Pročitani stripovi: Michel Vaillant – In the Name of the Son

Pročitao sam prvu epizodu novopokrenutog serijala Michel Vaillant koja je u Francuskoj izašla još 2012. godine, a Europe Comics ju je publikovao na Engleskom pre pet, no Comixology je ovo novo izdanje učinio digitalno dostupnm tek pre neke dve nedelje i evo nas sada. Michel Vaillant – In the Name of the Son se, tako, pojavio na engleskom jeziku i u digitalnoj verziji skoro u dan dva meseca nakon što je originalni autor serijala, Jean Graton, preminuo u svojoj devedesetosmoj godini, nadam se srećan i zadovoljan znajući da njegov sin, Phillipe Graton nastavlja njegovo životno delo, radeći i dalje u okviru Studija Graton i izbacujući nove albume o Michelu Vaillantu u dosta pravilnim razmacima. Ova nova verzija serijala, začeta 2012. godine do sada je dobacila do sedmog albuma, izašlog 2018. godine a nadam se da ćemo i njih videti na Engleskom jer se In the Name of the Son završava na emotivno zadovoljavajućem mestu ali i jednim umešno spravljenim klifhengerom koji mi je razgoreo radoznalost…

Michel Vaillant je institucija evropskog i francuskog stripa i odličan primer kako jedan projekat, rađen sa opsesivnom posvećenošću, može ne samo da vam obeleži život već i da bude zaslužan za najveći deo vaših prihoda tokom narednih decenija, pa i preraste u porodični biznis. Strip o automobilskim trkama ne deluje na prvi pogled kao nekakav brutalan moneymaker ali Graton je sa njim izgradio mini-porodičnu imperiju koja ga je nadživela i predstavlja u dobroj meri i glavni posao njegovog sina.

Graton je bio tek jedan od crtača koji su radili u franko-belgijskom stripu krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina prošlog veka, radeći prvo za Spirou a onda i za Tintin magazine. U ovom prvom je radio po tuđim scenarijima a za Tintin je smišljao svoje priče i likove. Fokusirajući se pre svega na sport i automobilizam*, Graton je nekoliko godina tesao svoje veštine i pristup, da bi 1957. godine debitovao njegov serijal Michel Vaillant i prvo osvojio veliku naklonost čitalaca Tintina a već dve godine kasnije je Le Lombardi objavio prvi Michel Vaillant album. Graton je kreirao i mnogo drugih likova i stripova tokom narednih decenija ali Michel Vaillant će ostati njegov najuspešniji rad sa sedamdeset albuma publikovanih do 2007. godine. Sam Jean Graton se povukao iz posla 2004. godine (tada je već imao osamdeset) ali su studio i izdavačka kuća Graton Editeur koje je osnovao sa sinom početkom osamdesetih nastavili da rade. Novi Michel Vaillant serijal je, kako rekosmo, započet 2012. i izašlo je sedam albuma do sada…

*njegov otac bio je sekretar Moto-kluba u Nantu i Jean je od mladosti bio okružen trkačima, odlazio na 24 časa Le Mana svake godina otkad je napunio 12, i sam vozio motor čim je stasao za to

