Pročitani stripovi: Wanted Lucky Luke

Pre izvesnog vremena pisao sam o stripu Čovek koji je ubio Taličnog Toma, pola decenije starom „čitanju“ Taličnog Toma u stilu „novijih“ vesterna okrenutijih dekonstrukciji klasičnih mitova o Divljem zapadu nego optimističnim fantazijama o granici. Matthieu Bonhomme, autor ovog rada, kreiranog u čast proslavljanja sedamdesetog rođendana ovog strip-junaka je u međuvremenu dobio priliku da uradi još jedan album u istom stilu i pre nekoliko dana Wanted Lucky Luke izašao je paralelno na frankofonskom ali i na anglofonskom tržištu (ovo potonje, naravno, samo u digitalnoj verziji). Francusko izdanje je kooperacija između Lucky Comics i Dargauda, dok se za Englesko pobrinuo Cinebook uz uobičajeni standard produkcije i kome se dopalo kako je izgledao prvi Bonhommeov rad u ovom sad već, jelte, „univerzumu“, svakako ima čemu da se raduje i u novom albumu.

Wanted Lucky Luke je dalja reimaginacija Taličnog Toma kao „zrelijeg“ i „odraslijeg“ stripa koji iz sadržaja izbacuje najveći deo komedije što je karakterisala klasične radove (i danas ih takođe karakteriše), a pojačava atmosferu usamljenosti koja treba da sugeriše i određenu melanholičnu crtu kod glavnog junaka što se jedva nazirala u originalima. Takođe, teme kojima se Bonhome i u prvom albumu bavio su primerene jednoj kritičkijoj analizi vestern mitologije – tamo smo imali rasizam, ali i zlostavljanje u porodici – pa je ova kombinacija „tamnijeg“ tona i proširivanja tematskih interesovanja prisutna i u nastavku. Samo, čini mi se da Wanted Lucky Luke naprosto nije tako pažljivo i promišljeno urađen projekat kakav je bio prvi Bonhommeov pokušaj, pa se ovde i sam pristup, ta „realističnost“ i promena tona, legitimnije mogu dovesti u pitanje.

Jedna stvar sa kojom nemam nikakav problem u Wanted Lucky Luke je Bonhommeov crtež. Pričamo svakako o jednom od najatraktivnijih crtača svoje generacije (ovde smo prikazali njegov strip Omni-Visibilis sa početka prošle decenije urađen zajedno sa Lewisom Trondheimom i usta su mi bila puna hvale sa Bonhommea) i za ovu priliku je njegov stil možda još bolje nadgrađen na klasičan Morrisov rad, sa promišljenim korišćenjem „kinematskih“ tehnika u pripovedanju. Bonhomme, kao i u prvom albumu, ima na raspolaganju više strana od standarda, pa se veći broj tabli sa kojima radi upotrebljava kako bi scenama bilo dato još prostora i atmosfere. Naravno, i ovde ima kadrova koji su čist omaž Morrisu, možda zapravo i više nego prošli put, recimo scena u kojoj Apači na konjima kruže oko tipičnih kola sa arnjevima je maltene čist Morris, ali generalno table su kreirane sa idejom dekomprimovanog pripovedanja gde se akcentuje atmosfera, neverbalno pripovedanje, jedan vrlo filmski tok kadrova, rezova, rakursa. Bonhomme ovde izrazito pazi na to da maltene svaka tabla bude celina za sebe, često je započinjući kadrom koji uokviruje čitavu naraciju sve do poslednjeg kaiša na toj strani. Neke od ovih scena su veoma ikoničke, pogotovo što deo narativa otpada na prelazak gole i negostoljubive pustinje i čovek bi pomislio da crtač neće imati priliku da pokaže svoje veštine u scenama gde praktično nema ničeg interesantnog u okruženju. No, Bonhomme sjajno emulira filsmka kadriranja i osvetljenje, dajući ovim scenama puno karaktera i autentičnog spektakla.

Sa druge strane, karakterizacije su uobičajeno sjajne, posebno što ovaj album ima mnogo više starim čitaocima prepoznatljivih likova od prethodnog. Bonhomme neke značajne negativce iz prošlosti Taličnog Toma – ili njihove bliske rođake – redizajnira tako da sačuva ikoničke fizionomije i konture a da im doda jedan za nijansu „zreliji“ ton, odričući se komičnog koje je po prirodi stvari bilo deo originalnih stripova i vraćajući se suštini zla koje se ovim likovima pripisuje kroz istoriju popularne kulture.

