Pročitani stripovi: Deadpool (Kelly Thompson)

Deadpool je heroj kakvog možda nismo priželjkivali u prvoj petini dvadesetprvog veka ali je… ma šalim se, Deadpool je TOTALNO heroj kakvog smo priželjkivali. Neočekivana popularnost ovog ridžekta devedesetih godina prošlog veka u ovom našem modernom vremenu je svedočanstvo da i svirepi gikovi ali i „normalni“ potrošači popularne kulture u svom eskapizmu ne traže uvek idealizovane herojske likove i visoke koncepte. Ponekad je dovoljno samo da je protagonist simpatični luzer, osoba sa istim interesovanjima kao i mi koji se nalazimo sa ove strane kamere (ili strip-stranice), osoba koja ima iste – možda malčice preterane – reakcije na razne životne situacije koje bismo i mi imali kada nas ne bi vezivale socijalne norme i kada bismo imali natprirodno brzo komično čulo koje će u svakom trenutku umeti da pronađe idealan spoj apsurdnog hvalisanja i samoironičnog potkazivanja.

Ma koliko to zvučalo neobično na prvi pogled, Deadpool je svoju popularnost osvojio a zatim uvećao do mere da je sada neka vrsta vladara aktuelne pop-kulture time da je čitaocima (i kasnije gledaocima) pružio idealizovanu sliku njih samih, ne onako kako su to nudili „normalni“ superheroji, već na jedan intimniji način. Deadpool ne nudi publici iluziju besprekorne vrline i moralne snage poput Supermena, Wonder Woman ili Tora niti izmučene duše koja i pored besprekidnog rata sa ličnim demonima ima snage da uvek čini pravu stvar poput Betmena, X-Men ili Spajdermena, već, naprotiv, iluziju (ili makar hipotezu) da se vrednost jedinke ne meri time koliko je prihvaćena od strane „mejnstrim“ zajednice, uveravanje da ružni, prezreni i odbačeni imaju jednako pravo da postoje i da se čuju, te da je njihova borba za samoodređenje, učestvovanje u društvu i razmenu sa njim tim važnija što se manje uklapaju u njegove standarde.

Drugim rečima, Deadpool je sa jedne strane privukao široki front queer publike (iako se čak ni u filmovima njegova „perverznost“ zapravo ne proteže značajno dalje od onog što smo gledali kod Duška Dugouška pre više od pola stoleća), ali i sve one socijalno neuklopljene gikove koji su godinama sa dosta resantimana gledali ostatak zajednice kako se socijalizuje i dobro provodi, držeći se grčevito svog poznavanja strip-istorije i kontinuiteta kao svete tajne koja ih čini na neki način intelektualno nadmoćnim i time – vrednim.

Da Deadpool nije u međuvremenu postao ikona onih delova stripovske i šire gikovske zajednice koja je skrenula u alt-rajt smeru ima se svakako zahvaliti tome da su ga pisali uglavnom progresivnije, da ne kažem levičarski nastrojeni autori (Gail Simone, Joe Kelly, Daniel Way, Gerry Duggan…), ali i tome da njegov lik, bez obzira što je oblikovan kao profesionalni ubica, nikada u sebi nije imao ni trunku tog resantimana. Deadpool je heroj koga možda i ne zaslužujemo u ovom našem ciničnom vremenu jer uprkos njegovom zaista mučnom usudu da jedina stvar koja ga održava u životu odbijajući nasrtaje agresivnog kancera – njegov „healing factor“ – istovremeno snažno utiče na njegovo mentalno zdravlje i čini ga radikalno antisocijalnim karakterom, Deadpool u sebi nema ni trunku zlobe.