Popularnost Michela Vaillanta je rezultat ne samo srećnog izbora tematike već i ekstremne pažnje koji je Graton posvetio mnogim detaljima ovog opusa. U vreme kada je serijal začet, automobilske trke su postajale značajan deo sporta i popularne kulture ali i veliki biznis. Formula jedan je postojala manje od decenije kada je prvi album Michela Vaillanta stigao u prodaju a u to vreme je ona bila prevashodno evropsko takmičenje, nastavljajući se na tradiciju Evropskog vozačkog šampionata iz tridesetih koje je organizovalo Međunaordno udruženje autoklubova AIACR – preteča današnjeg FIA. Michel Vaillant je svojim uspehom legitimisao ovu vrstu tematike u evropskom stripu pa se u narednim decenijama pojavilo dosta serijala koji su se bavili vozačima, šampionatima i zapletima oko njih. No, da bi se shvatilo koliko je Michel Vaillant zapravo uticajan strip čovek se mora odmaći nekoliko koraka nazad da bi obuhvatio pogledom čitavu sliku. Ne pričamo samo o veoma uspešnoj seriji albuma koja izlazi u kontinuitetu, evo, već šezdeset i kusur godina*, već o pop kulturnom pa i mas-kulturnom fenomenu. Već 1967. godine, dakle, svega deceniju nakon nastanka, Michel Vaillant dobio je televizijsku adaptaciju od trinaest epizoda u Francuskoj a onda 1990. godine i animiranu seriju koja je emitovana i u SAD, da bi 2003. bio realizovan i igrani film (koga je, naravno, producirao Luc Besson). Dalje, solidan broj šampiona Formule jedan je izjavio kako su ovom sportu bili privučeni nakon čitanja stripa, uključujući jednog, jelte, Alana Prosta i Enca Ferarija, a automobili u stvarnom svetu su dizajnirani da podsećaju na vozila iz serijala, sa, recimo, vozilima na trci u Le Manu koja su između 1997. i 2003. godine nosila logo fiktivne kompanije Valliante iz stripa, ali i dizajnerom Lucom Donckerwolkeom koji je otvoreno govorio da su rešenja iz stripa inspirisala njegov dizajn (a čovek danas radi za Lamborgini…).

*A koju su publikovali jaki izdavači: Dargaud, Fleurus, Novedi, sve dok sam Graton nije počeo da se bavi i izdavaštvom

Michel Vaillant je, naravno, postao popularan jer se autor veoma ozbiljno posvetio svojoj tematici. Pokazalo se da ima mnogo ljubitelja automobilizma i trka koji vole da kupuju stripove kada ti stripovi imaju opsesivan pristup dizajnu vozila, ali i jedan sasvim uverljiv prikaz života u i oko trkačkog biznisa. Ne samo da su trke i šampionati na kojima je protagonist tokom decenija učestvovao sve preuzete iz stvarnog sveta, već su i mnogi stvarni vozači „učestvovali“ u različitim epizodama, sa izuzetno realističkim tonom i trudom da se drame u zapletima drže na nivou plauzibilnog. Ovaj naučni rad, koji analizira prvih šesnaest albuma Michela Vaillanta ukazuje da je strip i u velikoj meri išao „niz dlaku“ tadašnjim društvenim vrednostima i normama, prikazujući jednu idealizovanu sliku evropskog (prevashodno francuskog) društva, pogotovo sa tim prepoznatljivim fetišizovanjem automobila kao simbola progresa i jednom didaktičkom, edukativnom crtom koja se tada smatrala maltene obaveznom u francuskom stripu.

Elem, „novi“ Michel Vaillant, odnosno njegov prvi album, In the Name of the Son (na Francuskom Au nom du fils) vrlo verno nastavlja u stilu i sa tonom originalnog sedamdesetodelnog prvog toma. Philippe Graton je ovo pisao u tandemu sa scenaristom po imenu Denis Lapière, koji je jedan iskusan strip-pregalac što je svoju karijeru započeo još osamdesetih pišući za Spirou, a dvojica crtača, Benjamin Benéteau i Marc Bourgne su ulila sve što znaju u kreiranje stripa koji treba da izgleda realistično i ozbiljno u meri u kojoj se to od ovako pedigriranog serijala očekuje.

Mislim da se rezultati vide uz, svakako, napomenu da In the Name of the Son podseća i na to da Michel Vaillant po svojoj osnovnoj postavci ne može da bude preterano uzbudljivo štivo. Ovo treba da bude praktično naturalistički prikaz stvarnog života porodice koja ima kompaniju što se bavi dizajnom i proizvodnjom automobila pa kao takvo izbegava veliki broj žanrovskih stilizacija koje bi na neki način oživele ovu suvu osnovu. Ovde nema „slice of life“ drame koja se pronalazi u emocijama i karakterizacijama, niti napetih trilerskih zapleta koje bi kulisama dale mitološku dimenziju. Ovo je naprosto strip o sredovečnim i starim evropskim muškarcima (i ženama) koji rade na tome da prodaju mnogo automobila, smanje troškove proizvodnje, ostvare neke dobre marketinške sinergije i ako vam to deluje zanimljivo koliko i sedenje na tri konsekutivna Zoom sastanka, koliko sam ih ja danas imao, pa, niste u krivu. In the Name of the Son je jedan vrlo izbeljen, vrlo kapitalistički, vrlo buržoaski strip u kome je većina oštrih ivica isturpijana do nežne zaobljenosti i mada se likovima dopuštaju određene ekscentričnosti, ovde nećete naći „stripovsku“ dramu i dinamiku.

