan strip, sa Teresinim vizijama i susretima koji nisu objašnjivi ali imaju simboliku što je na vizuelnom planu vrlo prijemčiva, ali i sa zanimljivim kontrastima koje crtač kreira u modernoj eri, dajući svojim protagonistkinjama kostime, uokvirujući neke scene kao reference na određene značajke popularne kulture itd. No, njegovo najjače oružje su svakako savršene kompozicije, jedna sigurnost i čistota slike na kojoj nema ni jedna crtica viška i gde su ljudi, životinje, vegetacija, arhitektura, svetlost, senke, tama i sjaj likovi za sebe. Strip postaje vidno samouveren prema kraju, dajući nam dugačke periode u kojima nema dijaloga niti, strogo uzev ikakve radnje ali gde su raspoloženje i emocije ali i jedna čista likovnost prizora u prvom planu.

A Gift for a Ghost mi nije bio neprijatan rad, daleko od toga, ali se svakako primeti da je González daleko bolji crtač nego scenarista. Ne u smislu da ovaj strip ima „tehničke“ nedostatke na planu priče i pripovedanja, već u smislu da je scenario ostavljen na nivou ideja i koncepata i da je pravi „rad“ uložen u crtež. Ne mogu da se žalim (mnogo) jer je crtež uistinu impresivan i čak i bez obzira na to da li vam se dopadaju ili ne „slatki“ elementi Gonzálezovog stila (leptiri, mačke, cveće itd.) njegova likovna nadarenost za kombinovanje oblika i boja je ogromna i to čini ovaj strip nesavršenim ali svakako impresivnim iskustvom za čitaoca. Biće zanimljivo pratiti dalji razvoj ovog autora.

Pročitani stripovi: Dawn of X, Treći talas

E, pa, kako smo prošle nedelje obećali, tako ćemo ove i ispuniti, dakle, u današnjem strip-pregledu preći ćemo još nekoliko preostalih X-Men stripova pre nego što se u nekoj narednoj prilici bacimo na seciranje X of Swords. Ovo su ili „neobavezni“ serijali ili serijali koji su tek započeti, ali će svako naći po nešto interesantno za sebe. Ako su mu kriterijumi razumni, naravno.

Za početak, Cable, novi tekući serijal koji je izgurao samo jednu priču pre nego što je ušao u X of Swords i o njoj ćemo danas prozboriti nekoliko reči.

Cable je zaista neobičan lik, neko ko je prilično intenzivno ostavljao utisak anahronizma kad god se u poslednjih petnaestak godina pojavljivao (i nestajao) u X-Men stripovima. Nije da Cable nije dobijao i važne uloge, pogotovo je u eri pred Second Coming (i dalje najbolji X-Men krosover u ovom veku?) njegov doprinos priči bio esencijalan a karakterizacija ćutljivog, stočičkog vojnika vječnog rata, što putuje kroz vreme onako kako drugi pešače kroz pustinju bila prilagođena širem zapletu.

No, problem sa Cabelom je to da je, bez obzira što su ga kreirali Chris Claremont i Louise Simonson, on svoju „kanonsku“ karakterizaciju dobio u vreme Roba Liefelda i njegovog pisanja i crtanja X-Force, i da je praktično sve što je sa Cableom rađeno posle devedesetih imalo na grbači tu hipoteku X-tremnog dizajna i praktično karikirane karakterizacije „vojnika budućih ratova“ koja je delovala zastarelo već početkom ovog veka.

Nije da nije bilo napora da se Cableov lik evoluira, u serijalu Cable & Deadpool je Fabian Nicieza imao interesantnu ekstrapolaciju Cableovog karaktera i filizofije, prirodno utemeljenu u njegovim ratnim korenima, ali sa zrelijim ambicijama i jednom vizijom koja zbilja prirodno dolazi uz nekoga koje iskusio mnogo ratova i mnogo različitih epoha.

No, očigledno je da je preovlađujuće mišljenje bilo da je Cable u kreativnom ćorsokaku pa je prvo finalni rad Gerryja Duggana na Deadpoolu, Despicable Deadpool, imao priču o tome kako Deadool konačno ubija Cablea – a koga je trebalo da ubije još u prvom stripu u kome se pojavio – da bi Cableova „stvarna“ smrt nastupila u krosoveru Extermination, iz pera Eda Brissona, a od ruke – mlađe verzije samog Cablea.

Brisson je napisao solidan događaj u Extermination a ideja da stari, okoreli vojnik umire od ruke mlađe verzije samog sebe ima sasvim lepu simboliku uzevši u obzir da je putovanje kroz vreme postalo nešto po čemu se Cable naviše prepoznaje poslednjih decenija. Čak je i korišćenje mladog Cablea – koga kolokvijalno zovu Kid Cable – da vaskrsne Cyclopsa (svog, jelte, oca) i tako nam vrati lik kog su Bendis, a posle Lemire i Soule prilično ukvarili, na pravi kolosek, bilo zapravo dobro osmišljeno i dalo samom Cableu prirodno mesto u aktuelnom X-Men poretku.

No, nakon ulaska u Dawn of X, utisak je da se i dalje ne zna šta bi tačno sada moglo da se radi sa (Kid) Cableom. Ispostavlja se da lik definisan misijom, ma koliko ona bila dobra (ukloni „starog“ Cablea sa table, vrati Cyclopsa među žive), nakon te misije odjednom nema baš mnogo karaktera…

Pisanja Cable serijala se zato prihvatio Gerry Duggan koji očigledno voli da ide glavom tamo gde drugi ne bi ni nogom i mada prva priča, smeštena u prva tri broja magazina Cable nije sad nešto posebno fantastična, Duggan radi pošten i znojav posao da od ovog momka napravi distinktnu ličnost.

Cable je u ovom trenutku deo porodice Summers, gde mu je Jean Grey majka a Cyclops otac i pomalo je i komično da ga zovu na ručak a on im govori da ne može jer ima posla (koji se tiče borbe sa interplanetarnim kiborzima-ubicama). Dugganova dugoročna ambicija je, reklo bi se, da Cablea pokaže i prokaže kao starmalog momka sa mnogo potencijala ali ne i dovoljno emocionalne zrelosti, koji se dokazao kao kvalitetan strateg i beskrupulozan „obavljač“ vrlo krvavog posla kada je to potrebno, ali koji nije zaista socijalizovan niti ume da o sebi razmišljao kao o mladom, neiskusnom čoveku što zapravo  jeste.

Utoliko, Duggan ne samo da prikazuje Cablea kako pokušava da svima (posebno Wolverineu) pokaže da je jedan od najboljih boraca na ostrvu, nego i gledamo njegovu vrlo čudnu romansu sa „ćerkama“ Emme Frost, koje su, jelte, identične petorke i telepate. Kako je i sam Cable telepata, ideja o mladim ljudima koji nemaju mnogo iskustva sa ljubavnim temama, a pritom su i skloni čitanju misli daje materijala za dosta interesantnih psiholoških opservacija.

Ne ide ovaj strip preduboko u tom smeru i glavni zaplet se tiče mača koji Cable nalazi i pomenutih interplanetarnih kiborga-ubica, te bizarnog nadmudrivanja između osvajačke armije koja bi da pokori i kolonizuje planetu Zemlju i Cablea koji je suviše ponosan (i arogantan) da pozove ikoga sem svoje devojke (koja je već od pet tog dana na redu) u pomoć.

Duggan je odličan scenarista i dobro mu ide mešanje komedije i akcione drame a mač kao vrlo manifestno falusni simbol se uklapa u taj širi napor prikazaivanja mladog Cablea kao dečka koji bravadom i kurčenjem želi da prikrije emocionalnu nezrelost, no sama priča koristi ekstremno jake elemente zapleta (putovanje kroz vreme, nestale galaktičke civilizacije, aktiviranje nuklearne bombe na američkoj teritoriji) da nam da jednu malu pouku o karakteru i to je izrazita nesrazmera. No, bar smo dobili set pis u kome Duggan ponovo piše Deadpoola i to je divno.

Ova tri broja nacrtao je i kolorisao Phil Noto i u pitanju je za njega vrlo standardna ponuda „statičnih“ slika koje uspevaju da kreiraju dinamičan narativ. Za sada je Cable strip koji obećava ali ne opravdava u potpunosti svoje postojanje. Reklo bi se da će ovo pre svega biti serijal o karakteru radije nego o događajima, a što bi bilo sasvim na mestu, no ne mogu a da ne pomislim na to kako je Hope Summers (Cableova usvojena ćerka) bila jedan od najznačajnijih likova u X-Men stripovima par sezona, pa je nakon okončanja zapleta centriranih direktno na nju, postalo jasno da niko nema pojma šta bi s njom dalje radio. Kieron Gillen i kasnije Si Spurrier su se potrudili, ali danas je Hope doslovno svedena na alatku i jedva da figuriše kao lik u ijednom mutantskom stripu. Plašim se da Kida Cablea čeka slična sudbina, pogotovo kada se originalni Cable, za par sezona, vrati u rotaciju (ne zaboravimo da je jedna od glavnih karakteristika novog mutantskog društva ta da svako može biti oživljen). Pratićemo.

Drugi serijal za danas je S.W.O.R.D. – ne tradicionalno mutantski strip, ali u ovoj novoj inkarnaciji magazin ne samo da deli dizajnersku i pripovednu filozofiju sa ostatkom Dawn of X ponude već je u pitanju i, zaista, priča o „mutantskom svemirskom programu“. S.W.O.R.D. je, da podsetimo, i nastao u stripu Astonishing X-Men u vreme kada ga je pisao Joss Whedon a Abigail Brand, šefica ove agencije, tvrda, preduzimljiva žena sa zelenom kosom i nekim neobjašnivim sposobnostima je jedno vreme bila i romantični partner Beastu iz X-Men.

S.W.O.R.D., svemirska podružnica odbrambene agencije S.H.I.E.L.D. je originalno zamišljen kao naddržavna, globalno finansirana firma koja će se baviti pretnjama što Zemlju nišane iz svemira, a sama Brandova je time postavljena kao neka ženska varijanta Nicka Furyja, no, ovaj je koncept već od svog nastanka uglavnom – kao i S.H.I.E.L.D. u poslednje vreme – živeo pojavljujući se u drugim serijalima. Kratak rad Kierona Gillena na solo S.W.O.R.D. magazinu je završen posle svega pet brojeva a Brandova je uglavnom držana u rotaciji pojavljujući se u krosoverima koji su imali svemirsku komponentu i popunjavajući prostor u Captain Marvel magazinu kao komandir nove verzije Alpha Flight.

Utoliko, novi tekući S.W.O.R.D. serijal, pa još sa Alom Ewingom na scenarističkim dužnostima deluje kao neka vrsta izazova, ali i obećanja da nismo još ništa videli u pogledu aktuelnih X-Men i da će svemir igrati značajnu ulogu u daljim pričama o mutantima. Ovde u prvoj epizodi vidimo kako su mutanti  obnovili staru S.W.O.R.D.-ovu orbitalnu bazu i postavili Brandovu na čelo novog programa čije ljudstvo sada čine mutanti. Kid Cable se i ovde pojavljuje kao jedan od sporednih likova, ali on je još i najjače ime na, jelte, špici, pošto su ostali likovi uglavnom drugo- i trećepozivci poput Manifolda, Blink, Vanishera…

Ewing ovde očigledno ide na to da priča bude u prvom planu, radije nego likovi, razapinjući svoje platno preko čitavog poznatog kosmosa, kako i uostalom očekujete od autora We Only Find Them When They’re Dead, i igrajući se sa zanimljivim idejama o tome kako se različite mutantske supermoći koje tim ima na raspolaganju mogu iskoristiti za istraživanje svemira, ali i postavljanje zemaljskih mutanata na njegovu mapu kao distinktne sile sa kojom etablirani igrači na galaktičkom nivou moraju da računaju. Sve je centrirano na lik Abigail Brand i nju Ewing piše vrlo dobro, pogađajući glas i senzibilitet žene o kojoj i dalje zapravo ne znamo mnogo ali koja odaje snažan utisak izvanrednog planera, velikog stratega i osobe sa malo strpljenja za jalova filozofiranja.

Problem sa S.W.O.R.D., za sada, je što posle prvog broja koji je praktično ceo u ekspoziciji i utemeljenju koncepta „mutantskog svemirskog programa“, tehnologije i mutantskih moći koje se koriste, priča biva kidnapovana od strane krosovera King in Black koji je trenutni Marvelov sezonski DOGAĐAJ pa bivamo zapravo dovedeni u sasvim drugu stranu od one koju smo očekivali. Ne da Ewing ne piše dobar triler u ova dva broja, sa Manifoldom koji otkriva zaveru što će, bez sumnje, po završetku King in Black, biti temelj dugoročnijih tenzija u mutantskoj zajednici, ali glas i ton stripa su potpuno promenjeni i mada razumem da Marvel pokušava da igra na „sigurno“ i magazin koji nema mnogo prethodnih fanova predstavi široj publici time što će ga uvezati u aktuelni krosover, rekao bih da je negativan efekat ovde jači od pozitivnog.

No, Ewing je odličan scenarista a i ovo crta izvrsni Valerio Schiti – koji je značajno napredovao od svog rada na Iron Man (ili je ovde samo imao više vremena) – pa imam dosta pozitivnih emocija i nadanja za budućnost S.W.O.R.D. Videćemo!

2020 iWolverine nije ZAISTA strip o mutantima pa ni o Wolverineu, ali kako je ovo bila retka prilika da ponovo čitamo neku aproksimaciju Wolverinea koju piše Larry Hama, i to u svega dva vitka broja, dali smo mu šansu. Da bude jasno, ovde se NE pojavljuje „pravi“ Wolverine niti 2020 iWolverine spada u Dawn of X grupu stripova, ali opet, postoji li iko ko može da odoli robotskom Wolverineu što se bori protiv Jakuza? Ako postoji, taj je bolji čovek od mene.

Elem, 2020 iWolverine je zapravo spinof događaja začetog u Iron Manu, sa bratom Tonyja Starka, Arnom Starkom (koga je kreirao… Kieron Gillen… čovek verovatno štuca koliko ga danas pominjemo) što je krenuo u svoj rat protiv veštačke inteligencije, pa je onda oko ove ideje napravljena masa satelitskih miniserijala tematski vezanih za robote i slično, uključujući nove stripove o Rescue, Machine Manu i, evo, Albertu. Albert je, jelte, mehanička verzija Wolverinea koju su Larry Hama i Marc Silvestri izmaštali početkom devedesetih a kog smo poslednji put videli kako se – bezuman – bije sa Daredevilom i njegovim saradnicima tokom događaja Hunt for Wolverine od pre par godina. Za Iron Man 2020 Albert je vraćen na, er, fabrička podešavanja a radnja dvodelnog 2020 iWolverine tiče se njegove potrage u Madripuru za svojom robotskom partnerkom Elsie-Dee, njenog oslobađanja i dalje borbe da par nedužnih robota bezbedno napusti zemlju u kojoj nekoliko bandi pokušava da ih uništi.

Ako ste intimno upoznati sa konceptom Reaversa, i pamtite starije Hamine priče u kojima se Albert i Elsie-Dee pojavljuju, 2020 iWolverine ima nekoliko referenci na prošlost na koje ćete se nasmešiti. Ukoliko niste, ostaje vam brza akciona priča u kojoj dobijamo odgovor na večito filozofsko pitanje: ko pobeđuje u duelu gde jedna osoba ima raketni bacač a druga nosi bacač plamena, sa rezervoarom napalma na leđima?

2020 iWolverine nije zaista filozofski strip i Hama se ovde ne ubacuje u neke preterano duboke psihološke analize. Njegovi likovi su ovde dovedeni gotovo do parodije, sa Elsie-Dee koja priča u bebećim sentencama i Albertom čiji su intelektualni kapaciteti redukovani da bude praktično karikatura Wolverinea iz osamdesetih, sa madripurskim mizanscenom koji je transformisan u konstantno bojno polje. Utoliko, daleko od toga da je ovo obavezna literatura, naprotiv, ali Roland Boschi koji je ovo nacrtao je čovek rođen za brzu, prljavu i spektakularnu akciju u kojoj nema previše mesta finijim emocijama i karakterizaciji, ali ima mesta scenama gde robot oblikovan da liči na predpubertetsku devojčicu hvata raketni projektil u vazduhu i, pričajući o piezoelektricima koji aktiviraju detonaciju na dodir, baca ga natrag na motocikl s prikolicom iz kog je ispaljen. Nema potrebe da se tu nešto mnogo objašnjava – svako od vas već zna da li ovo treba da pročita ili ne.

Završimo danas sa još jednim magazinom o Wolverineu. Wolverine – Black, White & Blood je miniserijal od četiri broja koji se prošle nedelje završio a koji je zamišljen – i implementiran – kao antologijska publikacija gde ćemo u svakom broju imati po tri kratke priče o Wolverineu napisane i nacrtane od strane različitih autora, pa još sve uz korišćenje isključivo crvene boje da se kolorišu crno-bele stranice.

