Pročitani stripovi: Sex

Pitanje „volite li seks“ deluje nedužno na prvi pogled, ali može vas dovesti u neprijatnu situaciju*. Joe Casey i Piotr Kowalski nam od proleća 2013. godine pružaju seks posebne vrste, naime stripovski seks, konkretno, tekući strip-serijal na Image Comicsu, naslovljen prosto Sex, i, evo, osam godina kasnije još uvek nisam siguran kako da odgovorim na pitanje iz prve rečenice.

*uzgred, korektan odgovor u svakoj prilici je „ako je svrha produženje vrste, ne vidim zašto da ne“

Joe Casey spada u strip-scenariste koji kod mene uvek imaju otvorenu kreditnu liniju što se tiče makar pažnje koju ću posvetiti svakom njihovom radu. Devedesetih je Casey zanat ispekao radeći za Marvel da bi prelaskom u Wildstorm pokazao da ga interesuju različite forme dekonstrukcije i analize standardnog superherojskog predloška, od špijunske fikcije u WildCATS, pa do praktično eksperimentalnog Automatiuc Kafka. Casey je deo Man of Action grupe osnovane od strane nekoliko strip-scenarista a koja je kreirala vrlo uspešne propertije poput Ben 10 ili Big Hero 6, a tokom poslednjih deceniju i po bio je vrlo aktivan u creator owned grani industrije, radeći mnogo različitih stripova za Image Comics. Da odmah bude jasno, nisu svi ti stripovi bili jednako dobri, ali kod Caseyja su čak i slabiji stripovi slabi na interesantan način, uz zanimljive ideje ili osoben pristup poznatoj materiji. S druge strane, Casey je tokom ovog perioda uradio i neka, biću slobodan da kažem, remek-dela, notabilno Gødland, superherojski EP i omaž Jacky Kirbyju (uz nezemaljskog Toma Sciolija na crtežu) koji i danas stoji kao jedan od njegovih najambicioznijih i najvišeslojnijih radova.

Sexu je Casey, reklo bi se, prišao sa sličnom ambicijom, ne u smislu direktnog omažiranja ijednog konkretnog autora, već u pogledu kreiranja jedne dugačke, kompleksne priče sa više slojeva, izraženom referencijalnošću ali i naglašenim autorskim pečatom. S druge strane, Sex je i nešto najbliže „čistom“ mejnstrim stripu što je Casey uradio dugo, dugo vremena.

Hoću da kažem, Caseyjev saborac i ko-kreator na ovom serijalu je urnebesno talentovani poljski crtač Piotr Kowalski. Kowalski je neko za koga imate ustisak da naprosto može da uradi bilo šta što zamisli i u njegovim biografijama se obično ističe da je jedan od vrlo malog broja poljskih crtača koji su jednako aktivni (i uspešni) i na američkom i na francuskom tržištu. Kowalski je „prvi Poljak koji je ikada crtao Hulka za Marvel“ i mada je danas Szymon Kudrasnski onaj Poljak na koga ćete prvo pomisliti kada vas pitaju za Marvel, to je prevashodno jer je Kowalski veliki deo svoje karijere poslednjih desetak godina proveo radeći Sex ali i masu Witchera, Dark Soulsova, Bloodbornea, Wolfensteina i drugog licenciranog rada za IDW, Titan, Dark Horse i druge izdavače.

Zajednički, Kowalski i Casey su kreirali strip naprosto stvoren da ljudi o njemu pišu uzbuđene blurbove i diskutuju na televiziji – ovo je u prvom redu  zapanjujuće izvanredno lep serijal sa crtežom i dizajnom koji prosto emaniraju „prestižni“ šarm i deluju kao nešto pravljeno za ljude koji gledaju „ozbiljne“ serije na HBO, a onda je u pitanju i narativ koji je definitivno „za odrasle“ sa mnogo, well, seksa, nasilja i „odraslih“ tema, a koji je ISTOVREMENO i neka vrsta dekonstrukcije klasične superherojštine.

Viđao sam, u prolazu, reakcije na Sex koje su ga nazivale post-superherojskim stripom, nekom vrstom odraslog Betmena, a pokojni ’n’ neprežaljeni Comics Alliance je posle prvog toma objavio oduševljen editorijal u kome je Sex nazvan najboljim stripom iz osamdesetih koji se trenutno objavljuje, poredeći ga sa American Flagg!, Dark Knight Returns i Watchmen. Da nisam ovako star i blaziran, već bi mi se od ove rečenice malo ukrutile bradavice.

Ali, da budemo fer, to je upravo nešto što biste očekivali kada bi vam Joe Casey rekao da piše strip koji treba da bude blizak mejnstrimu. Istesan na školi osamdesetih i istovremeno surovi profesionalac sa jakim zanatskim čulom, ali i prevratnik-eksperimentator koji voli „klasične“ stripove ali je u svakom trenutku spreman da ih izvrne naopačke, Casey nema reputaciju morisonovskog „esejiste“ ili fiffeovskog postmoderniste ali ako želite dekonstrukciju, kod njega ćete je masovno pronaći u više nego jednom stripu.

Sex je od izlaska pa do danas izbacio 39 brojeva, sakupljenih u šest kolekcija, osim što su pojedinačne sveske stale sa brojem 34 2016. godine da bi narednih pet brojeva bili izbačeni samo u formi šeste kolekcije 2019. godine uz najavu da je ovo novi format u kome će serijal izlaziti. Do sada nisam pisao o ovom stripu iz više razloga a jedan od njih je što sam se nadao da ćemo pre ili kasnije čuti najavu za nastavak serijala, odnosno narednu kolekciju, pogotovo jer su se stvari u poslednjih nekoliko brojeva usijale do beline. No, kako za sada niko o tome ni da zucne, odlučio sam da ipak napišem mali osvrt na Sex, jer se svakako radi o značajnom opusu iz protekle decenije i, makar po ambiciji i tehničkoj izvrsnosti, jednom od najvećih stripova koje je Casey do sada uradio.

Raščistimo odmah sa onim što vas najviše zanima: da, u ovom stripu ima puno seksa i, ne, on se niti bavi seksom niti ga na bilo koji smislen način ima u svom centru da bi zavredeo svoje ime. Upitan zašto se odlučio za baš „Sex“, kad se strip bavi mnogim drugim stvarima i žanrovski je ovo jedan moderan triler u korporacijsko-kriminalističkom(-postsuperherojskom) okruženju, Casey je bio prilično razoružavajuće iskren, objasnivši da je svestan da se bori na tržištu natrpanom dobrim stripovima, da je davanje naslova stripu u današnjim uslovima dosta kompleksan proces i da mu neka vrsta „trika“ kojim se privlači pažnja na serijal koji je višeslojan i kompleksan nije bila ispod časti.

Sex je, dakle, „velika priča“, a možda i nije nastao na taj način. Casey je generalno neko ko uvek ima nekoliko projekata u raznim stadijumima razvoja i Sex je u početku bio samo jedan od njih – ideja, pa realizacija, pa onda i svojevrsna snežna grudva koja je narastala kako se išlo dalje. Prvi brojevi su se odlično prodavali i dobili veoma dobre kritike i Casey naglašava da je pomalo i ironično da njegov možda do sada najkompleksniji strip ima tako jednostavan naslov.

Nominalno, ovo je priča o Simonu Cookeu, nasledniku, predsedniku i CEO-u velike američke korporacije koji je svoje dvadesete godine proveo u „buntovnoj fazi“, osim što je ovo američki strip pa je za njega ta buntovna faza umesto da šmrče koku, istražuje granice seksualnosti ili lovi ugrožene vrste po subsaharskoj Africi podrazumevala da je bio Betmen. Dobro, ne „Betmen“ Betmen, Cookeov superherojski alter ego se zvao Armored Saint* ali je sve u ovom stripu veoma jasno bazirano na Betmenu uz pažljiva izmicanja i varke telom da se izbegne reakcija Warnerovih advokata. Cooke je tokom svoje karijere zaštitnika Saturn Cityja (koji je, kao i Gotham, praktično Njujork sa isturpijanim serijskim brojem) koristio R&D odeljenje korporacije da sebi pravi pribor i opremu, imao je mlađeg, takoreći maloletnog sajdkika, ali i mudru ženu u „kontroli leta“ koja ga je daljinski navodila u akcijama, tu su, pored, dakle, Robina i Oraclea i likovi koji su jasne analogije za Cat Woman, Jokera i Ra’s al Ghula, ali notabilno za Sex je upravo da se ovo sve događa POSLE.

*setimo se da je Casey veliki ljubitelj metala

Sex nije superherojski strip i zapravo predstavlja Caseyjev pokušaj da uzme poznate pop-kulturne trope, vezane za superherojsku kulturu generalno i Betmena kao jednog od njenih najpoznatijih eksponenata partkularno, a onda ih dekinstruiše pišući strip koji je više inspirisan evropskim (tj. franko-belgijskim stripom) i francuskim novotalasnim filmom nego, jelte, samim Betmenom.

Ovo je toliko zanimljiv pristup da je sasvim jasno zašto su kritičari obasuli Sex takvim hvalospevima kada je počeo da izlazi. Sa godinama, i kako su nove epizode izlazile, Casey je podebljao linije različitih podzapleta, šireći sliku i dajući nam pored Cookea masu drugih likova sa kojima će čitalac provoditi jednako dugo vremena, i Sex je izrastao u jednu sagu za koju me, da budem iskren izuzetno čudi da do sada niko nije tresnuo pare na sto kako bi se napravio makar tritment za televizijsku seriju. Ovo je, u ovom trenutku, dakle posle 39 epizoda, narativ sa nekoliko upečatljivih likova sa različitih strana zakona i sa često egzotičnim istorijama, a koji su upleteni u jedan zajednički EP što se istovremeno bavi organizovanim kriminalom u savremenom megalopolisu, psihološkom vivisekcijom „bivšeg“ superheroja a danas nevoljnog CEO-a multinacionalne korporacije, ali i Rotšildima i njihovim planovima za budući razvoj ljudskog društva.

Zvuči primamljivo kad se ovako napiše, zar ne? Baš kao i seks kad ga gledate na ekranu!!! No, gore sam pomenuo da je jedan od razloga što do sada o Sexu nisam pisao to da ovo nije završen strip (Casey je i sam rekao da nema unapred pripremljen kraj i da će videti kuda ga inspiracija vodi kad bude došlo vreme da se završava), ali DRUGI, ne manje važan razlog je i taj da, evo, osam godina kasnije, ja nemam pojma o čemu se u ovom stripu ZAPRAVO radi.

Sex počinje kao psihološka analiza čoveka koji rešava da odraste i batali superherojštinu na koju je protraćio svoju ludu mladost (i silne pare porodične firme) i njegovo nevoljko preuzimanje dužnosti na čelu kompanije. Frikcija sa upravnim odborom i zaposlenima kojima je potrebno čvrsto vođstvo, ali i susreti sa nekadašnjim saradnicima i neprijateljima ali sada u civilstvu – sve je to zanimljivo kao predložak. No, radnja stripa je… pa, uglavnom onoliko zanimljiva koliko bi vam bio zanimljiv Betmen kada biste iz njega izbacili kostimirane jurnjave po krovovima i gotski nadrealizam a nadomestili ih sastancima upravnog odbora, brifinzima i beskrajnim diskusijama o prednostima i manama korporacijskog spajanja firmi.

Dobro, nisam sasvim fer, naravno da se malo šalim, ali i ne šalim se previše. Uz svu svoju naoko vrlo jasnu premisu – bivši superheroj „odrasta“, odbacuje romantične zablude da se društvena promena postiže time što udarate pesnicom sve kriminalce u dometu pesnice, hvata se u koštac sa pravom moći i pokušava da korporacijske resurse iskoristi za autentični boljitak – Sex se toliko malo njome istinski bavi da, evo, 39 epizoda kasnije, ja još uvek čekam da strip dobije svoj zaplet.

Jer, da bude jasno, kolekcija podzapleta nije zaplet i Sex na mestu gde treba da stoji centralni narativ kao da nema ništa. I nisam pametan zašto je to tako. Čitanje kolekcija jedne za drugom da osvežim sećanje pred pisanje ovog teksta je, nadao sam se, trebalo da otkrije jednu ipak povezujuću nit, jednu uopštavajuću metaforu koja pozicionira sve te sporedne likove i podzaplete oko skrivene ali postojeće srži ali, evo, posle prvih deset epizoda sam imao upravo taj utisak – da ne znam o čemu zapravo ovaj strip priča. I taj se utisak samo pojačao do kraja, sa nagomilavanjem sporednih zapleta.

Sad, mogli bismo da izigravamo nekakvog strip-forenzičara i analiziramo u kom je tačno trenutku Casey shvatio da je prestige TV ono gde se danas okreću stvarne pare pa mu je postalo važnije da ima upečatljive sporedne likove i nekakve njihove podzaplete nego da se bavi stvarnom temom stripa, ali, prvo, ja nisam ciničan čovek, drugo volim Caseyja, i treće, on je i sam naglasio da se tema ovde ne vidi tako lako na prvi pogled te da čitanje prve kolekcije daje jasniju sliku o tome o čemu je zaista ovaj strip nego što se to da videti iz njegovog prvog broja.

Ali, ne mogu ni da lažem u vezi sa svojim emocijama, Sex je strip koji me impresionira na svakom tehničkom nivou koji pogledam: dinamika naracije, psihologije protagonista, dijalozi, da ne pominjem taj neverovatni crtež Kowalskog (pominjem ga par pasusa ispod, naravno), sve to mu zaista daje jednu zrelost i taj osećaj „prestiža“ koji sugeriše da su poređenja sa Watchmen (ili Preacher, ili Y – The Last Man, koja su isto rado potezana) više nego opravdana, ali Sex je strip koji svoju centralnu premisu najveći deo vremena u potpunosti ignoriše i bavi se podzapletima od kojih je svaki mogao da bude strip za sebe. Ne radi se o tome da Sex nema svoju „osnovnu“ tezu, ima je – ’šta ako Betmen, ali „realan“’ – ali se on njome daleko premalo bavi do mere da posle osam godina i 39 epizoda glavni junak u početku predstavljen kao neko ko je socijalno malo nesnalažljiv jer je formativne godine proveo u kostimu i po krovovima, evoluira samo do tačke da je pustio bradu. Jej?

A opet, koju god da epizodu otvorim i pogledam crtež Kowalskog i način na koji Casey radi sa likovima, ne mogu a da ne pomislim „Možda je Sex samo izuzetno spor strip. Možda će se psihologija likova razvijati kroz još sto, možda stopedeset epizoda. Možda će se različiti podzapleti smisleno spojiti u nečemu što će nam odjednom pokazati veliku sliku! Imajmo vjere! Casey zna šta radi!“

I, naravno, možda i zna. No, u ovom trenutku, Sex je gomila interesantnih premisa koje se obrađuju zanatski vešto ali koje kao da ne vode nikuda ili, u najmanju ruku, kao da ne idu u istom smeru. Priča o „Robinu“ u ovom stripu je mogla da bude strip sam za sebe, o momku koji je zapravo bolji i primereniji urbanom viđilantizmu od korporaciskog trust-fund fićfirića što je umislio da je superheroj, a onda se zatekao u tako dubokom „coveru“ da više ne zna da li je viđilante koji glumi da je kriminalac ili kriminalac koji zaboravlja da je bio viđilante. Fak mi, pa ko to ne bi čitao? Casey i Kowalski nam ovde daju taj podzaplet i njegove veze sa glavnim zapletom su toliko tanke i agresivno nevažne da je zaista pitanje zašto nismo dobili TAJ strip umesto što je ovo podpriča u tuđoj priči.

Isto imamo i sa bivšom superzločinkom koja danas vodi skupi bordel/ eskort agenciju i čija je psihologija interesantna, i čiji se podzaplet zapravo najviše dotiče samog, jelte, „seksa“, njegovih transakcioih svojstava i pozicije u širem kontekstu industrije zabave usmerene na društvenu elitu. Ili, imamo čitav dodatni podzaplet o ratu bandi u Saturn Cityju a koji je baziran na nekoliko harizmatičnih zločinaca sa suprotstavljenim filozofijama i ideologijama i kojima Simon Cooke uopšte nije potreban da im uokvirava narativ.

Sam Cooke se u kasnijim epizodama upoznaje sa Rotšildima i ovo kao da je novi smer za koji se Casey u međuvremeno zainteresovao, kontemplirajući o „svetskoj vladi“ i eliti koja će je formirati. Ponovo, možda sve to na kraju bude spojeno u jedinstven narativ na način koji će opravdati taj odlazak u ekstremnu širinu i godine tokom kojih zaplet kao da stoji u mestu. A možda i ne bude. Na ovom mestu skoro da želim da neko najavi da se sprema televizijska serija po Sexu jer to možda natera Caseyja da se trgne i smisli šta je zaista centralna ideja njegovog stripa. No, u ovom trenutku Sex ima te negativne elemente moderne televizije – preraspričanost, preveliki akcenat na sporednim likovima i zapletima koji nemaju dovoljno konsekvenci za glavni zaplet – a da ne okreće pare koje bi okretao da je na televiziji. Bedak.

I kad već kritikujem, vredi napraviti i opservaciju vezanu za sam, jelte, seks-sadržaj ovog stripa. Mislim, jasno, kada serijal nazovete „Sex“ kako bi bio vidljiv i instant-prepoznatljiv na tržištu, svesni ste da će ga distributeri tretirati kao pornografiju bez obzira šta je zapravo unutra, pa je onda rezonski da nemate mnogo kočnica u pogledu prikazivanja eksplictne erotike (i, dobro, pornografije), pogotovo jer će vam to doneti par poena kod publike koja ovakve sadržaje izjednačava sa idejom da je ovo sadržaj za odrasle. I, da bude sasvim jasno, ja nisam čovek koji će okrenuti glavu od prizora kopulacije, raznih, jelte, fetiša, pa ni od prikaza seksualnog nasilja u umetničkom radu, ali Sex na više od jednog mesta pada ispod razine koju bih smatrao umetnički opravdanom. Casey je sam eksplicitno rekao da je on „neko ko ume da uzme prostotu i iskoristi je za plemenite ciljeve“, ali Sex na mnogo mesta naprosto rabi seksualno nasilje koje nema kritičku ambiciju niti ikakav drugi vidljivi „plemeniti cilj“. Ovde se više puta ponavljaju scene silovanja tokom kojih ovaj ili onaj kriminalni bos drži monolog kako bi se pokazalo o kakvim, eto, psihopatama se u ovom stripu radi, više puta gledamo visoko rangirane kriminalce kako dobijaju oralni seks od prostitutki dok sa saradnicima raspravljaju o strategiji i poslu, jedan od njih praktično uzgredno ubija prostitutku metkom u potiljak u trenutku seksualnog vrhunca ne prekidajući svoj poslovni razgovor, a jedan od podzapleta tiče se grupe prostitutki ubijenih od strane korporativnog obezbeđenja jer su pokušale da odbrane koleginicu koju je napala mušterija i strip ovo tretira kao zanimljiv, ekscentričan deo podzapleta o pregovorima između dve korporacije bez imalo empatije koju bi iko, uključujući glavnog junaka, iskazao za ove žene. Naravno, možda su vaša čula za, jelte, senzitzivnost na ovakve stvari baždarena drugačije nego meni – al činilo mi se da vredi da se pomene.

No, pre nego što se raziđemo, svakako moram da kažem reč-dve o Kowalskom čiji je crtež, rekao sam već, skoro pa preterano dobar. Kowalski je kao da ste uzeli Williama Vancea, Mila Manaru i Waltera Simonsona i zaheftali ih jednog za drugog a onda ih prikucali za tablu i hranili i pojili svim najskupljim što imate kako bi pružili svoju najbolju partiju. Prosto ne znam da li je ovde bolje pripovedanje, likovi (mislim, ta erotičnost, jelte, žena, ali i muškaraca, ta akcija, ta čulnost) ili ambijent, sa zaista gotovo savršenim spojem evropske „realističnosti“ zrelog stripa za odrasle i američke žanrovske dinamičnosti. Kowalski ne koristi digitalnu tehnologiju i njegov je rad na stripovima decidno old school, sa sve hamerom, olovkom i tušem, ali rezultat ovoga je da strip, ma koliko bio blizak prestige TV-u zapravo obdaren jednom autentičnom toplinom i taktilnošću kakvu ne možete „odglumiti“. Razume se, kolor Brada Simpsona radi veliki deo posla a letering Russa Wootona je ovde posebno upečatljv ne samo zahvaljujući izboru fontova i dizajnu titlova i oblačića već i korišćenjem kolornih naglasaka na pojedinim rečima. Da budem iskren, meni ovo više odvlači pažnju nego što čini čitanje imerzivnijim, ali s druge strane, podvlači Wootonovo prisustvo u stripu i teško je ne primetiti koliko je njegovo majstorstvo.

Sex je, dakle, jedan vrlo čudan strip – serijal koji nastavlja da impresionira i posle toliko vremena, ali i da nosi nezanemarljivu količinu frustracije sa sobom. No, opšti kvalitet je svakako takav da ću sve što ubuduće izađe pročitati sa velikim zanimanjem. Kako rekoh gore, Casey je interesantan i u svojim slabijim stripovima, a Sex je najambiciozniji projekat koji je do sada preuzeo i uspeva da ostane interesantan i pored svih kritika koje sam mu uputio. Comixology vam nudi Seks na prodaju ovde.

Jazz Nedeljom: Zeena Parkins, Mette Rasmussen, Ryan Sawyer: Glass Triangle

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Za ovu nedelju bacićemo se u pravcu čiste, klasične slobodne improvizacije koja, da bismo održali formu, deo svojih korena bez ikakve sumnje duguje džezu. Na primer, jedan od instrumenata koji se ovde čuju je alt-saksofon i mada ćete čuti manje bluz-skala i prepoznatljivog svingovanja nego na nekoj „normalnoj“ ploči, saksofonistkinja Mette Rasmussen bez sumnje je utemeljena u free jazz tradiciji, možda najpre u onoj evropskoj, sa Peterom Brotzmannom na čelu. Što i nije neko čudo, s obzirom da je gospođa Rasmussen Dankinja koja trenutno operiše u Norveškoj ali je snimala sa raznim muzičarima, uključujući Amerikance kao što su Alan Silva i Chris Corsano. Album o kome danas pričamo je, takođe, snimljen sa Amerikancima a daleko najpoznatije ime na njemu je Zeena Parkins, avangardna harfistkinja i jedno od najdražih imena klasične njujorške free improv scene. Treći muzičar je bubnjar Ryan  Sawyer, rođeni Teksašanin ali danas i sam stanovnik Njujorka koji je tokom decenija ipak ostao mesto što se poistovećuje sa free jazzom i pogotovo free improv muzikom više nego maltene ijedno drugo na svetu.

Album Glass Triangle izašao je pre malo manje od dva meseca i prilika da ponovo čujem Parkinsovu, ovog puta sa nešto mlađim muzičarima (rasmussenova je 1988. godište, Sawyer 1975.) podsetila me je koliko volim njen eklektični, eksperimentalni pa i ikonoklastični stil, a rad sa adekvatnim sparing-partnerima gotovo uvek garantuje muziku koja širi granice uma i razveseljava duh. Parkinsova se u Njujork iz rodnog Detroita doselila polovinom osamdesetih i tamo sarađivala sa kremom avangardne i improv scene okupljene oko kluba Knitting Factory, uključujući takve teškaše kao što su John Zorn, Bobby Previte, Anthony Braxton… No, njene saradnje sa drugim „električnom“ muzičarima kao što su free gitaristi Nels Cline, Lee Ranaldo ili Elliott Sharp su, čini mi se, bile vrlo bitne sa proširivanje jezika i interesovanja te klasične improv scene koja je bila utemeljena prevashodno u džezu i ne nužno zainteresovana za amplifikovanu muziku i električne – kasnije digitalne – efekte. Album Psycho–Acoustic iz 1994. godine gde ona i Sharp bacaju jedno drugom gotovo neprepoznatljive zvuke izvučene iz amplifikovanih i filtriranih električnih gitara i harfi je i danas jedna od meni najomiljenijih free improv ploča ikad.

Naravno, Parkinsova ima klasično obrazovanje – teško da iko harfu uzme da svira da bi tezgario u kafani na ćošku – i danas je ona stipendista Gugenhajm fondacije i profesor na Mills koledžu u Oklendu, ali upravo je njena eksperimentatorska glad i potraga za novim zvukom, novom paletom zvuka i tehnika, kroz amplifikaciju i korišćenje progresivno sve više efekata ono čime je izborila svoje mesto – i osobeni umetnički identitet – na njujorškoj a zatim i svetskoj improv sceni. Ovo joj je donelo i prepoznatljivost izvan avangardnog geta, pa je Parkinsova imala i neke praktično mejnstrim kolaboracije, gostujući na albumima Yoko Ono, Bjork ili Hole. Naravno, radila je i sa likovima kao što su bili Tom Cora i Fred Frith, notabilno u sastavu Skeleton Krew koji je spajao improvizaciju i avangardni rok…

Sve u svemu, lepo je videti Parkinsovu kako i posle tri i po decenije improvizovanja i CV-a sa kojim bi svako bio srećan da se penzioniše i dalje ne samo ima entuzijazma za free improv susrete sa mlađim muzičarima već i da pruža izuzetno dinamičan, zabavan program u njima.

