To da je jedna srpska kablovska televizija nedavno emitovala (i još uvek emituje) meni inače dragu Netfliksovu seriju Jessica Jones možda je bio blagi podsticaj da se vratim i pročitam dva miniserijala o namrgođenoj Marvelovoj privatnoj detektivki a koja sam, iz ne sasvim objašnjivih razloga preskakao poslednje tri godine. Jessica Jones: Blind Spot i Jessica Jones: Purple Daughter su stripovi koje je napisala Kelly Thompson u 2018. i 2019. godini, a nije da sam ja poslednjih nekoliko meseci kao nešto krio svoju ljubav prema ovoj scenaristkinji. Dodatno, glavni crtač na oba serijala bio je odlični Mattia De Iulis (Italijan koji je napravio uspešan transatlantski krosover sa Bonellija do Marvela, i bio jedan od crtača i na nedavno pominjanom Incoming!) pa je ovo bio domaći zadatak koji se više nije smeo odlagati. Da bude jasno, doduše, odlagani užitak ume da bude najbolji užitak a kako sam užitak ovde očekivao, užitak sam i dobio.
Jessica Jones je zanimljiv i važan dodatak Marvelovoj uvek rastućoj ergeli likova a na tome se imamo zahvaliti činjenici da je kreirana dosta rano unutar karijere Briana Bendisa kao Marvelovog superstar scenariste. Ja sam dosta kritikovao Bendisov kasniji rad u Marvelu, prigovarajući mu odsustvo zanimljivih ideja i manirističko pisanje scena, dijaloga, teksta generalno, no njegove prve godine su umele da budu veličanstvene. Pored toga što je Daredevila i (Ultimate) Spider-mana ovenčao jednim vrlo svežim, revitalizujućim pristupom, veliki scenarista je zajedno sa crtačem Michaelom Gaydosom 2001. pokrenuo serijal Alias u kome su njegov novostečeni status belo usijanog superherojskog scenariste i stara karijera autora gritty kriminalističkih stripova mogli da se prirodno i slobodno ukrste. Jessica Jones, protagonistkinja Aliasa je postavljena kao antiheroj na interesantnom secištu supermoći, asocijalnog karaktera i zle sudbine, ali i secištu superherojskog senzibiliteta i detektivskog noira. Alias je izlazio za Marvelov MAX imprint što je u startu garantovalo zreliji, odrasliji i mračniji ton priča o privatnoj detektivki sa supermoćima koje ne voli i retko ih koristi, a za čiji je uglavnom nekvalitetan socijalni život i profesionalne neuspehe isto onoliko odgovoran njen nezgodni karakter koliko i objektivne okolnosti.
Bendis je u tim prvim godinama rada za Marvel bio izvrstan u kreiranju intenzivnih „malih“ drama fokusiranih na likove i utemeljenih u njihovim odnosima pa su i Daredevil i Spider-man i Alias bili stripovi intenzivnije, intimnije pa i „stvarnije“ energije nego što je u to vreme bio standard za Marvel. Kasnije se transformisao u arhitektu univerzuma, pišući Avengerse i gradeći brojne krosovere i ove suptilnosti i fokusa je nestalo iz njegovog rada, mada im se povremeno vraćao (npr. u Moon Knightu i kasnijim pričama o Ultimate Spider-man likovima). Utoliko je i Jessica Jones iz MAX verzije Marvelovog univerzuma preseljena u regularni Marvelov univerzum, postala životna saputnica Lukea Cagea, rodila mu dete, učestvovala u masi krosovera, čak se i par puta vraćajući svom odbačenom, kostimiranom superherojskom identitetu pod imenom Jewel.