Ovo možda zvuči kao relativno slabo iskupljenje u kontekstu činjenice da pričamo o najamnom ubici koji neretko radi za neke zaista moralno problematične poslodavce u Marvelovom univerzumu, ali opet – kontekst je u ovde zaista sve. Deadpoolova svest da se nalazi u produktu fikcije i povremeno direktno obraćanje čitaocu su snažan katalizator intelektualnih i emocionalnih procesa koji čitaocu upravo pomažu da razgrne metafore i fikcionalnu ravan priča koje čita i dotakne srž onog što Deadpoola čini značajnim: činjenicu da, iako je uvek odbačen, uvek prezren, uvek ružan, bolestan i u najmanju ruku neshvaćen, Deadpool takođe uvek daje sve od sebe da uradi ono najbolje što može, u svoje ime, snažno i nepokolebljivo stojeći iza sopstvenog identiteta. Ova moralna snaga, koliko god dubiozna Deadpoolova etika „objektivno“ bila je ono što rezonira sa čitaocima i služi mu i kao štit od alt-rajta i drugih ekstremista koji bi nesumnjivo voleli da ga posvoje. Deadpool je individualist ali ne uklapa se u mit o heroju kao emanaciji „nacionalnog“ ili „religioznog“ duha, on ne igra za ijednu stranu, ali pošto mu je život ispunjen patnjom, ima empatiju za druge koji pate – Deadpool je onako kako gikovi sebe vide u trenutku kada su najhrabriji, najetičkije nastrojeni, najviše sigurni da nisu sami pa makar svi živeli u svojim razdvojenim ćelijama u ovom zatvoru što se svetom zove.

Elem, poslednja decenija u stripu bila je obeležena radom Gerryja Duggana na nekoliko Deadpool serijala i mada je ovaj strip-junak samo postajao sve popularniji, čak i pre nego što je film uleteo u bioskope i potpuno razbucao ideje o tome kako moderni, uspešni superherojski film treba da izgleda i da se ponaša, a što znači da su ga pisali i razni drugi scenaristi,* Dugganov rukopis je ono što je definisalo ne samo biografiju već i senzibilitet i svetonazor Wadea Wilsona za prošlu deceniju.

*a bar 50% tih drugih bio je Cullen Bunn u neprebrojnim miniserijalima, ali ne treba zaboraviti ni odličan team book sa Spajdermenom

I tu smo svi, uključujući Deadpoola, odlično prošli. Nakon što je Daniel Way, koji je Deadpoola „vozio“ kroz pozne godine prve decenije ovog veka liku dao novu relevantnost i još više proširio granice parodije i farse u kojima se njegovi stripovi mogu kretati, Duggan je, nakon kratkog perioda saradnje sa Brianom Pohsenom vrlo autoritativno preuzeo kormilo sudbine ovog antiheroja i produbio spoj komedije i tragedije, R-rated akcije i mračne farse koja je Deadpoola učinila tako neodoljivim.

Dugganov Deadpool je, za sada, definitivni Deadpool, sa pažljivo razrađenim motivima koje su ostavili Joe Kelly, Fabian Nicieza, Gail Simone i Daniel Way ali i sa vrlo sigurnim novim elementima Deadpoolovog mitosa. U skladu sa porastom Deadpoolove popularnosti u „stvarnom svetu“, on je i u stripovima uverljivo od marginalca i otpadnika postao – na kratko – i otac i porodičan čovek i neka vrsta spasioca Avengersa i dobročinitelja, samo da bi u poslednjih nekoliko činova Duggan uspešno razmontirao veliki deo socijalne konstrukcije izgrađene oko lika koga je tako dugo pisao, i vratio ga jednom uverljivom – i potresnom – pričom na maltene „fabrička“ podešavanja, vraćajući mu status, praktično, negativca i čoveka bez prijatelja.

Scottie Young je pisao Deadpoola neposredno posle Duggana i to je bilo očekivano zabavno, ali je posle nešto više od godinu dana ulogu scenaristkinje dobila odlična Kelly Thompson i sada, nakon deset brojeva Deadpoola koga posle toliko vremena ponovo piše žena, red je da podvučemo crtu i sudimo da li ovaj strip valja ili ne. Pošto sam dobar čovek, a i već sam iskucao šest hiljada karaktera, neću vas držati u neizvesnosti: valja.

Ali nije da se to nije očekivalo. Thompsonova je poslednjih nekoliko godina pored svog rada za druge izdavače (Jem and the Holograms za IDW, Sabrina the Teenage Witch za Archie Comics, Nancy Drew za Dynamite), u Marvelu prosto eksplodirala radeći ogroman broj serijala, uključujući neke od važnijih (Uncanny X-Men, West Coast Avengers, Mr. & Mrs. X) i njen vrlo izgrađeni pripovedački rukopis, plus izvanredan smisao za humor su bez sumnje bili preporuka za ovaj posao.