Glass Triangle je snimljen negde u leto 2019. godine i neka je vrsta proširenja saradnje dve žene koja je začeta svirkom na festivalu Counterflows u Glazgovu od pre pet godina. Pojačane za bubnjara, eksplozivnog ali pažljivog Sawyera (ovde priča o tome da je kao klinac želeo samo da svira što brže i glasnije može a da se danas trudi da svira sporije i sa osećajem), ove improvizatorke pružaju nam program urnebesne svirke, prepune sitnih detalja ali i jasne grupne improvizacije koja ima smer, zaokružen duh i formu u svakoj kompoziciji.

Hoću reći, ovo je najbliže studijskom albumu što ćete dobiti u improv muzici: performans snimljen u pravom studiju, sa dovoljno vremena u toku dana da se stane, porazgovara, odmori, pa vrati natrag u sobu za snimanje. Ogroman broj improv ploča su samo snimci koncerata, neprekinutih izvedbi od 40 minuta, ponekada – nikako i uvek – razdeljenih na distinktne kompozicije i mada mnogi to smatraju samom suštinom free improv etike i estetike – „čista“ in situ svirka, nikakvi dogovori, samo spontanost na licu mesta – Glass Triangle podseća kako dobro može da zvuči kada imate vremena da muziku editujete, da promenite setap svoje opreme ili mikrofona u sobi ili samo da popijete vodu između dva komada. U tom smislu, ovo je album zbilja moćnih, eksplozivnih improvizacija, ali koji pleni svojom brzinom, gustinom, energijom sabijenom u jedinicu vremena i nema praznih hodova i traženja. Opet, ovo nisu unapred pripremane kompozicije i u njima nema tema i njihovih razrada osim onih koje se spontano kreiraju, na licu mesta. Begiunners, begges, beattle, belt, believers,a koja album otvara, recimo, odmah ide nogom u mošnice, sa Rasmussenovom koja para nebo visokim tonovima i dubokim, brotzmannovskim eksploracijama teksture, a ispod koje Sawyer prosipa kišu sačme po svojim bubnjevima, pazeći da ne zagluši kolege volumenom, dok Parkinsova izvlači praktično „rifove“ na svojoj harfi. Rasmussenova ovde svira i neke klasične džez linije, ali sabijene u mikrometarski prostor, dok se Parkinsova gađa laserskim zracima pa ulazi u hromatske skale, puštajući distorziju da radi veliki deo posla. A to je samo početak!

Nat Bygone, just biggone je mirniji, atmosferičniji komad sa Sawyerom koji pokazuje kakve sve egzotične udarajke ima u svom koferu i sa Parkinsovom koja plete disonantnu ali toplu mrežu zvukova (što se zatim utapaju sami u sebe zahvaljujući korišćenju jakih gate efekata) preko koje će Rasmussenova zasvirati slobodnije i – skoro – nežnije. Trinaestominutna Flod of Trees ima pomalo free jazz senzibilitet, makar utoliko što Sawayer ovde svira poliritmički i brzo a saksofonistkinja preko solira kao da su u „normalnom“ bendu ali Parkinsova je i ovde divlja karta sa gomilama kinematskih efekata koji potpuno rekontekstualizuju taj džez „osećaj“ ove kompozicije. The crystal chain letters je, sa svoje strane, drugi pogled na free jazz, sa avetinjskim uvodom ali zatim i freakout razradom gde Rasmussenova ponovo dobija priliku da proradi skale i da malo bluz tona celoj priči. Merlin and the Gleam je skoro pa jazz-metal sa atraktivnim, superbrzim jurnjavama po skalama na saksofonu, ali i Parkinsovom koja ozbiljno distorzira svoj instrument i pruža tešku, nabasovanu podlogu za Sawyerovo obrušavanje iz visine preko koga Rasmussenova neustrašivo solira. U ovakvim trenucima se uvek zapitam kako posle da se vratim „normalnoj“ muzici koja nema ovu vrstu brzine misli i potpuni prezir za bezbednost na drumu u svojoj srži. Mislim, sedam i po minuta ovakvog cepanja – od toga čovek može malo da se izgubi u uživanju.

Konačno, Melts into Surface je adekvatna koda sa još malo užurbane, dinamične svirke ali ovog puta nešto naklonjenije atmosferi i hermetičnoj a opet prijateljskoj paleti boja. Glass Triangle je fantastična ploča za ljubitelje improv-zvuka, snimljena kvalitetno i miksovana sa razumevanjem tako da slušalac dobije utisak da je u istoj prostoriji sa izvođačima a da se opet eksperimentalna, apstraktna priroda zvuka ne izgubi, dajući vašem trećem oku puno zanimljivih prizora da njima luta. Velika Zeena Parkins je velika, ispostavlja se, i jer ume da izabere izuzetne saradnike a onda iz njih izvuče ono najbolje. Glass Triangle je melem za moju ranjenu (dobro, ne baš MNOGO ranjenu) dušu i pravi užitak za slušanje:

https://relativepitchrecords.bandcamp.com/album/glass-triangle

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 17-04-2021

Well, jasno je da je ove nedelje najvažnije izdanje novi album Cheap Trick. Šalim se, novi album Cannibal Corpse, ali da bismo se do njega probili, valja čuti mnogo drugog, iznenađujuće interesantnog metala (i ovde se šalim, pa niste glupi, skrolujte do kraja ako ste nestrpljivi).

Blek metal za početak!!!! Finski Malum (a ne Maloum, zlobnici!!!) su bili vrlo dobri i na prošlom albumu, a novi, pompezno nazvan Devil’s Creation donosi odličan, drusan blek metal koji spaja melodičnost sa sirovošću i žestinom na ugodan način. Podugačke pesme na ovom albumu sve zvuče kao praktično himne i borbeni marševi, upečatljivih, melodičnih tema i demonskog, vrištećeg vokala. Malum zvuče podjednako zlo i zavodljivo i u bržim i u sporijim pesmama i ako Đavo zaista pravi ovako solidnu muziku možda on i nije tako loš ortak:

https://malumfin.bandcamp.com/album/devils-creation

Belgijsko- špansko-nizozemski Saille su mi bili vrlo zabavni na svom petom albumu, V. Ovo je nominalno simfonijski blek metal ali, zapravo, radi se o samo malo kompleksnije napisanom blek metalu koji se ne loži preterano na orkestracije (mada voli klavir i sve te stvari) i ide uglavnom jako brzim tempom. Štaviše, prva asocijacija dok sam ovo slušao mi je bio skandinavski blek metal najbrže provinijencije (tipa Marduk ili Nordjevel) i kombinacija takvog čukanja sa melodičnijium, epskijim zvukom mi je na kraju veoma lepo legla:

https://saille.bandcamp.com/album/v

Argentinci Crow Dominions RAZBIJAJU na prvom albumu, Emerging Holocaust. Ovaj duo je pesme prikupljao i pripremao poslednjih deset godina pa je album em ubedljiv em raznovrstan u onome što nudi, kombinujući brz, agresivan, razbijački blek metal sa epskijim, teatralnijim aranžmanima u kojima ima puno orkestracija i simfonijskih momenata. Produkcija sasvim solidna, vrlo prijatno iznenađenje:

https://crowdominions.bandcamp.com/album/emerging-holocaust

Dopadljiv finski blek metal na albumu Deity Embers pretpostaviću jednočlanog Kirottu. Ovo je vrlo dobro producirano i sa dosta te neke epske atmosfere a da opet zvuči dovoljno svedeno i fokusirano za moj ukus. Kirottu voli dugačke deonice u kojima se tema lagano razvija preko skale, ali se ne gubi u nepotrebnim ukrasima pa muzika zvuči svečano i ozbiljno:

Nemam pojma kako se izgovara ime benda Angrrsth, pa ni njihovog debi albuma, Donikąd, ali ovo je još jedan sjajan primer za kvalitet i zdravlje poljske blek metal scene. Kako već od Poljaka i očekujete, ovo je raskošno odsviran, dobro produciran opus, melodične a oštre i žestoke muzike gde su aranžmani prirodno kompleksni i duboki a bend se drži jedne zrele estetike i, ne manje važno, Poljskog jezika u tekstovima. Jako kvalitetno, jako dobro, ne propustiti:

https://angrrsth.bandcamp.com/album/donik-d-full-lenght-album

Ali Poljaci apsolutno haraju, pa tako ove nedelje dobijamo i treći album postave Sznur koji je isto odličan. Dom Człowieka je moderan poljski blek metal, sa dužim, složenijim aranžmanima i jednakim količinama atmosfere i surove, znojave svirke. Naravno, Sznur uz sve imaju i dobar zvuk i profi miks pa je ovo još jedna nezaobilazna ploča iz države koja suvereno vlada blek metalom u Evropi:

https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/dom-cz-owieka

Gate Master i Reign su dva britanska blek metal projekta što su udružila snage za split EP i ovo je iznenađujuće zanimljivo i kvalitetno. Mislim, u suštini oba benda sviraju siroviji blek metal ali sa neočekivano puno nijansi i osećaja za kompozicije i atmosfere. Produkcija takođe vrlo pristojna. Zaveli me bez najave a vi platite koliko poželite:

https://gatemaster.bandcamp.com/album/gate-master-reign-split

https://thetruereign.bandcamp.com/album/gate-master-reign-split

Jermenski Ildaruni započinju svoj debi album, Beyond Unseen Gateways introm koji traje više od tri i po minuta i mada je to u principu neoprostivo, njihov paganski blek metal je u velikoj meri baziran na foklornim motivima pa se ova kompozicija i koristi da to dovede u prvi plan. Dobro. Kad bend zasvira „zaistinski“, to je i dalje melodična, vrlo narodnjačka muzika sa klavijaturama, frulicama i gajdama na strateški odabranim mestima, da sve zazvuči bogatije i zanimljivije. Album je svakako interesantan, sa mnogo cheesy elemenata ali u principu dobrom svirkom i upečatljivim temama. Produkcijski ovo nije rđavo, mada mu, naravno, fali malo dinamike, ali to je valjda normalno u 2021 godini.

https://ildaruniblacklion.bandcamp.com/album/beyond-unseen-gateways

Prošli album Montrealskih Spectral Wound mi je bio okej, pa sam i novi poslušao sa zanimanjem. A Diabolical Thirst je vrlo dobro odsviran, naravno, i ovde se sada čuje i to da bend razmišlja o sekvenciranju ploče, aranžirajući pesme da imaju distinktne identitete i da muzika ima dinamiku i nekakav narativ tokom trajanja albuma. Što je vrlo dobro, s obzirom da sam zvuk dinamiku gotovo nema. Lepe su ovo pesme, sa puno melodičnih tema odrađenih žestoko, pržački, u visokom tempu i meni je teško da povremeno ne opsujem i kažem da momci mnogo dobro sviraju, ali taj zvuk, tako napucan, zaravnjen i betoniran znači i da je meni vrlo teško da odsedim do kraja albuma u jednom cugu. Možda se jednom trend preokrene i svi ovi bendovi krenu da izbacuju full dynamic range remastere svojih ploča, ali do tada, za Spectral Wound vredi uložiti napor. Odlični su:

https://spectralwound.bandcamp.com/album/a-diabolic-thirst

Stoner! A prvi na redu je vrlo talentovani multiinstrumentalista Zac Crye čiji debi album, All the Same vozi u sporijoj traci i donosi pet pesama vrlo prijatnog psihodeličnog heavy blues zvuka. Rye nije jednako idealan na svakom instrumentu – pevanje mu je najslabije – ali je vrlo nadaren za pisanje prirodnih, klasičnih hard rok komada koji su i solidno snimljeni na ovoj ploči. Uostalom, možete slušati ovo ili novu Gretu Van Fleet koja je upravo izašla, a vi vidite šta je časnije. Valjan početak:

https://zaccrye.bandcamp.com/album/all-the-same

Argentinci Sahara sviraju prljav, vrlo garažni ali i vrlo šarmantan psihodelični teži rok. Ovo je muzika koja nastaje u podrumima ali iz njih izlazi kompletno formirana, dakle, i sa zvukom i sa pesmama, temama, tekstovima, melodijama i refrenima, kao jedan lepo zaokružen paket od koga sirovija produkcija ne treba da nas odbije. Kaseta The Curse je snimljena uživo i predstavlja bend u vrlo dobrom svetlu:

https://saharadoom.bandcamp.com/album/the-curse

Os Três Odiados su bukvalno tri lika iz Brazila koja sviraju gruvi instrumentalni psihodelični stoner rok. I mislim, skoro da ništa ne treba dalje ni da se priča. Znamo se. No, čisto u tehničkom smislu, Sobriedade Mórbida je EP sa pet pesama odličnih rifova i meljućeg basa i jedina zamerka ide na (digitalni?) bubanj koji ne zvuči dovoljno „živo“ i dinamično za moj ukus, ali dobro, i ja sam picajzla. Gitare su zato vrlo dobre i Os Três Odiados za samo dva dolara pružaju  puno sreće i hipnoze:

https://os3odiados.bandcamp.com/album/sobriedade-m-rbida-ep

Vrlo mi je prijao EP GLöD istoimenog švedskog benda koji, sa svoje četiri pesme donosi gotovo sve što je čoveku potrebno od teškog psihodeličnog roka. Ovde imate jake rifove, masne, fazirane gitare, jednostavne a efektne solaže, gruv i samo malo metalskog cheesa. Pritom, Šveđani ovo daju za onoliko para koliko sami ponudite (ladno, jebiga, al standard) i GLöD je apsolutno nezaobilazan biser teškog roka za ovu nedelju:

https://glod.bandcamp.com/album/gl-d

Španski Gangrened imaju album mračnog sludge-doom zvuka pod nazivom Deadly Algorithm. Malčice me ovde odbija što sve zvuči kao da je snimljeno u nekakvom metalnom rezervoaru sa mnogo prostora i jeke, ali Gangrened sviraju dobro, čak i malo psihodelično, nudeći dosta materijala za kontemplaciju dok tresete glavom i tapkate nogom. Lepo:

https://odiosonoro.bandcamp.com/album/gangrened-deadly-algorithm

Njemački bendovi Hellamor i Red Stone Chapel imaju odličan split album, Major League Heavy​-​Rock Ovo je zaista heavy rock, sa dosta bluza u svojoj osnovi, ali nije retro, i oba benda su vrlo svesna svega što se u hard roku i metalu dešavalo poslednjih pedeset godina pa njihova muzika ima savremenu oštrinu uz taj klasični, rokerski etitjud. Plus, produkcija je topla, ne prenapucana kako se to često danas čuje i ovo je kolekcija vrlo prijatnih rok pesama za svačije uši:

https://godownrecords.bandcamp.com/album/major-league-heavy-rock

Gora Mama iz Švajcarske sebe nazivaju tribalnim stoner rok bendom i istoimeni EP je sasvim prijatno slušalačko iskustvo iako ja tu ne čujem sad nešto mnogo tribalnog zvuka. No, Gora Mama vole pesme koje drže isti ritam, dinamiku i ponavljaju jednu istu temu mnogo puta pa se da govoriti o izvesnoj ritualnoj dimenziji njihove muzike. Iako je ovo pre svega dobro produciran, zdravo zvučeći teški rok sa ženskim vokalom, gruv koji Gora Mama vrte odlazi i u psihodelične širine pa urgiram da se album čuje jer ovo nije tek još jedan stoner sastav:

https://goramama.bandcamp.com/album/gora-mama

LáGoon su iz Portlenda i, kao i zabrinjavajuća količina bendova iz Portlenda, odlični su i to na neki svoj, osoben način. Album Skullactic Visions nudi teške rifove i opojne stonerske atmosfere, ali uz interesantnu dimenziju noise rock ekscentričnosti preko svega toga. Treba se malčice navići na neobično pevanje preko žestoke stoner svirke, ali generalno bend pruža jak rokerski program, težinu i moć:

https://lagoonpdx.bandcamp.com/album/skullactic-visions

Teksašani White Powder nude vrlo umiljatu kombinaciju psihodeličnog roka (al onako, osunčanog) i post roka na svom prvom albumu, Blue Dream. Ovo je kolekcija instrumentanih, hipnotičkih komada sa lepim raspoloženjem i pozitivnom dispozicijom, kao stvorena za prolećne dane:

https://whitepowder.bandcamp.com/album/blue-dream

Znam da kad se bend zove Krave to deluje kao nekakva šumadijska pank-rok zajevancija, ali treba razmišljati internacionalno i radi se o bendu iz Brizbejna u Australiji, a EP Self Exposure je nekakav moderniji heavy rock/ televizijski metal koji bi zvučao relativno sveže u 2002. godini. E, sad, niti to danas zvuči naročito inovativno niti je to muzika po mom ukusu, ali su Krave tehnički korektni i dobro producirani pa uz kvalitetnu pevačicu zavređuju pažnju ako vam je ovakva muzika u principu zanimljiva:

https://krave1.bandcamp.com/album/self-exposure-ep

Bence Ambrus iz Lemurian Folk Songs ima album prelepih prolećnih meditacija na gitari i bendžu nazvan Gardenside Ambient Sessions I i ovo je snimljeno „u bašti“ pa se čuju ptice, živina, čak i jedno kuče (a čuje se i Krisztina iz LFS, koja dodaje klavijature i samo malo glasa). Ambrus je sjajan gitarista i njegovi džemovi su izrazito prijatni za uho i duh i mogu se slušati praktično beskrajno. Kao i kod svih drugih Psychedelic Source Records izdanja, cenu određujete sami, pa odredite pravično:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/gardenside-ambient-sessions-i

Irski Soothsayer su mi se dopali pre par nedelja na živom albumu Live in Malta, a sada imam zadovoljstvo da prijavim da im je i prvi studijski album, Echoes of the Earth, vrlo prijatan za slušanje. Mislim, „prijatan“, ako volite, mučni, napeti sludge-doom zvuk koji, moram da priznam, mene malo asocira čak i na Godflesh i slične bendove sa kraja osamdesetih. Hoću reći, ovaj sludge metal ima u sebi malo postpanka i njegova se melodična emotivnost lepo uklapa sa brutalnim rifovima i veoma teškim zvukom Soothsayera. Dugake pesme, spora, mrveća muzika, ali i solidno dinamičan mastering – Soothsayer imaju prvenac kojim mogu da budu vrlo zadovoljni:

https://soothsayer.bandcamp.com/album/echoes-of-the-earth-atmospheric-doom-sludge-metal

Brazilski power trio The Dharmas nudi dve masne pesme noise rock/ heavy rock kombinacije na EP-ju Epilepsia​/​1000Miles. Epilepsia je kraća pesma, nešto brža i, jelte, „hitoidnija“, dok je 1000Miles više spora stonerska meditacija. Obe su dobre. Sirovo i ljudski.

https://thedharmas.bandcamp.com/album/epilepsia-1000miles

Nažalost, Swamp Records nisu svoju kompilaciju Swamp Sabbath – The Swamp Records Tribute to Black Sabbath okačili na Bandcamp, ali nadajmo se da hoće jer ovo je divna kolekcija pesama koju svira divna kolekcija bendova. Mislim, Froglord koji svira Into the Void? Miruj srce ludo!!!!!! CIA Hippie Mind Control KASAPE Die Young? Zašto da ne! U svakom slučaju, ovde imate neke od najboljih heavy rock i metal pesama odsviranih sa puno srca i duše. Dos Brujos koji Hole in the Sky pretvaraju u Jam in the Sky je, čini mi se dobar sažetak duha ove kompilacije. Poslušati:

Šveđani Left Hand Solution nam donose još svog prijatnog doom rocka na EP-ju Dead of Winter. Ne znam ima li smisla da se ovako naslovljeno izdanje pojavljuje baš u proleće, ali dobro, to su sitne zamerke a muzika je dobra. Left Hand Solution su bliži gotskom doom metalu nego što ja volim, no, kome to ne smeta, ovih šest pesama su lepe, himnične, melodične, sa dosta emocija, ukusno ubačenih folk motiva i dinamičkim rasponom koji je prijatno čuti. Dobra produkcija i uobičajeno prijatno pevanje Mariane Holmberg zaokružuju paket pa ako ste od onih što vole, probajte:

https://lefthandsolution.bandcamp.com/album/dead-of-winter

Sedmi album španjolskih doom-death metalaca Graveyard of Souls nije po mom ukusu ali nije da bi ova melodična, svečana dooim muzika ikada i mogla to da bude. No, bend svakako zna šta voli i to što voli dobro i izvodi pa je Infinity Equal Zero primereno ubedljiva kombinacija raspevanih sintisajzera, odjekujućih gitarskih tema i grubog vokala. Ko voli Paradise Lost ali da je malo sirovije, zna šta treba da radi:

https://graveyardofsouls.bandcamp.com/album/infinity-equal-zero

Al zato je italijanski Shamael ozbiljno spor i težak funeral doom metal samo za najizmučenije među nama. Raffaele Galasso iz Gardenije je na EP-ju Melancholie der Engel (na Bandcamp stranici pogrešno piše „Engels“) odsvirao sve instrumente i napravio u četiri pesme više od četrdeset minuta svečane ali i hermetične muzike koja ne probija neke nove granice u funeral doom žanru ali će verovatno lepo poslužiti da se uz nju drema ljudima koji vole da budu tužni na taj neki dostojanstven ali i cheesy način:

https://shamael1.bandcamp.com/album/melancholie-der-engels

Kanadski Witchrot ima prvi album, Hollow i to je osam pesama teškog, distorziranog psihodeličnog roka kakav može da bude i lekovit ako ste bolesni. Svirka je hipnotička i izaziva halucinacije, sa masivnim rifovima i višeslojnim temama, ali pevanje klavijaturistinje Lee Alyssandre Reto je verovatno najupečatljiviji element jer ova žena ume od gotovo somnabulnog mumlanja da se lansira pravo u orbitu moćnim, autoritativnim vokalom. Apokaliptično!!!!

https://witchrot.bandcamp.com/album/hollow

Odličan stoner-doom stiže nam iz Švajcarske ljubaznošću trija Mystic Sons. Njihov drugi album, Curses And Spells ima sve što jedna ovakva ploča treba da nudi: spor, valjajući tempo, hipnotičke pasaže svirane bez mnogo distorzije i buke, pa onda rifčine ko kuća i krljanje ali i melodično, upečatljivo i karakterno pevanje. Najvažnije od svega, pesme su dobro napisane i ovo nisu samo bluz-džemovi već spontano zvučeće ali promišljeno aranžirane rokenrol himne. Sjajno:

https://mysticsons.bandcamp.com/album/curses-and-spells

Beloruski Trollward je instrumentalni polka-folk-metal bend. Što deluje kao nekakva pošalica, ali su tri pesme na demou Humppa​-​Troll Metal sasvim pristojne uzevši u ibzir da su snimane na, verovatno, kućnoj opremi. Kombinacija brzog tempa, razigrane harmonike i dobrih gitara ovde vrlo lepo leži i ovaj EP je dovoljan da čoveka zainteresuje i ubaci ga u maštarije šta bi bilo da ovaj bend ima samo malo više resursa na raspolaganju:

https://metalgemsrecords.bandcamp.com/album/humppa-troll-metal

Italijanski death’n’roll bend Carcharodon ima novu kolekciju živih snimaka. Late Night Cockfights : Bootlegs and Rarities sastoji se od materijala prikupljenog tokom godina, počev od 2006. i mada Carcharodon nsu meni nešto superomiljeni, ovo je karakterna i šarmantna kompilacija teškog, vozačkog roka koju vredi poslušati:

https://carcharodon.bandcamp.com/album/late-night-cockfights-bootlegs-and-rarities

Brazilci Scumbag imaju šarmantan EP karakternog thrash metala sa dosta pank i heavy metal elemenata. Return Ritual, pt. 1 nije puki sprint kroz neke klasične rifove već kolekcija pesama koje deluju utemeljene u, jelte, ličnim iskustvima i emituju auru autentičnosti. Solidan zvuk i zanimljiva muzika:

https://scumbaghc.bandcamp.com/album/return-ritual-pt-1

Finski duo Bhikshu nije rđav na svom prvom EP-ju  The Fate of Monarchs. Ovo je oštriji, abrazivniji thrash metal sa malo death metal i grindcore začina, ali sa odličnim rifovima, maštovitim aranžiranjem i upečatljivim temama. Produkcija takođe nije rđava i uz ovo se vrlo lepo hedbenguje:

https://bhikshu.bandcamp.com/album/the-fate-of-monarchs

Australijski Decharot je dopadljiv na EP-ju Cannibal Island​/​Blood River, pružajući dve pesme žestokog, šmekerskog thrash metala sa malo pank i malo death metal elemenata. Muzika, je, dakle, disciplinovana i dobro producirana ali je pevanje onako, mangupsko i ovo je lepa, sveža i prijatna kombinacija uz koju se fino trese glavom i uživa.