Da ne budem nefer, naravno, ovo je pre svega izuzetno nacrtan rad. Borgne i Benéteau uspevaju da nam podare ansambl maltene identičnih kavkazoidnih muškaraca – jer pričamo na kraju krajeva o porodici – koji se razlikuju najviše po tome ko ima više sedih u kosi, te žena koje se oblače i imaju frizure kakve su Francuskinje nosile početkom prošle decenije a da strip ne izgleda vizuelno monotono. Neuzbudljivo, možda, ali ne monotono, ovo je prikaz „stvarnog“ života na mestima gde se okreće dosta para i crtači hvataju tu udobnost i nenametljivu raskoš ovakvog življenja. Naravno, obavezne scene trka su urađene vrlo lepo, sa fetišističkim usredsređivanjem na same mašine i njihove školjke, te visokim nivoom detalja (gledajte sve te reklame i logotipe), a da se ne može govoriti o slikarskoj krutosti. Ovo je vrlo lep strip.

S druge strane, nije da i sam scenario ne nudi makar naznake da će ovde biti više stvarne drame u nastavcima. Osnov zapleta ovde je pre svega napor da se porodična kompanija Valliante oporavi od smanjenog opsega proizvodnje i redukovanih budžeta što su pratili veliku krizu sa kraja prve decenije ovog stoleća i scenario se lepo bavi aktivnostima vezanim za ponovno aktiviranje trkačke karijere samog Michela, ali i tenzijom između sinova i oca na ime ideje da se valja razmišljati o razvoju električnih vozila. Otac, koji i dalje formalno predvodi kompaniju je strastveno suprotstavljen bilo kakvoj primisli o tome da Valliante uđe u R&D vezan za električna vozila, držeći se ideje da ova kompanija slavi tradiciju. S druge strane, partneri, ali i novinari stalno zapitkuju o tome priprema li se nešto na tom planu i sinovi im daju ohrabrujuće ali neodređene odgovore. Ovo će verovatno imati odjeka u narednim albumima, kao što će i, bez sumnje, blaga naznaka potencijala za preljubništvo koji se pomalja u odnosu između Michela i novinarke što s njim provodi nekoliko nedelja u pripremi TV specijala koji treba da prikaže kakav je život vozača što se nadmeću u WTCR šampionatu, gde Michel trenutno vozi.

No, „glavni“ element zapleta zapravo izranja tek u drugoj polovini priče, sa brigom oko Michelovog sina Patricka koji pohađa skupi koledž u Švajcarskoj a koji, pa, naizgled prolazi kroz za mlade tipični period buntovništva i džilitanja. Raspet između obaveza prema trkačkom timu i kompaniji ali i brige za sina, Michel povlači poteze koji su u najmanju ruku nestandardni i strip u svoje finale ulazi sa nekoliko preokreta koji sugerišu potencijalni kriminalistički podzaplet, ali i jednim naturalističkim razrešenjem gde se odnos oca koji je selebriti i sina koji se oseća kao da ga jedva poznaje analizira na dosta interesantan način.

Ipak, nekakav ozbiljniji sud moram da rezervišem za kasniji datum kada ću, nadam se, imati prilike da pročitam i naredne albume. Za sada je Michel Vaillant najbliži nekakvom senzibilitetu Halmark produkcije, sa vrlo ublaženim dramskim elementima ali sa druge strane i likovima koji su prirodni i uverljivi. Interesuje me šta će biti dalje, a mislim da su Graton mlađi i njegovi saradnici dobro pogodili ton originalnog serijala i da bi makar uobičajena publika ovim prvim albumom morala biti zadovoljna.

3 comments

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s