Kelly Thompson se ovde izrazito trudi da Deadpoola drži u srazmerno prizemljenom tonu. To, naravno, i dalje znači da je on okružen pitoresknom galerijom neverovatnih likova i da već u drugoj epizodi biva prebačen u drugu dimenziju u kojoj nekakve spektralne ajkule traže žrtve kako bi im proždrale kosti, ali ovo je Deadpool u kome se, zapravo, mesto radnje i ansambl sa kojim se radi, drže gotovo pozorišne svedenosti.

Kada sam pre neki dan pisao o Runaways, istakao sam da je ovaj strip tako dobar jer ima jednu centralnu temu koja je onda deo svih priča što se u njemu pričaju i sva radnja koju gledamo se tiče ove teme. U Aktuelnom Deadpoolu ovo – još uvek – nije izgrađeno do te mere kompleksnosti, ali ne bi bilo tačno reči da on nema svoju centralnu temu. Tema je, za sada, to da je Deadpool postao kralj.

Thompsonova ovde nije sasvim originalna i zapravo već kod Wayja smo imali motiv Deadpoola koji postaje veoma bogat a time i uticajan, da bi u Dugganovom radu on dobio priliku da finansira Avengerse pa i da vodi sopstveni tim, ali njena obrada ideje da otpadnik postaje socijalno uticajan je još  jedan korak pomerena prema parodiji, pa i prema groteski.

Naime, Deadpool je kralj Staten Islanda, njujorškog ostrva od 152 kvadratna kilometra i sa preko 400.000 stanovnika, a to je postao tako što je, u svojem svojstvu najamnika, prihvatio ugovor da ovaj kraj očisti od čudovišta koja su se namnožila tokom jedne od velikih kriza što su tako uobičajene u Marvelovom univerzumu, a onda ubio kralja svih čudovišta. Nadajući se da će regicid biti okidač da sva ostala čudovišta napuste njujoršku teritoriju, Wade se nečekivano zatekao sa krunom na glavi uz objašnjenje da po zakonu koji postoji u društvu čudovišta ubica kralja postaje novi kralj.

Ova postavka je sa jedne strane humanizujuća utoliko što čudovišta prikazuje kao ipak društveno organizovanu zajednicu u kojoj svetost zakona, ma koliko oni malobrojni bili, niko ne dovodi u pitanje, ali je sa druge strane osnov za grotesknu komediju. Deadpool ovde vrlo brzo, od dečačkog uzbuđenja što je konačno stekao društvenu moć o kojoj je uvek sanjao – pa makar i među čudovištima – dolazi do sasvim očekivane rezignacije kada shvati da je posao kralja ispunjen dosadnim protokolom, zatupljujućom administracijom i mukama podanika koji će ih neštedimice deliti sa svojim suverenom, tražeći od njega da dela i reši sve njihove probleme.

Thompsonova ovim preuzima motive koji su već postojali kod Duggana – Deadpool koji je sada odgovoran za tuđe živote – ali ih poopštava i izdiže sa nivoa porodice ili ekipe otpadnika na nivo čitavog društva, makar društva čudovišta, i ovo je osnažujući narativ na više nivoa. Prvi i najočigledniji je svakako ta humanizacija čudovišta.* Društvo čudovišta je, praktično po definiciji, najraznovrsnije društvo, sa jedinim identitetskim kriterijumom u tome da ste od strane većinskog društva percipirani kao pretnja, groteska, monstruoznost. Ono ima određenu strukturu i institucije – pored kralja tu su o „Vitezovi okruglastog stola“, šarena grupa iskusnih ratnika među čudovištima koji su zapravo literarna prečica za interakciju samog Deadpoola sa svojim podanicima – ali nema političke frakcije, manjinske populacije niti zapravo ikakav organizovani život.

*ponovo sa blagim elementima queer teorije

Utoliko, društvo čudovišta na Staten Islandu ima odlike pred-civilizacijskog edenskog vrta (mada, naravno, parodiranog grotesknim izgledom i često nekontrolisanim ponašanjem njegovih stanovnika) i sastavljeno je od karikatura rusoovskih plemenitih divljaka kojima vlada socijalno neuklopljeni, mentalno nestabilni najamnik. Kada se u ovoj zajednici pojavi Kraven the Hunter (tj. njegova mlađa verzija koju znamo iz recentnijih Spajdermena) sa ambicijom da nesputano i nemilosrdno lovi bića koja smatra u svakom pogledu subhumanim i bestijalnim, Deadpool ima prvi veliki ispit u svojoj kraljevskoj karijeri.