Iako je Jessica Jones na ovaj način u izvesnom smislu „pripitomljena“ i njen depresivni pogled na svet i agresivan karakter su pozicionirani više kao simpatične ekscentričnosti, Bendis i Gaydos su se svojoj protagonistkinji vratili još jednom u serijalu ovog puta nazvanom prosto Jessica Jones, iz 2016. godine koji je izgurao osamnaest brojeva, a urađenom da koincidira sa serijom. Bendis je po okončanju serijala već pripremao svoj odlazak iz Marvela, ali je i kontaktirao Kelly Thompson (pa još na tviteru) i pitao je da li bi ona bila zainteresovana da piše naredne Jessicine priče. Dodat je i Mattia De Iulis kao crtač i sama Thompsonova kaže da je ovo bila ponuda koja se ne odbija, iako je bila sasvim svesna da naslediti Bendisa na nečemu što je bio vrhunac njegovog rada u Marvelu neće biti lak zadatak. Opet, kako je poslednji Bendisov i Gaydosov serijal dobio i kritike da neki momenti predstavljaju upadanje u kliše, pogotovo kada se radi o ženskoj psihologiji, jasno je da je bilo pravo vreme za smenu.
Jessica Jones: Blind Spot je prvi od dva miniserijala koje će Thompsonova i De Iulis uraditi i on već na prvih par strana vrlo uspešno uspostavlja svoj identitet. Thompsonova je odličan superherojski scenarista koji uspeva da brz tempo i vrcav dijalog upari sa uglavnom odličnom karakterizacijom, spajajući komediju i akciju na idealne načine (videti, između ostalog, šta sam pisao o njenom Deadpoolu pre neki dan), ali se bez ikakve frikcije prilagodila protagonistkinji i u centar stavila depresivni detektivski noir koji, opet, nije izgubio ni duh ni vrcave dijaloge i monologe, naprotiv. Rekao bih da je Thompsonova ovde zapravo uspelo osvežila lik, smeštajući ga negde na idealnu sredinu između originalnog gritty noir senzibiliteta i kasnijeg razvoja lika u smeru porodične žene i lakšeg tona, sa za nju karakterističnom suvom, efikasnom komedijom ubačenom tako da ne naruši osnovni ton.
Blind Spot, uprkos imenu nema nikakve veze sa Daredevilovim sajdkikom po imenu Blindspot i u pitanju je detektivska priča u kojoj Jessica Jones biva ubijena već na kraju prve epizode. Thompsonova odlično rukuje ovim izlizanim superherojskim tropom i uspeva da njenu smrt-i-voskresenije ne samo odradi uz idealnu kombinaciju noir drame i frivolnog humora, već i da ovaj klasični klifhenger pretvori u jedan od osnovnih motiva zapleta koji deluje istovremeno i natprirodno ali i prizemljeno, pogodan za obradu kroz detektivski rad, ali uz uloge koji, kako priča ide dalje, postaju sve viši do mere kada se može legitimno reći da Jessica do kraja spasava svet u određenom smislu. Ova priča postavljena je u Marvelov „mejnstrim“ univerzum pa tako i Luke Cage i ćerka Dani imaju nezanemarljive uloge u njoj, a da sa druge strane dobijamo i necenzurisano psovanje na nekim mestima (pored dosta cenzurisanog psovanja, takođe), ne bismo li se podsetili Jessicinih MAX početaka. No, najbolji element ove postavke je to da Thompsonova ima pristup „normalnim“ superherojima koji ovde dobijaju priliku da se ponašaju za mrvu „ekstremnije“ nego u svojim stripovima. Ovo nam daje uglavnom prijatan komični sadržaj u kameo-pojavljivanjima Matta Murdocka (u svojoj advokatskoj ulozi), smorenog Dr. Strangea čije dve zmije uspevaju da ukradu šou svaki put kad se pojave, ali i Else Bloodstone za koju Thompsonova očigledno ima posebno mesto u srcu i umeće je u svaki strip gde joj to nije eksplicitno zabranjeno.
Sam lik Jessice Jones je ispisan tačno kako treba, uzimajući za nju karakterističan bes i (auto)destruktivnu energiju, ali ih temperirajući humorom za jednu zdravu kombinaciju u kojoj Jessica, iako sebe i dalje vidi kao depresivnog luzera, ima ne samo jednu časnu posvećenost poslu i porodici već i nepobitne detektivske veštine koje je i pored krivice koju oseća, čine produktivnim i korisnim delom zajednice.