https://decharot.bandcamp.com/album/cannibal-island-blood-river

Čileanci Sigma (aka Sigmamosh) su izdali živi EP usred pandemije i, pa, Pandémica irrealidad je sirovije snimljena ali vrlo šarmantna ploča klasičnog, old school thrashcore zvuka sa brzim rifovima, moćnim mosh delovima i karakternim pevačem. Ovde nema modernih trešerskih fora i produkcijskih blagodati ali Sigma sviraju izuzetno uverljivo i ovo je pet kratkih, ubitačnih, moćnih komada po ceni koju sami odredite, pa nemojte zaobići njihovu ponudu:

https://sigmamosh.bandcamp.com/album/pand-mica-irrealidad-live-2021

Švedski veganski straight edge hardcore bend Times of Desperation pruža vrlo energičan, dobro produciran program na EP-ju Gaia Bleeds. Ovo je kako ovakva muzika treba da bude (bar po mom ukusu), sa vrlo metaliziranim rif-radom i zvukom ali uz dovoljno kratke i ekonomične pesme da se ne izgubimo u širini ideje. Prijatno:

https://timesofdesperation.bandcamp.com/album/gaia-bleeds

Još veganskog straight edge hardcorea? Nema problema. Rechazar su Čileanci i kaseta im se doslovno zove Vegan Straight Edge. Bend nije naročito originalan ali je kompetentan i kogod voli Earth Crisis i njihove derivate ovde će naći puno izmučenih vokala, srednjetempaškog naboda i solidnih rifova:

https://medusaslair.bandcamp.com/album/mlr001-vegan-straight-edge

Kad već udaramo po panku, vredi čuti i bruklinski Chain Gang Grave čiji je album Cement Mind u podrumu snimljenih pola sata nabadanja, superprejakog faza, haosa, buke i zapaljivih tema. Ovo nije „čist“ pank, u smislu da Chain Gang Grave nećete pomešati sa Ramonesima i u njihovoj muzici ima dovoljno postpank i nojz rok elemenata da budu toliko bliski metalu da se ne osećam glupo što ih ovde uvršćujem. Plus, album je kidanje:

https://chainganggrave.bandcamp.com/album/cement-mind

Kanadski Incision na istoimenom EP-ju nudi besan, energičan metalcore starijeg tipa, sa trešerskim rifovima i srednjetempaškim, mošerskim senzibilitetom. Rifovi su dobri, kao i produkcija i ovde nema modernijih fora sa monotonalnim breakdown pasažima i melodičnim refrenima, pa dobijamo samo propisno old school nabadanje. Odobrava se, naravno:

https://incision604.bandcamp.com/album/incision

Australijski ExtinctExist sviraju vrlo prijatan metalizirani d-beat hardcore na svom prvom albumu, Anthropocene. Ovo je puno finih trešerskih deonica ali i neodoljivo zapaljivog d-beat punka, sa solidnom produkcijom, dobrim, grubim vokalima i generalno visokim nivoom kvaliteta i u pogledu svirke ali i ideja. Odlično:

https://extinctexist.bandcamp.com/album/anthropocene

Još metaliziranog hardkora stiže nam iz Leedsa u formi EP-ja Block Out The Sun grupe Block Out The Sun. Šest pesama odlične svirke i dobre produkcije, a stilski je ovo između onog više „uličnog“ hardcore zvuka i D-beata, nekako kao, recimo, Cro-Mags, pa ko voli, poslužiće se, pogotovo jer cenu određuje sam:

https://blockoutthesun.bandcamp.com/album/block-out-the-sun

Rusi Pervanal sebe opisuju koristeći i ovakve klasifikacije: „progressive nu metal“ i „experimental“ i „grindcore“. Album Зукмфтфд je zaista čudna ali i zabavna smeša grinderskih elemenata, elsktronskog gruva, metal rifova i vrištanja, a producirana iznenađujuće ubedljivo. Nisam siguran kome je tačno namenjen ovakav album, ali em ga plaćate koliko hoćete em ovde ima dobrog, a bizarnog metala.

https://pervanal.bandcamp.com/album/–10

Oklendski Violent Opposition je suluda ali nekako neodoljiva kombinacija grindcorea i Franka Zappe. Autor kaže da su Zappa i grind bili osnovni gradivni elementi, ali su West Coast hardcore i kanadski fastcore takođe uticali na finalnu formu projekta. Kako god bilo, album WorldGrind je iznurujuća ali zabavna kolekcija kompleksnih, ali stalno brzih i energičnih kompozicija koje od grindcorea uzimaju kratka trajanja pesama i blastbitove ali onda od Zappe preuzimaju interesantan harmonski raspon i rokerske orkestracije. Vrlo interesantno i vredno svake pažnje, s obzirom da je ovo kućni projekat koji bi svako od nas mogao da napravi samo da ima talenta:

https://violentopposition.bandcamp.com/album/violent-opposition-worldgrind

Ništa kao malo old school grindcorea da čoveku ulepša dan. Split EP grčkih Corrodent i Brazilskih Kebranti je ulepšavajući agens u ovom slučaju, sa četiri pesme prljavog, starinskog deathgrinda kod Grka i pet pesama za nijansu pankerskijeg ali zapravo produkcijski i svirački još čvršćeg grajnda kod Brazilaca. Sami birate cenu a ovo je jako dobro:

https://corrodent.bandcamp.com/album/split-w-kebranti

https://kebranti.bandcamp.com/album/kebranti-x-corrodent-split

Deprive su bend iz Pekinga ali u kome, ako dobro shvatam ovo što je napisao kineski izdavač Dying Art Productions, sviraju stranci. U svakom slučaju istoimeni album je kolekcija finog hardcore thrasha/ fastcorea kao iz veselih osamdesetih godina. Brzo, sirovo, prijatno i još i vepar-metalac sa Molotovljevim koktelom na omotu. Mislim, ZAŠTO da ne:

https://dyingartproductionscn.bandcamp.com/album/deprive

Bodybox iz Orlanda u Floridi su nekakva kombinacija slamming death metala sa grindcoreom i sve to dopunjavaju obožavanjem kanabisa. EP Through the Bongfire nudi iznenađujuće dobar i zaokružen materijal solidne produkcije i pesama koje imaju lep gruv i žestinu i slutim da dobro prolaze na koncertima ako ih ovaj bend uopšte svira u ovom nesretnom istorijskom trenutku u kome živimo. Sami birate cenu:

https://bodybox.bandcamp.com/album/through-the-bongfire

Merilendski grajnderi Full of Hell su izdali novi živi album, Auditory Trauma: Full of Hell Isolation Sessions i on, naravno, kida. Ne znam koliko je ovo „živo“, u smislu „pred publikom“, verovatno ne, ali bend pruža pravi koncertni set razbijačkih pesama dopunjenih raznim lupovima i harsh noise semplovima koji služe kao tranzicije između kompozicija. Naravno, Full of Hell su veoma dobri u onome što rade pa je Auditory Trauma za fanove obavezna lektira a za publiku koja ih ne poznaje odličan način da se upozna:

https://fullofhell.bandcamp.com/album/auditory-trauma-full-of-hell-isolation-sessions

Hatemonger iz Čikaga na EP-ju The Vile Maxim melju sve ispred sebe izuzetno teškim deathgrindom. Ovo je onaj jako nisko naštimovani, jako komprimovani zvuk kakav je čest kod skandinavskih bendova, ali ga Hatemonger vrlo lepo prilagode svojim dužim, kompleksnijim pesmama koje i dalje čuvaju svu potrebnu agresivnost i brzinu deathgrind stila. Surovo:

https://hatemonger.bandcamp.com/album/the-vile-maxim

Monarch iz Kalifornije sa svojim drugim albumom, Future Shock imaju da ponude interesantnu smešu stilova. U osnovi ovo je sve thrash metal, ali pesma koja album otvara, Blast the Seed je brz, pankerski komad, koga sledi Khaos Warrior sa melodičnim, vrlo cheesy temama koje imaju i samo malo neoklasičarkosg šmeka (gitarista i pevač, Matt Smith ima klasičnu naobrazbu). Solaže su ovde složene i zvuče kao da su ispale sa nekog Judas Priest albuma sa kraja osamdesetih, što je pohvala kakvu retko dajem. Materijal na albumu je vrlo raznovrstan i muzika je generalno veoma prijemčiva, jakog tempa, bez previše gruva (mada ima i toga, taman koliko treba) i Monarchu devojačku sreću u teoriji kvari samo produkcija koja nije idealna za ovakvu muziku, i povremeno preterivanje u gluposti kad su tekstovi u pitanju (Swarm of the Whorenet??? WTF, momci?). No, svakako dajem velike preporuke za album koji se ne stidi da bude apsolutno headbangerski, „glupi“ metal ali i da treš formulu oplemeni gdegod vidi zgodno mesto. Udri:

https://monarchmetal.bandcamp.com/album/future-shock

Za brutalniji thrash izraz moramo u Teksas. Takva su pravila, nisam ih ja izmislio. Aggravator su iz San Antonija i njihova trešagija ima u sebi dosta death elemenata, prvenstveno u rifovima koji povremeno pređu u death metal hermetičnost nalik na, pa, Death, i u vokalu koji je neka mutiranija verzija Kreatorovog Mileta Petrozze. No, žestoka svirka, eksplozivan zvuk i jak stav svakako drže Aggravator čvrsto sa thrash strane te neke zamišljene ograde. EP Unseen Repulsions je veoma dobro produciran i sa svojih šest pesama zvuči kao najbolja ploča iz 1990. godine koju nikada niste čuli, smeštena između Death, Sadus, Bloodcum i Kreator. Izuzetno:

https://aggravator.bandcamp.com/album/unseen-repulsions

Španski Wrathnoise je spojio svoja dva EP-ja na izdanju The Progeny of Nyx, nudeći nam osam pesama čukačkog, brzog ali i melodičnog death-thrash zvuka koji, uprkos samo malčice „digitalnoj“ produkciji meni zvuči prilično šarmantno i zabavno. Kombinacija žestokih thrash rifova, brzog tempa i grubih death vokala ovde uglavnom stalno pali i Wrathnoise pružaju pristojan metalski program po ceni koju sami odredite:

https://wrathnoise.bandcamp.com/album/the-progeny-of-nyx

Ophidian Memory je solo projekat muzičara po imenu Blake Lamoureux, a koji svira u bendu Kobra o kome ništa ne znam, no EP, takođe naslovljen Ophidian Memory, je prilično impresivna ploča melodičnog death metal zvuka koji se ne rasipa preterano u nekakve metalcore strane, već je, onako, intimniji, ličniji i solidno produciran. Pet pesama i jedan instrumentalni interludij, vrlo obećavajući materijal:

https://ophidianmemory.bandcamp.com/album/ophidian-memory

Škoti Satiracy su vrlo solidni na singlu In Cinere koji donosi dve pesme tehničkog, proggy, pa i solidno melodičnog death metala. Ovo je možda i previše melodično za moj ukus, ali Satiracy demonstriraju ne samo visoke tehničke kvalitete već i ozbiljan trud da pesme ipak nekud idu uz sve te komplikovane pasaže, ukrase i ideje. I uspeva im u dobroj meri:

https://satiracyband.bandcamp.com/album/in-cinere

The Dead Cold, internacionalni death metal projekat i jedan od milion projekata švedskog renesansnog death metalca po imenu Rogga Johansson izbacio je prošlog meseca već jedan EP, a sada nam daju još tri pesme na EP-ju The Harsh Reality: B Sides. Ovo su, dakle, pesme sa nekih stariih izdanja koje su bile na ovaj ili ona način skrajnute i kad se preslušaju to su tri solidna deathgrind komada sa napucanom produkcijom i dobrom svirkom. Ništa revolucionarno, ali kvalitet je tu:

https://thedeadcold.bandcamp.com/album/the-harsh-reality-b-sides

Turci Booze Serpent sviraju, o iznenađenja, death metal. Ali dosta karakteran. Album  Slices Of Death ne zvuči kao imitacija drugih, poznatijih bendova već kao jedan pankerski, idiosinkratični žanrovski uradak u kome ima i dobrih rifova i gruva i srčanosti.

https://boozeserpentbchr.bandcamp.com/album/slices-of-death

Čileanci Worship Death sviraju prljav, haotičan death metal stare škole i njihov najnoviji EP, Worship Death mogao je biti snimljen i početkom devedesetih, što se tiče stila i izvedbe. No, sam zvuk je ipak za nijansu moderniji sa brutalno distorziranom bas-gitarom i jednom napucanošću celokupnog mastera koja ipak pokazuje da je ovo svežijeg datuma. Svakako valjane dve pesme plus obrada Autopsy za kraj – nemam nikakvih zamerki:

https://worshipdeathmetal.bandcamp.com/album/live-death

Metal Blade ove nedelje ima, kako smo već najavili, novi Cannibal Corpse – o kome malo niže – ali su izbacili i novi, treći album njemačkih Endseeker i ako slučajno osećate nedostatak klasičnog švedskog death metala u životu, Mount Carcass će zalečiti TU ranu. Endseeker su veoma pažljivo izučili lekcije ostale iza pre svega Dismember – mada se ovde čuju i Entombed, Firespawn, Bloodbath i slična bratija – i ovih devet pesama melju najtežim zamislivim zvukom, ali i kidaju rifčinama, miluju melodijama i reže besnim vokalima. Nije da u Švedskoj danas nema bendova koji ovaj klasični stil sviraju vrhunski – videti pod Lik, recimo – ali zaista je predivno da je taj stil odavno postao globalna stvar i da bendovi poput Endseeker ponosito – i spretno – pronose baklju swedeath slave svuda kuda stupe. Sjajna ploča:

https://endseeker.bandcamp.com/album/mount-carcass

Ako ste ipak sofisticiranija osoba od, recimo, mene, interesantniji će vam biti drugi album kanadskih progresivnih death metalaca Intonate. Ova ekipa radi sve ono što NE rade klasični prog bendovi (videti šta niže piše za Liquid Tension Experiment), pa je njihov album, Severed Within jedna očigledno konceptualna ploča sa filozofskim tekstovima i kompozicijama koje su praktično delovi jedne veće celine u mnogo izraženijem obimu nego kod „normalne“ rokenrol ploče. No, mislim, meni se ovo uglavnom dosta dopada. Intonate umeju da odu i malo u smeru presviravanja – što nije neočekivano za progresivu – i neke pesme bi svakako mogle da budu i kraće, no album je u celini ozbiljna, ambiciozna priča i ovde je tehnički naprednija svirka podređena višoj formi. Respekt:

https://intonate.bandcamp.com/album/severed-within

Njemački Inner Axis već imaju dva albuma a sada smo dobili i singl Midnight Hunter koji njihov melodični, napaljeni heavy metal spaja sa jakim ’80s-’90s šmekom. Mislim, omot je dizajniran kao poster za film, ili, još tačnije, televizijsku seriju iz tog vremena, ali muzika je samo za nijansu savremenija, sa dobrom, modernom produkcijom i bendom koji uspeva da ne zvuči retro a da opet ima sav potreban cheesy šarm klasičnog Top-40 heavy metala. Lepo:

https://fastball-music.bandcamp.com/album/midnight-hunter

Cheap Trick ima novi album. Razmislite malo o tome. Ovaj bend je sedamdesetih godina prošlog veka bio OGROMAN, jedan od najpopularnijih na toj osetljivoj granici između stadionskog roka, radijskog popa i hevi metala širokog zahvata i to da imaju novi album 2021. godine je meni nekako neverovatno. Ali Robin Zander očigledno ne namerava da stane dok ga ne sahrane, pa je  In Another World pred nama i, pa, The Summer Looks Good on You, koju smo kao singl čuli još pre tri godine je fenomenalan otvarač, sa svojim energičnim zvukom, melodičnim pop-refrenom i suludim orkestracijama umesto gitarske solaže. Album ima još bar dve-tri odlične pesme ali, moam da kažem, da materijal u globalu zvuči zdravo i mnogo bolje nego što bih ja očekivao. Cheap Trick na In Another World uspevaju da zvuče neusiljeno optimistički, energično i klasično a bez upadanja u nekakva retro-šmiranja. Video sam prikaze koji su ih kritikovali da ovde nema nikakvih inovacija i da je ovo praktično kao da slušate Cheap Trick sklopljen po formuli, ali, nekako, ovaj bend nikada nije bio nekakav dubok, filozofski projekat pa mi se čini da je paket dobrog raspoloženja koje donose sasvim dovoljan od Zandera i ekipe u 2021. godini.

Fangs Volume 3 je kompilacija južnoafričkih (tj. JAR-ovskih) metal bendova koju je kao i prethodne sastavio Mongrel Records iz Johanesburga i ovo ne samo da je izvrstan bleferski vodič za težu muziku sa najjužnijeg dela kontinenta, nego je i veoma zanimljiva ploča bez ikakvih dodatnih kvalifikacija. Fangs Volume 3 nam daje pesme takvih majstora kao što su ovde već hvaljeni Ruff Majik (vrhunski stoner rock), Acid Magus (takođe), Mythos (brutalni death metal), Amenta (epski doom), Evert Snyman (bučni, metalizirani noise rock) ili Your Cynical Sanity (slamcore), ali i gomila onoga što se meni manje sviđa je zapravo vrlo dobra i samo je pitanje toga da li vam se dopada odabrani stil. Stilska raznovrsnost je istovremeno i najveća „mana“ ali i prednost ovog izdanja pa ga u najmanju ruku poslušajte:

https://mongrelrecords1.bandcamp.com/album/fangs-volume-3

Portlandski Bewitcher nastavljaju tamo gde su stali pre dve godine, samo što sada izdaju za Century Media pa njihov treći album, Cursed Be Thy Kingdom zvuči čistije i uslovno rečeno komercijalnije. No, njihov „heavy metal at the speed of Satan“ je ionako uvek trebalo da bude veseo, hedonistički i prijemčiv pa mu ni ne smeta nešto upeglaniji zvuk. Bewitcher su i dalje energični, rokerski i, uprkos svim „pretećim“ naslovima pesama, tipa Death Returns ili Satanic Magick Attack, jasno je da je ovo muzika za pijane žurke a ne za mračne seanse. Na pola puta od Motorheada do Hellrippera, Bewitcher pružaju kolekciju zabavnih, poletnih metal pesama koje ne smaraju pozerajem i samo rokaju:

Nijemci Helltrail za sebe kažu: „DRUMS, BASS, GUITAR,o.k. another GUITAR and a SHOUTER, what else you need to drive a rockband?“ i to je pošteno, ali oni nisu baš skroz običan rok bend jer njihova muzika smešta se na udobno mesto imzeđu klasičnijeg hard rok i hevi metal zvuka sa jedne i nešto ekstremnijih formi sa druge strane. Recimo, prva pesma na EP-ju Always Shoot Twice je praktično trhash metal. No, ovo je u globalu himničan, energičan teški rok koji je usvojio lekcije ekstremnijih žanrova a onda se vratio korenima i to zvuči prilično dobro – možda bi opuštenija Pantera bila najbolja komparacija, ali svakako ovo poslušajte:

https://helltrail.bandcamp.com/album/always-shoot-twice

Nema power metala dok ga Kinezi ne zasviraju, kaže stara poslovica pa ćete za njenu potvrdu poslušati novi, četvrti album sičuanskih najboljih sinova, Barque Of Dante. Legend of the Great Wall je, o iznenađenja, romansirana, fantazijska priča o velikom kineskom zidu i mada pričamo o power metalu za nijansu previše melodičnom i epskom za moj ukus, jasno je i da sam ja daleko od ciljne grupe. Barque Of Dante znaju šta rade i ovo je puno mini-orkestracija, horova, superepskih refrena od kojih bi Michaelu Kiskeu krenule suze ali i dobrog tempa, koketiranja sa jazz-fusionom i jednog poštenog metal-stava. Jedini problem koji mogu da identifikujem sa ovim albumom je da ima samo pet pesama (koje se dalje ponavljaju kao instrumentali), no ako ga posmatrate kao EP, to i nije STVARNO problem. Vrlo dobro:

https://barqueofdanteofficial.bandcamp.com/album/legend-of-the-great-wall

The Chris Rolling Squad je žestoki rokenrol projekat Chrisa Rollinga koji je, po svemu sudeći Francuz. No, i Francuzi umeju da zaprže svom snagom pa je album Cannonbal Holocaust lep omaž grindhouse estetici ali i glasnom rokenrolu koji se ne zamara teorijom i smešta se na finu zlatnu sredinu između panka i metala. Četrnaest pesama glasnog rokanja, garažne estetike ali i dobre produkcije, lepih melodija i rifova – ovo je speed-blues za sve koji vole Motorhead, Zeke i slične treskajuće bendove:

https://chrisrolling.bandcamp.com/album/cannonball-holocaust

Treći album prog-metal supergrupe Liquid Tension Experiment, nazvan prosto LTE 3 stiže dostojanstvene dvadesetdve godine posle prethodnog i Mike Portnoy se ovde vrlo lepo slaže sa ex-kolegama iz Dream Theater i basistom Tonyjem Levineom koji je svirao svuda gde je trebalo, uključujući King Crimson. Liquid Tension Experiment su za moje uši old school progresiva, sa instrumentalnim kompozicijama koje insistiraju na pojedinačnoj virtuoznosti i dostižu svoj apeks u momentima kada se ukrste virtuoznosti nekoliko članova odjednom. Što je za mene i najdraži prog – ovde ima puno sviračkih bravura, „avangardnih“ aranžmanskih momenata, razigranog džeza (uključujući Geršvinovu Rapsodiju u plavom aranžiranu u više od trinaest minuta furiozne svirke) a nula nekakvih visokih koncepata i pokušaja da se album podredi nekakvom narativu i prikaže kao nešto više od kolekcije pesama u kojima vrhunski muzičari pokazuju kako vole da jedan drugog iznenađuju bravurama. Podugačko i nije za svakoga ali meni prijatno:

Album nedelje je svakako novi, PETNAESTI album death metal veterana Cannibal Corpse. Ono što je pre više od tri decenije delovalo kao omladinski eksces, prolazna provokacija klinaca navučenih na kanabis i VHS horor na kraju je, znamo, transformisano u metal instituciju važnu za istoriju žanra koliko i AC/DC ili, hej, zašto da ne, Motorhead. Naravno, poslednjih godina Kanibali albume snimaju manje-više po formuli i ni sa Violence Unimagined ne treba da očekujete nekakva radikalna skretanja i inovcije, ali ono što je kod ovog benda zgodno je svakako to da je formula DOBRA i čak i kada ekipa snima sasvim generičke albume, oni imaju jednu zdravu srž. Violence Unimagined je i prva ploča snimljena posle odlaska gitariste Pata O’Briena koji je bendu dao dosta godina života, ali je na njegovo mesto uleteo vrlo pedigrirani Erik Rutan i gitarski juriš na ovom albumu je možda najžešći u poslednjih desetak godina, barem što se tiče zvuka i gruva. Generalno, bend zvuči raspoloženo i napaljeno, sa Mazurkiewiczem koji svoje bubnjeve odvaljuje žešće nego ikad, kiteći srazmerno jednostavne aranžmane sa dosta ukrasa i Georgeom Fisherom koji i dalje suvereno drži titulu najharizmatičlnijeg frontmena u death metalu (mislim, pošto Frank „The Tank“ Mullen više nije u biznisu, jelte). Naravno, onda presuda o „dobroti“ albuma počiva na kvalitetu pesama i ovde nismo tako loše prošli. Violence Unimagined kao i većina albuma iz poznije faze benda koristi uobičajene ideje i trikove, i ovde zaista nećemo čuti ništa što bend nije odsvirao već milion puta ali čuje se jedna inspirisana energija u većini onog što bend radi i album generalno zvuči zrelo i kao da ima jasan cilj i svrhu. Glavni problem je verovatno dužina i sa jedanaest pesama Violence Unimagined je možda 25% predugačak i gubi dah pred kraj sa pesmama koje svakako imaju lepe momente ali su te ideje mogle da budu iskorišćene i drugde. No, to je valjda kletva modernog doba u kome se album snimljen posle četiri godine ne bi smatrao „pravim“ da ima samo osam perfektnih komada pa moramo da dobijemo i salatu u vidu nekoliko ne baš filera ali svakako ne esencijalnih pesama. U svakom slučaju, Kanibali u svoju četvrtu deceniju aktivnosti ulaze glasno, raspoloženo i ubedljivo i to je činjenica koja mi izrazito greje srce:

https://cannibalcorpse.bandcamp.com/album/violence-unimagined

Film: Beed-e Majnoon

Pogledao sam film Beed-e Majnoon odnosno Vrba (američki prevod je bio The Willow Tree mada je imao i alternativnu verziju naslova: One Life More), četvrti celovečernji film koji je režirao Majid Majidi 2005 godine. Cenjeni iranski režiser koji ne samo što je počev od svojih ranijih radova, dokumentarnih i igranih, osvojio srca festivalskih žirija po Evropi, već koji je sa svojim filmom Deca neba iz 1997. godine napravio prodor i na američko tržište (sa nominacijom za oskara za najbolji film na stranom jeziku) i danas je aktivan radeći u Iranu ali i popularan širom Azije. Kao religiozan čovek, Majidi je svojevremeno istupio iz selekcije festivala organizovanog u Danskoj u vreme publikovanja uvredljivih karikatura proroka Muhameda, a 2015. godine  će snimiti epski intonirani hagiografski film Muhammad Rasulollah koji se bavi ranim godinama prorokovog života.