Naravno, crno-beli stripovi sa crvenim dodacima su već decenijama u modi, kao „prefinjenija“ ponuda za ljude koji vole da se crtež dobro vidi i gde koloristi nemaju mnogo mogućnosti da „pokrivaju“ crtače – DC je polovinom prošle godine pokrenuo Harley Quinn Black+White+Red, strip sa maltene identičnom koncepcijom osim što je ovde svaku epizodu napisala i nacrtala po jedna različita osoba – a kako sam se prošli put malo i vajkao kako ja za solo-Wolverinea najviše volim kada se ne upliće u širu mutantsku politiku i ima svoje priče, a da aktuelni Wolverine to ne pruža, Wolverine – Black, White & Blood je morao da posluži kao najbliža aproksimacija.

Naravno, sad će zvučati kao da tražim preko leba pogače i da nikada nisam zadovoljan, ali Wolverine je, koliko god to zvučalo pretenciozno, kompleksan lik, sa puno slojeva (i puno istorije, naravno), pa time i nije idealan za stripove koji čitavu svoju priču moraju da komprimuju u deset strana.

Autori su se u ovih dvanaest priča koje smo dobili, dovijali na različite načine, svesni da je ovo ipak, na kraju dana, pre svega šoukejs za crtače i koloriste i da su scenariji po nuždi u drugom planu. Što je fer i neke od priča su, iako konceptualno veoma jednostavne, na kraju dostojanstveno zaokružene upravo kroz dobar crtež koji odrađuje najveći deo posla – recimo, 32 Warriors and a Broken Heart u kojoj John Riddley piše jednostavan borilački scenario iz Wolverineove japanske faze, sa sve poentom maltene kao iz neke bajke, ali je glavna zvezda crtač Jorge Fornes koji priči daje izrazito mitološku crtu. Drugde, pak, vidimo scenariste starije garde kako se bolje snalaze sa skraćenim formatom pa Chris Claremont piše jednu uspelu minijaturu u Madripuru a koju Salvador Larroca lepo ilustruje. Neke su priče promašaji – Chris Bachalo crta scenario Donnyja Catesa koji treba da bude zanimljiva postmoderna verzija klasične priče, ali Cates ovo opterećuje pomalo nezgrapnim ubacivanjem Svemirskog Punishera a Bachalov crtež je, ma koliko „objektivno“ bio impresivan, potpuno nerazaznatljiv jedno 40% vremena.

Greg Land ovde po ko zna koji put crta Wolverinea kako se bori sa Sabretoothom i zapravo ostavlja vrlo dobar utisak iako je priča Vite Ayale relativno zaboravljiva. Saladin Ahmed daje Kevu Walkeru šansu da nacrta gomilu bizarnih robota u priči gde Wolverine mora da bude ne samo zver koja gura napred snagom volje nego i mudri strateg, u još jednom sukobu s Arcadeom. Možda najimpresivnije je kada se odlična scenaristkinja Kelly Thompson umešno sklanja sa puta crtežu kriminalno potcenjenog Kharyja Randolpha koji jednu produženu scenu borbe između Wolverinea i Mystique odrađuje za desetku.

Dakle, Wolverine – Black, White & Blood nije esencijalno štivo, ali ima ovde priča koje se dotaknu nekih značajnih dimenzija ovog lika i čitanje ove antologije mi je samo još više razgorelo glad za propisnim solo-Wolverineom. No, Marvel za sada gura na drugu stranu a ljubitelji crno-belo-crvenog stripa od sledećeg meseca će čitati sličnu antologiju ali u kojoj će glavni junak biti – Carnage. Jedva čekam da se neko seti kako bi Black White and Green, antologija kojoj bi u središtu bio Hulk, bila zapravo pobednička ideja. A ja im je, evo, dajem besplatno. Vidimo se u X of Swords.

Film: Jukti, Takko Aar Gappo

Pogledao sam Jukti, Takko Aar Gappo, odnosno „Razum, debata i priča“, poslednji film jednog od najuticajnijih posleratnih indijskih, i pogotovo bengalskih autora, po imenu Ritwik Ghatak.

Ghatak je neka vrsta renesansne figure u Indijskoj posleratnoj umetnosti, svestrani autor koji je ne samo ostavio veoma značajan trag u pozorištu i na filmu, kao pisac, režiser i glumac, već i kao teoretičar i predavač čija su učenja uhvatila dubok koren i u primetnoj meri oblikovala razmišljanje i rad narednih generacija stvaralaca. Ghatak je bio i ona vrsta intelektualca koja je smatrala da je bavljenje „javnim dobrom“ i, da budemo direktni, politikom, ne samo mogućnost za već i dužnost jednog intelektualca pa je do momenta kada je isključen iz Komunističke partije Indije 1955. godine bio vrlo aktivan u Pozorišnoj asocijaciji naroda Indije, a koja je u suštini bila kulturni „front“ partije i, još za vreme britanske okupacije, predvodila kulturno buđenje u Indiji i pozive na oslobođenje.

Ghatak je tokom četrdesetih i pedesetih pisao pozorišme komade koji su se jednim važnim delom bavili rak-ranom nanesenom velikoj državi podelom kojoj su Britanci kumovali napuštajući svoju koloniju, na Republiku Indiju i Pakistan, što će ostati njegova tema do kraja stvaralačke karijere.

Filmski rad započeo je kao glumac i asistent režije početkom pedesetih, ostvarujući brzo jaku reputaciju na ime osobenog pristupa kinematografiji, sa kombinacijom jednog vrlo naturalističkog, maltene dokumentarističkog pristupa savremenim socijalnim i političkim pitanjima, ali i izrazito alegoričnog, simbolikom nabijenog rada koji se u velikoj meri oslanjao na religijske koncepte i folklorne stilizacije.

Ovo ga je dovelo i do pozicije predavača na Institutu za film i televiziju Indije i zapravo je najveći deo Ghatakovih ideja i ideologije zaživeo – i dopro do internacionalne publike – kroz rad ne čak ni njegovih studenata, koliko još kasnije generacije indijskih filmadžija koji su učili na njihovim delima. Sam Ghatak nije imao mnogo komercijalnog uspeha sa svojim filmovima – što nije preveliko iznenađenje jer su bili izrazito artistički nastrojeni i mada namerni da komuniciraju sa demosom, bez ambicije da mu se ulaguju – ali je od devedesetih godina prošlog veka, pogotovo u eri digitalizacije starih fimova i njihovog reizdavanja u DVD formatu, njegovo stvaralaštvo konačno doprlo do šireg gledališta i prepoznato kao strastveno, neposredno, višeslojno i – uticajno.

Nažalost, Ghatak, koliko umem da kažem, nije čak ni dočekao premijeru svog poslednjeg filma jer je  Jukti, Takko Aar Gappo, iako snimljen 1974. godine, u bioskope ušao tek Septembra 1977. godine, godinu i po dana nakon njegove smrti. Indijska država je svog filmmejkera ovenčala nagradom Padma Šri 1970. godine, ali izgleda da ipak nije sve išlo kao po loju.

Ovo je svakako šteta jer je Jukti, Takko Aar Gappo svojevrsni sažetak Ghatakovih interesovanja, tema i opsesija što su se provlačile kroz skoro trodecenijsku kreativnu biografiju, film koji veoma smelom, naturalističkom prikazu jednog politički i socijalno osetljivog vremena, pridružuje ne samo kompleksan sloj religijskih slika i aluzija, povezujući naizgled beznaporno aktuelni dijalektički haos u kome se država, posebno Zapadni Bengal, nalazila, sa istorijskim i mitološkim motivima prelomljenim kroz intelektualnu diskusiju (debata iz naslova filma pojaviće se više puta u samoj radnji) ali i ironičnim portretom „slomljenog“ intelektualca koji svoju socijalnu impotenciju na kraju dovodi do apsurdističkog ali dirljivog, pa i plemenitog – koliko god besmisleno bilo – žrtvovanja idealu boljeg sutra.

U Jukti, Takko Aar Gappo Ghatak igra ne samog sebe ali lik po imenu Nilkantha Bagchi je sasvim očigledno njegov alter-ego, jedna parodirana, gorko komična verzija samog Ghataka koji se našao na kraju svog životnog puta, ili makar na kraju ideologije koja ga je kroz život vodila. Kao i sam Ghatak, Bagchi je (sad bivši) javni intelektualac koji se gorljivo zalagao protiv podele Indije i razdvajanja bengalske celine na ono što danas znamo kao Zapadni Bengal i Bangladeš. No, ovo saznajemo tek docnije u filmu jer na samom početku vidimo Bagchija kako pijan leži na podu iznajmljenog porodičnog stana dok se žena i sin spremaju da ga – zbog njegovog alkoholizma i raspikućstva – napuste. Supruga, Durga, jedna duševna ali snažna i praktična žena mu nedvosmisleno stavlja do znanja da se od njega ne očekuje da ih traži jer je jedini način da ona radi svoj posao nastavnika u školi i da njihov sin, Satya izraste koliko-toliko normalno, taj da budu daleko od Bagchija.

Ovaj je sa time pomiren ali moli ženu da mu makar ostavi knjige i ploče jer je to jedino što mu od svega u kući nešto znači. Ona veli da to neće učiniti jer će ih on ionako prodati da bi kupio vino, a da će njihov sin svog oca mnogo bolje upoznati preko baš tih knjiga i ploča koje su ga tako presudno formirale ranije u životu.

Nakon ove, vrlo upečatljive rane scene koja snažno utemeljuje socijalnu komponentu filma, Jukti, Takko Aar Gappo se transformiše u svojevrsni on the road narativ gde Bagchi luta prvo samom Kalkutom a zatim i provincijom, u društvu neobične grupice „sledbenika“ koji svi imaju različite „uloge“ u njihovom odnosu ali i predstavljaju različite aspekte Bagchijevog poimanja aktuelne realnosti. Kako se film događa u periodu prve pobune Naksalita – radikalne levičarske, maoističke organizacije koja i dan-danas vodi gerilski rat za oslobođenje dela teritorije Indije, uključujući Zapadni Bengal – započete 1969. godine na lenjinov rođendan, tako je i pozadina na kojoj se ova čudna odiseja odvija protkana političkim proklamacijama i revolucionarnim žarom.

No, Ghatak je, iako njegov lik i sam više puta u filmu lamentira nad razdvajanjem bengalskih teritorija, u jednom momentu eksplicitno pitajući šta je Bangladeš zapravo dobio svojom nezavisnošću, sklon da ovu borbu posmatra iz jedne više, možda plemenitije, svakako i – u najboljem smislu te reči – naivnije perspektive, spajajući realpolitičke i ideološke diskusije sa simboličkim i religijskim ravnima narativa.

Reka kao simbol razdvojenosti je sasvim očigledna slika i zapadnom gledaocu, kao što je i simbolika mlađe generacije koja će naslediti umorne, polomljene intelektualce koji su decenijama pričali jedno isto i nisu ništa postigli: ovo vidimo i po tome da se Baghcijev sin – a koga igra Ghatakov sin u jednom eksplicitnom podsećanju da je ovaj film sažeta, parodična biografija njegovog tvorca – zove Satya, a što i na Sanskritu i na Bengalskom znači „istinito“, dok je mlada devojka koja je došla iz Bangladeša i traži pribežište u Bagchijevom stanu doslovno par minuta pre nego što će ga gazda iz istog izbaciti, pa mu se ona pridružuje u odiseji, nazvana Bangabala – ćerka Bengala, a koja će ne samo lepotom i pesmom simbolizovati nadu u bolje sutra već i delovati kao „lepak“ između različitih etničkih i socijalnih grupa simbolizovanih drugim likovima. Možda najeksplicitnije simbolički ali najmanje očigledno zapadnom gledaocu, sam Bagchi nosi ime Nilkantha a koje je jedno od imena Šive – naravno Durga, Bagchijeva supruga nosi ime Šivine žene – a Šiva je opet u Hindu mitologiji između ostalog zapamćen kao bog koji pije otrov koji dolazi iz okena a kako bi zaštitio kosmos od nestanka. Ova igra simbola uveliko kontekstualizuje Bagchijev alkoholizam i satirizuje sliku intelektualca-pijanca i njegovu izjavu da je vino koje pije – „poreklom iz njegove zemlje“ – nektar.

Finale filma sadrži diskusiju o marksističkom dijalektičkom istoricizmu i sasvim hladnu, stilizovanu borbu policije sa Naksalitima, gde mehanika a ne ljudi vodi glavnu reč, u kojoj će Bagchi završiti svoj put, prosipajući flašu direktnou kameru, predajući na taj način simbolički dužnost samom gledaocu. Ovo je, kao i mnogo toga drugog u filmu vrlo direktna, neposredna poruka, ali ona pleni svojom iskrenošću, posebno jer deo središnjice otpada na impresivno snimljenu i montiranu ritualnu folklornu predstavu u selu blizu granice koja pravi sponu sa istorijom i mitologijom, slaveći tradiciju danas potpuno bačenu u zapećak. Bagchi tokom filma mnogo puta ponavlja da sve gori, da univerzum gori, da on sam gori, da je vreme u kome se nalaze vreme nereda, konfuzije, prenoseći skoro doslovno lament svog autora nad modernim trenutkom, ali i predstavljajući njegov sopstveni životni opus i rad kao nešto što će na kraju dana biti beznačajno i zaboravljeno.

No, Jukti, Takko Aar Gappo, uz svu tu gorčinu nije i ogorčen film, naprotiv, on ima mnogo humora – velikim delom u Ghatakovim manirizmima i potkazujućim gestovima kojima skoro da ruši četvrti zid i na momente kao da namiguje samoj publici – ali i odvaja mnogo vremena za dugačke prikaze prirode, kostima, maski, koreografija… Muzika Ustada Bahadura Khana je svakako jedan od najupečatljivijih elemenata produkcije, gde je ovaj cenjeni svirač saroda – i jedno kratko vreme profesor indijske klasične muzike – napisao nekoliko snažnih pesama ali urnebesno perkusionističkih plesnih komada, za koje su odvojene dugačke, neprekinute scene pevanja i plesa.

Jukti, Takko Aar Gappo je bez sumnje obavezan za svakog koga interesuje indijski – i šire, azijski – film, ali i više od toga, jedan snažan, vrlo autorski filmski iskaz napravljen od strane čoveka koji je pred kraj života svodio račune i verovatno se pitao da li je na kraju sav njegov napor angažovanog intelektualca, post-modernog umetnika, teoretičara i podučavaoca drugih imao ikakvu vrednost. Neki će napisati memoare da bi sa sobom prodiskutovali o ovome. Ritwik Ghatak je umesto toga snimio film, prikazujući sebe kao olupinu koja se naziva imenom boga i truje alkoholom, ali koja nije zabravila da se smeje niti da se nada da će ipak, budućnost biti svetlija. Danas, naravno, znamo da nije to zaista postala, ali to ovom filmu ne oduzima njegovu snagu i raskoš.

Pročitani stripovi: Is This How You See Me?

Da ne ispadne da favorizujem samo jednog brata, Gilberta (a koga, istina je, brutalno idolizujem), pročitao sam grafički roman Is This How You See Me? a koji je napisao i nacrtao Jaime Hernandez. Dve godine mlađi, Jaime je tokom četiri decenije deljene strip-karijere koja praktično nema pandan u svom mediju, kao i brat mu, zadržao fokus na latinoameričkim likovima u severnoameričkom mizanscenu, ali za razliku od toga kako je Beto evoluirao svoje stvaralaštvo u smerovima kinematskih tropa i eksploatacijske estetike, Jaime je u dobroj meri zadržao naturalistički pristup pričanju i fokus na „pankerima“, ili tačnije pankerkama, pružajući nam tokom četrdesetak godina fascinantnu studiju o odrastanju na margini ali i sazrevanju, učestvovanju u društvu, pa i utapanju u njega. Is This How You See Me? je u izvesnom smislu kruna ovog rada i jedan od najimpresivnijih stripova koje sam u ruke uzeo u poslednje vreme. Fantagraphics je ovo serijalizovao u Love and Rockets: New Stories tokom četiri godine, počev od 2015., da bi 2019. godine sve na kraju bilo sakupljeno u kolekciju koju, digitalno, lako možete kupiti ovde. Iako dakle ne pričamo o „novom“ izdanju, ovaj Hernandezov rad je jedno od njegovih kapitalnih dela i nije vanvremensko u onom modernističkom smislu – da nema odnos ka svom vremenu i mestu – već je nešto suprotno: fikcionalizovana destilacija koncepta protoka vremena i promene u ljudima koje ovo neumitno donosi, i neka vrsta fiktivne ali vrlo uverljive istorije pank-scene malog mesta u Kaliforniji .