Blind Spot je priča-metafora u kojoj Thompsonova kroz superherojski/ detektivski narativ obrađuje neke savremene, jelte, društvene teme, pokazujući da eskapističke fantazije legitimno mogu da posluže kao sasvim korektan medijum za ozbiljnu analizu. Konkretnije, kako su superherojski stirpovi istorijski u dobroj meri fetišizovali/ seksualizovali žene – čak i kada su ih prikazivali kao nominalno snažne – tako je i Blind Spot priča o savremenim strahovima kod određenih grupa muškaraca, a prema ženama koje su percipirane kao snažne ili moćne, a koji mogu da mutiraju u nasilnost. Blind Spot nije nekakva „direktna“ naracija o alt rajtu, MRA i drugim formama manje ili više organizovane mizoginije, ali se dobro uklapa u savremene diskusije o tome šta zapravo neke muškarce plaši kod samovlasnih žena i kako „toksična muškost“ može od apstraktnog filozofskog fenomena za koji mnogi ne veruju da uopšte postoji, da se transformiše u akciju. Thompsonova ovde kombinuje alegoriju i strejt-superherojski fantastiku da priča o različitim aspektima ljudske i muške ličnosti i spreman sam da oprostim čak i prilično didaktički ispisanu i time, u odnosu na prethodne, dosta neprirodniju petu epizodu, na ime toga da je sama poruka, sama „metafora“ zapravo nijansirana i ubedljivo ukazuje da magična rešenja (ili, svejedno, „magična“ rešenja) nisu ono što zapravo kreira stvarnu ličnu ili društvenu promenu.
Iz nekog nejasnog razloga, šesta epizoda Blind Spot dolazi nakon što je priča već zaokružena u prvih pet, kao da se radi o tekućem serijalu, a ovde je crtač (takođe odlični) Marcio Takara i njegov crtež signalizira i potpunu promenu tona u scenariju. Ova epizoda je, naime one-shot mnogo okrenutiji komediji, sa zapletom koji se vrti oko drugog rođendana Dani Cage, Jessicine i Lukeove ćerke i služi i kao komični predah za nastavak priče.
Ali taj nastavak priče stiže u formi narednog, takođe digitalnog serijala, Jessica Jones: Purple Daughter i ovo je sa jedne strane još spretnija, impresivnije sklopljena noir priča ali i daleko mučniji narativ koji seče do koske i vraća se originalnim motivima stripa, istraživanim kroz Alias. Sa jedne strane, naravno da je bilo za očekivati da će se strip jednom ponovo vratiti Jessicinom arhineprijatelju, Purple Manu – pogotovo što mu je David Tennant dao memorabilnu televizijsku personu – a sa druge, ovo je priča od koje se čovek posle čitanja oseća prljavo i iznureno.
Čitava ideja sa Purple Manom je da je njegova supermoć da kontroliše umom druge osobe i pošto je u pitanju narcisoidni psihopat velikog kalibra, ovo podrazumeva potpuno antisocijalnu dispoziciju, eksploataciju ljudi na najperverznije načine i ponižavanja koja njegove žrtve potpuno dehumanizuju. Originalno Daredevilov negativac, Zebediah Killgrave je u Alias dobio ekstra dimenziju psihopatskog sadizma i transformisao se u jednu od najviše zastrašujućih persona u čitavom Marvelovom univerzumu na ime te duboke traume koju ostavlja čak i na osobama koje prežive njegovu manipulaciju.