No, Beed-e Majnoon se uklapa u senzbilitet nešto ranije faze Majidijevog rada, postavljajući radnju u savremeni Iran i baveći se temom koja, iako ima neskrivene religiozne elemente, zapravo nije nužno prevashodno spiritualna – ovo je film koji ima duhovnu dimenziju, ali i sociološku, možda pre svih psihološku, fokusirajući se u umetničkom postupku na lik protagoniste i pokušavajući da kroz njegove postupke, poglede i zapravo malo reči analizira tešku psihološku, emotivnu, socijalnu pa i moralnu dilemu.

Glavni junak Beed-e Majnoon je Youssef, univerzitetski profesor u Teheranu, oženjen i sa jednom malom ćerkom sa kojom ga vidimo da se igra na potoku blizu porodčne kuće u uvodnim scenama, tik nakon otvarajućeg monologa koji je pregnantan emocijom i strahom i odvija se preko potpuno crnog ekrana. Youssef ima uspešnu karijeru, studente koji ga cene i vole, familiju punu razumevanja i ljubavi, sa sve ženom, po imenu Roya, koja je i sama intelektualka ali i brižna majka, supruga, pa i pomagačica svom suprugu što prekucava njegove brojne radove i skripta koristeći posebnu mašinu za Brajevu azbuku.

Youssef je, naime slep od svoje osme godine – nakon incidenta sa petardama koji mu je oštetio oba oka. Pohađajući školu za slepe i, kako kasnije vidimo, potičući iz ipak pristojno stojeće srednjeklasne porodice iz Teherana, Youssef je bio u stanju da dobije kvalitetno obrazovanje i ostvari zapaženu akademsku karijeru. Rane scene u filmu perfektan su melanž pastoralne porodične fantazije i realističnih ali ne prenaglašenih barijera koje slepe osobe imaju u svom životu. Majidi je u svojoj karijeri stekao reputaciju režisera koji ume da se igra gorkoslatkim ukusom i Beed-e Majnoon u svojim uvodnim kadrovima nije izuzetak.

No, Youssef brzo potom kreće za Pariz – ujak, ugledni trgovac skupim nakitom mu plaća pregled i terapiju u bolnici specijalizovanoj za očnu hirurgiju gde ovaj odlazi prevashodno jer ima pritisak iza jednog oka za koji se ispostavlja da je tumor. Doktori moraju da ga uklone i izvrše biopsiju da bi znali je li u pitanju maligna izraslina i scene u pariskoj bolnici su urađene spretno, sa odličnim balansom napetosti, naturalističke banalnosti ovakvih institucija, sentimentalnih predaha u kojima Youssef na diktafonu sluša kasetu što mu je snimila ćerka gde mu govori da jedva čeka da se vrati ali i nabraja igračke koje treba da joj donese iz Francuske (2005. godina, braćo i sestre!). Youssef upoznaje i drugog Iranca u ovoj bolnici, starijeg čoveka koji u slepoočnici i dalje nosi parče glera iz rata iz osamdesetih a koji mu pomaže da sumorne bolničke dane lakše izgura svojim dobroćudnim humorom i  podrškom. Ovde i čujemo kakva je simbolika vrbe iz naslova – a koja se tiče mirisa ovog drveta što ga Youssef pamti iz detinjstva kada je išao u školu za slepu decu i koji povezuje sa snagom i dobrim znamenjima.

Ispostavlja se, dalje, da je ne samo tumor bio benigna izraslina već i da hirurzi primećuju kako Youssefovo tkivo deluje bolje nego što su očekivali pa i da reaguje na svetlo. Predlažu još jednu operaciju koja bi mogla da mu vrati vid – makar parcijalno. Ovo su velike, uzbudljive vesti i film brzo prelazi do večeri pre dana kada je zakazano skidanje zavoja sa profesorovih očiju, gde on, do tada savršeno kontrolisan i zreo, u skladu sa svojim godinama i socijalnim statusom, pomalo izgubi kontrolu, sam pomeri zavoj, šokira se kada shvati da vidi tračak svetla, a onda potpuno skine zavoje sa očiju i u jednoj gotovo nadrealističkoj sceni posrće bolničkim hodnikom, osvrćući se oko sebe kao poludeo, koristeći čulo koje je bilo neaktivno 38 godina, gotovo kolabirajući pred ne samo senzacijama što ih je gotovo zaboravio već i, naročito, od pogleda na sopstveni odraz u staklenim vratima.

Narativ u kome osobe što su dugo – ili oduvek – bile bez vida, a onda im se on vraća nije tako jednoznačan u našem vremenu kao što je nekada možda bio. Slepe i slabovide osobe, kao i mnoge druge manjinske populacije, imaju specifičnu kulturu i svoj identitet i niti vole da budu svođene samo na ono što mi iz većinske populacije smatramo hendikepom i invaliditetom, niti, ako su radikalnije, to uopšte vide kao hendikep ili invaliditet. Ne mogu, naravno, da pričam u ime slepih i slabovidih osoba, ali one sa kojima sam se upoznao i sarađivao tokom nekih mojih profesionalnih godina, su svakako u prvom redu emitovale auru autonomnosti, preduzimljivosti i energičnosti i, nisam siguran koji bi njihov odgovor bio na to da im neko kaže da je sigurno najveća želja koju imaju u životu da im se vrati vid.

Beed-e Majnoon, međutim, nije zaista film o slepoj osobi kojoj biva vraćen vid – on samo koristi ovaj zaplet za analizu nečeg daleko univerzalnijeg a što bih ja definisao kao krizu srednjih godina kod muškaraca. Razume se, Majidi je religiozan čovek i film daje i dobru količinu materijala da se tumači i kao religiozna pouka o tome šta Bog duguje nama a šta mi dugujemo Njemu, jelte, a što je i apostrofirano od nekih kritičara u ono vreme. Youssef i pre i posle operacije kojom mu je vraćen vid u sebi sklapa poruke za Boga, neke od njih i ispisuje, obraćajući se nemom božanstvu, pričajući o tome da nikada nije dovodio u pitanje njegove odluke, ali ističući i to da je tiho i bez hroptanja provodio decenije lišen mogućnosti da vidi lepotu koju je božija ruka napravila. Beed-e Majnoon se može gledati kao verski opit u kome čovek od Boga posle dugog iskušenja dobije milost i posmatranje kako će on tu milost prepoznati, hoće li se pokazati nje vredan ili ne – film nesumnjivo ima ovu dimenziju od početka do kraja, pogotovo uz vrlo poetizovan režijski rukopis gde se likovnost mnogih scena nameće kao čudesna i, ako želite, od boga podarena, da ne pominjem činjenicu da se Youssef profesionalno prevashodno bavi verskom sufijskom poezijom, ali ovo nije jedini ni, za moje shvatanje, glavni ključ u kome treba gledati Beed-e Majnoon.*

*dodatna dimenzija naslova filma je i aluzija na staru persijsku poemu o Lejli i Madžnunu koju je Bajron nazvao „Romeom i Julijom istoka“ gde  muškarac gubi glavu za devojkom koju mu ne daju jer se smatra da nije dovoljno mentalno stabilan. Originalno arapska priča, adaptirana u persijsku poemu ona govori o tome da su se nesuđeni ljubavnici upoznali u škoi a što se reflektuje u elementima zapleta ovog filma

U prvom redu, likovnost filma je neosporna i naglašena i u scenama koje nisu pastoralne i konvencionalno lepe. Majidi je vrhunski autor a radio je sa fantastičnim direktorom fotografije Mahmoudom Kalarijem i kamera, svetlo i montaža su ne samo izuzetni, već i ekspresivni do mere kada je ovo maltene mogao biti i nemi film. Sam Youssef ima jedan grčeviti monolog u kome „objašnjava“ svoju motivaciju za ponašanje koji svi smatraju čudnim, ali on maltene nije ni potreban jer je vizuelni jezik ovog filma dovoljan da se njegovo ponašanje razume. Od ruže u fascikli, preko papira bačenih u dvorište pa do spavanja ispod najlona tokom noćnog pljuska, Youssef prolazi kroz sekvencu scena koje objašnjavaju njegovo psihološko stanje bolje nego ikakav konvencionalni tekst.

Dakle, ovo ne treba gledati samo kao religijsku alegoriju već i socijalnu i psihološku analizu. Ovde imamo intelektualca srednjih godina, pripadnika društvene elite, sa zavidnom karijerom i porodicom koje je izgradio uprkos svom nominalnom hendikepu. No, ako hendikep stavimo na stranu – razumemo ga samo kao jednu od okolnosti koje su uobličile Youssefov životni put – dolazimo do vrlo „tehničkih“ pitanja vezanih za njegov „novi“ život. Youssef, recimo, ne zna da čita – sem Brajevu azbuku. On ne zna koja je koja boja, jer ih nije video skoro četiri decenije. On doživljava gotovo nervni slom kada prvi put vidi sopstveni odraz u staklu jer je poslednji put sebe video kada je imao osam godina. Youssef sebe pamti isključivo kao veselog klinca a sada u staklu vidi stranca, prepadnutog, gojaznog, izboranog sredovečnog čoveka.

Umesto, dakle, radosti i egzaltacije što ima priliku da vidi „božiju lepotu“ oko sebe, Youssef oseća teskobu što ništa nije onako kako je zamišljao. Taktilni (i zvučni) svet koji je tako dugo upoznavao ne liče dovoljno na vizuelni svet koji ga sada napada sa svih strana. Ovo pogotovo postaje naglašeno u sceni Youssefovog povratka iz Pariza kada ga na teheranskom aerodromu sačekuju rodbina ali i studenti, bacajući cveće na prolaz kojim on hoda. Umesto osmeha, mi vidimo lice unezverenog čoveka okruženog strancima koji pokušava da u masi lica pogodi koje od njih bi moglo da pripada njegovoj majci i… njegovoj ženi?

Motiv krize srednjih godina ovde se analizira nemilosrdno, uzimajući Youssefovo „novo rođenje“ kao zgodan format za teške sesije samoispitivanja, anksioznosti, defetizma, panike u koje upadaju mnogi ljudi – svakako mnogi muškarci – kada posle četrdesete krenu da preispituju sve u vezi sa svojim životom. Film ne koristi reči da ovo izrazi i umesto toga su pokreti kamere, montaža i ekspresivna gluma Parviza Parastuija ono kroz šta vidimo rastakanje Youssefovog sveta. Ovaj čovek, na kraju krajeva, nikada nije video lice svoje žene i sada kada može da vidi Royu, ali i mlade studentkinje koje mu se osmehuju, bez obzira na svu društvenu zrelost koju podrazumeva profesura, bez obzira na svu duhovnost koje podrazumeva Youssefova religijska dispozicija, u njemu se rađa ne samo sumnja u to da je odabrao „pravi“ život već i resantiman.

Beed-e Majnoon je brz film – uprkos često kontemplativnim scenama – i traje svega sat i po i utoliko ovde nema previše oklevanja u razvoju drame. Majidi svog (anti)heroja provodi kroz nekoliko ključnih momenata i scena efikasno i brzo, puštajući ga da razgradi svoj život onako kako to samo sredovečni muškarac koji smatra da ima pravo na sreću ume da uradi. Religijska poruka i dalje stoji ali ovo je đavolski efikasno izvajan portret univerzalnog sredovečnog, srednjeklasnog muškarca kome su se „odjednom“ „otvorile oči“ i koji je „uvideo“ da ne dobija od života ono što se, valjda, seća da mu je obećano kad je bio klinac. Osećaj „prava“ koje mu je uskraćeno svakako može da se posmatra u verskom ključu ali je i nepobitni deo naše savremene kulture i potrage za srećom koja, bez obzira što je jedino u SAD stavljena u državotvorni dokument, preovladava u modernom dobu. Britanski profesor političkih nauka Nat Rutheford je nedavno pisao o tome kako potraga za srećom, stavljena u centar savremene kulture možda donosi više problema nego koristi, a film kao što je Beed-e Majnoon je jedna efikasna, vitka eksploracija ove ideje i njenih potencijalno destruktivnih posledica. Majidi ovde ne pruža odgovor – sem impliciran, ako ste vernik – ali je Beed-e Majnoon đavolski dobro postavljeno pitanje.

Pročitani stripovi: Anastasia

Pročitao sam dvotomnu priču o mračnoj strani „zlatnog doba“ Holivuda, Anastasia, a koju su u protekloj deceniji kreirale dve cenjene poljske autorke. Kako to već biva, originalni radovi su izašli u Poljskoj 2017. i 2019. godine za njihovog izdavača timof i cisi wspolnicy koji je započeo kao nezavisna kuća što se bavi poljskim i evropskim stripom ali je u međuvremenu krenuo i sa izdavanjem nekih američkih nezavisnih radova, a Engleski prevod smo dobili sa malim zakašnjenjem. Kad pročitate Anastasiju, ili makar četvrtinu ovog materijala, bude vam vrlo jasno zašto je ovo moralo nastati negde izvan SAD, a to da je uopšte u digitalnoj formi izašlo na Engleskom u okviru Europe Comics inicijative i dostupno je i na Comyxologyju u dva toma izašla 2019. i 2020. godine jeste pravo malo čudo. Ne zato što je Anastasia strip sa nekoliko scena ekstremnog nasilja, pa ni zato što u prilično crnim tonovima govori o američkoj „fabrici snova“ već prevashodno zbog seksualno eksplicitnih scena koje u jednom činu hodanja-po-ivici u određenoj formi uključuju (ali ne stvarno) i decu.

No, Anastasia je strip pravljen iz feminističkog rakursa i njegova je namera da osvetli prakse i biografije koje su obeležile vreme poznog nemog i ranog tonskog filma u SAD, partikularno Holivudu, sa prvim instancama velikih filmskih zvezda koje su tada rađane/ građene i cenom koji su, posebno žene, plaćale za ovaj status. To da se u industrijama koje nisu bile preterano pažljivo regulisane od strane nekakvih vlasti često dešavalo da se eksploatišu deca ne bi trebalo da je neko preveliko iznenađenje, jelte.

Scenaristkinja Anastasije, Magdalena Lankosz je prevashodno novinarka koja se bavi filmskom kritikom za najveći poljski dnevni list, Gazeta Wyborcza, a da istovremeno piše i za feministički nedeljni magazin Wysokie Obcasy. Stavimo ovo u perspektivu: Poljska je danas veoma konzervativna država čije javne politike u velikoj meri idu niz dlaku vrednostima katoličke crkve, do mere da je, recimo, pravo na abortus izuzetno ograničeno, više nego u praktično bilo kojoj drugoj državi Evropske unije (osim možda Irske). U takvom kontekstu to da je filmska kritičarka najvećeg dnevnog lista ne samo feministikinja već i feministički aktivista je analogno tome da u Srbiji Dubravka Lakić redovno piše za, šta ja znam, Mašinu. Lankoszova ima iza sebe i dobar istorijat kreiranja kulturnih programa na televiziji ali i pisanja filmskih scenarija pa i produciranja filmova – trenutno je predsedavajuća Poljskog udruženja filmskih režisera.

Anastasiju je nacrtala Joanna Karpowicz iz Krakova koja za sebe kaže da je slikarka koja pravi stripove, ali i stripadžijka koja slika. Naravno, pohađala je Akademiju lepih umetnosti u Krakovu i tamo stekla magisterijum ali poslednjih dvadeset godina postojano radi stripove sa raznim scenaristima. Njen veoma slikarski ali i pripovedački jasan stil u Anastasiji je primer kako se efektno mogu spojiti dva sveta i postići i artistički senzibilitet i stripovska razgovetnost naracije.

Anastasia deluje kao biografija stvarne osobe jer je urađena jednim veoma uverljivim, naturalističkim tonom (osim kad je rađena u blago nadrealističkom ključu), ali zapravo se radi o izmišljenoj protagonistkinji, kao što su izmišljeni i svi producenti, režiseri, glumice koje sreće, studiji u kojima Anastasia snima, naslovi filmova u kojim igra glavne uloge, imena novinara i magazina koji o njoj pišu. Magdalena Lankosz je pazila da sve ovo zazvuči uverljivo i mnogi čitalac će se više puta tokom čitanja pitati da li su ovo stvarne ličnosti ili produkti fikcije. Naravno, Karpowiczeva to sve crta tako ubedjivo, uključujući plakate za filmove i naslovne strane novina koji emuliraju klasični dizajn da je iluzija zaista vrhunska.

No, Anastasia nije biografija ni jedne konkretne osobe već više fikcionalizovani amalgam iskustava različitih žena u Holivudu pre Drugog svetskog rata, sa prepoznatljivim elementima biografija pravih ličnosti koje su umešane i izmešane sa čistom fikcijom ili umetničkim sažimanjima. Recimo, iako je Natalie Wood svakako premlada da bi lik Anastasie bio baziran na njoj lično, elementi iz života Natalije Nikolajevne Zaharenko su više nego prepoznatljivi u ovoj priči.

Anastasia ima spretan početak u kome majka vodi svoju malu ćerku u Kaliforniju ne bi li je stalnim moljakanjem, prevarama, podmićivanjem i drugim taktikama preporučila producentima kao perspektivnu glumicu. Pričamo o 1926. godini, vrhuncu ere nemog filma i periodu u kome je Holivud bio u procesu građenja autentičnih zvezda čija će imena na plakatima prodavati bioskopske karte po automatizmu. Mala Anastasia nije zapravo preterano srećna što je majka stalno gura u ruke nekakvih ljudi koje ne poznaje i komanduje joj da glumi i reklo bi se da nema u vidu filmsku karijeru. No, uz mnogo prilično bezdušnog ubeđivanja (i pretnji), te nešto seksualnih usluga koje majka udeli gde treba, a sve uz stalno ponavljanje porodične istorije koja devojčicu i majku vezuje za Romanove i izgnanstvo iz Rusije, Anastasia na kraju ostvaruje karijeru deteta-glumca i nastupa u mnogo filmova tokom narednih godina, snimajući slepstik komedije i kreveljeći se pred kamerama na radost sve brojnije publike.

Preokret koji dolazi nije neočekivan, strip sasvim uredno signalizuje da je priča o ruskom poreklu izmišljena i da je samo deo majčine beskrupulozne borbe da svoje dete proda Holivudu po svaku cenu i time njima dvema obezbedi egzistenciju, no Anastasia je notabilan rad jer pažljivo idući unapred i unazad kroz Anastasijin život prikazuje kontinuum zlostavljanja i nasilja koji, iako su fikcionalizovani i data im je jedna dramska dimenzija, zapravo deluju vrlo svakodnevno. Od nasilnog oca, pa do ljubaznih producenata koji devojčici nude da im sedne u krilo, Anastasia je meta najgorih formi onog što bismo danas zvali toksičnom muškošću a tada je to naprosto bio another day in the office.

Strip trasira dalju Anastasijinu priču, njeno sazrevanje i pokušaj da se otrgne imidžu devojčice-koja-snima-komedije i postane prava glumica. Narativ je ovde jasan – i mučan – i demonstrira da je „napredovanje“ u ovoj karijeri vezano uz brojne kompromise koji podrazumevaju seksualnu eksploataciju ali i potpunu ekonomsku zavisnost od onih koji drže kapital, sredstva za proizvodnju i prolaze što vode do – navodno slobodnog – tržišta. Ovde je Anastasia veoma jasna i radije nego da je posmatramo kao savremeni „woke“ narativ koji nam otkriva toplu vodu o diskriminaciji žena, on je „tradicionalnije“ feministički postavljen sa jasnim utemeljenjem u marksističkoj klasnoj teoriji, pokazujući da je eksploatacija mladih glumica u Holivudu onog vremena od strane producenata, režisera, glumaca, pa i sitnije boranije, specifičan slučaj šireg fenomena eksploatacije onih bez moći (=kapitala) od strane onih koji imaju i moć i kapital. Štaviše, danas se često smatra da su uticajne osobe sa pristupom velikom broju očiju i ušiju (glumice, influenserke itd.) „moćne“ iako one možda nemaju pristup tradicionalnom utemeljenju u moći, tj. kapitalu i sili i mada je to zaista možda i tačno u ovom momentu woke talasa, nema garancija da će on i potrajati (na kraju krajeva, nije prvi u novijoj istoriji zapadnog sveta), dok se čini da je moć zasnovana na kapitalu mnogo izdržljivije prirode. Utoliko, Anastasia sasvim brutalno pokazuje kako protagonistkinja pokuša da iskoristi svoj društveni uticaj – oslanjajući se na to da je popularna glumica koju narod poznaje – i kako ovo biva smrvljeno od strane osoba, u ovom slučaju bogatih muškaraca, koje imaju stvarni uticaj i moć.

Anastasia je delom i psihološka analiza pored te svoje socio-političke i klasne dimenzije i odnos protagonistkinje sa svojom majkom, zasnovan na krivici i „prirodnoj“ zavisnosti a zatim produžavan stalnim naglašavanjem krivice i proizvodnjom i hemijske zavisnosti koja dolazi maskirana u terapiju što je nude doktori bliski Holivudu, taj odnos se ispituje na nekoliko tačaka u Anastasijinom životu i razobličava kao toksičan i pre svega utemeljen u klasnom ratu. Ponovo, strip ima nekoliko epizoda u kojima se glavna junakinja gorko prevari kada računa na žensku solidarnost, pokazujući da je rodno zasnovano nasilje u društvu u ogromnoj meri posledica klasnih razlika i ekonomskih nejednakosti, ne apstraktnih „bioloških“ ili „psiholoških“ karakteristika.

Naravno, sve to znači da je meni ovaj strip bio veoma po volji, bez obzira na izuzetno mračnu tematiku i brutalne scene sa kojima se čitalac suočava. Ovo jeste jedna „spoljna“ kritika Holivuda ali urađena disciplinovano i Holivud ovde može da bude metafora za društvo uopšte ako se odmaknete dovoljno daleko. No, želim da istaknem koliko je pripovedački postupak ovde zapravo elegantan. Magdalena Lankosz ima prepoznatljivo filmski pristup stripu ne u tome da likovi imaju „filmske karakterizacije“ ili da insistra na „montaži“ kakvu smo pre skoro tri i po decenije prepoznali u Watchmenu i divili joj se, već u tome da shvata da sarađuje sa vrhunskom vizuelnom umetnicom i da treba da joj se sklanja sa puta kad god je to moguće. Anastasia, konsekventno, ima srazmerno malo teksta, tek onoliko koliko je neophodno da se obezbedi pravilan kontekst za određene scene, a većina pripovedanja, ali i atmosfere odvija se na vizuelnom planu. Naravno, kada radite sa nekim koje ovako dobar kao Joanna Karpowicz, to je praktično prirodan način da se funkcioniše pa je Anastasia nalik na nekakav vrhunski fotografisan evropski film koji se igrom slučaja dešava u SAD, baš u centru ondašnje filmske industrije.

Karpowiczeva je zaista idealan prelazni oblik između slikarke i strip-crtačice utoliko da ma najbolje od oba sveta. Sa jedne strane, lejaut i pripovedanje su joj besprekorni. Pričamo o vizuelno smirenoj a opet dinamičnoj organizaciji tabli – ova dva albuma imaju po devedesetak strana svaki, pa prostora za raspakivanje pojedinačnih scena itekako ima, ali nigde nemamo posla sa dekompresijom i sličnim tehnikama usporavnja naracije kako bi delovala „filmskije“, naprotiv, svaki panel ima jasno opravdanje zašto je na tabli i ili nudi distinktan deo priče ili služi kao kadar koji postavlja scenu za sledeći panel. Sa druge strane, sama tehnika crtanja je veoma „slikarska“, sa korišćenjem hartije koja ima „krupniju“ teksturu nalik na platno i akrilnih boja koje daju energiju voštane boje ali i kontrolu bližu uljanom slikanju. Rezultat je da Anastasia izgleda ekstremno upečatljivo u svakom kadru sa jakim, naglašenim teksturama i kolorom ali i sa vrlo pažljivom kontrolom nad konturama, licima, geometrijom itd. Ovaj spoj stripovske discipline i čitljivosti sa ekspresionističkim slikarskim izrazom je pun pogodak, a što se pogotovo primeti u scenama nasilja koje dobijaju jednu nadrealističku dimenziju. Strip takođe ima brojne scene seksa, vrlo fetišističkog, u kojima Karpowiczeva postiže pažljv balans između pornografije i nadrealizma, mešajući eksploatativne tonove sa prizorima autentične strasti i ljubavi – ali između samih muškaraca. Ovo insistiranje na muškoj ljubavi sred orgija gde se žene koriste kao roba je potentan simbol klasne razdele u mizanscenu kojim se strip bavi.