Jaime Hernandez je kao i brat Gilberto u dobroj meri kreativno profitirao na tome što kroz decenije prati iste likove u (nekim) svojim stripovima, no dok kod Gilberta često imamo posla sa izrazito artističkim, intertekstualnim i zbog toga i artificijelnim tretmanom njihovih biografija (kako rekosmo u tekstu linkovanom na vrhu, Maria M. je strip u kome jedan od Gilbertovih likova „glumi“ svoju majku), Jaime sa Is This How You See Me? i drugim pričama o svojoj junakinji Maggie postiže onaj najređi od uspeha u ovom medijumu: daje nam lik koji uverljivo – i dopadljivo – stari i sazreva.

Iako je naravno teško reći da su braća Hernandez zapostavljeni majstori američke strip-istorije, na kraju krajeva, Love & Rockets je institucija za sebe već tolike decenije, imam utisak da se ne prepoznaje koliko je njihov rad u okviru L&R bio ispred svog vremena i zapravo udario temelje i za jedan čitav talas nezavisnih radova iz kasnijih decenija a koji su pobrali mnogo pažnje, probili se daleko izvan granica kulturnog strip-geta i pružili pipke i u druge medije. Pre nego što smo imali Ghost World, Blankets, Strangers in Paradise, ili Scotta Pilgrima, dakle, imali smo Love & Rockets, kao strip koji je umeo da donese upravo taj „realni“, „slice of life“ senzibilitet i fikcionalizuje stvarnost samo do mere da ona postane estetski rad, ali očuvavajući intenzivnu ubedljivost mizanscena, likova situacija… Jaimeovi pank stripovi iz starih Love & Rockets su bili fascinantni ne samo zato jer su bili fantastično nacrtani i pripovedani sa jednom ekonomičnošću koja se i danas ogromnoj većini strip-autora čini nedostižnom, nego jer su delovali „stvarno“, pričajući priče u kojima su ljudi mogli da se prepoznaju, identifikuju, da, možda, tokom godina, njihovu fikciju izmešaju sa svojom stvarnom prošlošću, naprosto jer su tako dobro sažimale iskustva jednog dela ondašnje omladine.

Jaime i Gilberto Hernandez su svakako značajni i po tome da su latinoameričke likove stavili na strip-mapu Severne Amerike sa jednom prirodnošću i ubedljivošću koja nema pandana u industriji. Nihovi likovi su lišeni stereotipnih predstava – i negativnih i pozitivnih – dolazeći direktno „iz zajednice“ a da su sa druge strane postavljeni u svet u kome postoje stereotipi i rasne predrasude usmerene na latinoameričku zajednicu. Is This How You See Me? je, recimo, idealan primer za ovako nešto jer nam pokazuje dešavanja na dva vremenska plana: sada, ali i krajem sedamdesetih i mada su likovi integrisani u zajednicu u oba vremena, u ovom novom se vidi koliko je ekonomska samostalnost značajna u pogledu te integrisanosti, dok se u onom starijem mogu primetiti uzgredni, kako to anglofoni kažu „kežual“ rasni komentari koji bi danas bili prepoznati kao rasistički napadi a tada su naprosto bili deo svakodnevnice i kulture.

Elem, Is This How You See Me? je priča koja govori o poznatim likovima: Maggie i Hopey su se pojavile još u prvom broju Love & Rockets, sada već pradavne 1982. godine, u priči Locas Tambien, i zapravo Is This How You See Me? i ima podnaslov „A Locas Story“. Ovo je, ponavljam, fascinantan primer kontinuiteta priče o likovima tokom skoro pune četiri decenije, od strane istog autora i sa likovima koji stare i sazrevaju onako kako stare i autor i publika. No, Is This How You See Me? je posebna priča jer ona tematizuje upravo tu ideju protoka vremena, starenja i sazrevanja, povratka starim, nostalgičnim mestima, ljudima, situacijama, služeći istovremeno kao inter-fikcionalna analiza života protagonistkinja, ali i kao ekstra-fikcionalna diskusija o tome kako biografija izmišljenih likova može biti fascinantan sažetak ne samo za promene u životima ljudi kako oni stare već i za promene samog društva.

Naime, Hopie i Maggie u ovom stripu odlaze na „rijunion“, odnosno na događaj organizovan u mestu Huerta blizu Los Anđelesa, a u kome sada obe žive, a gde će se okupiti veliki deo likova što su činili pank scenu u Huerti pre tri i po decenije. I Hopie i Maggie sada imaju porodice i poslove, sa sobom nose pametne telefone i tekstuju svojim partnerima dok putuju vozom do Huerte i signal da će ovo biti priča koja se smelo hvata u koštac sa zavodljivošću ali i neuhvatljivim obećanjima nostalgije je već scena gde se Maggie i Hopey slože da su dosta drndale telefone i da dok voz ne stigne do odredišta više neće da ih uzimaju u ruke, a onda provode period do pristizanja u Huertu ćuteći i gledajući svaka na svoju stranu.

Hopey i Maggie danas imaju porodice: Maggie živi sa muškarcem – i tokom događaja u stripu koji traju dve noći  i jedan dan odlučuje da se za njega uda – dok je Hopey udata za ženu koja im je rodila i sina, ali Maggie i Hopey su bile ne samo dobre drugarice već i par u svoje vreme i Is This How You See Me? je u dobroj meri eksploracija ideje o romantičnoj vezi koja ima korene u tinejdž dobu, u kontekstu zrelog doba i obaveza koje likovi imaju prema svojim porodicama. Štaviše, da se Is This How You See Me? bavi samo tokom decenija podgrevanim lezbijskim plamičkom između dve žene koje su posle jako dugo vremena konačno odvojene od svojih partnera i same u hotelskoj sobi, već bi to bilo dovoljno.

Jaime Hernandez je popio i neke oštre kritike po internetu zato što je, jelte, muškarac koji se usudio da piše strip o biseksualnim ženama/ lezbijkama, ali to nekako danas ide uz teritoriju i video sam i mnogo pohvala za tretman materije. Sa moje strane, reći ću da Jaime ovde drži masterklas iz crtanja i pisanja ne samo biuseksualnih/ lezbijskih likova već likova uopšte, podsećajući da je prvi ali i neophodan, verovatno najvažniji korak u pisanju dobrih manjinskih likova to da su oni pisani kao dobri, uverljivi likovi. Hopey i Maggie svakako imaju tu prednost da se njihov kreator njima bavi već četrdeset godina i da takođe zna da jedan deo njegove publike sa njima živi isto toliko vremena, no ne treba potceniti njegovo majstorstvo u radu sa njjima tokom Is This How You See Me? U marketingu za ovaj grafički roman koristi se reč „nesentimentalan“ i upravo je ovo ključ za uverljivost sa kojom likovi ovde dišu. Hernandez im daje jake unutarnje živote – posredovane čitaocu crtežom koliko i tekstom, sa veoma ekspresivnim, životnim likovima i lako prepoznatljivim situacijama, gestovima, atmosferama i kada Maggie – a koju doživljavamo istovremeno i kao više „strejt“ od Hopie koja ima „tipičan“ lezbijski imidž sa kratkom kosom i naočarima, ali i kao više „tradicionalnu“, dakle manje sklonu da prevari svog partnera – u jednom trenutku napravi romantičan gest u sobi prema Hopie a ova ne samo da ga ne rastumači na pravi način već najveći deo toga i propusti jer ima video čet sa ženom i sinom, osećaj ranjovosti, razočaranosti i stida koji obuzme Maggie je fantastično životan i služi kao sažetak gomile životnih lekcija.

No, strip nije SAMO o tome i Is This How You See Me? metodično prikazuje detalje naredne večeri, ponovno okupljanje stare pank ekipe u klubu gde se održava koncert na kome svira i gomila novih pank bendova ali se očekuju i nastupi nekih od asova sa početka osamdesetih – u kojima su svirale i neke od zvanica. Susreti, pogledi i dijalozi između ljudi od kojih se neki ionako redovno viđaju u LA a druge nisu sreli možda više od tri decenije tvore fascinantnu psihološku studiju u kojoj se istražuju i nostalgija i vernosti mladalačkim idealima i ispituju nekadašnje netrpeljivosti i afiniteti unutar grupe. Hernandez ovaj deo priče preseca flešbekovima koji prikazuju iste likove u 1979. i 1980. godini, dajući nam na taj način paralelno same događaje iz „originalne pank ere“ i refleksije sada odraslih, pa i ostarelih likova na te događaje i kontrast je fascinantan već u tome kako autor savršeno pogađa zdravu sredinu između jednog trezvenog prikaza stvari koje su često mešale popriličnu količinu lošeg i socijalno neprihvatljivog sa prijatnim, formativnim iskustvima vezanim za pop-kulturu i podržavajući socijalni milje, ali i prijatne, nostalgične izmaglice uspomena na ovo vreme koja uspeva da ne bude zaslađena, patetična i zagađena sentimentalnošću. Utoliko, Is This How You See Me? daje savremenom strip-medijumu jednu retku dragocenost: likove koji su zaista sazreli, uverljivo odrasli, koji se uz sve svoje mane i ekscentričnosti mogu posmatrati i kao uzori.

Naravno, ovo ne znači da su ovo i savršeni likovi, niti da su imuni na nostalgiju, ali ni na stid koji nastupa kada se razotkrijete kao nostalgični, pa je druga polovina priče impresivna serija malih epizoda i set-pisova u kojima se istražuju različite dinamike unutar zajednice koja je sebe nekada smatrala „pravom“ scenom Huerte, opet presecana flešbekovima koji pokazuju i da je ono vreme bilo puno klinačkih sektašenja, snobizma i odvajanja u klike, te da je ideja o „jedinstvu“ pank scene, toliko važna u čitavoj njenoj istoriji, uvek bila samo naivni ideal.

Moram da priznam da je čitanje Is This How You See Me? u meni izazvalo i solidnu količinu vrlo ličnih emocija jer, na stranu to da nisam žena, Latinoamerikanka i lezbijka, ovo je strip koji u dobroj meri prikazuje i moj život i živote mnogo ljudi koje poznajem, sa tom tenzijom između nostalgije i stida koje vezujemo za svoje „stare“ identitete dok danas pokušavamo kroz neprebrojne diskusije da dokučimo jesmo li još iste osobe koje smo bili u vreme kad smo činili „važan“ deo „scene“ i, možda još važnije, da li bi nas se naše odnašnje verzije danas stidele.

No u svemu tome, Hernandez demonstrira svoje majstorstvo – a koje ga za moj račun zaista postavlja nekoliko stepenika iznad maltene bilo koje druge američke indie strip-vedete – tretirajući svoje likove sa svom zrelošću koju zaslužuju ali i bez ikakve osude. Is This How You See Me? nije brutalna dekonstrukcija u kakve ovakvi projekti znaju da se izmetnu (na primer… Jagode u grlu), niti jedan pomirljiv (i imanentno malograđanski) iskaz da su se stvari, sa sazrevanjem, same nekako smestile na svoje mesto. On je pre svega prikaz ljudi koji deluju živo, komplikovano i ne mogu biti svedeni na puku „poentu“ kao što to ne može biti ni jedno stvarno ljudsko biće, ali kroz perfektno uokvirene epizode njihovih života strip nam ipak daje jake iskaze o „ljudskom stanju“, portrete koji uz nas ostaju nakon zaklapanja stripa i deo su našeg životnog iskustva na veoma dubokom nivou.

Naravno, Jaimeovo tehničko majstorstvo se najlakše primeti u crtežu. Love & Rockets su toliko dugo vremena temeljiti deo onog što se smatra modernim američkim stripom da deluje skoro izlišno isticati kako je ovo praktično predavanje na temu ekonomičnosti pripovedanja, karakterizacije, kreiranja atmosfere samo od najtananijih, najsitnijih grafičkih elemenata, korišćenja (ručno rađenog, naravno), leteringa da se postignu suptilni efekti u poimanju prostora u kome se odvija priča i razumevanju preovlađujućeg raspoloženja. Svakako, ponovo vredi istaći kako ovi likovi žive sa Jaimeom skoro četrdeset godina i da ih on izuzetno dobro poznaje, ali to ne treba da nam odvuče pažnu sa toga koliko su oni jednostavno izražajni i ubedljivi u prikazivanju vrlo kompleksnih emocija i stanja. S druge strane, pripovedanje, spakovano u varljivo jednostavan lejaut pravilnih kadrova je prosto savršeno, sa potpunom kontrolom nad brzinom, intenzitetom i „značenjem“ scena koje dobijamo i pre nego što nam oko uopšte dotakne tekst.

Is This How You See Me? je remek-delo ali naravno da se od Jaimea Hernandeza ovakve stvari praktično očekuju na redovnom nivou. Čovek je sa svojom braćom za sebe izborio posebnu poziciju u strip-industriji, dajući nam više nego dragocenu, esencijalnu različitu perspektivu i ton od maltene svega drugog što danas shvatamo kao mejnstrim, uvezujući na neki način čitav svoj višedecenijski opus u jedan kontinuirani narativ koji sazreva onako kako sazrevaju autor i svet oko njega. Apsolutna lektira.

Jazz Nedeljom: Kevin Richard Martin: White Light i Red Light

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Za današnji džez osvrt imamo ne jedan nego dva albuma. Ali napravio ih je oba isti čovek u isto vreme i objavio ih istog dana (pretpošlog Petka, iskusno gađajući Bandcamp Friday za bonus zaradu), sa identičnom filozofijom i tehnologijom, pa je sasvim fer reći da je ovo sve jedan integralni opus koji je samo iz nekih praktičnih, svakodnevnih i iz perspektive vječnosti trivijalnih razloga, razdeljen na dva dela. Umetnik o kome danas pričamo je Kevin Richard Martin a albumi su White Light i Red Light. Nema problema? Nema problema! Osim…

…osim ako neko ne ustane i kaže kako ovo uopšte nije džez.

I naravno da ću ja tu drugarsku kritiku uvažiti, ali kako sam već decenijama pobornik ideje da je u umetnosti autorska intencija vrlo bitna za klasifikaciju nekog dela (do mere da se umetnost sme mangupski definisati prosto kao „proizvodnja estetike s namerom“), tako sam i, pre nego što sam seo da ovo pišem proverio šta kaže sam autor. U deskripciji oba albuma se džez eksplicitno pominje: „KRM has delivered a slow motion Jazz anesthetic to kill all pain.“ za White Light, a „Anyone who digs the idea of  hearing sax players float into the heavens, and jazz pulsations emerging from the titanic, are in for a treat…“ za Red Light, a na direktno pitanje da li ovu muziku on vidi kao džez sam Kmart je odgovorio: „For me yeah, its like syrup jazz (…) Molten slow-mo brass odyssies“.  Dakle, nema problema?

Kevin Martin je, naravno, jedan od mojih ličnih superheroja već decenijama. Još krajem osamdesetih je ovaj momak – originalno saksofonista – krenuo u smele muzičke avanture, inspirisan pankom i post-pankom, ali i džezom i dab muzikom. Pametan i dovitljiv, Martin se nikada nije eksponirao kao nekakav usamljeni revolveraš i solista pa je posle eksperimentisanja sa kućnom opremom, prve ozbiljnije korake napravio osnovavši sastav God koji je bio… pa… orkestar? God su u devedesetima opisivali kao jazz metal projekat iako, istini za volju niti je to bio jazz niti metal, ali kada u postavi imate sa jedne strane Johna Zorna i Tima Hodgkinsona a sa druge Justina Broadricka i Loua Ciccotellija – morate da se snalazite.

Drugi Martinovi projekti iz devdesetih su bili jednako pustolovni i moćni, od još eksperimentalnijeg Ice koji je kulminirao pločim ubistvenog industrial hip-hop duba (Bad Blood), preko pisanja za The Wire i uređivanja uticajnih kompilacija za Virgin (Macro Dub Infection je bila ploča koja je praktično ozvaničila „digitalni dab“ kao novu etapu u evoluciji ove muzike), pa do Techno Animal, dua sa Justinom Broadrickom iz Godflesh koji nije bio techno, ali jeste bio životinjski moćan projekat što je mutirao od abrazivnog, na lupovima baziranog industrial/ power electronics zvuka, preko ambijentalnih hip-hop halucinacija (kultni dupli album Re-Entry na kome svira i Jon Hassell) pa do ekstremno tvrdog, mrvećeg repa sa najkasnijih izdanja.

Martin je u ovom veku najviše radio ragga zvuk, objašnjavajući, kada sam ga pre solidnih trinaest godina intervjuisao kako je od „dab-snoba“ evoluirao prvo u ljubitelja ragga muzike a onda i u vodećeg belog ragga producenta u Ujedinjenom kraljevstvu, a njegov projekat The Bug je od još jednog dua sa Justinom Broadrickom izrastao u raggamuffin solo projekat po kome danas Martina najviše i znaju. Senzibilan za brojna kulturološka pitanja vezana za to što radi, Martin je The Bug od vrlo rane faze profilisao najviše kao platformu da uz njegovu produkciju gomila toastera i emsijeva iz UK i sa Jamajke dobije priliku da pokaže šta zna, pa je, srećno se poklopivši sa uzletom dubstepa u londonskim klubovima, KMart na kraju praktično prepoznat kao maltene utemeljitelj ovog žanra a u najmanju ruku neka vrsta kuma koja je pomogla brojnim ljudima da se čuju.