Kolorom sam možda za nijansu manje zadovoljan jer Bonhomme forsira žutu i svetlosmeđu, a koje jesu „prirodne“ boje kada se veliki deo narativa dešava u pustinji, no, ovde mi se čini da je paleta možda prenaglašeno svedena. Naravno, u tehničkom smislu kolor je vrlo dobar i uklapa se uz crtež i tuš, samo bih rekao da je vizuelno strip nešto monotoniji nego što bi trebalo s obzirom na to kako su sam crtež i pripovedanje dinamični.

Ova dinamičnost se pogotovo vidi u scenama akcije kojih ovde ima dosta i koje su, zahvaljujući većem prostoru koji imaju na raspolaganju, veoma dobro izvedene sa energijom kakva Bohommeu izrazito leži. Bilo da je u pitanju pucnjava, tuča, stado krava u trku ili samo smandrljavanje kola niz strmu stazu, ovo su scene nabijene energijom koje je prava milina gledati.

I u samom tretmanu nekih ikoničkih prizora Bonhomme sjajno rukuje klasičnim materijalom – recimo dolazak u gradić koji je napušten pre par godina kada je lokalni rudnik presušio pruža nam upečatljive slike „grada duhova“ sa zgradama koje su načete vetrom i prašinom i firmama pisanim rukom koje su popadale… Ovo je pravi način da se signalizira kako imamo posla sa „poznim“ vesternom, u kome „granica“ nije više samo mesto nemerljivog izobilja i bekrajnih prilika. Bonhomme ne može da odoli da ne ubaci i jedan kadar na „kotrljajući korov“ tj. tumbleweed, taj tradicionalni vestern (a kasnije i šire pop-kulturni) simbol praznine i napuštenosti i ovo je verovatno najbliže što Wanted Lucky Luke prilazi dobronamernoj i visokofunkcionalnoj parodiji koja karakteriše „pravog“ Taličnog Toma.

I time je, ustvrdio bih, i nešto slabiji nego što sam se nadao da će biti. Ispostaviće se da je Wanted Lucky Luke, iako baziran na pristupu filmova što su najavili zoru dekonstrukcije, zapravo strip koji premalo dekonstruiše ne samo svoj stripovski predložak već i filmske uzore na kojima je sagrađen. Čime hoću da kažem da je za razliku od Morrisovog Taličnog Toma koji je parodirao vestern-stereotipe od početka do kraja i bio na kraju dana satiričan evropski rad što je koristio vestern oblandu da kritikuje savremeni svet, Wanted Lucky Luke priča koja previše lako poseže za tim vestern-stereotipima i koristi ih kao readymade materijal koji se bez odmaka ili dovitljivog preokreta ugrađuje u narativ što, na kraju i zbog toga, deluje manje upečatljivo i manje originalno nego što smo se nadali.

Na primer, ovde su Apači predstavljeni kao nedvosmisleno negativni, sa ružnim fizionomijama, decidno „zlim“ ponašanjem i bez ikakve diskusije o tome na koji način su im sve učinjene nepravde zbog kojih oni uopšte figurišu u ovom narativu. Ovako nešto naprosto nije moglo da se desi u vreme dok je ovaj strip pisao Goscinny (i svakako se neće desiti sada kada ga piše Jul, profesor istorije) i tamo su „Indijanci“ uvek imali više od jedne dimenzije, sa pametno ubačenim komičnim elementima i pažnjom da se ne dehumanizuju.

Drugo, sama osovina zapleta – to da se lik Taličnog Toma pojavljuje na plakatu uz obaveštenje da se plaća nagrada od pet hiljada dolara onome ko ga privede pravdi – je isuviše lapidarno odrađena, sa likovima koji deluju kao da nemaju dva grama mozga i prihvataju najnaivnije moguće pokušaje prevare zdravo za gotovo. Ovo nije minorna kritika da su neki likovi malko naivniji nego što bi mogli da budu – narativ bukvalno počiva na ideji o mobilisanju velikog broja ozbiljnih igrača oko nečega što je naprosto besmislica koju je lako demantovati a rad uložen da se čitaocu „proda“ ovakav zaplet nije dovoljan. Da ne pominjem za mene prilično nerazumljive momente u kojima sam glavni lik tvrdi stvari za koje znamo da nisu istina da bi kasnije objašnjavao da je u pitanju „tehnička razlika“ – Bonhomme kao da želi da istovremeno ima i moralno jednostavnog, čistog protagonistu, a da ga drži u stripu koji je moralno kompleksan i izaziva gomilu pitanja.