Sve u svemu, dakle, Anastasia je mučna ali vrlo autoritativno pričana, impresivna storija koja nema stvarni hepi end pa čak ni stvaran kraj, sa sugestijom da ciklus eksploatacije u kome su žene uhvaćene, korišćene a zatim pretvorene u saučesnice nije lako prekinuti i da on, čini se, nije prekinut ni do danas. Na kraju krajeva, ovaj strip je praktično koincidirao sa otkrićima eksploatacije vezanim za Harveyja Weinsteina i #MeToo fenomenom koji je usledio pa se čini da nije mogao doći u povoljnijem trenutku. Anastasia vas neće zabaviti ali treba da je pročitate.

Pročitani stripovi: Wanted Lucky Luke

Pre izvesnog vremena pisao sam o stripu Čovek koji je ubio Taličnog Toma, pola decenije starom „čitanju“ Taličnog Toma u stilu „novijih“ vesterna okrenutijih dekonstrukciji klasičnih mitova o Divljem zapadu nego optimističnim fantazijama o granici. Matthieu Bonhomme, autor ovog rada, kreiranog u čast proslavljanja sedamdesetog rođendana ovog strip-junaka je u međuvremenu dobio priliku da uradi još jedan album u istom stilu i pre nekoliko dana Wanted Lucky Luke izašao je paralelno na frankofonskom ali i na anglofonskom tržištu (ovo potonje, naravno, samo u digitalnoj verziji). Francusko izdanje je kooperacija između Lucky Comics i Dargauda, dok se za Englesko pobrinuo Cinebook uz uobičajeni standard produkcije i kome se dopalo kako je izgledao prvi Bonhommeov rad u ovom sad već, jelte, „univerzumu“, svakako ima čemu da se raduje i u novom albumu.

Wanted Lucky Luke je dalja reimaginacija Taličnog Toma kao „zrelijeg“ i „odraslijeg“ stripa koji iz sadržaja izbacuje najveći deo komedije što je karakterisala klasične radove (i danas ih takođe karakteriše), a pojačava atmosferu usamljenosti koja treba da sugeriše i određenu melanholičnu crtu kod glavnog junaka što se jedva nazirala u originalima. Takođe, teme kojima se Bonhome i u prvom albumu bavio su primerene jednoj kritičkijoj analizi vestern mitologije – tamo smo imali rasizam, ali i zlostavljanje u porodici – pa je ova kombinacija „tamnijeg“ tona i proširivanja tematskih interesovanja prisutna i u nastavku. Samo, čini mi se da Wanted Lucky Luke naprosto nije tako pažljivo i promišljeno urađen projekat kakav je bio prvi Bonhommeov pokušaj, pa se ovde i sam pristup, ta „realističnost“ i promena tona, legitimnije mogu dovesti u pitanje.

Jedna stvar sa kojom nemam nikakav problem u Wanted Lucky Luke je Bonhommeov crtež. Pričamo svakako o jednom od najatraktivnijih crtača svoje generacije (ovde smo prikazali njegov strip Omni-Visibilis sa početka prošle decenije urađen zajedno sa Lewisom Trondheimom i usta su mi bila puna hvale sa Bonhommea) i za ovu priliku je njegov stil možda još bolje nadgrađen na klasičan Morrisov rad, sa promišljenim korišćenjem „kinematskih“ tehnika u pripovedanju. Bonhomme, kao i u prvom albumu, ima na raspolaganju više strana od standarda, pa se veći broj tabli sa kojima radi upotrebljava kako bi scenama bilo dato još prostora i atmosfere. Naravno, i ovde ima kadrova koji su čist omaž Morrisu, možda zapravo i više nego prošli put, recimo scena u kojoj Apači na konjima kruže oko tipičnih kola sa arnjevima je maltene čist Morris, ali generalno table su kreirane sa idejom dekomprimovanog pripovedanja gde se akcentuje atmosfera, neverbalno pripovedanje, jedan vrlo filmski tok kadrova, rezova, rakursa. Bonhomme ovde izrazito pazi na to da maltene svaka tabla bude celina za sebe, često je započinjući kadrom koji uokviruje čitavu naraciju sve do poslednjeg kaiša na toj strani. Neke od ovih scena su veoma ikoničke, pogotovo što deo narativa otpada na prelazak gole i negostoljubive pustinje i čovek bi pomislio da crtač neće imati priliku da pokaže svoje veštine u scenama gde praktično nema ničeg interesantnog u okruženju. No, Bonhomme sjajno emulira filsmka kadriranja i osvetljenje, dajući ovim scenama puno karaktera i autentičnog spektakla.

Sa druge strane, karakterizacije su uobičajeno sjajne, posebno što ovaj album ima mnogo više starim čitaocima prepoznatljivih likova od prethodnog. Bonhomme neke značajne negativce iz prošlosti Taličnog Toma – ili njihove bliske rođake – redizajnira tako da sačuva ikoničke fizionomije i konture a da im doda jedan za nijansu „zreliji“ ton, odričući se komičnog koje je po prirodi stvari bilo deo originalnih stripova i vraćajući se suštini zla koje se ovim likovima pripisuje kroz istoriju popularne kulture.

Kolorom sam možda za nijansu manje zadovoljan jer Bonhomme forsira žutu i svetlosmeđu, a koje jesu „prirodne“ boje kada se veliki deo narativa dešava u pustinji, no, ovde mi se čini da je paleta možda prenaglašeno svedena. Naravno, u tehničkom smislu kolor je vrlo dobar i uklapa se uz crtež i tuš, samo bih rekao da je vizuelno strip nešto monotoniji nego što bi trebalo s obzirom na to kako su sam crtež i pripovedanje dinamični.

Ova dinamičnost se pogotovo vidi u scenama akcije kojih ovde ima dosta i koje su, zahvaljujući većem prostoru koji imaju na raspolaganju, veoma dobro izvedene sa energijom kakva Bohommeu izrazito leži. Bilo da je u pitanju pucnjava, tuča, stado krava u trku ili samo smandrljavanje kola niz strmu stazu, ovo su scene nabijene energijom koje je prava milina gledati.

I u samom tretmanu nekih ikoničkih prizora Bonhomme sjajno rukuje klasičnim materijalom – recimo dolazak u gradić koji je napušten pre par godina kada je lokalni rudnik presušio pruža nam upečatljive slike „grada duhova“ sa zgradama koje su načete vetrom i prašinom i firmama pisanim rukom koje su popadale… Ovo je pravi način da se signalizira kako imamo posla sa „poznim“ vesternom, u kome „granica“ nije više samo mesto nemerljivog izobilja i bekrajnih prilika. Bonhomme ne može da odoli da ne ubaci i jedan kadar na „kotrljajući korov“ tj. tumbleweed, taj tradicionalni vestern (a kasnije i šire pop-kulturni) simbol praznine i napuštenosti i ovo je verovatno najbliže što Wanted Lucky Luke prilazi dobronamernoj i visokofunkcionalnoj parodiji koja karakteriše „pravog“ Taličnog Toma.

I time je, ustvrdio bih, i nešto slabiji nego što sam se nadao da će biti. Ispostaviće se da je Wanted Lucky Luke, iako baziran na pristupu filmova što su najavili zoru dekonstrukcije, zapravo strip koji premalo dekonstruiše ne samo svoj stripovski predložak već i filmske uzore na kojima je sagrađen. Čime hoću da kažem da je za razliku od Morrisovog Taličnog Toma koji je parodirao vestern-stereotipe od početka do kraja i bio na kraju dana satiričan evropski rad što je koristio vestern oblandu da kritikuje savremeni svet, Wanted Lucky Luke priča koja previše lako poseže za tim vestern-stereotipima i koristi ih kao readymade materijal koji se bez odmaka ili dovitljivog preokreta ugrađuje u narativ što, na kraju i zbog toga, deluje manje upečatljivo i manje originalno nego što smo se nadali.

Na primer, ovde su Apači predstavljeni kao nedvosmisleno negativni, sa ružnim fizionomijama, decidno „zlim“ ponašanjem i bez ikakve diskusije o tome na koji način su im sve učinjene nepravde zbog kojih oni uopšte figurišu u ovom narativu. Ovako nešto naprosto nije moglo da se desi u vreme dok je ovaj strip pisao Goscinny (i svakako se neće desiti sada kada ga piše Jul, profesor istorije) i tamo su „Indijanci“ uvek imali više od jedne dimenzije, sa pametno ubačenim komičnim elementima i pažnjom da se ne dehumanizuju.

Drugo, sama osovina zapleta – to da se lik Taličnog Toma pojavljuje na plakatu uz obaveštenje da se plaća nagrada od pet hiljada dolara onome ko ga privede pravdi – je isuviše lapidarno odrađena, sa likovima koji deluju kao da nemaju dva grama mozga i prihvataju najnaivnije moguće pokušaje prevare zdravo za gotovo. Ovo nije minorna kritika da su neki likovi malko naivniji nego što bi mogli da budu – narativ bukvalno počiva na ideji o mobilisanju velikog broja ozbiljnih igrača oko nečega što je naprosto besmislica koju je lako demantovati a rad uložen da se čitaocu „proda“ ovakav zaplet nije dovoljan. Da ne pominjem za mene prilično nerazumljive momente u kojima sam glavni lik tvrdi stvari za koje znamo da nisu istina da bi kasnije objašnjavao da je u pitanju „tehnička razlika“ – Bonhomme kao da želi da istovremeno ima i moralno jednostavnog, čistog protagonistu, a da ga drži u stripu koji je moralno kompleksan i izaziva gomilu pitanja.

Najproblematičniji deo zapleta je vezan za tri sestre koje se sve zaljubljuju u ćutljivog kauboja i ovaj romantični podzaplet, za moj račun, nije odrađen sa dovoljnom merom pažnje. Bonhomme ima dobre, simpatične likove na raspolaganju i nije jasno zašto ih stavlja u situacije koje su puka replikacija stereotipa iz starih vesterna. Da je ovo nekakav drugi strip, možda to ne bi toliko bolo oči, ali, ponovo, klasičan Talični Tom je stereotipa bio veoma svestan i spretno ih je parodirao, oslanjajući se nekada na jasnu satiru, nekada samo na groteskan humor. Kod Bonhommea, erotski element pripovesti koristi se vrlo pravolinijski, svođenjem tri inače delatne i smele žene na zaljubljene glupavice koje, da stvari budu gore, kasnije budu upotrebljene na još stereotipniji način. U finalu priče dobijamo pregršt „damsel in distress“ klišea sa ponižavajućim eksploatacijskim scenama i jasnom sugestijom seksualnog nasilja koja ovde služi samo da motiviše glavnog junaka i nije, kao u prethodnoj Bonhommeovoj priči o revolverašu bržem od svoje senke, deo kritike vestern-mita i dekonstruktivnog napora.

Da ponovim, ovde naprosto fali dekonstrukcije u stripu koji se velikim delom oslanja upravo na dekonstruktivne preteče što su kritikovale i secirale klasični vestern a koji je poslužio kao inspiracija za originalne albume Taličnog Toma iz četrdesetih. Bez ove dimenzije, Wanted Lucky Luke je izuzetno nacrtana, vrlo dobro ispripovedana ali suštinski previše klišeizirana, pa i tanka priča čiji je osnovni zaplet relativno neuverljiv – i čini se da najviše služi da bi autor imao opravdanje da upotrebi neke od ikoničkih likova iz Morrisovog stripa – a glavni podzaplet, onaj u kome se erotizuje figura usamljenog kauboja i razgara rivalitet između tri sestre, nije iskorišćen na pravi način i zapravo biva napušten za račun stereotipnog motiva u kome muškarac mora da dela ne bi li spasao žene koje se na njega lože a seksualno ih ugrožavaju drugi zli muškarci.

Moja poslednja kritika – pa da se razilazimo – odnosi se na ponovljeni geg u kome se Tomu prebacuje da je prestao da puši, pa mu je čak i na plakatu umesto slamčice u ustima, a koju poslednjih nekoliko godina nosi, nacrtan cvet. Ne znam iz kog ugla Bonhomme gađa ovaj motiv – Talični Tom u svom mejnstrim kontinuitetu već nekoliko albuma ne stavlja cigaretu u usta i umesto nje sisa slamčicu u jednom sasvim razložnom modernizovanju junaka koji ne mora da cima duvan da bi bio kul – ali pušenje i motanje duvana jeste bio naglašeno važan podzaplet u Čoveku koji je ubio Taličnog Toma. Možda je ovo samo dobronamerna šega, ali Wanted Lucky Luke previše insistira na tome da je odustajanje od duvana na neki način hendikep za omiljenog kauboja i gotovo da argumentuje da mu ovo umanjuje muževnost na neki način. Završna pesma u kojoj Tom odlazi – naravno sam – prema zapadu je i pomalo, što bi deca rekla, krindži, sa nekom vrstom finalnog opravdanja za celibat a koje niti je bilo potrebno niti je na nivou zrelosti kakvu ovaj strip nastoji da pokaže.

Sve u svemu, Wanted Lucky Luke mi nije bio neprijatan – crtež je, da ponovimo, jako dobar – ali je decidno slabiji rad od prvog Bonhommeovog pokušaja. Ako će za pet godina da se nanovo baci u ovom smeru, Mathieu bi trebalo da ponovo pročita klasične Gosinnyjeve radove, čisto da se podseti ZAŠTO ih je, kao i svi mi, voleo.

Pročitani stripovi: Kitaro

Pročitao sam kolekciju Kitaro koju je 2013. godine izbacio kanadski izdavač Drawn & Quarterly. U odličnom uvodu za ovu zbirku klasičnih manga radova iz šezdesetih godina, Matt Alt* ističe da je u pitanju verovatno najpoznatiji japanski strip serijal za koga zapadna publika nije čula, a što, da budemo fer, i nije neko preterano iznenađenje. Mange iz šezdesetih godina su na zapadu ipak objavljivane vrlo retko (Astro Boy je, recimo, zvanično publikovan od strane Dark Horsea tek počev od 2002. godine, Golgo 13 je izlazio osamdesetih u SAD, Lone Wolf & Cub isto krajem osamdesetih…), a Kitaro je imao i dodatno otežavajuću okolnost što se bazirao na japanskim folklornim predanjima, narodnim pričama i bićima iz nacionalne i lokalne mitologije, pa je time i verovatno bio manje interesantan izdavačima koji su dugo vremena bili mnenja da zapadna publika želi da čita japanski materijal koji je bliskiji „našem“ senzibilitetu.

*o čijoj ću recentnoj knjizi Pure Invention pisati čim uhvatim malo vremena…

No, Kitaro je u Japanu bio zaista svojevrsni game changer i ostaje centralni deo opusa njegovog autora, mangake iz Osake po imenu Shigeru Mizuki. Mizuki je rođen 1922 godine, a umro 2015., time u toku jednog životnog veka ne samo svedočeći neverovatnim promenama u ljudskom društvu već i u dobroj meri utičući na ove promene, makar u domenu kulture. Za Mizukija kažu da je bio nezgodne naravi kao klinac, da je tražio kavgu i voleo da se tuče, ali mu je već u osnovnoj školi identifikovan veliki talenat za crtanje. Mladi Mizuki je tako na kratko bio i lokalni selebriti sa organizovanjem izložbe njegovih crteža od strane škole, a izašao je, što se kaže i u novinama. Druga važna karakteristika njegovog detinjstva bilo je izraženo interesovanje za narodne priče, bajke, lokalne legende o duhovima itd. koje je slušao prevashodno od starije žene po imenu Fusa Kageyama*. Ova Mizukijeva pasija će biti presudna za njegovu kasniju slavu isto koliko i njegov crtački talenat, a sakupljanje folklornih predanja pretvorilo se u praktično celoživotnu aktivnost.

*kasnije će joj posvetiti jedan strip

Mizuki je, nažalost, 1942. godine bio mobilisan u Imperijalnu armiju pa se brzo obreo i na ratištu, konkretno na Papui Novoj Gvineji gde je ne samo iz prve ruke iskusio strahote rata – kasnije je tvrdio da je jedini preživeli iz svoje jedinice – već i preležao malariju a zatim i izguvio levu ruku u jednom bombardovanju. Kako je leva ruka bila ona kojom je crtao, ovo je mogao da bude i kraj njegovog bavljenja finim umetničkim radom, pa je svoje dvadesete godine Mizuki proveo ne samo lutajući od posla do posla – uključujući prodaju ribe – već i gradeći jedan pacifistički svetonazor, pod dubokim uticajem strahota koje je iskusio tokom rata, ali i aktuelne američke opkupacije Japana, kao i činjenice da mu je stariji brat, oficir Imperijalne armije bio osuđen za ubijanje ratnih zarobljenika.

No, umetnički instinkt i potreba za stvaranjem su bili jaki i Mizuki se jednim delom izdržavao radeći kao ilustrator za tadašnje „crtane medije“, a koji su prethodili mangama kako ih danas razumemo. Kashi-hon je bio biznis zasnovan na iznajmljivanju stripova, magazina i knjiga pa je Mizuiki prvo radio za izdavače u ovom poslu, da bi onda dobio i posao kao ilustrator kartica za japanski „ulični teatar“ kamishibai. Kamishibai je na neki način bio preteča televizije (u smislu pop-kulture) jer su putujući umetnici svoje predstave izvodili prevashodno za decu, kreirajući minijaturne narative na drvenim i kartonskim pozornicama čije su ilustracije služile za promenu scena i okruženja. Posleratno okruženje u Japanu, sa velikom nezaposlenošću i siromaštvom pogodovalo je procvatu ove „industrije“ pa postoje procene da je u urbanim okruženjima i do milion dece dnevno posmatralo kamishibai predstave. Uprkos tome, ne pričamo o biznisu koji je zarađivao mnogo novca, pa je Mizuki jedva sastavljao kraj sa krajem. No, jedna važna dimenzija kamishibaija je bila i ta da su priče u ovim komadima bile bazirane i na narodnim skaskama i legendama, pa se Mizukijevo interesovanje za folklor pokazalo kao veoma korisno kada ga je 1954. godine tadašnji poslodavac instruirao da kreira nove priče u nekada popularnom kamishibai serijalu Hakaba No Kitaro (odnosno Kitaro s groblja).  Hakaba No Kitaro je bio baziran na narodnim verovanjima i sujeverjima i bio primer folklornog horora, u prepakivanju starih priča o duhovima i yokai-stvorenjima, nastavljajući se na postojeću tradiciju yokai-fikcije koja nije imala samo „čisto“ folklornu već i pop-kulturnu dimenziju iznenađujuće veliki broj godina unatrag.

Štaviše, uvodnik za ovu kolekciju navodi da je ilustrator Sekien Toriyama još krajem osamnaestog stoleća kreirao prvi ilustrovani vodič za yokaije sa profilima pedeset ovih đavolčića. Ovo ne samo da je prvi zabeležen slučaj da je neko seo, nacrtao i objavio grafičke prikaze mitskih stvorenja, već je i Toriyama pored nekih tradicionalnih yokaija dodao i neke koje je sam izmaštao sa satiričnim namerama. Njegov vodič je bio toliko popularan da je Seiken napravio još tri nastavka. Početkom dvadesetog veka je američki novinar Lafcadio Hearn bio autor serije knjiga sačinjenih nakon ekstenzivnog putovanja po japanskoj provinciji i prikupljanja narodnih umotvornina, a koje su, nakon prevoda na japanski proizvele interesovanje za foklor i ovu dimenziju tradicije i među urbanijom, obrazovanijom populacijom. Na ovo se nastavila knjiga Kunia Yanagite iz 1910. godine, Tōno Monogatari koja je bila uticajna u rastu akademskog interesovanja za folklor i proučavanje, između ostalog yokaija.

Yokai je termin koji se ne može baš 100% tačno prevesti na naš ili, uopšte, zapadne jezike. Politeistička japanska kultura podrazumeva prisustvo božanstava, duhova i natprirodnih bića (koja se poimence broje u milionima) u gotovo svemu što nas okružuje, u predmetima, zgradama, pojavama, elementima, konceptima… Yokai su jedan deo ovog ekosistema, možda u nekoj meri analogni našim, slovenskim, „vilama“ i vilinskim bićima, koja nisu nužno dobroćudna niti nužno zloćudna već često pre svega svojeglava, prevrtljiva i sa sopstvenim agendama, sklona da se u kontaktima sa ljudima ponašaju kao da se igraju, nanoseći nam štetu već time da ih mi ne razumemo i nismo obavezno svesni kakve posledice ta igra može imati.

Mizuki se, dakle, nastavio na jednu postojeću folklornu tradiciju ali je onda putem Kitara uspostavio dominaciju koja je praktično trajala pola veka sa ogromnim uticajem na japansku pop-kulturu, do mere da se danas i neki od tradicionalnih yokai likova smatraju njegovim kreacijama, već utoliko što su njihov grafički prikaz i prisustvo u kulturi zasnovani na Mizukijevim predlošcima. No, uspeh nije došao preko noći. Iako su prvi radovi na Kitaru pokazali kako je Mizuki u stanju da rafinira folklorne priče i osavremeni ih u jednoj meri, kashi-hon i kamishibai su bile industrije na zalasku. Tek kada je krajem pedesetih manga kao medijum postala defakto mejnstrim, sa etabliranim izdavačima, tržištem i populacijom čitalaca koji su mogli da priušte kupovinu nedeljnih magazina, i Mizuku je video svoju šansu. U stanju da drži korak sa brutalnim tempom proizvođenja nedeljnog stripa, Mizuki je tek ovde mogao da računa na redovnije prihode. No, čak i tako, Hakaba No Kitaro je jedno vreme tavorio u poluanonimnosti – iako objavljivan u nedeljnom tempu (u magazinu Weekly Shonen Sunday) ovaj strip je bio uglavnom zaobilažen od strane producenata animiranih serija koje su donosile, jelte, prave pare i slavu, a Mizukiju je sugerisano da je problem u naslovu koji je, eskplicitno pominjući groblje bio malo previše heavy za mlade čitaoce – glavnu ciljnu grupu – ali i sponzore. Mizuki će naziv mange na kraju promeniti u Ge Ge Ge No Kitaro, aludirajući na svoj nadimak iz detinjstva (kao dete je svoje ime Shigeru izgovarao kao Gegeru) ali i na onomatopeju žabljeg glasanja, tradicionano vezanog za yokaije, ali možda ključni korak ka osvajanju nacionalnog tržišta i ulazak u samo srce kulture glavnog toka je bila pažljiva promena duha samog stripa.

Naime, priče u kolekciji Kitaro su zasnovane na folklornim predanjima, ali ih sve povezuje upravo lik samog Kitara, dečaka sa natprirodnim moćima i dobrim poznavanjem populacije yokaija. Priče o Yokaijima koje je do tada Mizuki radio imale su jasno izraženu folk-horor komponentu, u skladu sa narodnim pripovedanjima pa je njegov ključni doprinos sa Ge Ge ge No Kitaro bio upravo da je uvedena naizgled mala ali presudna žanrovska izmena. Matt Alt u svom uvodniku povlači paralelu sa superherojskim stripom, ali ovo treba tumačiti više u ključu japanske strip-tradicije (od Astro Boy do, recimo, One Punch Mana) nego čitati kao kopiranje američkih predložaka. „Klasične“ horor priče ovde su adaptirane uvođenjem Kitara kao neke vrste modernog katalizatora koji je ne samo omogućio Mizukiju da poveže narative iz sasvim različitih delova Japana i lokalnih kultura u jednu tonalno konzistentnu celinu već i da ima priče u kojima se tradicionalni zapleti o yokaijima koji ljudima donose strah ili gubitke prepakuju u herojske narative gde požrtvovani momak u japankama i prugastom prsluku štiti te ljude kombinacijom dovitljivosti, znanja, natprirodnih moći ali pre svega srčanosti i požrtvovanosti koje skriva iza jedne indiferentne persone što luta Japanom bez cilja i praktično slučajno nailazi na nove slučajeve kojima će se baviti, spasavajući decu i poražavajući često zastrašujuće demone.

Mizukijev rad je proizveo pravu mali pop-kulturnu revoluciju pa je pored brojnih enciklopedija Yokaija koje će Shigero uraditi u narednim decenijama, Kitaro poroditi i gomilu televizijskih serija i igranih filmova a čak se i recentni Yo-kai Watch fenomen (video igre, filmovi…) u dobroj meri bazira na njegovim predlošcima.