Martinovi ragga eksperimenti su kasnije sofisticirani i kroz projekat King Midas Sound, a sad kad su nekako stigle i ozbiljnije godine, čovek je odlučio da se vrati – saksofonu.

White Light i Red Light su i nastali kao pokušaj razrešenja dileme kako sa ovim instrumentom kreirati nekakav lični identitet kada njegova istorija ubraja takve titane kao što su džez-božanstva poput Coltranea, Aylera, Brotzmanna… Ovo je, da bude jasno, lažna dilema, sa kojom normalan čovek ne bi imao nikakav problem ali kada ste intelektualac koji muziku analizira onoliko koliko je i pravi, zaista se suočavate sa tim imposter syndrome problemom. Martin će ga na kraju rešiti venčavanjem svoja dva interesovanja pa su albumi White Light i Red Light zaista spoj ekstremno minimalističkih džez skica i ambijentalne muzike.

Nije ovo prvi Martinov ambijentalni rodeo, na njegovom Bandcampu ćete videti ciklus albuma Frequencies for Leaving Earth a koji se opisuju kao spoj dron-muzike, neo-klasike i usporenog džeza, no White Light i Red Light su zaista ploče bliže, pa, džezu ali i jednom ranjivijem, humanijem zvuku u kome se meditativnost fino ukršta sa samom emocijom, prelazeći iz cerebralnog, apstraktnog iskustva u nešto intimnije.

White Light je „glavni“ između ova dva albuma, izdat par sati ranije i sa malčice više „marketinga“, ali je i zapravo formalističkiji, čak za nijansu hladniji. Četiri kompozicije na ovoj ploči su jasan „iskaz“ i predstavljanje spektra onoga što Martin radi u tehničkom smislu, sa minijaturnim frazama koje su digitalno uobličene u dugačke, brujeće skulpture i gde su jeka, šum i fidbek integralni delovi kompozicije. Utoliko, White Light je smešten negde između Briana Enoa i Alvina Luciera, mada ima tipično martinovsku čistotu i minimalizam. Slušajte albume The Bug ili King Midas Sound i čućete samo najesencijalniji minimum zvuka i fraza potrebnih da muzika oživi. Vratite se još više unazad kroz vreme, slušajte kako je Martin pisao (i svirao, uz Hodgkinsona, Zorna itd.) duvačke linije na albumima God: tamo nema kompleksnih tema i teorijskih modela, melodija je jednostavna i direktna a tekstura i volumen svirke su jednako važni kao i note koje se koriste. White Light ima isti pristup i hipnotička In Your Veins je sa svojih četrnaest minuta zaista kao da se Alvin Lucier rodio nekoliko decenija kasnije i imao pristup digitalnoj tehnologiji, sa sporom, metodičnom ali ne kliničkom analizom male zvučne fraze od koje nastaje dugačka kompozicija, vraćajući se stalno sebi i harmonijama koje se avetinjski oko nje ovaploćuju.

Kažem „fraze“, gore sam pomenuo i „skice“ ali dobar deo muzike na Red Light sastavljen je od još manjih elemenata muzike, od pukih gestova, gde nema ni melodije ni stvarnog tona već tek pulsiranja. Red Light je napravljen od istog materijala kao i White Light ali zvuči za nijansu manje formalistički, nešto emotivnije, sa prvom kompozicijom, I Cut off My Wings koja priziva u sećanje spektralne duvačke fraze Toshinorija Kondoa, a onda sa silaskom duboko u ambijentalnu supu u Numb. Gone je zvuk vazduha koji prolazi kroz metalnu cev digitalno osvetljen i pojačan do mere kada pomislite da je Michael John Harris kidnapovao Martina na par minuta i naredio mu da snimi još jednu Lull ploču, a Rothko je veličanstvenih sedam i po minuta vibriranja jednog tona i traženja njegovih aveti u odjekujućem ambijentu. End Times je možda najprepoznatljivije bazirana na lupovima – slutim da je zbog ovog komada William Basinski i kupio ove albume – ali ima i nešto najbliže „kompleksnijoj“ temi a finalna Oblivion Seeker je elegičan, dostojanstven dron komad od jedanaest minuta koji svojim lepim alikvotnim tonovima baca mozak u alfa stanje i prosto zaziva da krenete sa preslušavanjem oba albuma iz početka. Nadam se da su ove ploče naišle na ispravan odziv publike jer je Martin ovde pronašao veoma dobar balans između formalnog eksperimentisanja (Enove „muzike kao nameštaja“) i jedne emotivnije, ličnije note. Neću se buniti ako bude još ovakvih ploča, naprotiv.

https://kevinrichardmartin.bandcamp.com/album/white-light

https://kevinrichardmartin.bandcamp.com/album/red-light

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 13-03-2021

Ove nedelje sam sve sebi govorio kako i nema mnogo dobrog metala u ponudi, samo da bi se na kraju nakupilo ohoho sjajnih izdanja. Nažalost, nedelju je pre svega obeležila smrt jednog od najvoljenijih likova na metal sceni Švedske, Evrope, pa i sveta. Lars Goran petrov, pevač Entobmed i još mase odličnih death metal bendova koje sam uniformno hvalio u ovim pregledima, još je prošle godine imao dijagnozu teškog kancera žučnog kanala i na kraju je bolesti podlegao. Ovo me je baš pogodilo ne samo zato što sam Petrovljev rad pratio sa zadovoljstvim poslednjih trideset godina nego i jer je čovek moje godište i u mojoj glavi umro je, znate već, daleko premlad. Ispratimo ga uz poznati refren: Dead, deceased but life goes on, I will be the one who won.

Započnimo onda blek metalom kako je i red, a i iz Poljske, jer je i to red. Varmia su bend sa evo već trećim albumom u četiri godine, a na ploči Bal Lada dobijamo njihov osobeni koktel modernog blek metala i folklornih motiva. Kod Varmie se, srećom, ta mešavina folka i metala dešava na jedan zaista originalniji način, sa monumentalnim, teatralno izvedenim pesmama propisnog metala kojima etnički instrumenti samo dodaju na snazi i ubedljivosti. Bal Lada je ploča, dakle, velikog zvuka, uglavnom srednjeg i sporijeg tempa kome narodnjački instrumentarij daje lepu širinu i dubinu. Vrlo simpatično:

https://varmiaband.bandcamp.com/album/bal-lada

Ruski melodični, osećajni blek metal projekat čoveka po imenu Ovfrost, a bend se zove Malist, kompletira svoju trilogiju o „kraškom carstvu“ albumom Karst Relict. Meni se Malist dopao tamo pre dve godine sa svojim debi albumom, a na Karst Relict je stil vrlo konzistentan a produkcija samo još bolja. Ovo je i dalje izrazito „slovenski“ blek metal, dakle, sa dosta narodnjačkih harmonija i melodičnog programa, ali Ovfrost se izdvaja od ostatka čopora vrlo kvalitetnom produkcijom i ubedljivim, energičnim izvođenjem kompozicija. Karst Relict time dostiže fini balans između živosti, energije, ali i melanholije i kontemplacije pa ga preporučujem za više slušanja:

https://malist-northernsilence.bandcamp.com/album/karst-relict

Za još dopadljive ruske blek metalčine, okrećemo se anarhističkom sastavu Безбожник čiji je četvrti album, Радикализация zapravo isto onoliko pank koliko i metal. Ali kako su sirovi blek metal i pank takoreći prirodni saveznici tako je i Радикализация album za mlade, napaljene hardkoraše sa obe strane te fiktivne ograde. Šesnaest pesama (uključujući praktično obaveznu obradu kultnog sastava Гражданская оборона), mnogo jednostavnosti, neposrednosti, iskrenosti i revolucionarnog sentimenta. Teško je ne voleti ih:

https://bezbozhnik.bandcamp.com/album/–5

„The world… must be destroyed“ su prve reči koje začujete na šestom albumu australijskog jednočlanog projekta The Furor. Louis Rando aka Dizazter ovu muziku gura još od početka veka i u pitanju je kvalitetan, tehnički vrlo impresivan, ali i vrlo agresivan blek metal koji podseća na najžešće švedske bendove, ali ima i nezanemarljivu thrash/ death komponentu u tome kako tretira rifove i gitarske teme. Obliteration Matrix je ploča odličnih pesama, visokog tempa, jedne destruktivne ali vrlo disciplinovane energije i dolazi uz moje tople preporuke:

https://thefuror.bandcamp.com/album/obliteration-matrix

Avertia su zanimljiv i pomalo neobičan norveški blek metal bend osnovan 2006. godine ali sa zvukom koji jako mnogo duguje blek metalu ranih devedesetih, pa onda izmešanim sa malo folka, malo Iron Maiden… Treći album, Når Nordavinden Kaster Kniver je izašao pre neki dan i ovo je interesantan koktel propisnog metala i vrlo sigurnih folk-motiva koji su opet odsvirani tim mejdnovskim stilom. Bend ima lep miks ali su u masteringu, očekivano, pobili svu dinamiku, no ovo je raspoložena, vrlo melodična a oštra ploča koju vredi čuti:

https://avertia.bandcamp.com/album/n-r-nordavinden-kaster-kniver

Američki blek metalci Magazu su prošle godine debitovali sa dva EP-ja a treći, pre neki dan izašli, Moons of Old ih prikazuje u odličnoj formi. Ovo je sirov, ali melodičan blek metal koji ima jedan autentični (pomalo „demo“, ali u najboljem smislu) saund i pamtljive teme. Slušajte recimo  And The Victor Shall Hollow His Veins koja je nestašna, vesela a opet preteća i mračna koliko treba. Prijatna, obećavajuća mala ploča:

https://magazu.bandcamp.com/album/moons-of-old

Njujorčani Krallice imaju novi album, Demonic Wealth i ekipa Micka Barra je vrlo raspoložena na ovoj ploči sa tipično avangardnim tumačenjem klasičnih blek metal formula koje ovde dobijaju i dobrodošlu injekciju novih ideja. Već prva pesma ima zavijajuće, vrlo „metalske“ solaže kakve normalno nisu tipične za ovaj bend, a druga je neobičan ambijentalni komad koji ima i ritam i ekstremno pevanje. Krallice vrlo agresivno proširuju svoju zvučnu paletu na ovom albumu i veliki upliv sintisajzera na Demonic Wealth je interesantno novo usmerenje. Poslušajte:

https://krallice.bandcamp.com/album/demonic-wealth

Grishka je tako simpatično ime za blek metal bend. Ova ekipa iz DC-ja, doduše, ne svira „čist“ blek metal, kombinujući black osnovu sa dosta thrash metal elemenata, za pesme koje su dosta slojevite i kompleksne. Bend za sebe kaže da je nastao tokom pandemije, kao proizvod nezaposlenosti i besa. Pošteno i čak malo osvežavajuće. Debi album se zove „I“ i ovo je svakako šarmantna ponuda:

https://grishka.bandcamp.com/album/i

Kao što se zna, u ovim pregledima uglavnom ne predstavljam reizdanja jer nije da nemamo već dovoljno nove muzike da se u njoj utopimo. No, kad je u pitanju posebna prilika, kao što je desetogodišnjica izlaska debi albuma beogradskog blek metal benda Kolac, onda ipak vredi odvojiti uvo za nešto staro. Bastard Son is Dead u ovoj novoj verziji izlazi za japanski Hidden Marly Production i donosi originalnih devet pesama urnebesnog, agresivnog blek metala inspirisanog švedskim uzorima i blasfemičnog u odgovarajućoj meri. Kolac su bili jako dobri na ovom izdanju i to da za ovu verziju gubimo obradu Marduka nije neka tragedija jer je u pitanju jaka, energična, zabavna ploča koja je sasvim izdržala test vremena:

https://hiddenmarlyproduction.bandcamp.com/album/bastard-son-is-dead

Francuski projekat Thagirion je vrlo uverljiv, ma šta uverljiv, UBITAČAN na svom debi albumu, On The Path Of Shattered Bells. U ovih sedam pesama (od kojih je jedna samo intro), Vagus Nox koji je sve ovo napisao demonstrira odlično poznavanje black i death metal formi, pa su rezultujuće kompozicije uzbudljive, energične, moćne. Naravno, njegovi saradnici, jedan na vokalima a jedan na bubnjevima vidno doprinose kvalitetu albuma svojim uverljivim izvedbama pa pričamo o prvom albumu kakav bendovi sebi samo mogu da požele. Produkcijski je ovo, takođe dosta impresivno mada bih voleo dinamičniji mastering, ali u globalu Thagirion su održali lekciju kolegama i podsetili na kvalitet francuske scene. Naprosto ne mogu da odolim muzici koja spaja orkansu energiju i kvalitetan sonbgrajting na načon kako to ovi ljudi rade:

https://thagirionpath.bandcamp.com/releases

Pređimo na stoner i njemu srodne žanrove. Irski Minor Inconvenience su na omot albuma Hubris stavili Ikara koji pada na zemlju jer mu je Sunce, znate već, i to je lepa slika. Mislim, estetski lepo urađena, ne lepa po sadržaju. Takva je, hoću da kažem i muzika, jer je ovo težak, glasan stoner/ hard rok sa tim nekim „alternativnim“ prelivom. Nisu Minor Iconvenience idealni, pevanje je malo previše uzdržano za moj ukus, ali pesme nisu loše napisane, dinamične su i muzika fino kombinuje zarazan gruv i pamtljive teme. Solidna, mada glasna produkcija, sasvim dovoljno za sreću:

https://minorinconvenienceni.bandcamp.com/album/hubris

Death Pesos su bostonski power trio (kako sami sebe opisuju) a koji, sudeći po albumu Live on Pipeline, snimljenom uživo na radiju, tresu vrlo solidan fuzz-rock. Spona sa metalom nije samo u raskošnim količinama distorzije nego i u dobrim, teškim rifčinama a kako bend ima jednako prirodnu sponu sa pankerskom spontanošću, ovo je vrlo zarazan, zabavan rok album:

https://deathpesos.bandcamp.com/album/live-on-pipeline

Ja ne znam šta Bloodshot Buffalo iz Santa Roze u Kaliforniji puše, ali morali bi da razmisle malo o promeni režima. Prvi album mi se veoma dopao pre malo manje od godinu dana kada je izašao, nudeći izdrogiran, psihodeličan stoner rok odličnih rifova i spontane izvedbe ali je zvučao kao da je snimljen negde pod morem. Slično, maltene isto, je i sa novim albumom. Becoming Absence je sjajno odsvirana ploča, spontano i prirodno psihodeličnog teškog roka, sa pametno iskorišćenim efektima i promišljenim pesmama, ali ovo kao da je snimano u garaži, na vokmenu. Skupite pare za taj studio, ljudi, ako boga znate, greota je:

https://bloodshotbuffalo707.bandcamp.com/album/becoming-absence

Rusi Inhale, iz Tomska su vrlo lepljivi, zarazni, moćnim gruvom obdareni na EP-ju Inhale kojim, pretpostavljam započinju svoju diskografsku karijeru. Ovo su četiri pesme psihodeličnog stoner-doom metala, sa puno distorzije, lepim, bluzerskim rifovima i nestašnim solo gitarama koje se ne bacaju previše u maštovitost nego samo podebljavaju osnovne teme i to ovde prilično dobro funkcioniše. Inhale pišu dobre, rekli smo već, zarazne rifove, i imaju glasan, agresivan zvuk ali prilično pametno spakovan u prozračan miks, plus imaju golu ženu sa kozjom maskom na omotu. ŠTA JOŠ UOPŠTE HOĆETE? Da bude besplatno? Pa besplatno je, sami birate cenu:

https://inhaledoom.bandcamp.com/album/inhale

Isto iz Rusije ali iz mesta Murom dolaze Swamplord, čiji drugi album isto donosi lepljiv i zarazan stoner metal, sa nešto manje razuzdanim miksom, zbog čega odmah zvuči disciplinovanije. Swamplord su rifaški bend, pa je onda odlično što pišu vrlo dobre rifove, koji nose pesme bez stajanja i kreiraju prijatan, topao gruv. Da se razumemo, Swamplord na svojoj strani imaju i solidnu ritam-sekciju i odlično pevanje, a umeju i da sviraju tiše, pa je Tombstone vrlo prijatan album:

https://swamplordstoner.bandcamp.com/album/tombstone

Parižani Fatima imaju novi split singl sa bendom Seum i dok su Seum vrlo prljav, ali zarazan sludge-stoner bend sa meljućim bas-gitarama, dobrim gruvom i vrištećim vokalom, Fatima i dalje rade svoj stoner zvuk koji kombinuje ranu Nirvanu sa orijentalnim melodijama. Odlična pesma, ali krš zvuk, tako da sve zvuči tr00 za Fatiminu reputaciju:

https://fatima-doom.bandcamp.com/album/seum-f-tima-split-7

Geremiah su zanimljiv duo iz Portlanda čiji je post-metal na albumu No Pattern Is Real prijatno težak i spor, sa lepim gruvom ali i propisnom melanholičnom atmosferom. Ta kombinacija teških rifova i melodičnih pevanja, sporog ritma koji onda još više uspori, podsećajući na Godflesh iz ranih devedesetih, a meni sve to veoma prija i moram da priznam da me je ovaj bend, koji kao jedan od instrumenata koristi violinčelo, iznenadio inventivnošću i odbijanjem da prosto svira uobičajene post-metal/ post-rock gestove:

https://geremiah.bandcamp.com/album/no-pattern-is-real

Parižani Cerbère opako krljaju na istoimenom debi EP-ju. Njihov odabrani stil je nekakav anarhičniji, psihodeličniji sludge-doom metal sa jakim, distorziranim gitarama, uključujući monstruozan bas, vrištanjem, ali i jednim kompulzivnim ponavljanjem jednostavnih fraza koje agresivnoj muzici daju hipnotički kvalitet. Proleti tu i neki klasičan doom rif, pa i mastan solo, i ovo je veoma solidan prvi rad za trio Cerbère. Da se daje po ceni koju slušalac sam odredi je neoekivani bonus. Poslušajte:

https://cerbere666.bandcamp.com/album/cerb-re

Za ovu nedelju imamo i jedan veoma solidan funeral doom metal album. Radi se o bendu Sepulcros iz Portugalije i njihovom, pretpostaviću prvom albumu Vazio. Funeral doom je, naravno, vrlo kodifikovana muzika, znate da mora da bude spor, žalostan i mračan pa je naizgled teško u ovom žanru napraviti nešto osobeno ili ikako originalno, no Vazio je album koji ove izazove sa radošću prihvata i nudi autentičnu, dobru muziku. Ovo je svakako „mračnija“ verzija funeral doom formule, sa, naravno dosta melanholičnih momenata, ali sa jednim vrlo sirovim, živim zvukom pa i povremenim ispadima brze, energične svirke. Sepulcros pre svega imaju intuiciju kako da napišu pesme koje su ekstremno dramatične a da ne zvuče namešteno teatralno ili odglumljeno. Veoma, veoma dobro:

https://sepulcrosdoom.bandcamp.com/album/vazio-atmospheric-death-doom-metal

Ponavljam za publiku sa jeftinijim kartama: ne volim gothic metal. Ali nisam monstrum, preporučiću dobar gotik album kad na njega naletim. Francuzi Silt, na svom istoimenom EP-ju nisu baš promenili svet i prevrnuli nebo i zemlju ali ovo je ploča simpatičnih tema, poletnih a tužnih pesama i sirovijeg ali prijemčivog zvuka. Ne bih ja ovo sad slušao svakodnevno, ali nije me iritiralo, čak mi je bilo simpatično sa tim svojim iskrenim utapanjem u stripovskoj drami:

https://silt1.bandcamp.com/album/silt

Prošle nedelje sam zaboravio da dokačim novo izdanje izvrsnih londonskih psihodeličara Psychic Lemon, pa evo, ispravljam tu grešku. Studio Jams Volume 3 je, kako mu i ime kaže, kolekcija džemova koje Limuni rade dosta redovno poslednjih godinu dana otkad ne mogu da drže koncerte i njihov tipični, glasni ali prozračni zvuk ovde je odmah prepoznatljiv. Psychic Lemon umeju da sviraju najbolji space rock kada se potrude i mada Studio Jams Volume 3 definitivno više ostavlja utisak džema a ne neke zaokružene, finalizovane celine, on nudi sasvim dovoljno upakovane nirvane za moje potrebe a i plaćate koliko hoćete, pa je sve fer i potpuno adekvatno. Obavezno:

https://psychiclemon.bandcamp.com/album/studio-jams-volume-3

Hrišćanski rok previše retko dobije malo pažnje i ljubavi u ovim pregledima pa evo sada EP-ja On the way to the promise land, prvenca trija iz Las Vegasa, The Word66. Ovo je hard rok/ heavy metal sa dosta starinskih, patiniranih ideja ali sa modernim zvukom, naravno, posvećen Hristu i njegovoj ljubavi i iako ne mogu da kažem da me je nešto oborio s nogu, The Word66 sviraju sasvim korektno i imaju određenog gruva i šmeka. Ne kapiram baš zašto u naslovu pesme i EP-ja nije „promised“ umesto promise, ali Hrist nije bio preterano pedantan i nije zahtevao da znate gramatiku da biste bili spaseni pa nećemo ni mi biti sad tu nešto kao zajedljivi. Ja sam uz ovakvu muziku u principu odrastao pa su mi The Word66 nezaustavljivo simpatični a ako ste voleli ZZ Top, Grand Funk Railroad ili Sweet i slične bendove kad ste bili mali, biće ovo okej i vama. Možda vas ponese i poruka o ljubavi i spasenju, ali čak i bez toga ima ovde šarma:

https://theword66.bandcamp.com/album/on-the-way-to-the-promise-land

Apsolutno najteži doom ove nedelje čućete od teksaških Withered Witch. Njihov EP, Infinite Void ima četiri pesme koje mrve brutalnim ritmom, surovo distorziranom bas-gitarom, moćnim rifovima, mikrofonijom i vrištećim vokalima. Ovo jeste sludge-doom, pogotovo produkcijski, ali Withered Witch uspevaju da između razvaljujućih, abrazivnih elemenata udenu i samo malo tuge i melanholije koje su potrebne da se ovakav pokolj oplemeni. Samo za posvećene:

https://witheredwitch.bandcamp.com/album/infinite-void

Sludge metal majstori Eyehategod su sa A History of Nomadic Behavior objavili tek drugi album u ovom veku. Srećom, dobar je. Aktuelni EHG nije, naravno, onako mučan i neprijateljski nastrojen kako je sve to zvučalo nekad, ali samo zato što ova postava naprosto ne pokušava da imitira stare albume, pa je A History of Nomadic Behavior kolekcija i dalje agresivnih, distorziranih pesma sa bluz-senzibilitetom zakopanim duboko ispod abrazivnih gitara i besnog vokala, ali sve, ipak, zvuči nešto komunikativnije i, uprkos ujednačeno energičnoj svirci, kao da ostavlja malo prostora za disanje i refleksiju. Rezultat je dinamična ploča koja ipak ne luta i tačno zna šta je „pravi“ EHG zvuk pa nas izlaže nelagodi umotanoj u prijateljskiju produkciju i priijemčiviji zvuk, ali nimalo ublaženoj.

Space Smoke su brazilski bend koji, nećete se iznenaditi, svira psihodelični space rock. EP Aurora Dourada je prepun lepog fuzza, razigranog soliranja, spore, teške, hipnotičke muzike koja u čoveku izaziva toplinu i milinu. Šteta da je ovo samo 13 i po minuta, a još veća šteta da izdavač, Fuzzrious, ovo još nije stavio na svoj Bandcamp pa moramo da se smaramo sa Jutjubovim reklamama, ali Space Smoke su vredni svake žrtve. Ako ništa drugo, JuTjub verzija EP-ja ima čitav psihodelični animirani film koji ide uz muziku. Sjajno:

Cactus Flowers je idealno ime za stoner/ desert rock bend a ovaj trio iz Teksasa ima sa čim i da izađe pred narod privučen tim imenom. Najgora stvar koju ću reći za njihov novi EP, Solace, je da gitaristkinja Jessica nije idealno miksovana kad peva (a peva samo ona) te da miks njene vokale čini glasnijim i prominentnijim nego što treba. A što nije neka velika zamerka. Mislim, Solace generalno nije savršeno miksovan ali ovo je odlična muzika, psihodelični, na bluzu bazirani teški rok sa puno gruva i veoma raspoloženim ansamblom koji svemu daje sasvim „živ“ senzibilitet. Proverite Cactus Flowers, vrlo su dobri:

https://cactusflowers.bandcamp.com/album/solace-ep

Ripple Music nas ponovo pogađa direktno u srce još jednim skoro neizdrživo dobrim stoner rok izdanjem. Thunder Horse na albumu Chosen One donose teški rok koji plaća očigledne dugove psihodeličnom hard roku sedamdesetih, ali kako je u pitanju jedna južnjačka postava, tako njihove pesme imaju i malo southern groove elemenata. Sve se to vrlo lepo uklapa, pa su Thunder Horse odličan spoj modernog i klasičnog, provlačeći liniju od sedamdesetih, kroz grunge reviziju devedesetih pa do danas, nudeći hard rok za sve generacije. Album ima i dobar zvuk (sem, pogađate, masteringa) sa moćnim gitarama i odličnim vokalima, rušećim bubnjevima i dobrom separacijom instrumenata u miksu, a što još više podvlači nadahnute, odlično napisane pesme. Sjajno. Ripple Music su mi odavno najbolja etiketa što se tiče ovakve muzike a Todd obećava još jakih izdanja ove godine:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/chosen-one

Apsolutno doom metal slavlje stiže nam na ime novog albuma veličanstvenih Conan. Live at Freak Valley Festival je baš onakav živi album kakav sam priželjkivao, dajući nam Conana u jednom produkcijski neočekivano čistom izdanju, sa teškim ali razgovetnim zvukom, ali i u energičnoj, moćnoj izvedbi materijala. Devet pesama, mrvećeg, moćnog zvuka i predrkane svirke. What’s not to like? Obavezno:

https://conan-conan.bandcamp.com/album/live-at-freak-valley

Jeste li za trešinu? Tóxico su trio mladića iz Ekvadora a koji izgledaju kao da su vremeplovom dopremljeni iz 1983. godine, sa sve teksas-prslucima, redenicima i prišivačima. Njihov prvi EP, Metal tóxico je dopadljiv meni old school thrash metal pesama sa, priznaću, previše čistim zvukom za ovaj stil, ali bend ovo svira pošteno, sa ljubavlju. Nije prvorazredno, pesme deluju dugačko iako je samo jedna duža od četiri minuta, a to je sve zbog pomalo nedinamičnog zvuka svih instrumenata, ali ima štofa:

https://txico.bandcamp.com/album/metal-toxico

Volrahven iz Sakramenta su tri omladinca sa vrlo pristojnim prvim EP-jem energičnog, ali i gruvi thrash/ death metala sa malčice groove elemenata, nazvanim Descent of the Feathered Serpent. Bend svakako još traži definitivni zvuk ali ovde je u ponudi dobra svirka i jedan, ipak, izražen karakter:

https://volrahven.bandcamp.com/album/descent-of-the-feathered-serpent

Volite li Exodus? Trik pitanje, pa ne biste vi ovo čitali da ih bar malo ne volite! U svakom slučaju, Sicilijanci Irate će vam ove nedelje obezbediti fiks staroškolskog Exodusa svojim EP-jem The Walls of Madness. Ovo je zaista tipičan ’80s thrash metal, sa dosta znojave svirke, promena ritma i truda oko aranžmana, kvalitetnim solažama i mnogo mračnih tema. Irate su zapravo veoma dobri i kreiraju taj zarazni a opet opresivni šmek koji ja povezujem sa starim Exodusom, pa ih apsolutno vredi overiti:

https://defenserecords.bandcamp.com/album/the-walls-of-madness

Česi Refore su vrlo dobri na debi albumu Built to Nothing koji je profi odsvirana i producirana kolekcija klasičnih thrashcore pesama kao ispalih negde iz druge polovine osamdesetih. Vidi se da je bend želeo da pokaže šta sve ume jer album ima jedanaest pesama i to sve dosta traje, ali Refore svakako imaju štofa i preporučuju se vrlo dobro svirkom:

https://refore.bandcamp.com/album/built-to-nothing

Ričmondski Enforced su sa drugim albumom, Kill Grid ove nedelje poradovali svakog ljibitelja thrash metala. Ovo je ozbiljna produkcija – izdavač je Century Media, na kraju krajeva – ali album ne zvuči preupeglano i to je odlična vest. Enforced ovde uspevaju da spoje jednostavnost, jednu „uličnu“ komunikativnost thrash metala, i talenat za pisanje dužih kompozicija koje imaju „priču“ i dinamičke oscilacije a da sve to zvuči prirodno i spontano. Odličan zvuk, pravoverno krljački rifovi, izvrstan album:

Tu su i Šveđani The Crown sa novim albumom. Royal Destroyer je, moram priznati, malo „komercijalniji“ i manje prijemčiv za moje uši od prethodnog albuma, Cobra Speed Venom. No, kad je dobar, Royal Destroyer je vrlo dobar i komadi poput Scandinavian Satan i Motordeath su puni dobrog raspoloženja i raspusne zabave. The Crown sviraju već tri decenije i poslednjih godina su očigledno namerni da naplate svu svoju reputaciju, a što je i razumljivo. Royal Destroyer otud donosi za svakog ponešto, pa i za mene, i ako i nije ceo na onom nivou koji bih ja želeo, ovde sam nesumnjivo našao nekoliko lepih momenata:

Nešto više pogođen sam se našao prvim albumom sastava Demiser iz Južne Karoline. Through the Gate Eternal je dopadljiva, energična ploča blackened thrash metala koja ne izmišlja nikakve nove filozofske koncepte nego samo korektno i konkretno krlja napred. Demiser vrlo dobro spajaju Motorhead, Venom, pa i ranu Metallicu u svom zvuku, modernizujući taj spoj onoliko koliko je potrebno – najviše na nivou produkcije – i pružajući izvrstan program tvrde svirke i ubedljivog stava. Album je pritom raznovrstan i pesme imaju identitete, različit ritam, tempo i pristup žanru. Vrlo solidno a i omot je da ga čovek poljubi s jezikom:

https://borisrecords.bandcamp.com/album/through-the-gate-eternal

Naši stari favoriti iz Kolorada, Necropanther su izbacili dosta dugo očekivani EP, In Depths We Sleep i mora se priznati da je njihova muzika vrlo lepo evoluirala, dolazeći iz pozicije žestokog blackened thrasha u kinematičniju, pa i progresivniju formu. Kao i prethodno izdanje, i ovaj EP je konceptualnog tipa sa pričom smeštenom u polovinu devetnaestog stoleća i na morsku pučinu, a zatim, jelte, i pod morem, dok i same kompozicije prate dinamiku pripovedanja, tvoreći jedan muzički iskaz u, recimo, četiri stava. To vrlo lepo funkcioniše posebno sa sazrelim kompozicijskim senzibilitetom i ovaj EP ima dobru energetsku ali i harmonsku krivulju. Poseban je kuriozitet da zbog pandemije članovi Necropanther nisu ni u jednom trenutku snimanja bili u istoj prostoriji, a svakako su gladni da ovaj lepi materijal prosviraju i uživo jednom kad sve ovo kolko-tolko prođe. Obavezno poslušajte:

https://necropanther.bandcamp.com/album/in-depths-we-sleep

„Haotični hardkor“ kao odrednica mora da zvuči nejasno ljudima kojima je svaki hardkor ionako haotičan, ali dobro, lepo je da postoji jer uspešno opisuje bendove poput melnburnskih Vipers. Na istoimenom EP-ju, ova petorka promeni MILION ritmova, skala i harmonija, idući celim putem od rafalne, rastrzane paljbe pa do bolesno sporog sludge gruva. A to samo pričam o prvoj pesmi. Druge dve su malo kraće i jedva da prebacuju 90 sekundi ali i u njima ima dosta jednako ubedljive svirke i dobrih ideja. Odlična je i produkcija pa je ovo, po ceni od „kolko date“, izuzetno lako preporučiti:

https://vipersmelb.bandcamp.com/album/vipers

Kad smo već kod hardkora, Arm’s Reach iz Finiksa u Arizoni su lepa protivteža svim onim „positive hardcore“ bendovima iz osamdesetih. Arm’s Reach svoju muziku opisuju kao ARIZONA NEGATIVE HARDCORE (sve tako velikim slovima, da nam nešto ne promakne) a i album se zove Fuel to My Hate. I super je. Ovo je energičan, ali karakteran hardcore thrash koji mene podseća na, recimo, Cro-Mags i Agnostic Front sa polovine osamdesetih, dakle iz perioda kada su se zaletali ka metalu ali još čuvali pankerske forme i ovo je super odsvirano, sjajno producirano i sa odličnim pevanjem. Ako kažem da ima i malo Poison Idea šmeka, znam da će sve delovati još neodoljivije. Poslušajte:

https://armsreachhc.bandcamp.com/album/fuel-to-my-hate

Enslave su ruski metalcore/ straight edge bend koji na EP-ju Stare into the Abyss trese vrlo pristojno, nudeći za moje uho daleko zreliji, gruverskiji  zvuk od onog što inače pomislim kad neko priča o metalkoru. Ovo svakako ima malo tih „djent“ elemenata, ali ima i lepo napisane glavne gitarske teme i odlično pevanje pa sam sve poslušao sa uživanjem. Sami plaćate koliko želite:

https://wretchedrecordsuk.bandcamp.com/album/wr061-enslave-stare-into-the-abyss

Damages svoju muziku nazivaju Death Punk, što je fer jer njihov EP, No Longer With Us jeste ukorenjen u panku ali ima i elemente ekstremnog metala, prevashodno sa vokalom koji je sirov i ne bi delovao neadekvatno u nekom death metal bendu starije škole. Šest pesama na ovoj ploči su zanimljivo napisane sa dosta ideja koje naprosto ne očekujete da slede jedna iza druge i mada produkcija nije savršena, ima ovo dosta energije i dobrog (lošeg) raspoloženja. Poslednja pesma je obrada Foo Fighters…

https://damagesmd.bandcamp.com/album/no-longer-with-us

Soul Blast iz Katovica sviraju ono što bi se zvalo „mallcore“ muzikom u nekom ciničnijem vremenu, sa malo nu metala, malo hardkora i dosta gruva. Nije to užno moja muzika ali EP Are you fake enough? Poljake predstavlja u prilično dobrom svetlu, sa energijom, svirkom i produkcijom koji jedno drugo podupiru i pružaju ubedljiv muzički program pun gruva i negativne emocije:

https://soulblast.bandcamp.com/album/are-you-fake-enough

Where Waves Rest su brlo bučan i tehnički impresivan metalcore bend iz Bolonje. Ovo je „metalcore“ po starijoj nomenklaturi (ne i najstarijoj, onoj iz osamdesetih, gde je to bio samo drugi izraz za crossover) pa pričamo o ekstremno grčevitoj, žestokoj, brzoj, nervoznoj i vrištavoj muzici na albumu Monuments, Epilogues and Isles. Pretpostavljam da ove ima i „screamo“ elemenata s obzirom na to koliko se pevač kida a bend ume da uvali i poneki melanholički akord u masakr, ali generalno, ovo je vrlo žestoka muzika, producirana preglasno, ali odlična. Pošto ne znam ništa o bendu ne znam ni da li je ovo kompilacija EP-jeva ili pravi album, ali da je dobro, odlično je, a pogotovo jer plaćate koliko sami odredite:

https://wherewavesrest.bandcamp.com/album/monuments-epilogues-and-isles

Brazilski grindcore trio Guro mi je ulepšao dan svojim debi albumom, Anticristo. Guro guraju već nekih sedam godina, sa pregršti demo snimaka i splitova u svom CV-ju, pa je Anticristo sigurna u sebe, stilski zaokružena kolekcija kratkih, superbrzih pesama koje se od grindcore proseka izdvajaju promišljenim aranžiranjem a koje je opet bazirano na inventivnim gitarskim rifovima. Bubanj je brz, rešetajući, pevanje je satansko, ali gitara Gurou daje osoben karakter. Vrlo lepo a košta SAMO JEDAN DOLAR.

https://eronnimousrecords.bandcamp.com/album/anticristo

Active Shooter je nezgodno ime za bend, što se kaže, trigeruje u ljudima reakcije, ali valjda bend to i hoće. U Svakom slučaju grindcore skupina pod ovim imenom je iz Teksasa, gde ionako svi nose oružje a njezin EP Life Stands Still je jako dobar. Ovo je vrlo disciplinovan, kvalitetan američki grindcore/ powerviolence materijal kog izvode ljudi što kapiraju ne samo kako se pišu eksplozivne pesme koje dele isti stilski prostor ali nisu sve iste, koje imaju moćan, težak zvuk i nervozne, polomljene harmonije, nego koji to umeju i da izmiksuju da zvuči zaista kao da ste upali u mešalicu za beton. Deset pesama u oko deset minuta, zaključno sa odličnom obradom Cryptic Slaughter na kraju. Plus sve plaćate koliko poželite. Nema greške:

https://activeshootertx.bandcamp.com/album/life-stands-still

I Indisgust su iz Teksasa a njihov grindcore je malo kompleksniji, sa više harmonskih eksperimenata i ritmičkih diverzija, te nešto dužim pesmama. EP Construction of Indoctrination ima tri kompozicije i vrlo je to solidno spravljeno, sa odličnom produkcijom i tim matematičarskim prristupom muzici koji joj svejedno ne oduzima na eksplozivnosti i energiji, čak i kad bend u trećoj pesmi krene u atmosfere i udari po sintisajzerima. Nešto nas hoće Teksašani ove nedelje…

https://indisgust.bandcamp.com/album/construction-of-indoctrination

Ruski Блёв mi je bio fenomenalan na svom albumu Земля jesenas, pa sam sa mnogo interesovanja kliknuo i na novi singl, Опарыш. I nisam se razočarao. Ovo su još dve robusne pesme blackened grindcorea od kojih je druga obrada (i vrlo je pankerska) a prva je original, instrumental, i traje skoro sedam minuta i ima tu osobenu kombinaciju melanholične emocije i ubistvene žestine. Problem sa ovim izdanjem je što je šest dolara i šezdesetšest centi ipak skupo za dve pesme, ali Блёв ima žešće dobar materijal i jedva čekam naredni album:

https://blackenedvomiting.bandcamp.com/album/–2

Embalming Theatre su švajcarski grindcore bend sa dvadesetak godina rada iza sebe pa je ovogodišnja kompilacija Jane Saw Me 2: Planet Error idealan način da se upoznate sa njihovim opusom ako nikada za njih niste čuli. Embalming Theatre su nominalno goregrind bend, ali tvrde da su im tekstovi pesama uglavnom inspirisani istinitim događajima tako da ovde ima dosta pankerske estetike a manje one kliničke (nisam napisao „klinačke“… a mogao sam) fascinacije gadošću. 45 pesama, uglavnom prijatnih, odlična svirka i solidna produkcija, sve to za razumnih sedam švajcarskih franaka – ko voli ovakvu muziku, neće pogrešiti:

https://embalmingtheatre.bandcamp.com/album/jane-saw-me-2-planet-error

Bugarske komšije Warscum imaju vrlo tvrd, težak, praktično skandinavski zvuk na EP-ju Had Enough? Ovo je, dakle, malo metalizirani a malo, er, D-beatizirani grindcore sa odličnim kvalitetom svirke, dobrim zvukom (mada morate voleti niske DRC vrednosti, naravno jer je master apsurdno jako komprimovan) i energijom koja podiže iz mrtvih. Kad Warscum sviraju blastbitove to zvuči kao stvarno teški mitraljez koji poliva iz sve snage:

https://warscum.bandcamp.com/album/had-enough

Regional Justice Center iz Sijetla je fastcore/ grindcore/ powerviolence kombo sa jakim sociopolitičkim stavom, pa je tako i Crime & Punishment album sa deset pesama zakivačke muzike koja ume da bude i spora i mučna, a onda da bude i najbrža i najbješnja na svetu. U mojim očima, ovakva muzika je uvek i trebalo da bude forma kojom se vrišti na nepravdu i poziva narod na buđenje, pa je njena ekstremna ekspresivnost ali i – za većinu – agresivna nekomunikativnost uvek kreirala divan paradoks. Odlična ploča:

https://regionaljusticecenter.bandcamp.com/album/crime-and-punishment

Pupil Slicer iz Londona su ODVALILI ove nedelje svojim albumom Mirrors. Ovo je možda i matematički napravljeno da bude muzika koja će mojem uhu zazvučati savršeno (minus BRUTALNO prekomprimovan master) sa svojom nadahnutom, možda i pretencioznom ali bend ima i ideje i veštine da pretencioznost preokrene u podvižničku svirku, kombinacijom mathcorea i grindcorea. Hoću reći, ova ekipa KIDA, uspevajući da pesme sklopljene iz desetina elemenata koji nemaju nikakve veze jedni sa drugima, pretvori u nekako ipak logične, slušljive narative. A koji su pritom, naravno, nešto najžešće, najagresivnije što ćete čuti ove nedelje. Pupil Slicer koriste standardni asortiman ideja i trikova, sa disonantnim gitarama i zvukom „pokvarenim“ digitalnim pečevima, ali ovo je odlično podsećanje na to kako to što znate jezik nije dovoljno da postanete i veliki govornik. Naime, Pupil Slicer imaju i dar za komponovanje koji daleko nadilazi mathcore prosek i kada bi Dilinger Escape Plan, Today is the Day i Pig Destroyer imali ćerku, ona bi zvučala ovako. Ne propustiti:

https://pupilslicer.bandcamp.com/album/mirrors

Za donekle sličan ugođaj poslužiće debi album nizozemskih Autarkh. Nastali od avangardnog blek metal benda Dodecahedron, Autarkh su ozbiljna avangarda a to znate već po tome da parafraziraju Allena Ginsburga u prvoj rečenici kojom najavljuju svoj prvi album, Form in Motion. Ovo je zaista agresivno avangardna muzika koja spaja mnogo programiranih matrica (ne samo udaraljki, ali, da, i raznih udaraljki) sa disonantnim gitarama i vrištanjem za jedan opresivan ali opet prilično himničan muzički uzgođaj. Autarkh imaju da prevladaju dosta prepreka do moje ljubavi, prevashodno taj prekomprimovan master koji njihovoj inače višeslojnoj muzici daje premalo prostora da se raširi, ali ovo je generalno ambiciozno napisan album koji vredi preslušati ako vam je „klasičan“ industrial metal suviše predvidiv:

https://autarkh.bandcamp.com/album/form-in-motion

Za old school death metal ćete se ove nedelje javiti u Masačusests čiji najbolji sinovi, i to samo dvojica, Anthropophagous imaju debi album, Death Fugue. Ovo je izvrsno, sa dobrim, jasnim a opet sirovim, energičnim zvukom i pesmama prepunim moćnih rifova. Najbolje od svega je koliko čitav album zvuči organski, sa lepim, tečnim aranžmanima ali i jednim prirodnim kvalitetom u izvedbi gde se čuje da muzičari ovo zaista sviraju i da nije u pitanju mrtvački popeglan „studijski“ rad, bez obzira na to koliko Anthropophagous sve to profi zakucavaju. Kupite, podržite, sjajno je:

https://anthropophagous.bandcamp.com/album/death-fugue

Voljeni portlandski old school deathmetalci Coffin Rot imaju novi singl. Reduced to Visceral Sludge je tipično mračna, ali zapaljiva pesma koja uspeva da spoji sve ono što smo voleli na debi albumu ove skupine pretprošle godine, menjajući tempo bez problema i nudeći čak i simpatične metalske solaže. Na drugoj strani je stari Sepulturin hit, Troops of Doom i mada je pet dolara malo jaka cena za daunloud dve pesme, Coffin Rot me pozitivno rajcaju i jedva čekam sledeći album:

https://coffinrot-maggotstomp.bandcamp.com/album/reduced-to-visceral-sludge

Ni Dowrr iz Los Anđelsa nisu za bacanje mada je njihov prvi EP, Into Decrepitude vrlo mračan i neproziran, no valjda old school death metal treba da ima i tu dimenziju. Četiri pesme, teški rifovi, odjekujuć miks, mrak, ludilo, lavkraftijana, ali odlične pesme:

https://dowrrdeath.bandcamp.com/album/into-decrepitude

Nijemci Dysmorphobic na prvencu World Lockdown sviraju jedan by-numbers death metal/ deathgrind koji neće osvojiti mnogo nagrada za originalnost, ali, a to je uvek važnije, koji je kvalitetno odsviran, sa svim tim opštim mestima žanra koja su odrađena autoritativno i snažno. Ne zaboravimo da je svaki album u nekom žanru nekome PRVI album u tom žanru koji čuje i Dysmorphobic pružaju sasvim ubedljivu partiju sa mnogo hromatskih rifova, blastbitova, gruva i užasnih vokala. Plus, solidan miks.

https://dysmorphobic.bandcamp.com/album/world-lockdown

Horror Pain Gore Death Productions ove nedelje donose jedan split album kao izašao sa bar dvesta metara ispod zemlje. Mausoleum i Anatomia mešaju death metal stare škole i malo dooma za jednu htonsku leguru paklenih rifova, odjekujućeg, nabasovanog, kavernoznog zvuka i demonskih vokala, kreirajući hipnotičku horor-atmosferu kojoj nećete umeti da kažete „ne“. Sjajno:

https://hpgd.bandcamp.com/album/split-album-2

Pravo slavlje old school death metal zvuka stiže nam iz Berlina. Omiljeni death metalci Carnal Tomb svoj EP Festering Presence izdaju zvanično tek 26. Marta ali ovo se već sad može čuti, kupiti pa i daunloudovati na Bandcampu a što vas podstičem da uradite ako volite ovakav zvuk. Carnal Tomb su jako dobri poslednjih nekoliko godina, zvučno prateći trend u tom novom OSDM talasu, ali pišući odlične, nadahnute kompozicije. Festering Presence ima jednu staru pesmu, ponovo snimljenu, ali i jednu sasvim novu – koja ga i otvara – i koja je fenomenalna. Miks je izvrstan i Carnal Tomb ovde generalno zvuče kao da su u životnoj formi. Ovo ljudi od ukusa ne propuštaju:

https://carnaltomb.bandcamp.com/album/festering-presence

Verovatno najbolji label sampler koji sam čuo ove godine dolazi od njemačkog izdavača Kernkraftritter Records. Das Schwein muss Sterben ima dvadeset pesama death metala, thrash metala i raznih mutantskijeh varijanti metala koje se nalaze negde između ove dve, ali bendovi su mahom izvrsni, sa odličnom produkcijom i vrlo profi svirkom. Malo me je i blam da ni za jedan od dvadeset nisam čuo, ali to samo podseća koliko je velika metal scena i kakva se sve tu čudesa mogu naći. Vrlo dobro plus omot blizak mom senzibilitetu:

https://kernkraftritter.bandcamp.com/album/das-schwein-muss-sterben

Forgotten Scream svakako nisu bend baš po mom ukusu sa svojom kombinacijom melodičnog death metala i metalcorea koji ume da zavrne i na nu metal stranu, ali em su ljudi sasvim solidni u ovome što rade em su naši. Hourglass je drugi album zrenjaninske ekipe, četiri godine posle prvenca, i čuje se tu i solidno sazrevanje. Neću da kažem da Changes nije imao već zaokružen zvuk, ali sa Hourglass Forgotten Scream svakako prikazuju napredak i u aranžiranju i u produkciji. Ovo je, u nedostatku boljeg izraza, prijemčivije, možda i malo „komercijalnije“ i svakako treba da ga čujete ako volite Killswitch Engage i  slične bendove. Dakle, nikako po mom ukusu ali masivan respekt za vrlo solidan kvalitet:

https://forgottenscream.bandcamp.com/album/hourglass

I još malo melodičnog death metala, jer što da ne! Stortregn su Švajcarci i njihova muzika na već petom albumu, Impermanence zapravo umešno i prilično nadahnuto spaja melodični death metal sa blek metalom, ali i nekakvim progresivnijim, ili pre „tech“ tendencijama. Dakle, ovo je melodično, ali žestoko, epski ali uz dosta aranžmanskih petljavina i iako je to koktel koji meni sasvim lako može da bude i odbojan, Stortregn uspevaju da to na ovoj ploči uglavnom funkcioniše. I više nego funkcioniše. Na prvo slušanje ovde ima masa sjajnih momenata. Ne znam koliko bih izdržao deset ili više slušanja jer je ovo ipak pretrpano ukrasima i egzibicijama, ali ja sam takav, ogorčen i star čovek, a ovo svakako vredi da se posluša:

https://stortregn.bandcamp.com/album/impermanence

Portugalski King Baal mi se zapravo ne dopadaju preterano, ali moram da ukažem na njihov debi album, Conjurements jer je za mene ovo fascinantna smeša doom metala, simfonijskih i operskih aranžmana i klasičnijeg heavy zvuka u kojoj praktično ništa ne funkcioniše za moje uho: miks je jako klaustrofobičan, bend kombinuje operske vokale i death vokale i sve zvuči nekako čudno disonantno, rifova ima koliko hoćete ali su poubacivani u pesme skoro arbitrarnim rasporedom, aranžmani su natrpani gomilama delova koji nemaju veze jedni sa drugima… Ali da je bend čitav album snimio ovako i da su ovo sasvim očigledno kvalitetni, vešti muzičari na delu, svedoči o tome da samo možda moje uho treba naštimovati da bolje čuje. Poslušajte sami.