Najproblematičniji deo zapleta je vezan za tri sestre koje se sve zaljubljuju u ćutljivog kauboja i ovaj romantični podzaplet, za moj račun, nije odrađen sa dovoljnom merom pažnje. Bonhomme ima dobre, simpatične likove na raspolaganju i nije jasno zašto ih stavlja u situacije koje su puka replikacija stereotipa iz starih vesterna. Da je ovo nekakav drugi strip, možda to ne bi toliko bolo oči, ali, ponovo, klasičan Talični Tom je stereotipa bio veoma svestan i spretno ih je parodirao, oslanjajući se nekada na jasnu satiru, nekada samo na groteskan humor. Kod Bonhommea, erotski element pripovesti koristi se vrlo pravolinijski, svođenjem tri inače delatne i smele žene na zaljubljene glupavice koje, da stvari budu gore, kasnije budu upotrebljene na još stereotipniji način. U finalu priče dobijamo pregršt „damsel in distress“ klišea sa ponižavajućim eksploatacijskim scenama i jasnom sugestijom seksualnog nasilja koja ovde služi samo da motiviše glavnog junaka i nije, kao u prethodnoj Bonhommeovoj priči o revolverašu bržem od svoje senke, deo kritike vestern-mita i dekonstruktivnog napora.

Da ponovim, ovde naprosto fali dekonstrukcije u stripu koji se velikim delom oslanja upravo na dekonstruktivne preteče što su kritikovale i secirale klasični vestern a koji je poslužio kao inspiracija za originalne albume Taličnog Toma iz četrdesetih. Bez ove dimenzije, Wanted Lucky Luke je izuzetno nacrtana, vrlo dobro ispripovedana ali suštinski previše klišeizirana, pa i tanka priča čiji je osnovni zaplet relativno neuverljiv – i čini se da najviše služi da bi autor imao opravdanje da upotrebi neke od ikoničkih likova iz Morrisovog stripa – a glavni podzaplet, onaj u kome se erotizuje figura usamljenog kauboja i razgara rivalitet između tri sestre, nije iskorišćen na pravi način i zapravo biva napušten za račun stereotipnog motiva u kome muškarac mora da dela ne bi li spasao žene koje se na njega lože a seksualno ih ugrožavaju drugi zli muškarci.

Moja poslednja kritika – pa da se razilazimo – odnosi se na ponovljeni geg u kome se Tomu prebacuje da je prestao da puši, pa mu je čak i na plakatu umesto slamčice u ustima, a koju poslednjih nekoliko godina nosi, nacrtan cvet. Ne znam iz kog ugla Bonhomme gađa ovaj motiv – Talični Tom u svom mejnstrim kontinuitetu već nekoliko albuma ne stavlja cigaretu u usta i umesto nje sisa slamčicu u jednom sasvim razložnom modernizovanju junaka koji ne mora da cima duvan da bi bio kul – ali pušenje i motanje duvana jeste bio naglašeno važan podzaplet u Čoveku koji je ubio Taličnog Toma. Možda je ovo samo dobronamerna šega, ali Wanted Lucky Luke previše insistira na tome da je odustajanje od duvana na neki način hendikep za omiljenog kauboja i gotovo da argumentuje da mu ovo umanjuje muževnost na neki način. Završna pesma u kojoj Tom odlazi – naravno sam – prema zapadu je i pomalo, što bi deca rekla, krindži, sa nekom vrstom finalnog opravdanja za celibat a koje niti je bilo potrebno niti je na nivou zrelosti kakvu ovaj strip nastoji da pokaže.

Sve u svemu, Wanted Lucky Luke mi nije bio neprijatan – crtež je, da ponovimo, jako dobar – ali je decidno slabiji rad od prvog Bonhommeovog pokušaja. Ako će za pet godina da se nanovo baci u ovom smeru, Mathieu bi trebalo da ponovo pročita klasične Gosinnyjeve radove, čisto da se podseti ZAŠTO ih je, kao i svi mi, voleo.