Stripovi u ovoj kolekciji su namenjeni deci, pa je Mizukijev crtež jednostavan i efikasan sa likovima koji su urađeni kao jasne, brze karikature, tako da budu izražajni i prilagođeni tonu koji treba da nosi i dramu i horor ali i herojski narativ. Sam Kitaro je posebno upečatljiv na ime toga kako u sebi spaja „svakodnevnost“ i onostranost, na prvi pogled delujući kao običan provincijski klinac sa neurednom frizurom, a na drugi pokazujući da nije sasvim od ovoga svijeta, sa sopstvenim ocem – natprirodnim bićem po imenu Medama-oyaji koje je posle smrti vaskrslo u formi sopstvene očne jabučice – koji mu živi u levoj očnoj duplji. Sam ton stripa je bio pogođen na idealan način, kreirajući suptilne komične scene paralelno sa folklornim hororom koji nikada nije prelazio granice što bi ga učinile nepristupačnim ili odbojnim za decu. Utoliko, priče u ovoj kolekciji su „strašne“ i bave se duhovima koji posedaju decu, kidnapuju devojčice, isteruju ljude iz zgrada itd., ali su i energične i duhovite, sa Kitarom koji prolazi kroz herojske akcione scene gde će se i fizički boriti sa yokaijima, ali i demonstrirati neke svoje natprirodne sposobnosti – nevidljivost, mimikriju, kontrolu nad odvojenim delovima tela (tj. delovima tela odvojenim OD tela…), ekstremnu izdržljivost, korišćenje vlasi kose kao oružje itd.

Drugi ključan element uspešnosti ovog stripa bila je modernizacija koju je Mizuki sproveo, postižući srećan spoj između tradicionalnih motiva i zapleta sa jedne i savremenog okruženja sa druge. Ovo se prevashodno videlo u dizajnu samih yokaija i njihovom korišćenju nekih savremenih tehnoloških i socijalnih izuma (bejzbol utakmica sa yokaijima, voz za pakao u jednoj od ranih epizoda, ali i demonska agencija u jednoj od kasnijih, iz koje Kitaro isteruje yokaije paleći opuške od cigareta prikupljene u dve metalne kofe), ali i u jukstapozicioniranju japanskih natrpriodnih bića sa onima iz zapadnjačke tradicije te savremen(ij)e popularne kulture.

Danas su takvi krosoveri i mešapovi uobičajena stvar ali danas znamo da živimo u, kako reče Liotar, postmodernom stanju – šezdeseth godina prošlog veka je spajanje zapadnjačkih vampira sa japanskim yokaijima bilo originalno, pa malo i transgresivno i predstavljalo i neku vrstu pobune Japana protiv dominacije (kulturne i druge) zapada. Jedna rana epizoda sa vampirom je tek topla proba za kasniju, mnogo dužu i kompleksniju u kojoj Kitaro okuplja (preko oglasa u novinama, jasno) reprezentaciju japanskih yokaija što će se suprotstaviti invaziji zapadnjačkih čudovišta koja kreće sa jednog udaljenog japanskog ostrva. Vukodlaci, vampiri, veštice i Frankenštajnovo čudovište su, naravno, spoj tradicionalnog i pop-kulturnog u duhu ovog stripa, ali i ne preterano prikrivena alegorija za zapadnjački (kulturni, militaristički i ekonomski) imperijalizam koji je u Japanu i od pre Drugog svetskog rata percipiran kao jedna od velikih pretnji za Carstvo izlazećeg sunca.

No, možda najinteresantnija a svakako najduža priča u ovoj kolekciji ne samo da ima dugačak uvodni deo koji formatira Kitarov narativ kao herojsku potragu ekspedicije što se uputila na daleku, egzotičnu lokaciju – u odjeku avanturističke literature, filmova itd. iz poslednjih 60-70 godina – već ima i dublji socijalni komentar o sukobu modernizma i tradicije (ovde provueno kroz opoziciju nauke i „magije“), ali onda i urnebesnu, spektakularnu drugu polovinu koja je možda najbolje sažela Mizukijev melanž tradicionalnog i savremenog, dajući mladim čitaocima kinematsku kaiđu-akciju dok se džinovsko čudovište prekriveno kosom i ogromni robot koga vozi „naučnik“ sukobljavaju u urbanom centru Tokija.

Kitaro je, dakle, vrlo značajna kolekcija za svakog koga interesuje „klasična“ manga iz šezdesetih ali i jedan prevratnički rad koji je u velikoj meri preokrenuo tok razvoja savremene popularne kulture u Japanu. Vredi još dodati da je prevod u ovom izdanju izuzetan. Jocelyne Allen je ekstremno iskusna kanadska prevoditeljka sa dubokim poznavanjem japanske kulture i savremenog jezika i mada joj je Kitaro jedan od ranijih prevodilačkih radova, način na koji su jezik i ton prilagođeni engleskom duhu a da nije izgubljena osobenost japanskog izraza je ovde veoma uočljiv. Latinični letering koji je ovde zamenio japanski izvornik u domenu zvučnih efekata je takođe vrlo solidno prilagođen crtežu pa pričamo o izdanju koje, uz opširne fusnote i katalog yokaija na kraju  ima moje tople preporuke. Digitalna kopija nabavljiva je ovde.

Pročitani stripovi: Jessica Jones: Blind Spot i Jessica Jones: Purple Daughter

To da je jedna srpska kablovska televizija nedavno emitovala (i još uvek emituje) meni inače dragu Netfliksovu seriju Jessica Jones možda je bio blagi podsticaj da se vratim i pročitam dva miniserijala o namrgođenoj Marvelovoj privatnoj detektivki a koja sam, iz ne sasvim objašnjivih razloga preskakao poslednje tri godine. Jessica Jones: Blind Spot i Jessica Jones: Purple Daughter su stripovi koje je napisala Kelly Thompson u 2018. i 2019. godini, a nije da sam ja poslednjih nekoliko meseci kao nešto krio svoju ljubav prema ovoj scenaristkinji. Dodatno, glavni crtač na oba serijala bio je odlični Mattia De Iulis (Italijan koji je napravio uspešan transatlantski krosover sa Bonellija do Marvela, i bio jedan od crtača i na nedavno pominjanom Incoming!) pa je ovo bio domaći zadatak koji se više nije smeo odlagati. Da bude jasno, doduše, odlagani užitak ume da bude najbolji užitak a kako sam užitak ovde očekivao, užitak sam i dobio.

Jessica Jones je zanimljiv i važan dodatak Marvelovoj uvek rastućoj ergeli likova a na tome se imamo zahvaliti činjenici da je kreirana dosta rano unutar karijere Briana Bendisa kao Marvelovog superstar scenariste. Ja sam dosta kritikovao Bendisov kasniji rad u Marvelu, prigovarajući mu odsustvo zanimljivih ideja i manirističko pisanje scena, dijaloga, teksta generalno, no njegove prve godine su umele da budu veličanstvene. Pored toga što je Daredevila i (Ultimate) Spider-mana ovenčao jednim vrlo svežim, revitalizujućim pristupom, veliki scenarista je zajedno sa crtačem Michaelom Gaydosom 2001. pokrenuo serijal Alias u kome su njegov novostečeni status belo usijanog superherojskog scenariste i stara karijera autora gritty kriminalističkih stripova mogli da se prirodno i slobodno ukrste. Jessica Jones, protagonistkinja Aliasa je postavljena kao antiheroj na interesantnom secištu supermoći, asocijalnog karaktera i zle sudbine, ali i secištu superherojskog senzibiliteta i detektivskog noira. Alias je izlazio za Marvelov MAX imprint što je u startu garantovalo zreliji, odrasliji i mračniji ton priča o privatnoj detektivki sa supermoćima koje ne voli i retko ih koristi, a za čiji je uglavnom nekvalitetan socijalni život i profesionalne neuspehe isto onoliko odgovoran njen nezgodni karakter koliko i objektivne okolnosti.

Bendis je u tim prvim godinama rada za Marvel bio izvrstan u kreiranju intenzivnih „malih“ drama fokusiranih na likove i utemeljenih u njihovim odnosima pa su i Daredevil i Spider-man i Alias bili stripovi intenzivnije, intimnije pa i „stvarnije“ energije nego što je u to vreme bio standard za Marvel. Kasnije se transformisao u arhitektu univerzuma,  pišući Avengerse i gradeći brojne krosovere i ove suptilnosti i fokusa je nestalo iz njegovog rada, mada im se povremeno vraćao (npr. u Moon Knightu i kasnijim pričama o Ultimate Spider-man likovima). Utoliko je i Jessica Jones iz MAX verzije Marvelovog univerzuma preseljena u regularni Marvelov univerzum, postala životna saputnica Lukea Cagea, rodila mu dete, učestvovala u masi krosovera, čak se i par puta vraćajući svom odbačenom, kostimiranom superherojskom identitetu pod imenom Jewel.

Iako je Jessica Jones na ovaj način u izvesnom smislu „pripitomljena“ i njen depresivni pogled na svet i agresivan karakter su pozicionirani više kao simpatične ekscentričnosti, Bendis i Gaydos su se svojoj protagonistkinji vratili još jednom u serijalu ovog puta nazvanom prosto Jessica Jones, iz 2016. godine koji je izgurao osamnaest brojeva, a urađenom da koincidira sa serijom. Bendis je po okončanju serijala već pripremao svoj odlazak iz Marvela, ali je i kontaktirao Kelly Thompson (pa još na tviteru) i pitao je da li bi ona bila zainteresovana da piše naredne Jessicine priče. Dodat je i Mattia De Iulis kao crtač i sama Thompsonova kaže da je ovo bila ponuda koja se ne odbija, iako je bila sasvim svesna da naslediti Bendisa na nečemu što je bio vrhunac njegovog rada u Marvelu neće biti lak zadatak. Opet, kako je poslednji Bendisov i Gaydosov serijal dobio i kritike da neki momenti predstavljaju upadanje u kliše, pogotovo kada se radi o ženskoj psihologiji, jasno je da je bilo pravo vreme za smenu.

Jessica Jones: Blind Spot je prvi od dva miniserijala koje će Thompsonova i De Iulis uraditi i on već na prvih par strana vrlo uspešno uspostavlja svoj identitet. Thompsonova je odličan superherojski scenarista koji uspeva da brz tempo i vrcav dijalog upari sa uglavnom odličnom karakterizacijom, spajajući komediju i akciju na idealne načine (videti, između ostalog, šta sam pisao o njenom Deadpoolu pre neki dan), ali se bez ikakve frikcije prilagodila protagonistkinji i u centar stavila depresivni detektivski noir koji, opet, nije izgubio ni duh ni vrcave dijaloge i monologe, naprotiv. Rekao bih da je Thompsonova ovde zapravo uspelo osvežila lik, smeštajući ga negde na idealnu sredinu između originalnog gritty noir senzibiliteta i kasnijeg razvoja lika u smeru porodične žene i lakšeg tona, sa za nju karakterističnom suvom, efikasnom komedijom ubačenom tako da ne naruši osnovni ton.

Blind Spot, uprkos imenu nema nikakve veze sa Daredevilovim sajdkikom po imenu Blindspot i u pitanju je detektivska priča u kojoj Jessica Jones biva ubijena već na kraju prve epizode. Thompsonova odlično rukuje ovim izlizanim superherojskim tropom i uspeva da njenu smrt-i-voskresenije ne samo odradi uz idealnu kombinaciju noir drame i frivolnog humora, već i da ovaj klasični klifhenger pretvori u jedan od osnovnih motiva zapleta koji deluje istovremeno i natprirodno ali i prizemljeno, pogodan za obradu kroz detektivski rad, ali uz uloge koji, kako priča ide dalje, postaju sve viši do mere kada se može legitimno reći da Jessica do kraja spasava svet u određenom smislu. Ova priča postavljena je u Marvelov „mejnstrim“ univerzum pa tako i Luke Cage i ćerka Dani imaju nezanemarljive uloge u njoj, a da sa druge strane dobijamo i necenzurisano psovanje na nekim mestima (pored dosta cenzurisanog psovanja, takođe), ne bismo li se podsetili Jessicinih MAX početaka. No, najbolji element ove postavke je to da Thompsonova ima pristup „normalnim“ superherojima koji ovde dobijaju priliku da se ponašaju za mrvu „ekstremnije“ nego u svojim stripovima. Ovo nam daje uglavnom prijatan komični sadržaj u kameo-pojavljivanjima Matta Murdocka (u svojoj advokatskoj ulozi), smorenog Dr. Strangea čije dve zmije uspevaju da ukradu šou svaki put kad se pojave, ali i Else Bloodstone za koju Thompsonova očigledno ima posebno mesto u srcu i umeće je u svaki strip gde joj to nije eksplicitno zabranjeno.

Sam lik Jessice Jones je ispisan tačno kako treba, uzimajući za nju karakterističan bes i (auto)destruktivnu energiju, ali ih temperirajući humorom za jednu zdravu kombinaciju u kojoj Jessica, iako sebe i dalje vidi kao depresivnog luzera, ima ne samo jednu časnu posvećenost poslu i porodici već i nepobitne detektivske veštine koje je i pored krivice koju oseća, čine produktivnim i korisnim delom zajednice.

Blind Spot je priča-metafora u kojoj Thompsonova kroz superherojski/ detektivski narativ obrađuje neke savremene, jelte, društvene teme, pokazujući da eskapističke fantazije legitimno mogu da posluže kao sasvim korektan medijum za ozbiljnu analizu. Konkretnije, kako su superherojski stirpovi istorijski u dobroj meri fetišizovali/ seksualizovali žene – čak i kada su ih prikazivali kao nominalno snažne – tako je i Blind Spot priča o savremenim strahovima kod određenih grupa muškaraca, a prema ženama koje su percipirane kao snažne ili moćne, a koji mogu da mutiraju u nasilnost. Blind Spot nije nekakva „direktna“ naracija o alt rajtu, MRA i drugim formama manje ili više organizovane mizoginije, ali se dobro uklapa u savremene diskusije o tome šta zapravo neke muškarce plaši kod samovlasnih žena i kako „toksična muškost“  može od apstraktnog filozofskog fenomena za koji mnogi ne veruju da uopšte postoji, da se transformiše u akciju. Thompsonova ovde kombinuje alegoriju i strejt-superherojski fantastiku da priča o različitim aspektima ljudske i muške ličnosti i spreman sam da oprostim čak i prilično didaktički ispisanu i time, u odnosu na prethodne, dosta neprirodniju petu epizodu, na ime toga da je sama poruka, sama „metafora“ zapravo nijansirana i ubedljivo ukazuje da magična rešenja (ili, svejedno, „magična“ rešenja) nisu ono što zapravo kreira stvarnu ličnu ili društvenu promenu.

Iz nekog nejasnog razloga, šesta epizoda Blind Spot dolazi nakon što je priča već zaokružena u prvih pet, kao da se radi o tekućem serijalu, a ovde je crtač (takođe odlični) Marcio Takara i njegov crtež signalizira i potpunu promenu tona u scenariju. Ova epizoda je, naime one-shot mnogo okrenutiji komediji, sa zapletom koji se vrti oko drugog rođendana Dani Cage, Jessicine i Lukeove ćerke i služi i kao komični predah za nastavak priče.

Ali taj nastavak priče stiže u formi narednog, takođe digitalnog serijala, Jessica Jones: Purple Daughter i ovo je sa jedne strane još spretnija, impresivnije sklopljena noir priča ali i daleko mučniji narativ koji seče do koske i vraća se originalnim motivima stripa, istraživanim kroz Alias. Sa jedne strane, naravno da je bilo za očekivati da će se strip jednom ponovo vratiti Jessicinom arhineprijatelju, Purple Manu – pogotovo što mu je David Tennant dao memorabilnu televizijsku personu – a sa druge, ovo je priča od koje se čovek posle čitanja oseća prljavo i iznureno.

Čitava ideja sa Purple Manom je da je njegova supermoć da kontroliše umom druge osobe i pošto je u pitanju narcisoidni psihopat velikog kalibra, ovo podrazumeva potpuno antisocijalnu dispoziciju, eksploataciju ljudi na najperverznije načine i ponižavanja koja njegove žrtve potpuno dehumanizuju. Originalno Daredevilov negativac, Zebediah Killgrave je u Alias dobio ekstra dimenziju psihopatskog sadizma i transformisao se u jednu od najviše zastrašujućih persona u čitavom Marvelovom univerzumu na ime te duboke traume koju ostavlja čak i na osobama koje prežive njegovu manipulaciju.

Iako je Killgrave umro (sopstvenom voljom) a zatim je njegov leš, za svaki slučaj, Captain Marvel bacila u Sunce, Purple Daughter je ponovni susret sa njegovim legatom i užasnim moćima. Thompsonova ovde vrlo ubedljivo pokazuje taj osećaj dubokog nasilja koje ova vrsta kontrole čini nad ljudskim bićem i fer je reći da ovde još od Alias postoji i jedna naglašena rodna komponenta sa Killgraveom koji će ubijati i žene i muškarce ali koji žene generalno a Jessicu partikularno eksploatiše na posebno odvratne načine. Sve je to, dakle, i dalje na terenu metafore koja ovde nije delo same Thompsonove već sada kanonizovan deo Killgraveovog karaktera, a Purple Daughter je i pored izuzetno mračne, mučne priče, zapravo strip koji i dalje čuva lepršavost dijaloga pa i humor koji očekujemo od autorke.

Štaviše, mislim da su sa Purple Daughter Thompsonova i De Iulis dosegli viši nivo saradnje i ovo je još efikasnije pripovedana i realizovana priča sa tempom koji uspeva da čitaoca podiže i spušta, ne dozvoljavajući mu da potone zajedno sa protagonistkinjom u ambis depresije što se ispod nje otvara. Thompsonova ovde postiže vrlo težak balans između toga da na čitaoca zaista prenese osećaj beznađa, poraženost, praktično viktimizovanosti koji obuzima Jessicu, a da sačuva njen delatni suverenitet, integritet ličnosti, dostojanstvo. Takođe, gostovanja drugih likova su ovde još bolje urađena sa izuzetnim kameom Emme Frost iz X-Men, a osećaj ženske solidarnosti koji se ovde provlači nimalo ne narušava noir ambijent niti atmosferu strave koju strip umešno kreira.

Ovde je mesto da kažem kako sam se zapanjio koliko mi Mattia De Iulis prija kao crtač. U ova dva stripa pogotovo, Italijan svoj inače pomalo statični, čisti crtež dodatno uoštrava kompjuterskim kolorom i retuširanjem i mada ovde ima mnogo tehnika koje ja načelno ne volim, moram priznati da ih De Iulis primenjuje na iznenađujuće efektne načine. Jessica Jones time dobija jedan „ozbiljniji“, kinematičniji izgled i senzibilitet, sa, recimo, kompjuterski zamućenim pozadinama koje služe da se fokusira portret u prvom planu ili sa efektima refleksija ili preosvetljenosti koje sugerišu „filmsko“ osvetljenje. No, važno je da je De Iulis pre svega dobar u kadriranju, pripovedanju, ali i karakterizaciji i mada povremeno vrlo klinička čistota njegovih crteža zna da bude za mrvicu previše „slikarska“, on je ipak sa prave strane granice koju sam ja povukao u svojoj glavi. On ovde prevashodno odlično funkcioniše sa Thompsonovom pogađajući bez greške akcente, dramske i komičke, što ih diktira njen narativ, ali i dinamizujući lejaut na dovitljive načine, bez da se naruši ta skoro svečana čistota koja mu je prirođena. Sama Jessica je ovde urađena izuzetno dobro sa fizionomijom koja ima onaj pomalo izmučeni manekenski šmek Krysten Ritter ali i črvstinu i snagu što ne moraju da se pokazuju prenaglašenim pozama i grimasama. Kolorni rad je ovde veoma dobar sa Jessicinom kombinacijom kožne jakne i pantalona sa običnim majicama koja naprosto blista na stranici i zaista joj daje jedan upečatljiv izgled koji nikakav superherojski kostim ne može da „popravi“.

Jessica Jones koju su radili Kelly Thompson i Mattia De Iulis (Cory Petit je radio letering za oba serijala i bio sjajan kao i obično) mi se, dakle, veoma dopala. Ovo je skoro pa idealan kombo odličnih autora, familijarne ali neizlizane protagonistkinje, noir krimića, psihološkog horora, superherojštine i kul, šmekerske akcione komedije, zrelijeg tona ali i duhovitih gostovanja superherojskih zvezda – zašto Marvel ovo nije objavio na papiru (barem drugi serijal, prvi je dobio print verziju dve godine kasnije) mi nije baš najjasnije, ali srećom, makar ih možemo čitati u digitalnoj formi. Ne propustiti.

Jazz Nedeljom: Floating Points, Pharoah Sanders & The London Symphony Orchestra: Promises

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Da budem iskren, nisam očekivao u 2021. godini novi album na kome će glavni zvuk biti tenor saksofon Phaoraha Sandersa. Još manje sam očekivao da u 2021. godini ponovo čujem Sandersa iza koga svira simfonijski orkestar. Ali eto, druga godina pandemije je puna iznenađenja pa smo tako pre nekoliko nedelja dobili i album Promises, a koga uredno zajednički potpisuju Floating Points, Pharoah Sanders & The London Symphony Orchestra.

Da bude, dakle, jasno, ovo je pre svega projekat Sama Shepherda, mančesterskog/ londonskog elektronskog producenta i didžeja koji pravi muziku pod imenom Floating Points. Shepherd je po vokaciji doktor nauka u polju neuronauke, ali je muzički najpre postao poznat kao didžej u londonskom klubu Plastic People, negde pred kraj prve decenije XXI veka. Otprilike u to vreme je počeo da se bavi i proizvodnjom muzike pod imenom Floating Points i do sada naređao prilično impresivnu nisku EP-jeva i albuma koji pokazuju širok spektar muzičkih interesovanja i pristupa. Kod Shepherda se svakako čuju uticaji moderne kompozicije, od Debussyjevog impresionizma do mirnog duhovnog zanosa Oliviera Messiaena, ali on nije puki „studijski“ čovek i ima i živu verziju Floating Ponts, šesnaestočlani Floating Points Ensemble. Originalno podučavan sviranju klavira u mančesterskoj školi Chetham’s School of Music, Shepherd prevashodno svira elektronske instrumente sa dirkama u svojim projektima, ali pored „programirane“ muzike, ima i „življih“ projekata (recimo album Reflections – Mojave Desert). Shepherd je primarni autor ako ne muzike a ono koncepta na kome je postavljen album Promises, za koji nam trejler kaže da je bio u izradi čitavih pet godina. Što je zgodno jer je od poslednjeg albuma Pharoaha Sandersa prošlo šest. Dobro, naravno da lažem, ali samo malo, Sanders jeste bio na albumu In the Key of the Universe Joeyja DeFrancesca 2019. godine ali je tamo svirao na svega tri pesme. TO SE NE RAČUNA.

Promises je zaista nešto drugo jer, iako se ovde jasno tvrdi da je muziku napisao Sam Shepherd, aranžirajući jednu dugačku kompoziciju od 46 minuta u devet stavova, jasno je, valjda i da je sva muzika koju je na albumu odsvirao Sanders – samo njegova. Saksofonistu koji je ceo svoj život proveo improvizujući, koga je Ornette Coleman lično opisao kao „verovatno najboljeg svirača tenor saksofona na svetu“, za koga je Albert Ayler doslovno rekao „Koltrejn je Otac, Sanders je sin, ja sam Sveti duh“, takvog saksofonistu ne zovete na snimanje albuma pa mu pod nos poturite note i gledate da li će da se drži skora.

Sanders je jedan od originalnih šampiona free jazza i, ma koliko ovo sad zvučalo glupo, ali kunem se da je u najboljoj konotaciji, verovatno najbolji „sideman“ u free jazzu. Naravno da je Sanders imao i dobru i ozbiljnu karijeru kao lider i da je u toj ulozi snimio nekoliko albuma koje mogu da slušam u svako doba dana, ali je u mojoj glavi on uvek bio tajni sastojak snimanja koje su drugi predvodili a on im davao dimenziju neverovatne energije i sažižuće spiritualnosti da ih nikada ne zaboravimo. Naravno, saradnja sa Coltraneom je ono što mi je uvek prvo u glavi kada se pomene Pharoah Sanders ali po dolasku u Njujork on je prvo živeo kod Sun Ra, a ko živi pod Sonnyjevim krovom, možete se kladiti, i svira sa Sonnyjem, a kasnije, posle Coltraneove smrti, Sanders će snimiti i nekoliko memorabilnih ploča sa njegovom suprugom Alice.