Većina narativa u ovih deset brojeva se onda i bavi upravo ovom evolucijom Deadpoolove svesti o tome da „kraljevanje“ nije kupanje u parama i niska haremskih žurki već pre svega briga za naciju i stanovništo, a što funkcioniše dosta dobro na ime toga da my Thompsonova daje prijatan ansambl likova sa kojima prolazi kroz ovu transformaciju od pubertetlije sa ADHD-om do požrtvovanog narodnog heroja. Ovo je, naravno, bilo nešto što je i Duggan pažljivo radio, ali Thompsonova između ostalog uvodi i lik Else Bloodstone, najčešće u Marvelovim stripovima vezivane baš za lov na čudovišta, da kroz čudan razvoj njenog odnosa sa Deadpoolom ali i njenog odnosa prema čudovištima kreira jednu toplu, humanu priču. Dodatno, iako je Deadpool kod Duggana već bio oženjen, romansa sa Elsom Bloodstone deluje kao potpuno zarađena i dobro pozicionirana u stripu koji najveći deo vremena govori upravo o uspostavljanju čvrstih veza između likova koji ne bi trebalo da su ikako kompatibilni. Kada jedan od pripadnika Deadpoolovog reda vitezova kroz zube procedi da, kada malo krene da obraća pažnju, Deadpool zapravo nije tako loš kralj, ovo je divan momenat u dosadašnjem narativu.

Thompsonovoj je za prvu priču dodeljen veoma cenjeni Chris Bachalo kao crtač i ovde, kao i inače kad čitam njegove stripove, stalno imam sukobljene emocije divljenja i frustracije. Bachalo je fantastično karakteran i dinamičan crtač – da ne pominjem da je potrebna prava mala vojska tušera da izađu na kraj sa njegovim tablama – i njegov Deadpool ponegde izgleda bolje nego što je Deadpool ikada izgledao, ali Bachalo je takođe i crtač koji karakter i „stil“ vrednuje daleko više od jasnoće pripovedanja pa čak i pukog prikaza. Neretko su njegovi paneli samo nejasna – prelepa, ali nejasna – masa izuvijanih linija i boja koja ima puno energije ali uopšte nije jasno šta prikazuje dok ne pročitate tekst (barem se Joe Sabiano na leteringu ovde uobičajeno ističe). Bachala posle prve priče zamenjuje Gerardo Sandoval koji mi deluje kao idealno kompromisno rešenje jer Meksikanac ima dobar deo Bachalove energije i sočnosti, svih tih iskrivljenih kontura i nemirnog lejauta, a da mu je pripovedanje ipak mnogo jasnije i čistije.

Deadpool iz ruke Kelly Thompson je vrlo raspričan strip, u skladu sa svojim protagonistom kome autorka bez napora pogađa idealan ton i odnos sarkazma, samoironije, nepatvorenog entuzijazma za sve što bi se dopalo jednom trinaestogodišnjaku, ali i mračnije, tragičnije svesti o svom mestu u jednom neveselom svetu. Deadpoolov sukob sa X-Men u šestom broju bi u izvedbi nekog drugog delovao isforsirano, ali Thomposonova pogađa idealan omjer komedije (pa i slepstika) sa ozbiljnijim, mračnijim sadržajem da ova priča ispadne poučna i efektna.

Za sada poslednja, deseta epizoda se tiče jednog vrlo meta – i vrlo komedijaškog – uključivanja u King in Black krosover i s obzirom da ne vidim dalje brojeve serijala u najavama za naredne mesece, nije nemoguće da je Thompsonovoj ovo bila i poslednja epizoda koju će napisati. Marvel verovatno sprema nešto posebno za Deadpoolovu tridesetogodišnjicu (već je izašao Deadpool Nerdy 30 one shot kao rođendanski broj) a ako Thompsonova i ne nastavi da piše o „najamniku sa ustima“, barem može da se pohvali da je rehabilitovala ajkulu Džefa koji je u njenom serijalu o Deadpoolu beznaporno ukrao srca čitalaca. Čitajte Deadpoola jer, ako već moram to da naglas kažem: svi smo mi Deadpool.

3 comments

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s