https://kingbaal.bandcamp.com/album/conjurements

Long Island Heavy Metal History je projekat kojim se, jelte, pokušava očuvati istorija hevi metala end hardkora na Long ajlendu u Njujorku, pa je LIHMH – Compilation Vol I kompilacija sa dvadeset bendova i vremenskim rasponom od 1988. godine pa sve do 2020. Siguran sam da je na Long ajlendu bilo struje i ljudi i pre 1988. godine, ali dobro, ovo je tek prva u nizu planiranih kompilacija i, pa, odlična je, sa gomilom malo poznatih a neretko pošteno razarajućih bendova koje vredi čuti. Plaćate koliko hoćete i svakako ovom projektu dajte malo pažnje:

https://li-heavymetalhistory.bandcamp.com/album/lihmh-compilation-vol-i

Još jedna kompilacija, ali ovog puta iz Španjolske predstavlja nam scenu na Majorci. Attack Metal Mallorca Compilation je izdanje izdavača Metalway Records i ima 34 benda za koje uglavnom niste čuli ali vredi da poslušate. Stilski je ovo vrlo šareno, od melodičnih power metal grupa pa do brutalnih deathgrindera, ali prosto je nezamislivo da ovde nećete naći nešto po svom ukusu:

https://metalwayrecords.bandcamp.com/album/attack-metal-mallorca-compilation

Grci Warrior Path nisu po mom ukusu. Njihov epski heavy metal/ power metal mi je previše melodičan, previše nakinđuren i teatralan, a bez dovoljno energije da ja to preživim, no ako ste malčice drugačije naštelovani, verujem da The Mad King, drugi album ove ekipe, može da vam donese dosta lepih trenutaka. Bend svira dobro i ima zaokružen, jasan stil a novi pevač, Šveđanin Daniel Heiman svemu daje jednu dodatnu teatralnu notu koja će nekome biti previše nalik na njegov stari bend, Lost Horizon a nekome će, siguran sam, leći. Poslušajte:

https://warriorpath.bandcamp.com/album/the-mad-king

https://stormspell.bandcamp.com/album/the-mad-king

Aaron Spectre već duže od deset godina vrti svoj metalizirani breakcore u projektu drumcorps. Novi EP, Better Days je tipično nervozan i rastrzan, ritmički shizofren i gitarski granitno tvrd ali ma koliko ovo bila muzika koja deluje kao da pati od mentalnih problema, fakat je i da Spectre jako nastoji da sve na kraju ima formu pesme pa dobijamo jedan metalizirani hardcore punk sa „digitalnim“ ekscentričnostima. Voleo sam Aarona dugi niz godina i drago mi je da čovek ne odustaje i radi dobru muziku i danas.

https://drumcorps.bandcamp.com/album/better-days

Beastial Piglord nastavlja sa visokom frekvencijom objavljivanja svojih albuma, pa smo tako ove nedelje dobili Huff. Ovo je još jedna kombinacija industriala, psihodelije, sludge metala itd., ali ovog puta spakovana u nešto kraće pesme. Zvučaće jeftino ako kažem da je ovo „pankerski“ album, ali Piglord svakako u poslednje vreme sofisticira svoj pristup pa je Huff zaista jednostavnija i u neku ruku i prijemčivija ploča. Vredi čuti:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/huff

Acrylazea iz Ročestera su zanimljiv „avangardni“ metal bend koji spaja različite žanrove i kreira kompleksne, interesantne pesme što sa lakoćom šetaju između blek metala, melodičnog, skoro pop zvuka, operetskih vinjeta… Nisam siguran koliko je ovo zaista „avangardno“ ili je možda više „progresivno“, ali Acrylazea uspevaju da budu zabavni i tehnički impresivni u isto vreme što je na mojoj skali uspešnosti – prilično uspešno. Na albumu A Cavalcade of Cosmic Calamity ima dosta gostiju (uključujući Tima Owensa, koji izgleda ne gostuje samo bendovima koji ga nisu pitali) i ovo je vrlo dobar prvenac benda koji se izrazito trudi:

https://acrylazea.bandcamp.com/album/a-cavalcade-of-cosmic-calamity

Jedan od najboljih albuma ove nedelje je kompilacija EP-jeva nazvana EP01 njujorških Human Impact. Bend je prošle godine izbacio prvi album za Ipecac, pouzdanu izdavačku kuću Mikea Pattona a EP01 mu predstavlja perfketnog parnjaka svojim dobro profilisanim a opet i dosta slobodnim noise-rock/ industrial pristupom. Naravno, ovo je svojevrsna supergrupa koju predvodi Chris Spencer iz Unsane a ostali članovi su iz Cop Shoot Cop, Swans i Xiu Xiu pa se kvalitet ne dovodi u pitanje, no, same pesme su zaista kao da ste mene pitali kako da ih napravite, sa kompulzivnim, industrijskim mlevenjem ritam sekcije, disonantnih gitarama i hipnotičkim vokalima. Nije *striktno* metal ali ne znam ni jednog jedinog metalca od reputacije koji ne bi na ovo odlepio:

https://humanimpact.bandcamp.com/album/ep01

Poljaci Aleph (ima tu i sam znak Alefa posle ove reči ali mi karabasi formatiranje pa sam ga izbacio) su iz Sopota (poljskog, ne našeg) i sviraju, pa, nekakav progresivni rok. Nije ovo BAŠ metal, ali album Kairos ima dovoljno energije, ali i psihodelične ambicije da meni bude zanimljiv i da se pomene u ovonedeljnom pregledu. Aleph pišu interesantne pesme i vuku na Tool i takote bendove što ih volite, pa proverite i ovo:

https://alephtheband.bandcamp.com/album/kairos

Kakvog sam se smeća naslušao prošle nedelje, braćo i sestre, da kad naiđe jedan skroman ali kompetentan singl kao što je prvo izdanje španjolskih Savaged, ja se odmah preporodim. Knights of Metal je ploča sa dve pesme heavy/ speed metal zvuka koji je melodičan, teatralan, brz i prilično derivativan. U naslovnoj pesmi je jedan od glavnih rifova pozajmljen od Metalike i sve to, ali opet, Savaged imaju lep zvuk (mada ne i sjajnu produkciju) i jedan himnični kvalitet koji mnogo toga može da izgura:

https://savaged.bandcamp.com/album/knights-of-metal

Francuzi Electric Shock sviraju vrlo klasičan heavy metal sa početka osamdesetih na svom singlu Night Rider. Ovo je odlično snimljeno – čak i ovde mastering može da bude dinamičniji, ali bend ima lep, prilično zdrav zvuk – a muzika je, onako, radio friendly metal, srednjeg ali pobedničkog tempa, proverenih fora, mačo-ljubavnih tekstova. Ne znam koliko nekom znatno mlađem od mene ovo može da bude po volji, ali meni dođe kao korektno podsećanje na detinjstvo i mladost pa mi prija čak i ako ne izgubim glavu za njim:

Nakon neočekivanog EP-ja koji smo dobili zimus, Cameron Argon nam je doneo i novi album Disfiguring the Goddess a koji nastavlja u vrlo sličnom stilu, mešajući ekstremni, slemerski death metal i muziku jasnije profilisanu kao „programiranu“ i orijentisanu ka gruvu. Ovo nije neprirodna kombinacija, ali Argon je uvek nastojao da njegovi DTG albumi imaju određeni odmak od žanra u kome su nastajali pa je tako i sa Blood Animal. Ovo je naglašeno eksperimentalan pristup ekstremnom metalu i mada ni ovde kao ni na prethodnom EP-ju neće sve delovati kao da baš ide jedno uz drugo na prvo slušanje, na naredna će svi ti lupovi izmešani sa slemovima lepo leći i čudićete se dok uživate kako je Cameron ovako inventivan mladić:

https://disfiguringthegoddess.bandcamp.com/album/blood-animal

Pročitani Stripovi: Dawn of X, drugi talas

Whoa… već je prošao Januar? Čak i Februar? Pa kad, bre? Bezbedno je reći da sam u solidnom zakašnjenju glede pisanja o X-Men i ostalim mutantskim stripovima. Poslednji put, kada sam pretposlednjeg dana prošle godine pokrio prvu fazu stripova iz Dawn of X ciklusa, nadao sam se da do kraja Januara obradim i drugi talas pa da onda odmah pokrijemo i krosover X of Swords, ali očigledno je da lenjost kod mene nema alternativu pa evo zato danas tog drugog talasa (ali nekompletnog!) a onda ćemo X of Swords, nadam se, da obradimo pre nego što dođe leto i počne sezona godišnjih odmora na Marsu ili gde će već moći da se ide usred pandemije. Naravno, sad sam ga verovatno urekao pa X of Swords, realistično, treba da očekujete negde u sedmom Putinovom mandatu, a što se i uklapa u celu priču jer se Rusi, ne sasvim neočekivano, u ovom drugom talasu pomaljaju kao ozbiljni negativci što rovare protiv mutantskog suvereniteta veoma metodično i sa dosta ulaganja… Nisam siguran da mi se to preterano dopada kao postavka, ali opet, X-Men i superherojski stripovi generalno su vazda reflektovali strahove i brige stvarnog američkog društva pa u ovoj eri opšteg kontra/ obaveštajnog rata, viralne propagande i dubokih država, nije preterano neočekivano da i u Dawn of X vidimo Ruse u poziciji jasno isprofilisanih negativaca. Već je uostalom i u Marauders bilo prikazano da Rusi, opet u (svakako prenaglašenoj radi dojma) refleksiji stvarnog tretmana LGBT osoba, aktivno sprečavaju ruske mutante da dopru do slobodne mutantske teritorije…

Istini za volju, sam Hickmnan se u X-Men uzdržao od davanja negativcima jednog etničkog identiteta, a i X-Force koga piše Benjamin Percy je ljudski antimutantski pokret (sa sve tajnim sastancima, finansijerima, atentatima i crnoberzijanskom bio/tehnologijom) prikazao kao etnički neutralan. No, u prvom serijalu koga ćemo ovde obraditi, a to je novi solo Wolverine magazin, što ga isto piše Percy, Rusi jesu prikazani kao jedan od glavnih, eksplicitno negativno nastrojenih igrača na tabli gde se odigrava komplikovana partija šaha između Mutanata koji više neće da budu mirne dobrice na margini i žive na svom čarobnom ostrvu, prodajući svetu čudesne medikamente u zamenu za priznavanje državnosti, i država koje bi te medikamente da uzmu ali im se ne mili da priznaju da se ravnoteža moći na planeti nepovratno promenila.

Ova geopolitička dimenzija Dawn of X je već obrađena detaljnije u X-Men i X-Force, tako da Wolverine na neki način deluje kao naslov koji nema baš jasno isprofilisan identitet. Lično, najviše volim kada su Wolverineovi solo-serijali razdvojeni od glavnog X-Men toka, i bave se usamljenički nastrojenim, stoičkim antiherojem koji melanholično luta američkim zabitima i upada u razne mračne pustolovine, i mada ovaj Wolverine, da budemo fer, pruža i tu dimenziju, njegova glavna priča je prevashodno da pokazuje šta se još događa sa X-Force timom, black ops ekipom mutantske države o kojoj se na drugim mestima raspravlja o tome da li treba da zapravo bude mutantska CIA.

Ovo je zanimljiv motiv jer se kroz neke rasprave u drugim serijalima jasno profiliše ovaj novi istorijski trenutak u kome X-Force ne mogu više da budu puki hit-squad koji će se svetiti za napade na mutante ili ih predupređivati preciznim udarima na potencijalne počinitelje, već dodatni igrač na geopolitičkoj ravni koji treba da koristi i druga sredstva, baveći se kontra/obaveštajnim radom, špijunažom, korupcijom, destabilizacijom organizacija i režima itd. Razume se, ovo su superherojski stripovi pa stvari na kraju moraju da se razreše tučama, ali i u ovom drugom talasu Dawn of X stripova imamo taj element nelagode što vidimo da mutanti prihvataju „realnosti“ geopolitičke borbe i od idealističke šačice marginalaca rastu u manipulativni režim koji prioritizuje mutantski prosperitet radije nego bratstvo svih ljudi.

Konkretan zaplet prve priče u novom Wolverineu se upravo tiče toga da mutanti izvoze biljne preparate u druge države koje su priznale ostrvo Krakoa kao naciju (a u one koje nisu, izvoz se dešava ispod žita, čime rukovodi istorijski negativac ovih stripova, Sebastian Shaw, rehabilitovan i postavljen visoko u mutantskoj hijerarhiji), ali da postoje grupe koje će ove medikamente presresti, pa zatim prodavati na ulici kao drogu, čak uz očekivanu dodatnu komplikaciju da neki igrač iz senke (državni, po svemu sudeći) ide na to da legitimne isporuke presretne, zatruje a zatim pusti u prodaju da bi mutanti bili okrivljeni za razboljevanje „običnih“ ljudi.

Ovo su standardni elementi političkog trilera, ali Percy naravno sve ipak centrira na samog Wolverinea i kroz njegovu vizuru, prepunu duhovnih ožiljaka i refleksija starog i nikada zaista srećnog čoveka posmatramo i borbu sa vrlo podmuklim neprijateljem. Percy se ovde sa zadovoljstvom igra sa nekim klasičnim motivima, kao što je to da Wolverine, nakon što padne pod parapsihološku kontrolu neimenovanog neprijatelja, pobije ceo svoj X-Force tim, ali trenutno živimo jedan postmoderni kontekst X-Men stripova u kojima ovakvi momenti bivaju apsorbovani u samom kontinuitetu činjenicom da je nova mutantska država zasnovana upravo na ideji da smrt za mutante više nije poslednja stanica već samo uzgredna pauza do rezurekcije putem komplikovanog procesa kloniranja i vraćanja najsvežijeg bekapa sećanja.

Percy dobro rukovodi ovom pričom dajući nam međunarodnu intrigu i jedan tipično wolverineovski patos u celoj toj nesrećnoj zaveri, uvodeći i dodatnu humanizaciju kroz lik CIA agenta Jeffa Bannistera (reklo bi se dosta nadahnutog likom Dudea iz Velikog Lebowskog) koji je neočekivana ali odlična protivteža Wolverineovoj melanholiji i osećaju krivice. Kada dva muškarca – oba sebe percipirajući kao životne gubitnike – dele kadar, ovde radi fina hemija i Percy na mala vrata podvlači da je Wolverine, taj česti mutantski otpadnik, zapravo baš tim svojim nepripadanjem onaj idealni ambasador integracionističke politike između ljudi i mutanata a koja je u Dawn of X prilično skrajnuta.

Takođe, Wolverineov plan da se izbori sa mračnim neprijateljem koji je stalno korak ispred X-Force je primereno komplikovan i lukav sa pametnim korišćenjem supermoći ljudi u njegovom timu (koji, ne zaboravimo, ubraja i dva među najmoćnijim telepatama/ telekinetičarima na svetu, Jean Grey i Quentina Quirea) i mada iza svega stoje Rusi, nije me to BAŠ TOLIKO najedilo koliko se čini.

Drugde, Percy uspeva da ušnira i taj dašak „klasične“ wolverinštine gde Logan odlazi da samuje, ne javljajući se nikome, i upada u mračnu, horor-pustolovinu koja ima taj element hillbilly/ redneck horora ali onda pivotira prema vampirima, Drakuli i mutantu Omega Red (Rusu, naravno, i decenijskom ubičakom psihopati u ovim stripovima), nameštajući zaplet za neki (novi) budući rat između vampira i mutanata. Nisam ODUŠEVLJEN ovim konceptom kao što nisam bio oduševljen ni poslednjih nekoliko puta, ali videti Wolverinea koji jaše motorne sanke na koje je privezao glogov kolac, neću lagati, skoro da opravdava sve ovo.

Najveći deo ove prve priče nacrtao je Adam Kubert i tu skoro da nema šta da se objašnjava – u pitanju je iskusni, cenjeni superherojski crtač koji ovde naprosto blista svojim izvrsnim pripovedanjem, dinamičnim a opet nezamarajućim lejautom tabli, ali i atmosferom. Frank Martin na koloru svakako doprinosi ovom poslednjem u ogromnoj meri i stripu generalno daje dinamiku i toplinu koju skoro da ne očekujete od nečeg što se bavi Wolverineom. No, Victor Bogdanovic koji je crtao „vampirski“ deo stripa je ovim samo potvrdio koliko je izvrstan crtač sa svojim stilizovanim, ekspresivnim, karakternim likovima i jednako dinamičnim i atmosferičnim tablama a koje je ofarbao izuzetni Matthew Wilson. Sve u svemu, Wolverine u svojoj prvoj priči nije strip koji obara s nogu, pogotovo ne originalnošću, ali je čitak, pitak i jako lepo nacrtan.

Drugi serijal je Hellions, a koga piše Zeb Wells, kome je ovo povratak u X-Men sekciju Marvelovih stripova posle dosta godina (ali i u sam Marvel gde, ako se ne varam, nije ništa značajnije radio od Avenging Spider-man iz 2012. godine). Wells je pre više od decenije pisao ondašnju verziju New Mutants i mada nije dobacio do Claremontovih visina – ali, realno, ko jeste? – pružio solidan materijal. Scenarista je za Marvel do sada uradio jako mnogo različitih stripova, sa između ostalog dugim stažom na Amazing Spider-man (u vreme kada su ga na smenu pisali on, Marc Guggenheim i Dan Slott) i čovek bi očekivao da neko sa Wellsovom reputacijom dobije malo jači serijal nego što je Hellions. No, činjenica je da se ovde oseća kako se Wells fino zabavlja pišući o timu ekscentričnih psihopata pa ne mogu da se žalim.