Kasniji Sandersov autput je bio iznenađujuće diversifikovan, delom zbog njegovih interesovanja za muziku drugih kultura i spone koje se mogu praviti između različitih muzičkih filozofija, delom i jer nije imao auru titana poput Coltranea ili Aylera – samo još više naraslu posle njihovih preranih odlazaka – a koja bi mu garantovala ostanak u tvrdom jezgru avangarde ali i dovoljnu prepoznatljivost u kulturi glavnog toka. Utoliko, Sanders je tokom sedamdesetih i pogotovo osamdesetih lutao od stila do stila, tražeći jednako nove načine da se izrazi ljudska spiritualnost ali i izdavača koji će mu pružiti adekvatnu podršku. U devedesetima i kasnije, Sanders se ponovo povezivao sa ovim ili onim nivoima avangarde, sarađujući sa Billom Laswellom, pa kasnije i sa Robom Mazurekom, ali i sa Kennyjem Garrettom, vraćao se Alexu Blakeu itd.

Za Promises, Shepherd je Sandersa doveo u studio kod sebe, verovatno sasvim svestan da uprkos pandemiji, izolaciji i svim ostalim nedaćama modernog, doba, osamdesetogodišnji prvoborac jazz avangarde naprosto neće pružiti ono zbog čega je toliko važan ako mu se samo pošalje matrica preko koje će nasnimiti svoje linije. Sanders je, kao i svoji saborci, jazz uvek svirao i živeo kao muziku zajednice, neposredne komunikacije između ljudi ali i između ljudi i onog što je iznad ljudi i ljudskog, pa je pojavljivanje i sviranje „uživo“ bio jedini smislen način da on učestvuje na ovom albumu.

I, koliko god to predvidivo bilo da se napiše, razlika se itekako čuje. Ne samo u Sandersovom sviranju, već i kod Shepherda. Slušajte, recimo, peti stav ove kompozicije gde Shepherd i Sanders sviraju jedan naspram drugog, jedan naporedo sa drugim – gde dva čoveka sviraju zajedno, sa Sandersovim fantastično zanesenim, nežnim, tako mekanim a tako snažnim tenor linijama, ispod kojih Shepherd pušta lake akorde i vrlo jednostavne, diskretne fraze, samo harmonski uokvirujući prelepo soliranje starog veterana. Razlika se čuje i u tome kako saksofon radi „na dah“, sa muzikom koja izlazi direktno iz tela muzičara – u, recimo, trećem stavu, Shepherd preko akorda lagano izvučenih na harpsikordu svira solaže na starinskom Oberheim 4 voice & OB-Xa sintisajzeru koje po frazama, ali i boji imitiraju saksofon. Ovo zvuči veoma lepo ali je onda prelazak na Sandersa u sledećem stavu, gde on prvo izvuče nekoliko neverbalnih napeva – praktično cvrkuta – pre nego što uzme pisak tenor saksofona u usta veličanstven jer osvetljava taj kontrast između lepe ali hladne, za nijansu previše savršene muzike i nečeg što je kreirano u momentu i humano.

Gudači Londonskog simfonijskog orkestra se čuju tek u drugoj polovini kompozicije, počev od šestog stava, dajući dobrodošlu novu dimenziju kompoziciji. Naravno, Shepherd je producent pre svega elektronske muzike a i gudači su svoje delove snimali uz „socijalno distanciranje“ pa je i sam miks muzike takav da su Shepherdova elektronika i simfonijski segmenti postavljeni u istu ravan, bez mnogo dubine ili prostora. Nije ovo neka velika zamerka, Shepherdova kompozicija je svakako zamišljena da je nosi prevashodno taj legato senzibilitet u kome nema značajnih dinamičkih ili stereo potresa i orkestracije su napisane da se uklope uz sanjivu, pomalo sakralnu atmosferu kreiranu do tog momenta, jednim možda i naglašeno romantičnim senzibilitetom.

Nije da ovde nema dinamike i energije – prema kraju šestog stava gudači imaju svojevrsni krešendo koji, iako nije miksovan da se naglasi monumentalnost velikog orkestra, svakako pleni snagom i širinom. No, Sandersov povratak u sedmom stavu je ponovo kao da u filmu koji ste do tada gledali jedan od glumaca prosto išeta sa platna i pruži vam baš-tu-i-tada predstavu koja je stvarnija i teža od bilo čega što ste videli na platnu. Jednostavno, Sanders ovde zvuči, bez obzira što i sam svira uzdržano i na momente romantično, kao da zaista svaku notu – a nema ih mnogo – izvlači direktno iz srži svog bića, odmeravajući je pre nego što je pusti u vazduh, svestan da previše zvuka može da zakloni značenje.

Ko ovde očekuje Sandersa što bljuje vatru i para nebo piskom – možda kao onaj put kada je svirao sa orkestrom na legendarnom prvom albumu Jazz Composer’s Orchestra – neka bude svestan da to neće dobiti. Opet, ko očekuje Sandersa koji, u poslednje vreme, kao da se vraća bebopu i postbopu i zadovoljno se umeće u grupe koje nisu baš neka definicija oštrice avangarde – ovde će dobiti intiman, ličan, veoma snažan, veoma ISPRAVAN program tenor saksofona. Čak i nekoliko žesšćih, užurbanijih solaža. Sanders ovde zvuči prisutno, neposredno i snažno koliko i u najlegendarnijim trenucima svoje karijere i ovog puta mu za to nije potreban volumen. Nije mu, možda, bio „potreban“ ni Shepherd ali je, bez obzira što ovaj album ima i muzike koja ne zvuči sasvim esencijalno, Shepherd je definitivno iz žive legende izvukao memorabilnu, upečatljivu  izvedbu koja bi, čak i izolovana od pratnje bila esencijalna. To da se sa pratnjom neretko uklapa na izvanredan način, kombinujući hladne, nežne ambijente i topao, human zvuk tenor saksofona je naprosto jedna srećna okolnost kojoj se u prvom kvartalu 2021. godine nisam ni nadao.

https://floatingpoints.bandcamp.com/album/promises

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 10-04-2021

Još jedna nedelja, još mnogo dobrog metala. Ne znam kako se svim ovim ljudima isplati da i dalje sviraju u ovakvoj, jelte, klimi, ali hvala im na tome.

Blek metal kao aperitiv! Argentinci Non Aeon su sjajni na svom drugom EP-ju, Incluso el Infierno tiene sus Heroes. Njihov black-death metal je ovde ne samo odlično produciran i odsviran vrhunski nego pričamo i o konstantnom dotoku dobrih, svežih ideja koje ne razblažuju osnovni krljački program. Ovo je, koliko mogu da razumem, studijski projekat pa ova tri mladića koriste sve prednosti ovakve postavke da kreiraju intrigantnu, kompleksnu muziku koja ipak ima sve potrebne mošerske komponente. Vrlo lepo:

https://nonaeon.bandcamp.com/album/incluso-el-infierno-tiene-sus-heroes

Morbid Sphere iz Njujorka imaju dobar zvuk na svom drugom demo snimku i načelno vrlo zdrav balans između blek metala i htonskog death metala. Problem su možda veoma dugačke pesme koje posle određenog vremena u mojoj glavi pređu u čist ambijent, gde ne uspevam da upratim ni priču ni dinamiku. Ali možda sam samo bio ekstra nepažljiv. Ovo svakako vredi čuti jer kad obratim pažnju na detalje, Morbid Sphere uvek zvuče dobro:

https://morbidsphere.bandcamp.com/album/demo-ii

Jednočlani američki blek metal projekat Impious Throne je vrlo agresivan na svom debi albumu, Scourge. Ovo je blek metal vrlo posvećen brzini i energiji, sa, ipak, malo atmosfere i razliitih raspoloženja. No, u centru je svakako nabadačka, brza, zla muzika sa zujećim rifovima i mitraljeskim blastbitovima. Nije što sam ja slab na ovakav pristup, ali Impious Throne pruža odličnu partiju sa solidnom produkcijom i dosta napaljujućih a disonantnih rifova da mi srce bude na mestu:

https://impiousthrone.bandcamp.com/album/scourge

Antrisch su novi projekat nekih članova davno raspadnutih nemačkih viking-metalaca Kromlek i njihov prvi EP, Expedition I: Dissonanzgrat nije baš toliko disonantan koliko naslov sugeriše. Zapravo ovo je prilično simpatičan atmosferični blek metal sa vrlo lepim zvukom i kreiranjem atmosfere kroz interesantne teme i melodije, radije nego samo kroz ređanje šugejzerskih akorda do u nedogled. Antrisch jako dobro sviraju i imaju impresivno raznovrsne kompozicije koje, opet, imaju jedan unificiran identitet i senzibilitet. Vrlo dobro:

Italijani Ad Omega na svom debi albumu, Tenebris Templum kreiraju vrlo teatralan, epski-zvučeći blek metal. No, Ad omega su satanisti i skloni filozofiranju pa je ovo muzika koja manje priziva B-horor trope, a više se upriličava za jedan kontemplativniji pristup slušaoca. Ume to da bude dosta iznurujuće, jer je zvuk agresivan i sa vrlo malo dinamike, ali ima ovde i hipnotičkih dimenzija koje vrede:

https://adomega.bandcamp.com/album/tenebris-templum

Nisam do sada slušao hrvatski jednočlani black metal projekat Petrale, a što i jeste neka moja sramota budući da je momak do sada snimio već pet albuma za malo manje od pola decenije. Najnoviji, Mirabilis Jalapa je kolekcija hermetičnih, zrelih kompozicija koje su odsvirane i producirane vrlo sigurno. Nije ovo muzika za odmor ili hedbeng, disonance i odsustvo jasnih tema obezbeđuju da sve slušate kao jedan avangardan, prilično tuđinski muzički artefakt, ali Petrale je dobar u tome kako i muziku lišenu jasnih „udica“ za slušaoca pakuje u dugačke ali zanimljive kompozicije koje imaju dobru dinamiku i vuku slušaoca za sobom. Pored devet dugačkih autorskih pesama tu je i obrada Smaka (Tegoba) i ovo je interesantan dodatak kolekciji. Petrale pritom sve ovo naplaćuje koliko sami hoćete da date i svakako vredi da se čuje:

https://petrale.bandcamp.com/album/mirabilis-jalapa-2

Bendova koji se zovu Hellfire ima opsceno mnogo, naravno. Danas pričamo o ukrajinskim blek metalcima čiji debi album, Lobotomized by Holy Crucifix već naslovom sugeriše zlo, satanizam, dobru zabavu. I tako i jeste. Ovo je prijatna, dobro producirana ploča zlih rifčina i uniformno žestoke svirke. No, Hellfire nisu jednodimenzionalni i njihovi aranžmani imaju dosta dinamike i raznovrsnosti pa je pravi užitak voziti se od blago death-metalske Total Human Nullification preko Demonic Possesion koja ima malo thrash elemenata sve do Buried In A Cemetery koja izaziva slušaoca da postavi najlogičnije pitanje: a gde biste VI da se sahranite?? Odlična svirka, sa taman toliko avangardnih elemenata da prijatno zamirišu i veoma dobar, izvrstan debi:

https://hellfire-band.bandcamp.com/album/lobotomized-by-holy-crucifix

Finski Essedum nudi vrlo lepu vizit-kartu ljubiteljima black metala svojim prvim EP-jem Tír na nÓg. Ovo je uredan, vrlo pristojan black-death zvuk koji ima i energiju i brzinu ali i mračnu atmosferu, i dobre rifove i upečatljive solaže. Finci su i inače u blek metalu poslednjih godina jedna fontana kvaliteta i raznovrsnosti a Essedum nude najbolje od svetova black i death metala pa vrede da se čuju:

https://essedum.bandcamp.com/album/t-r-na-n-g

Brazilski rodno mešoviti sastav Profane Souls proslavlja četvrt veka postojanja izlaskom prvog albuma. Ovaj bend je poslednji put nešto izdao još 2013. godine i čini mi se da je izbacivanje prve dugosvirajuće ploče fin način da se obeleži jubilej, posebno kad pričamo o bendu čija je muzika vrlo obredna, vrlo zainteresovana za (blasfemične) rituale. Utoliko, Ritual de blasfêmia, kako se ova ploča zove je vrlo teatralan materijal – ne sasvim po mom ukusu, da se razumemo, ali vrlo karakteran i sklon da slušaoca uvuče u svoje dubine postojanim ponavljanjem tih ritualnih tema. Atraktivno, svakako:

https://profanesouls1.bandcamp.com/album/ritual-de-blasf-mia

Ekvadorski Malignvs se sveo na duo za potrebe snimanja drugog albuma, Soul Metamorphosis, ali barem zato imaju mnogo gostiju na snimanju pa se to kompenzuje. I generalno, Soul Metamorphosis je prilično ambiciozna ploča čiji razrađeni aranžmani i raskošne teme treba da u fulu prenesu ezoterična interesovanja članova za klifot i slične teme. Ako kažem da bend ovaj album opisuje rečima „’Soul Metamorphosis’ je transformacija energije bezdana u mračne melodije“ to valjda pomaže da znate da li vam se ovo sluša ili ne. Malignvs nisu nužno baš sve vreme po mom ukusu ali ovaj album je očigledno odrađen iz dubokog ubeđenja i sa mnogo posvećenosti i vredi da se presluša:

https://malignus1.bandcamp.com/album/soul-metamorphosis

Ruski Wintaar se baš drži uralske tematike, prošli album mu se zvao Ice Heart Of The Urals a aktuelni je naslovljen From Darkness Of Ural Forests. Ne mari jer je muzika svakako konzistentna sa ledenom, divljom temom koja se sugeriše naslovima, a i jer je Wintaar postao pravi bend i prilično dobar poslednjih pola godine, sa kvalitetnijim pesmama, sigurnijom atmosferom i boljom muzikom. Zane Young iz Elegiaca i ovde svira bubnjeve i sve zvuči kako treba, old school ali i originalno i emotivno na pravi način:

https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/from-darkness-of-ural-forests

Emotivan, melodičan blek metal dobijamo na EP-ju The Chosen One bečkog jednočlanog simfo-blek projekta Ancient Mastery. Nema ovde mnogo simfonijskih aranžmana, da bude jasno, i ovo je prilično sirov i lo-fi snimak u odnosu na ono što čovek očekuje, ali je muzika emotivna i kičasta na prave načine pa sam je sa simpatijama poslušao. Da ima malo više dinamike u masteringu, ovo bi bilo i kudikamo bolje, ali svakako pričamo o lepom izdanju:

https://ancientmastery.bandcamp.com/album/the-chosen-one

Poljaci Mānbryne imaju odličan debi album, Heilsweg: O udręce ciała i tułaczce duszy („o telesnoj patnji i lutanju duše“) i ako vam se baš sluša odlčan, kvalitetan poljski blek metal, imate sreće, pošto je ovo upravo to. Nemam pojma ko su Mānbryne i koliko iskustva imaju u prethodnim bendovima ali ovo je veoma zrela, veoma dobra muzika, napisana sa dušom i izvedena srčano. Pričamo o pet dugačkih pesama, produciranih veoma dobro, sa svim najboljim u modernom blek metalu spojenim na jednom mestu: melodija, atmosfera, ali i žestina, brzina, energija, pa onda i ambiciozni aranžmani. Mānbryne imaju sve i ako ne budu neka vrsta zvezda, makar u ovom našem ograničenom svemiru metala i ekstremnosti, na ovom svetu nema ni malo pravde:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/heilsweg-o-udr-ce-cia-a-i-tu-aczce-duszy

Isti izdavač, norveški Terratur Possessions ima i debi album takođe norveških Syning. Nazvan isto Syning i sa svega tri pesme u nešto jače od pola sata, ovo je jedan prilično fascinantan muzički artefakt, veoma udobno smešten u svoju hermetičnu, nekomunikativnu čauru i zadovoljan da tamo meditira. Syning, dakle, nije ploča za žurke i provode i nisam siguran ni da li ova tri veoma iskusna muzičara (sa CV-jem koji obuhvata Whoredom Rife, Gorgoroth, Manes…) imaju nameru da ovo ikada izvedu na bini, pred publikom, ali za slušanje u jednom posvećenom, ličnom prostoru, Syning je opasna ploča. Poslušajte:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/syning

Stoner! A prvi na redu su Finci The Moonhaze sa EP-jem  Emotional Emergency koji zapravo meša klasičniji stoner gruv sa malo „pravog“ heavy metal ugođaja. Ništa preterano, ali ovde su gitare svakako kompleksnije i harmoničnije od uobičajenog heavy blues menija koji dobijamo od „normalnog“ stonera. Dodatno, muzika je prilično atmosferična i, uz dosta promena tempa i jake dinamičke razlike, može da se priča o teatralnosti koja prevazilazi granice stonera. Svakako dobra ploča, vredna pažnje:

https://themoonhaze.bandcamp.com/album/emotional-emergency

Uskrs u ljudima inspiriše ono najbolje (i najgore ako gledate sa prave strane) pa su tako Kanađani Satan’s Children izdali album Abstract Expressionism i ovo je, recimo, kombinacija psihodeličnog roka, fuzz rocka, doom metala i stoner roka… Satan’s Children imaju, mora se primetiti, osoben pristup kompozicijama sa primetnim obrednim elementima u muzici a koji se lepo uklapaju u u suštini bluzersku osnovu njihovog zvuka. Ima ovde okultne drame i satanističkog rituala, ali sve je na kraju umotano u prijatan heavy rock omotač da bude prijateljski i poznato. Zanimljiva ploča:

https://satanschildren.bandcamp.com/album/abstract-expressionism-2

Mađari okupljeni oko Psychedelic Source Records su toliko dobri i izdaju toliko mnogo albuma da je sreća da se svi plaćaju onoliko koliko poželite inače bi jedino Jeff Bezos mogao da ima kompletnu kolekciju. Posle prošlonedeljne kompilacije nekoliko bendova iz ovog kolektiva, dobijamo i pojedinačne albume snimljene na ovim sesijama a prvi na redu su fenomenalni Pilot Voyager. Izuzetni Bence Ambrus iz Lemurian Folk Songs ovde svira bas i radi miks, a gitaru, koja je u prvom planu svira EKSTREMNO rasploženi Ákos Karancz. Bud Fascination je kolekcija dugačkih, veoma tripoznih džemova gde Ambrus i bubnjar Márton Kása prave tvrdu, stabilnu podlogu za Ákosovu pirotehniku i ovo je gitara koja od prozračnih atmosfera brzo stiže do urnebesnih erupcija pregrejane lave i nosi slušaoca sve do izmenjenog stanja svesti a onda i dalje u svemir. Sedam džemova, značajno više od sat vremena svirke, odličan zvuk, nipošto ne propustiti ovaj biser spontanog panonskog space rocka:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/bud-fascination

Ponekad vam se samo sluša normalan, običan hard rok. Za takve potrebe, obratićete se čikaškim GhostSigns čiji istoimeni debi album, i pored naslova pesama kao što su Play Your Guitar, Out of Control ili The World’s On Fire nisu TOLIKO staromodni. Recimo da je ovo najviše nalik na ’90s rivajvl hard roka i za moje uši, sasvim prijatan u svom kombinovanju energičnih bluz osnova, poletnog tempa i himničnih refrena. Koliko tu ima supstance? Pa, sad, nisam doktor i ne bih da gledam, meni je već i većina ’90s autputa bila malo predaleko od ’70s predložaka, ali ja sam suviše analna osoba. GhostSigns sviraju prijatnu, kvalitetnu muziku i to je dovoljno:

https://ghostsigns1.bandcamp.com/album/ghostsigns

Za iste potrebe možete poslušati i album Nova Koloso istoimenog dua iz Baltimora, a koji kaže da je album snimljen kod kuće tokom lokdauna. Da prvo izrazim puno divljenja za kvalitet produkcije koja nije samo studijskog kvaliteta već ima i toplinu i dinamičnost koju danas isuviše retko čujemo u bilo kakvoj težoj rok muzici, a onda i da kažem da je ovo autoritativan, proggy materijal koji vuče malo i na klasičan hard rok ali se ne stidi ni ’90s zvuka, negde između noise rocka i hard rocka. Pevač, čak, dosta podseća na Briana Molka iz Placebo, pa je ovo album koji može da pomiri padavičare raznih profila:

https://novakoloso.bandcamp.com/album/nova-koloso

Njemački Wheel, nažalost nije tajni projekat Radomira Mihajlovića-Točka, ali jeste sada već vrlo solidno pedigriran doom metal sastav iz Dortmunda čiji treći album, Preserved in Time donosi vrlo pristojan i umiven doom/ hard rock za ljude koje ne zanima da se muče sa kojekakvim ekstremistima, nego vole lep rif, prijatnu melodiju, dobar zvuk. Sedam pesama na ovom izdanju su spore i dugačke, ali bez pornografskog fokusiranja na ove elemente doom instrumentarija, pa se može govoriti da su prvo nastali rifovi i vokalne melodije a da su tempo i dužina aranžmana prirodno ispredene iz njih. I to je dobar pristp, Wheel imaju upadljivo dobre i pamtljive teme, prijatne harmonije i lep, topao zvuk – sa dosta dinamičnim masteringom!!! – koji im odlično stoji. Užitak:

https://wheeldoom.bandcamp.com/album/preserved-in-time

Vreme je za malo gitarskih pejsaža. Kuan su iz Firence i ova dva mladića imaju singl Koi Pond koji traje puna 22 minuta. Nije baš radio-friendly, da se razumemo, ali ova jedna kompozicija koja se sva sastoji od distorziranih gitarskih tonova i mikrofonije je zapravo veoma prijatna i ubedljiva ekskurzija u soundscape teritoriju, sa taman toliko harmonija i tema da ne bude potpuno amorfna ali i sa preovlađujućim akcentom na samom zvuku i aleatornim svojstvima ovakvog pristupa sviranju. Kao nekakav shoegazerski Sunn0))), pitate sad vi, a ja kažem da to i nije loš opis. Vrlo dobro:

https://kuan.bandcamp.com/album/koi-pond

Ne znam zašto baš Francuska obiluje mekanim instrumentalnim psihodeličnim bendovima koji štancuju albume na svakih par nedelja, ali evo nam novog Octopus Divera. Smoking Souls je opus od osam pesama, uglavnom veoma prijatnih maštarija na vrlo malo distorziranoj električnoj gitari uz jedva naznaku ritma i mada uz ovo svakako nećete praviti pijane žurke i šutirati se, teško da se nećete osećati blaženo dok ga slušate:

https://octopusdiver.bandcamp.com/album/smoking-soul

I, kao u potvrdi ove priče o Francuzima i mekanim, prijatnim, instrumentalnim psihodeličarima sa sumanutim tempom izbacivanja nvoih izdanja, Stone Rebel su izbacili novo. Ovog puta je u pitanju „samo“ EP sa dve pesme ali Timeless Journey traje solidnih petnaest minuta i iako se Stone Rebel ne mrdaju ni milimetar od svoje uobičajene formule nežnog gruva i umiljatih gitarskih eksploracija – to i dalje zvuči sasvim neodoljivo. Platite koliko želite:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/timeless-journey

Grci Hazy Sea su instrumentalni psihodelični stoner bend iz Kavale i, za razliku od gorepomenutih Francuza, njihova muzika podrazumeva i više distorzije i više žestine, ali i forme bliže bluz-predlošcima. Naravno, Grci su u proseku jako, jako dobri u stoner roku pa su i Hazy Sea odlična ponuda na albumu The Journey Collection koji je kako mu i ime kazuje kompilacija sastavljena od pesama sa prethodnih izdanja. Idealno za upoznavanje sa opusom ovog benda, rekao bih jer The Journey Collection u kompaktnoj formi daje gomilu različitih aspekata ovog prolifičnog sastava i slušaoca kvalitetno informiše ima li potrebe da se upušta u dalja istraživanja opusa benda. Što se mene tiče – ima, jer su Hazy Sea vrlo lepo uklopili bluz sa psihodeličnim gruvom, te malo egejskih harmonija i nude prijatan, konstantno zanimljiv program:

https://hazysea.bandcamp.com/album/the-journey-collection

Francuski Wormsand spaja nekakav post-metal i post-rok sa doomom na albumu Shapeless Mass i mada je ovo pomalo zaista kao ta bezoblična masa iz naziva, nije rđavo za slušanje. Osnovni „problem“, ako hoćete ovog albuma je što je sav sastavljen od pesama maltene istog tempa i rifova koji svi nalikuju jedan drugom. No, to je Wormsandov pristup i kroz 47 minuta oni ubacuju i upečatljivije melodije i teme koje razbijaju hipnotičku monotoniju. Da li u dovoljnoj meri da vam ovo bude dobro? Rekao bih da da. Poslušajte:

https://wormsand.bandcamp.com/album/shapeless-mass

Britanski Old Horn Tooth ima EP True Death koji će vas sa pravom smrću upoznati kroz 21 minut sporog, teškog valjanja moćnih, hipnotičkih rifova, a sve u okviru jedne, naslovne pesme. Dobro, ovo je kompozicija koja ima i orguljaški uvod, nije baš SVE u rifovima, ali svakako pričamo o doom metalu baziranom na rifu i ponavljanju. I dobro to ide. Old Horn Tooth kažu da je ovo „mračna predstava usamljenosti, borba sa duševnom teskobom gde je jedini beg ’Prava smrt’. Pesma puna emocija i bola, napisana je kao putovanje prazninom postojanja predodređenog za prerani kraj“ i, mislim, ako vam to zvuči kao dobar utrošak vašeg i njihovog vremena, navalite, nećete se razočarati. Nema pevanja a to celu kompoziciju čini još hipnotičkijom.