Iako je Killgrave umro (sopstvenom voljom) a zatim je njegov leš, za svaki slučaj, Captain Marvel bacila u Sunce, Purple Daughter je ponovni susret sa njegovim legatom i užasnim moćima. Thompsonova ovde vrlo ubedljivo pokazuje taj osećaj dubokog nasilja koje ova vrsta kontrole čini nad ljudskim bićem i fer je reći da ovde još od Alias postoji i jedna naglašena rodna komponenta sa Killgraveom koji će ubijati i žene i muškarce ali koji žene generalno a Jessicu partikularno eksploatiše na posebno odvratne načine. Sve je to, dakle, i dalje na terenu metafore koja ovde nije delo same Thompsonove već sada kanonizovan deo Killgraveovog karaktera, a Purple Daughter je i pored izuzetno mračne, mučne priče, zapravo strip koji i dalje čuva lepršavost dijaloga pa i humor koji očekujemo od autorke.
Štaviše, mislim da su sa Purple Daughter Thompsonova i De Iulis dosegli viši nivo saradnje i ovo je još efikasnije pripovedana i realizovana priča sa tempom koji uspeva da čitaoca podiže i spušta, ne dozvoljavajući mu da potone zajedno sa protagonistkinjom u ambis depresije što se ispod nje otvara. Thompsonova ovde postiže vrlo težak balans između toga da na čitaoca zaista prenese osećaj beznađa, poraženost, praktično viktimizovanosti koji obuzima Jessicu, a da sačuva njen delatni suverenitet, integritet ličnosti, dostojanstvo. Takođe, gostovanja drugih likova su ovde još bolje urađena sa izuzetnim kameom Emme Frost iz X-Men, a osećaj ženske solidarnosti koji se ovde provlači nimalo ne narušava noir ambijent niti atmosferu strave koju strip umešno kreira.
Ovde je mesto da kažem kako sam se zapanjio koliko mi Mattia De Iulis prija kao crtač. U ova dva stripa pogotovo, Italijan svoj inače pomalo statični, čisti crtež dodatno uoštrava kompjuterskim kolorom i retuširanjem i mada ovde ima mnogo tehnika koje ja načelno ne volim, moram priznati da ih De Iulis primenjuje na iznenađujuće efektne načine. Jessica Jones time dobija jedan „ozbiljniji“, kinematičniji izgled i senzibilitet, sa, recimo, kompjuterski zamućenim pozadinama koje služe da se fokusira portret u prvom planu ili sa efektima refleksija ili preosvetljenosti koje sugerišu „filmsko“ osvetljenje. No, važno je da je De Iulis pre svega dobar u kadriranju, pripovedanju, ali i karakterizaciji i mada povremeno vrlo klinička čistota njegovih crteža zna da bude za mrvicu previše „slikarska“, on je ipak sa prave strane granice koju sam ja povukao u svojoj glavi. On ovde prevashodno odlično funkcioniše sa Thompsonovom pogađajući bez greške akcente, dramske i komičke, što ih diktira njen narativ, ali i dinamizujući lejaut na dovitljive načine, bez da se naruši ta skoro svečana čistota koja mu je prirođena. Sama Jessica je ovde urađena izuzetno dobro sa fizionomijom koja ima onaj pomalo izmučeni manekenski šmek Krysten Ritter ali i črvstinu i snagu što ne moraju da se pokazuju prenaglašenim pozama i grimasama. Kolorni rad je ovde veoma dobar sa Jessicinom kombinacijom kožne jakne i pantalona sa običnim majicama koja naprosto blista na stranici i zaista joj daje jedan upečatljiv izgled koji nikakav superherojski kostim ne može da „popravi“.
Jessica Jones koju su radili Kelly Thompson i Mattia De Iulis (Cory Petit je radio letering za oba serijala i bio sjajan kao i obično) mi se, dakle, veoma dopala. Ovo je skoro pa idealan kombo odličnih autora, familijarne ali neizlizane protagonistkinje, noir krimića, psihološkog horora, superherojštine i kul, šmekerske akcione komedije, zrelijeg tona ali i duhovitih gostovanja superherojskih zvezda – zašto Marvel ovo nije objavio na papiru (barem drugi serijal, prvi je dobio print verziju dve godine kasnije) mi nije baš najjasnije, ali srećom, makar ih možemo čitati u digitalnoj formi. Ne propustiti.