Hellions nije neki visokoprofilan mutantski properti i zapravo je ovo ime davano sasvim različitim grupama likova, počinjući sa bona fide negativcima još u ranim brojevima Claremontovog New Mutants iz osamdesetih, gde su to bili učenici Emme Frost koja je tada bila neprijatelj X-Men, da bi kasnije, kako je Frostova prišla Xavieru (i, notabilno, Cyclopsu čiji su abdominalni mišići i melanholična, tragična persona, priznaćemo, magnet za žene) potonji Hellions timovi bili praktično školski rivali mladim studentima u Xavierovom institutu, New Mutantsima i drugoj dečurliji.

No, aktuelni Hellions nema praktično nikakve veze sa tim i u pitanju je tim najgorih od najgorih, dakle, reprezentacija ubica, psihopata, siledžija, mentalnih manipulatora, a kojom rukovodi Mr. Sinister, sa terenskim komandirom u formi Psylocke (tj. Kwannon – videti šta sam pisao u prošlom tekstu o identitetu Psylocke). U normalnim uslovima, gomila ubica pod komandom Mr. Sinistera nosila bi ime Marauders, ali kako je sada ovo ime „kidnapovano“ od strane posade broda Kitty Pride koji ide po svetu i spasava mutante što ne mogu da se teleportuju na ostrvo Krakoa, tako i ovde dobijamo jednu zanimljivu inverziju. Mr. Sinister je, uprkos svojim istorijskim sukobima sa X-Men, danas ugledan član društva i „vlade“ nove nacije, a koncept iza aktuelnog tima (i serijala) Hellions leži u njegovoj diskusiji o tome šta treba raditi sa mutantima koji su maltene nepopravljivo antisocijalni. Društvo u novoj mutantskoj državi utemeljeno je na ideji amnestije za sve u kojoj neće biti diskriminacije čak i prema najgrđim zločincima koji su u prethodnom periodu ubijali ljude i činili razna zverstva, no, naravno, zločini počinjeni nakon što ste postali građanin Krakoe, moraju nekako biti procesuriani. Već smo videli kako je Sabretooth žestoko kažnjen, a Krakoa sada ima i „zakon“ o neubijanju ljudi (koji se, razume se, stalno zaobilazi dok scenaristi nalaze kreativna objašnjenja zašto to u njihovom stripu ne važi), no Sinister ima ubedljiv – i, naravno, blago sarkastičan – govor o tome da ovi mutanti o kojima pričamo nisu zaista „predatori“ već žrtve okolnosti, lošeg odnosa društva prema njima tokom gotovo celih njihovih života i mada je ovo očigledna parodija na to kako su desničarski mediji još od osamdesetih godina prikazivali odnos liberala prema kriminalcima, ona ima i sasvim iskrenu komponentu budući da je smeštena usred nove nacije sastavljene od upravo marginalizovanih i često kriminalizovanih pripadnika veće ljudske zajednice.

Long story short: Sinister uspeva da ubedi Tihi Savet Krakoe da mu se omogući da ove mutante šalje na black ops misije gde će moći da ižive svoje agresivne i ubilačke impulse kako nazad na Krakoi ne bi predstavljali pretnju po novo društvo. I mada sve deluje kao mutantska verzija DC-jevog Suicide Squad, u pitanju je zapravo subverzivnija crna komedija u kojoj se Wells fino igra kontrastirajući neke od najbizarnijih mutantskih ideja (Orphan-Maker i Nanny sa jednim perverznim edipovskim odnosom), sa eksploracijom ličnosti Cyclopsovog brata Havoka koji poslednjih godina u mutantskim stripovima ima ulogu polomljenog antiheroja. Ta prva priča u ovom serijalu koju danas obrađujemo prilično uspešno pravi spone sa X-Men istorijom, šaljući tim u akciju koja, naravno polazi nizbrdo vrlo rano, a odvija se u sirotištu gde je Havok odrastao, sa sve kameom Cyclopsove prve, jelte, žene, Madeline Pryor. No, čak i da niste preterano verzirani u pogledu komplikovanih biografija X-Men i njihovih satelita iz osamdesetih i devedesetih godina (a tu je, sa Pryorovom posebno, bilo toliko retkona da nisam siguran da iko sme da kaže da jeste), sama priča je brza, britka i zabavna, sa lepo odmerenim elementima crne komedije i psihološkog trilera u kome Havok još jednom mora da posegne duboko u sebe da pronađe heroja. Naravno, ja sam na Havoka slab i teško mi je kad vidim šta mu sve rade (posebno jer je Matt Rosenberg u poslednjoj inkarnaciji Astonishing X-Men imao za njega sasvim iskupljujući narativni luk), ali Hellions je odličan u prikazivanju dinamike jednog sasvim nefunkcionalnog tima, sa karakterom Psylocke koji je sveden na stoičku utilitarnost gde ona najbolje i funkcioniše (a bez preteranih zaranjanja u samosažaljenje i melanholiju koje smo videli u Fallen Angels), razuzdanim Sinisterom i eksplozivnim odnosima u samoj terenskoj postavi gde se naši protagonisti i doslovno ubijaju međusobno pre nego što krene stvarno šoranje s neprijateljem.

No, svako ko je ubijen može biti izbijen, odnosno oživljen, pa Hellions može sasvim bez krivice da uživa u svojoj gritty komediji. Stephen Segovia koji je ovo nacrtao je još jedan iz sada već decenijske armije besmisleno talentovanih filipinskih crtača u američkom stripu, a koji je profesionalno počeo da radi već sa šesnaest godina. Sa tezgama za DC, Dynamite i Top Cow iza sebe, on je u Marvelu, sa ovim serijalom zablistao, stajući mi rame uz rame sa, recimo Pepeom Larrazom, Yıldırayjem Çınarom i Pereom Perezom kao neko ko potpuno kapira superherojštinu i X-Men, pružajući idealnu kombinaciju karakterizacije, humora i kinematske akcije.

Hellions je strip koji „Dirty Dozen“ koncept vrlo dobro razume i koristi u komične svrhe, ne zaboravljajući pritom dramu i karaktere. Vrlo lepo.

No, kad već pričamo o tome da svako ko je ubijen može biti od-ubijen, sledeći serijal, aktuelna verzija X-Factor, zapravo se bavi nekim osetljivim pitanjima vezanim za ovu ideju.

Da odmah bude jasno, ovo nije X-Factor naših dedova pa ni otaca – dakle, ovo nisu ni originalni X-Men, niti vladin mutantski tim, pa ni korporacijska mutantska predstava, ovde je generalno preuzeta ideja „kasnije“ forme X-Factor a koji su bili detektivska agencija sastavljena od bizarnih i često nekompatibilnih/ nefunkcionalnih članova, a što je istraživala slučajeve vezane za pre svega mutante koji su izgubili moći nakon događaja Decimation. No, članovi su sasvim novi i ovde nema ni Madroxa ni Rictora (koji tezgari preko puta u Excaliburu) ni Strong Guyja niti ikoga iz te postave.

Scenaristkinja Leah Williams mi nije bila sasvim po volji poslednji put kada sam je čitao u miniserijalu Gwenpool Strikes Back, ali kada piše X-Men ova je žena načelno veoma dobra i veoma me je obradovalo kada sam već sa prvim brojem novog X-Factor osetio hemiju među likovima i dobru energiju tima.

Koncepcijski, X-Factor se bavi jednim sasvim „prizemnim“ ali esencijalnim pitanjem vezanim za funkcionisanje nove mutantske nacije: kako se pristupa oživljavanju mutanata za koje se sumnja da su preminuli? Naime, uz činjenicu da rezurekcije moraju fizički da izvrše petoro posebnih mutanata koji rade puno radno vreme i padaju s nogu, te čak šesnaest miliona mutanata koje je Grant Morrison* ubio na Genoshi pre dvadeset godina u New X-Men i koji sad svi na listi za vaskrsavanje, pitanje kada će koji mutant biti oživljen nije samo stvar čekanja u redu već i jedne praktične gnoseološke dimenzije: da bi identitet jedinki bio očuvan, nije dopušteno klonirati još uvek žive mutante, ali sa nomadskim životom koje mnogi mutanti vode i brojnim mogućnostima da su, iako živi, van domašaja tehnologije i psioničkih moći na raspolaganju stanovnicima Krakoe, često je nemoguće reći je li mutant koga niko nije video mesec dana ili pola godine mrtav, na drugom kraju galaksije ili zarobljen i čami u nekom zatvoru gde ga homo-sapiens suprematisti muče i ispituju ne bi li saznali mutantske tajne.

*priznajte da ste nervozno čekali nejmdrop!

Tu onda nastupa X-Factor, predvođen Northstarom koji zapravo započinje ovaj strip bljeskom svesti da je njegova sestra-bliznakinja, Aurora, umrla. Northstar je ovde predstavljen kao vrlo zamršen, vrlo komplikovan lik, sklon impulsivnom ponašanju i povremeno prenagljenim odlukama što je vrlo dobra pozicija da se u njoj bude kada predvodite nešto što se zove X-Factor i Williamsova ovde samo malčice omažira Madroxa onako kako ga je u ovom stripu pisao Peter David. No, tim kojeg Northstar okuplja spontano i bez mnogo razmišljanja je fina kombinacija starih i novih likova gde imamo Prodigyja i Eye-Boyja, ali i Dakena sve nastale u ovom veku a onda i neke stare favorite poput Polaris i Rachel Summers (koja više ne koristi svoje ime Prestige, iako je upravo tako „potpisuju“ u galeriji na početku svake epizode, jer zašto bismo imali ikakvu konzistentnost u ovim stripovima?).

Ovo je naravno definicija ekipe nahvatane na bućkalo: Prodigy je svoje moći povratio tek posle vaskrsenja pa je željan da ih koristi, Eye-Boy je samo srećan da može da bude deo ikakvog tima, Polaris ovo radi da bi svom ocu, Magnetou pokazala da je samostalna i preduzimljiva, Daken, Wolverineov sin, i do nedavno praktično negativac, ovde dobija ulogu „disaster bisexual“ lika koji je u tim ušao pre svega jer želi da Auroru što pre ožive da bi mogao da je onda, jelte, sobali.

Prva epizoda X-Factor je brza, izrazito zabavna detektivska priča u kojoj tim uprkos činjenici da je jedva funkcionalan, razreši misteriju i dokaže da je Aurora ne samo mrtva već i ubijena, a što onda vodi do formalnog osnivanja agencije koja će sada uz blagoslov Tihog Saveta istraživati druge slične slučajeve. Naravno, već prvi sledeći slučaj ih vodi u Mojoversum i u bizarnu pustolovinu koja jako satirizuje reality televiziju i kulturu lajkovanja/ komentarisanja onlajn.

Leah Williams je ovde vrlo inspirisana i piše energičan strip natrpan karakternim momentima, brzim, suvim humorom, ali i tim nekim dubljim komentarima vezanim za našu, jelte, povijesnu zbiljnost. Mojoverse je star koncept ali ga ona vrlo prirodno prilagodi aktuelnom trenutku a susret sa Shatterstarom je i emotivan i nostalgičarima jedne posebne ere u istoriji X-Men će dosta značiti.

Crtač je ovde odlični Španac David Baldeon koji je već sarađivao sa Williamsovom na Gwenpool Strikes Back i njegov blago karikirani stil je vrlo primeren goofball komediji koja je ovde u osnovi tona stripa, sa savršenim adaptiranjem na scenario koji zahteva mnoge „televizične“ kadrove u ovoj priči. X-Factor je odlično krenuo i koristi likove koje uz dosta simpatija možemo nazvati „C“ postavom (i to tako da kažemo da su Summersova, Northstar, Polaris i Daken možda „B“ ranga, a Prodigy i Eye-Boy ima još  da rade da dosegnu „C“) da izgura dinamičan, komičan ali i emotivan narativ. Fino.

Završimo stripom koji se samo tangencijalno uklapa u Dawn of X. Naime, niti se radnja miniserijala Juggernaut dešava na ostrvu Krakoa niti je njegov protagonist, jelte, mutant… No, Cain Marco, rođeni  brat profesora Xaviera, ali rođen bez mutantskog gena, uvek je imao status pridruženog lika već preko te, jelte, rođačke veze a kako je ovo pisao Fabian Nicieza, veteran već verziran u pisanju ne-mutanata ali u mutantskim kontekstima (pričamo o jednom od ko-kreatora Deadpoola, n’est-ce pas?), ova petodelna priča se lepo uklapa uz Dawn of X, dajući jedan „spoljni“ pogled na mutantsko utočište, od strane nekoga kome ono nije dostupno iako bi mu, po mnogim osnovama, bilo potrebno.

(Odmah da kažemo da je to što se Juggernautu EKSPLICITNO kaže da ne može da traži utočište na mutantskom ostrvu PRVORAZREDNA svinjarija budući da smo već u X-Factor videli da Northstarov muž, Kyle, a koji je homo sapiens, zapravo živi na Krakoi.)

Nicieza Juggernauta ovde piše kao konfliktnog antiheroja, radije nego kao negativca kakav je nekada bio, dajući njegovom liku više dubine nego maltene ikada u istoriji ovog karaktera. Njegov Cain Marco je čovek svestan svojih brojnih nedela, ali i svestan da mu je život podelio lošu ruku a onda nastavio da ga maltretira u narednim deljenjima, neko ko nije sklon samosažaljenju ali jeste sklon refleksiji, ne očekujući da mu se prašta za počinjene zločine, ali radeći tiho, koliko je moguće da malo ispravi karmički balans i u svet donese malo dobra.

Zaplet se vrti oko mlade video-strimerke koja pored kompulzivne potrebe da stalno gleda u kameru na telefonu i svojoj publici prepričava šta se događa, ima i mutantsku supermoć da lokalizovano usporava protok vremena. Nažalost, zahvaljujući teškoj životnoj priči, ova tinejdžerka je društveno zapuštena i praktično na korak od pretvaranja u stvarnog kriminalca kada joj se put ukrsti sa Juggernautom koji tezgari za firmu Damage Control, uništavajući svojom fizičkom snagom građevinske objekte predviđene za rušenje, time stavljajući svoj jedini dubiozni talenat u službu kakvog-takvog društvenog dobra.

No, sudar sa mladom mutantkinjom koja poriče da to jeste i, kao i svi tinejdžeri, sve zna najbolje na svetu, stavlja ga na ozbiljna iskušenja gde će imati i uzbudljiv meč u šakanju sa samim Hulkom, susresti se sa nacistom Arnimom Zolom a koji rukovodi zatvorom za superzločince, pa na kraju nasrćući na sam sistem, sve u želji da svoju štićenicu nekako obezbedi i ubedi da potraži utočište na ostrvu kome on sam nema pristupa.

Nicieza bi ovakve stvari mogao da piše u snu, ipak se radi o vrhunski iskusnom scenaristi specijalizovanom za antiheroje, ali Juggernaut je urađen sa puno pažnje i ljubavi, besprekorno preplićući karakterne momente koji nam pokazuju protagonista u jednoj zrelijoj, višeslojnijoj formi (sa sve flešbekovima koji objašnjavaju kako je, ali i zašto, ponovo postao Juggernaut, nakon što je bio „oslobođen“), ali i postavljajući dobru diskusiju o tome kako društvo tretira ljude koji su skrenuli sa pravog puta iz razloga koji nisu uvek isljučivo njihova krivica i koliko im onda otežava povratak na taj put. Novi lik, D-Cel je tipični hiperaktivni tinejdžer, ali je napisana dobro i sa razumevanjem, da bude dobar kontrast jednom kontemplativnijem, odgovornijem Juggernautu. Naravno, do sledećeg Niciezinog rada u Marvelu niko je se neće setiti, ali da notiramo da lik ima potencijala.

Veliki deo izvrsnosti ovog u principu old school miniserijala otpada na fantastičan crtež. Ron Garney naprosto prevazilazi sebe iz godine u godinu i ako sam pre 15-16 godina, kad je radio Spajdermena, mislio da je sjajan, sada mu se bukvalno divim. Juggernaut je fantastična kombinacija suptilne atmosfere i sumanute akcije, jedan crtački spektakl koji uspeva da spoji zreliji ton sa potpuno over the top akcijanjem, a kolor koga daje izvrsni Matt Milla je trešnja na vrhu torte. Više ovakvih miniserijala koji ispituju „male“ likove i kutke šireg X-Men sveta bi nam vrlo godilo.

Za danas toliko. U sledećem javljanju sa X-Men ostrva pričamo o Cableu, S.W.O.R.D. i možda još nekom kratežu, a o X of Swords, krosoveru u kome učestvuju skoro svi serijali nabrojani u prethodnom i ovom tekstu posle toga. Neće biti lako, ali potrudiću se da sudim strogo ama pravično. Do tada X one out for Meho.