https://spectralhoundrecords.bandcamp.com/album/true-death

Lajpciški Kyning zvuče vrlo zdravo na svom debi albumu, Ān. Ovo je mišićav, vrlo heavy stoner rok sa puno dobrih rifova i malo psihodeličnih efekata u pesmama koje su energične i dosta jakog tempa, tako da su dobre za klupski provod i slušanje u društvu. Johannes Vogel, gitarista i pevač ima interesantan, svakako ne savršen glas i pristup pevanju ali ovo u dobroj meri daje Kyningu njegov identitet i odvaja ga od konkurencije. Svakako poslušati:

https://kyning.bandcamp.com/album/n

The Limit su zanimljiva supergrupa vrlo old school muzičara, sa kultnim njujorškim rokerom Sonnyjem Vincentom na gitarama (gledao sam ga negde početkom veka u beogradu i bio je fantastičan), Bobbyjem Lieblingom iz Pentagrama na vokalu i Jimmyjem Reccom iz Stoogesa na bas gitari. Naravno, sa ovakvim pedigreom od prvog albuma The Limit očekujete dosta i Caveman Logic svakako vredi da se čuje. Ovo je rokčina negde na sredi između panka i garaže po kakvima su Vincent i Recca poznati, ali i teškog roka koji je Lieblingova specijalnost. Uz uglavnom kratke i efikasne pesme, dobar zvuk i pregršt šmekerskog etitjuda, moram da priznam da su The Limit apsolutno ispunili očekivanja i pružil još jedan dokaz tezi da bez starca nema udarca.

https://the-limit.bandcamp.com/album/caveman-logic

Desert rockeri će dobiti svoju porciju užitka sa prvim albumom mladog umetnika iz Arizone po imenu Lucust French a koji muziku kreira pod nadimkom Lazer Beam. Lazer Beam je ime i albuma koji je pun faziranih, psihodeličnih rokerskih himni i mada pričamo o muzici koja treba još da sazreva i razvija se, ovih dvanaest komada lepo čoveka pomere iz mesta, privuku mu pažnju i iznenade više nego jednom neočekivanim rešenjima. Opet, nisu sva ta rešenja idealna, i otud i ta priča o sazrevanju itd. ali Lazer Beam pruža izuzetno zdravu osnovu i zaveštanje za buduće radove:

https://lazerbeam.bandcamp.com/album/lazer-beam

Po hiljaditi put ću podsetiti da nisam baš prava ciljna grupa za gotski metal ili rok, ali Norvežani Årabrot deset godina rada proslavljaju albumom Norwegian Gothic i, pa, ovo svakako vredi da se čuje. Ovaj opus od čak šesnaest pesama nudi gomilu odličnog rokenrola koji, svakako ima elemente gotik (pa i industrial) roka iz osamdesetih i devedesetih, jasne uticaje Mikea Pattona, ali i odlične, ODLIČNE pesme, autoritativan performans i prilično zanimljiv zvuk. Ni ja, da mi se sve to nabroji, ne bih nužno skočio da ovo poslušam, ali Årabrot potpuno osvajaju jednom lepom kinematičnošću, pretvarajući svoje pesme u fine gotske pozorišne komade a da se energični rokerski vajb nikada ne izgubi. Preporuka:

https://arabrot.bandcamp.com/album/norwegian-gothic

Lake Drinker je fenomenalno ime za album a Šveđani Horndal na njemu pružaju izvrstan program energičnog, teškog ali ipak slojevitog sludge metala koji ima (well, kakav-takav) osećaj za dinamiku i ne ide iz sve snage sve vreme. Horndalu je ovo drugi album i imaju veoma izgrađen, moćan zvuk ali i veštinu da pesme ne pobegnu od tih osnovnih ćelija kompozicije sadržanih u rifovima i gruvu a da ipak imaju razrađene, inteligentno napisane aranžmane. Jak rad:

https://horndal.bandcamp.com/album/lake-drinker

Ahh, Heavy Feather su bend kao napravljen za mene, spajajući klasični bluzerski AOR zvuk iz sedamdesetih sa teškorokerskim tendencijama koje neguju i dobar rif, ali i lepe harmonije, melodične refrene… Album Mountain of Sugar je pravi spektakl pentatonskih solaža, moćnih bas-linija i bluzerskog pevanja pevačice koja zvuči autentično i moćno. Naravno, ovakav bend danas MORA da dođe iz Skandinavije a ne iz SAD i, tako je, pričamo o švedskoj postavi čiji je drugi album kao da ste u blender ubacili Mountain, Janis Joplin, Ten Years After, malo Hendrixa, sve lepo izmešali i popili na eks. Premoćno:

https://heavyfeatherofficial.bandcamp.com/album/mountain-of-sugar

The Lion’s Daughter iz Sent Luisa u Misuriju na Metal Archivesu opisuju kao „blackened sludge“ ali sasvim je fer reći da novi album, Skin Show, inače njihov peti, prevazilazi granice ova dva žanra, pa i metala generalno, nudeći žestoku rok muziku koja, svakako, čuva i tu svoju ekstremnu oštricu ali se baca u različite strane, dajući nam i psihodelični i praktično proto-industrijski zvuk gde se Black Sabbath, Killing Joke i Venom spajaju u nesvetoj alijansi i nude deset interesantnih pesama:

https://thelionsdaughter.bandcamp.com/album/skin-show

Indonežani Spellforger pružaju dopadljiv, energičan thrash metal na EP-ju Upholders Of Evil. Ovih šest pesama nude solidnu produkciju i dobru svirku, te songrajting koji je utemeljen u starijim thrash/ speed formulama, ali osavremenjen, bez gubljenja eksplozivnosti i oštrine. Besna svirka, zli rifovi, brzina – vrlo prijatno:

https://spellforger.bandcamp.com/album/upholders-of-evil

Rusi Slaughter Charge su snimili živi album u rodnom Petrogradu i Live Action Bootleg ih predstavlja u prijatnom svetlu. Slaughter Charge čukaju solidan thrash metal i uživo su vrlo ubedljivi i mada njihova muzika ne pati od previše originalnosti, treba istaći vrlo dobar kvalitet svirke, ali i kombinaciju rifova i melodičnijih solo-tema koje osvežavaju program. Pevanje je možda najmonotoniji element jednačine ali uživo, u šutki, to i nije neki problem:

https://slaughtercharge.bandcamp.com/album/live-action-bootleg-2

Čileanski Hexen Hammer ima novi EP, Destructo Máxima i njihov blackened thrash metal ovde zvuči zdravo, poletno i zabavno. Pet pesma ovde (od kojih je prva instrumentalni i napaljujući intro) nude zapravo neočekivano dobru produkciju ali i raznovrsnost aranžmana koji imaju prostora za gruv i atmosfere pored klasičnog jurišanja napred (slušajte Trauma). Ukusno, prljavo ali ne glupo, sa masom lepih rifova i srcem na pravom mestu:

https://hexenhammer.bandcamp.com/album/destructo-m-xima

Takođe iz Čilea su Necrobastard, bend koji do sada, tokom nekih četrnaest godina karijere nije uradio ništa jače od kasete. No, Deadly Resurrection je upravo kolekcija njihovih dosadašnjih demo-kaseta i ovo je simpatičan, lo-fi ali kvalitetan lo-fi death-thrash metal sa prostačkom, dispozicijom ali puno srca:

https://diabolicalsummoningrecords.bandcamp.com/album/necrobastard-deadly-resurrection-the-tape-collection

Pit Viper su thrash kvartet iz Njemačke koji je svoje prvo izdanje, da ne kažem demo, nazvao The Virus Tapes. Valjda je to neka aluzija na virus korona? Da sam odmah bio svestan verovatni ne bih ni kliknuo, ali dobro je da jesam jer su Pit Viper šarmantan thrashcore sa distinktnim pozne-osamdesete mirisom. Ovo je onako, za šutke, zezanje, omladinski i energično, a dovoljno kvalitetno da se ne zaboravi lako:

https://pitviperofficial.bandcamp.com/album/the-virus-tapes

Surreality iz Pensilvanije zvuči vrlo old school na svom prvom EP-ju, Artificial Degeneration. Ovo je solo projekat momka po imenu Caleb Warren ali pored novih pesama ima i nove varijante pesama njegovog starog benda, Fatal Agent. Sve to zvuči, zaista, kao da je snimljeno 1987. godine, sa prijatnim lo-fi kvalitetom, ali i solidnim sviračkim skilovima. Warren ima uho za dobar rif i trešerski gruv i meni je ovo izuzetno prijalo:

https://surreality2021.bandcamp.com/album/artificial-degeneration

Danny Trejo -Venice- su sekstet koji je baziran u Veneciji ali uključuje članove iz raznih italijanskih pa i šire evropskih hardcore thrash postava. Dakle, pričamo o supergrupi i, kako se onda i očekuje, i muzika na albumu Distorted Reality je vrlo dobra. Nije ovo „suvi“ thrashcore i različite kompozicije pokrivaju čitav opseg od klasičnog, čukačkog thrasha pa do odličnog, vrlo zapaljivog heavy metala. Osam kratkih pesama, izvrsna svirka i produkcija, puno šutke i moćnih refrena – raj!

https://dannytrejohc.bandcamp.com/album/distorted-reality

Portorikanci Kjaebola skupili su sve svoje snimke iz proteklih pola decenije na kompilaciji Kjaebola i ovo je dobro produciran, gruvi thrashcore koji će bolje leći ljudima koji vole srednji tempo i recitovanje nego meni koji više volim brzinu i dranje, ali sasvim je to korektno. Uz cenu koju sami odredite ovo je vrlo pristojna urbana, ulična muzika za ljude kojima to treba:

https://kjaebola.bandcamp.com/album/kjaebola-2

Damage Done su strejt edž hardkor bend sa Floride a njihova istoimena kaseta nudi deset brzih, eksplozivnih pesama koje nikada ne dosegnu trajanje od dva minuta i pucaju od energije i besa. Vrlo dobra produkcija i atmosfera, vrlo preporučljivo čak i ako volite da tu i tamo popijete:

https://damagedone413.bandcamp.com/album/damage-done

Jerusalimski Karkait su fantastični. EP nazvan Yevul ima četiri pesme disonantnog, nervoznog grindcorea sa mathcore tendencijama, pakujući u kratke komade mnogo energije, mnogo napetosti  ali i mnogo muzike koja je stilski konzistentna ali i dalje raznovrsna. Poslednja pesma, posle prve tri koja ulete, naprave haos i zapale, traje skoro pet minuta i Karkait i ovde savršeno vladaju formom i tenzijom. Obavezno:

https://karkait.bandcamp.com/album/yevul

Yatsu iz Dalasa su odlični na EP-ju The One with the Mosh Riffs – sjajno sviraju, dobro su snimljeni i nude eksplizivan grindcore/ metalizirani powerviolence. Jedina stvar koja nedostaje su vokali. Instrumentalni grind? Šta još neće smisliti? No, iako je fakat da ekstremno pevanje u dobroj meri definiše grindcore i da mi ono nedostaje kod Yatsua, istina je i da je ovo dobra muzika koja pomera čoveka i vredi da se čuje, a po ceni od „daj šta daš“ i da se kupi:

https://yatsu.bandcamp.com/album/the-one-with-the-mosh-riffs

Sa imenom kao što je Defecrator jasno je da od kalifornijskog trija treba očekivati grindcore i gadosti. No, kompilacija Unholy Hymns of Bestial Warfare pokazuje ovu ekipu – sveže raspadnutu posle nekih šest godina rada – kako umešno kombinuje death metal, black metal i grindcore za prijemčivu i agresivnu mešavinu koja samo zvuči primitivno i lo-fi a zapravo se odlikuje dobrim idejama, odličnom svirkom i na kraju krajeva i sasvim solidnim zvukom. Daunloud se prodaje po ceni koju sami odredite i ovo je vrlo preporučljivo za ljubitelje ekstremnog, a kvalitetnog andergraund zvuka:

https://goatthronerecords.bandcamp.com/album/unholy-hymns-of-bestial-warfare

Marak iz Sankt Petersburga su nekakva kombinacija chaotic hardcore, metalcore, sludge itd. podžanrova, ali je kod njih karakteristično, barem sudeći po EP-ju Hit & Love, da vole da pišu dugačke pesme. Naslovna stvar traje skoro šest minuta a druga pesma, Price of Freedom skoro devet, pa se možete istovremeno i diviti Maraku kako pravi ipak smislene aranžmane za dugačke pesme u žanru koji uglavnom forsira ekonomičnost, ali i unapred plašiti napada na uši koji dolazi uz brutalan zvuk i vrištanje. Dosta dobro, reći ću:

https://marakband.bandcamp.com/album/hit-love

Glassblower sa Novog Zelanda na albumu Younger Than Old Money miksuju metalizirani thrashcore i grindcore za energičnu, jako dobro prpduciranu muziku što kroz deset pesama šalje „ljubavno pismo svima koji su se ikad osećali izolovani, objektifikovani, viktimizovani, obezbređeni ili ugroženi“. Niste sami, kažu Glassblower, iza vas je armija. Posle ovakvog uvoda očekivao bih „osećajniju“ muziku sa shoegaze akordima i prozračnijim miksom ali ne, Glassblower biju opak thrashcore sa pesmama koje govore o rezanju buržujskih grkljana i sličnim bogougodnim temama. Besno, kvalitetno, antikapitalistički, sve preporuke:

https://glassblower.bandcamp.com/album/younger-than-old-money

Cryptic Void iz Hjustona posle četiri godine razbijaju diskografsku tišinu opasnim EP-jem, Post-human Godhood. Ovo je grindcore sa jednim teškim, debelim zvukom, na nekoliko koraka od deathgrind i goregrind formula, ali i sa osobenim pristupom atmosferi. Naučnofantastična tematika EP-ja je podcrtana i izborom harmonija i gruv delovima koji se smeštaju između instanci grajnderskog krljanja a uz odličnu produkciju ovo je izdanje koje ne treba preskočiti:

https://crypticvoid.bandcamp.com/album/post-human-godhood-ep

Kalifornijski Human Obliteration su razmetljivo dobri na split albumu sa Vile Species. Njihovih sedam pesama su izvanredno odsvirani, jako dobro napisani grind/ death metal sa gomilom svežih ideja i avangardnih elemenata koji nikako ne stoje na putu ozbiljnom čukanju. Ovo je agresivna, ali zapaljiva muzika, sa pesmama koje nikada ne dosežu dva minuta ali pakuju mnogo raznovrsnog materijala u svoje kompaktne formate. Vile Species nude klasičniji grindcore na svojoj strani  i to je odličan kontrapunkt, sa tim gritty ’90s zvukom i jednostavnošću:

https://humanobliterationgrind.bandcamp.com/album/split-w-vile-species

https://vilespecies.bandcamp.com/album/split-w-human-obliteration

Opasan grindcore dobijamo na split-albumu tri benda Immersed in the worst. Amerikanci Berated je otvaraju sa tri pesme vrlo agresivnog, tehnički kvalitetnog grinda, samo da bi Česi Impulsealer prihvatili štafetu i POKIDALI sa svoje tri pesme. Ovo je grindcore novije škole, dakle, baziran pre svega na čvršćim, tehničkijim matricama koje su normalizovali Skandinavci poput Rotten Sound ili Gadget. Argentinci System Destroyer zatvaraju album sa svoje tri pesme i njihov zvuk je za mrvu siroviji sa klasičnijim vokalima, podsećajući nešto više na predloške devedesetih. Sve u svemu izvrsno i za ljubitelje grindcorea nezaobilazno:

https://berated.bandcamp.com/album/immersed-in-the-worst-3

Portorikanci Radio Muerte su na istoimenom albumu skupili sve svoje dosadašnje demo, EP i singl snimke i ovo je dopadljiva i zapravo fino producirana kolekcija prljavog, jednostavnog ali zaraznog zvuka koji meša grindcore, hardcore, death metal i thrash metal. Radio Muerte su, da bude jasno, bend pre svega gruva i ove pesme nisu ni preterano brze ni preterano agresivne, već iznad svega prijatne za slušanje ako volite distorzije i viku. Sami birate cenu (inače, primetiti da goreopisani Kjaebola, takođe iz Portorika, za svoj album koji je takođe kompilacija prethodnih snimaka, imaju vrlo sličan omot. Portorikanska ZAVERA!!!):

https://radiomuerte1.bandcamp.com/album/radio-muerte

Putrid Evil iz Gdanjska nose baklju tradicije odličnog poljskog grindcorea. Njihov EP Worm Infestation ima sve što želite: dobar, debeo zvuk, odličan gruv, brzu i zaraznu svirku, jedan opšti kvalitet izvedbi. Putrid Evil se ne trude da smisle nešto specijalno novo u deathgrind podžanru ali su vrlo verzirani u pravljenju dobrih, pamtljivih rifova i dvominutnih pesama koje ih lepo koriste. Još i završavaju obradom Repulsion. Carevi:

https://putridevil.bandcamp.com/album/worm-infestation

Kanađani Expunged veoma vole zvuk klasične HM2 pedale pa su distorzije na njihovom split EP-ju sa Immortal Force prepoznatljivo debele i masivne. Same pesme su zapravo možda malo bliže hardkoru/ moškoru nego što bih ja voleo, pogotovo jer Expunged sebe opisuju rečima „sick, rotten, coated in filth death metal surrounded by a sea of darkness“, ali nije ovo neprijatno – death metal koji je spor i gruvi sa dosta prijatnog gitarskog rada svakako nije najgora ponuda koju sam danas čuo. Kanadske kolege Immortal Force su pak sa druge strane bliski hardcore formulama i u svoje tri pesme prže prljav, jednostavan, šarmantan deathgrind koji skoro da je mogao da bude snimljen i 1990. godine. Ništa, dakle, originalno ili novo ali ima ovde puno tog nekog andergraund šarma. A tek taj omot:

https://expunged.bandcamp.com/album/expunged-immortal-force-split

Meksički Omniscience su mi bili simpatični na svom, pretpostaviću prvom EP-ju  Dystopian Discourse a koji je death metal sa dosta melodičnosti i praktično heavy metal elemenata (slušajte Spiral). Ja u principu volim brz i energičan death i Omniscience pružaju i to ali njihova muzika je kompleksnija i ličnija i mada nije sva baš ono što ja želim, zapravo se karakternošću prilićno nameće. Simpatično:

https://omnisciencemetal.bandcamp.com/album/dystopian-discourse

Kad smo već kod latinoameričkog death metala, Peruanci North Profaned su tačno po mom ukusu. Ovo je gadan, grdan death metal starije škole, sa zvukom i kompozicijama koje dosta podsećaju na rane devedesete i EP Vomited and Dead je snimljen odlično sa četiri četvrtaste, mošerske pesme koje razumeju koncept gruva i koncept rokanja i pružaju vrlo prijatan program za svakog ko voli starije i prljavije:

https://jamonrecords.bandcamp.com/album/vomited-and-dead

Kad se zovete Corpse Worship a debi album vam je Horror Chronicles, to je praktično kliše koji jaše kliše, pa su Rusi Corpse Worship, srećom, makar spremni da dobrom svirkom i produkcijom brane svoje pozicije. Ovo je, naravno, death metal, šta bi drugo, negde na razmeđi old school pristupa koji me malo podseća na psihodeličnije momente Immolation, i malo modernijih, melodičnijih tendencija. No, Corpse Worship prevashodno nude naglašen rifaški program, sa harmonskim proširenjima koja se pomaljaju prevashodno u solažama pa je lako opustiti se uz ovaj mošerski, čvrsti death zvuk:

https://corpseworship.bandcamp.com/album/horror-chronicles

Chasmdweller iz Ontarija su prolifičan bend sa dva albuma i nekoliko EP-jeva samo u poslednje dve godine. Novi EP, Fossilized ih prikazuje u dobroj formi sa četiri pesme brutalnog, old school ali gruvi death metala koji na momente ulazi u slamming death metal teritoriju i nudi bolesne, polomljene plesne delove. Lepa andergraund produkcija i robusne sviračke veštine, te naslovi pesama poput Mauled Sadistically ili Liturgy of Raw Flesh. Što se kaže, zapakujte meni pola kile:

https://chasmdweller.bandcamp.com/album/fossilized

Još jedan Beastial Piglord? Pa jel’ taj čovek ikad spava? Songs For Dogs je manje atraktivna ploča od poslednjih nekoliko jer se prevashodno drži nekakvog sporog, psihodeličnog industrijskog zvuka i mada tu svakako ima dosta dobrih momenata, zvučna i dinamička ujednačenost znaju da budu i malo monotone. No, svakako, cenim muziku koja ne želi da hvata pre svega na volumen i Piglordovo eksperimentisanje sa formom ovde dolazi u prvi plan a što je sasvim na mestu:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/songs-for-dogs

Da metal doslovno ne poznaje granice svedoči i to da vikinški metal koji peva o zimi i snjegovima prave, između ostalog, u Španiji. Ulfsark su bend iz Madrida, a njihov EP Winter Tales ima tri pesme cheesy, melodičnog metala sa ugodnim hrapavim vokalima i mnogo klavijatura, te epskim temama koje asociraju na te neke ledene pustoši i heroizam potreban da se pretekne u takvom okruženju. Slatko. Ne po mom ukusu, ali slatko:

https://ulfsark.bandcamp.com/album/winter-tales

Švedski sastav Johan Kihlberg’s Impera uredno štancuje albume od 2012. godine pa je Spirit of Alchemy njihova šesta dugosvirajuća ploča za , evo, manje od deset godina. Dokaz, valjda, da publike za klasičan heavy metal, što bi neki rekli „hair metal“ i dalje ima. Naravno, ne bi bend izgurao ovoliko da ne valja i Spirit of Alchemy je robusna, dobra ploča kvalitetnog middle of the road metala kao iz sredine osamdesetih, sa dovoljnim radijskim potencijalom i pop-oštricom da bude prijemčiv publici šireg spektra. Naravno danas su mejnstrim metal bendovi Slipknot i 3 Inches of Blood tako da Johan Kihlberg i njegov projekat ipak spadaju u nostalgičnu tržišnu nišu ali ako volite stvari koje su radili Def Leppard, Van Halen i slični bendovi u osamdesetima, ovo je za vas:

Ha sličnoj su valnoj dužini i njemački Motorjesus čiji je šesti album, Hellbreaker, proslava „vozačkog“ heavy metala, sa energičnim i vrlo cheesy nastupom, pesmama koje su glasne, bazirane na ubrzanim i „otežalim“ rokerskim rifovima kakve su osamdesetih voleli Scorpionsi i slične pojave, melodičnom ali žestokom pevanju, horskim refrenina…Motorjesus su vrlo dobri u ovome što rade i kod njih cheese nije toliko naglašen da zaguši energičnu rokersku osnovu. Poslušajte:

Estonski Kauan su nominalno post metal, ali ovo je možda i tačnije nazvati „tvrdim shoegazeom“ jer je album Ice Fleet pre svega serija atmosferičnih, emotivnih, nežno kontemplativnih komada koji, istina je, koriste distorzije i hrapave, „lažne glasne žice“ vokale. Ne kažem da to nije jako dobro sklopljeno i ako volite ovakav zvuk, Kauan nude pun program svirke koja je živa i ubedljiva a opet hladna i dovoljno apstraktna. Ne nužno moja šolja mleka od soje ali impresivan album:

https://kauan.bandcamp.com/album/ice-fleet

Za kraj: pitsburški Zao ima novi album i Crimson Corridor je mučna, teška ali fantastična ploča mračnog, zrelog metala koji govori o mentalnim oboljenjima iz perspektive nekoga ko se sa njima legitimno nosi čitavog života (notabilno pevač Dan Weyandt). Ovde, dakle, ne pričamo o klasičnoj metalskoj kolokvijalnoj upotrebi „ludila“ kao šok-elementa u muzici već o odmerenoj i odrasloj eksploraciji koncepta narušenog mentalnog zdravlja kroz pesme koje su najbliže sludge metal i metalcore formulama ali imaju spektar atmosfera i tehnika koje izmiču žanrovskim međama. Ne treba ni da kažem da ovo nije laka ploča, pričamo o sat vremena muzike koja je prijemčiva isto koliko je i hermetična, ali Zao su ovde zaista dobacili do naredne razine u svom muzičkom razvoju nudeći fantastičan materijal, odlične izvedbe i jako dobru produkciju. Ne propustiti:

https://officialzao.bandcamp.com/album/the-crimson-corridor