Pročitani stripovi: Anastasia

Pročitao sam dvotomnu priču o mračnoj strani „zlatnog doba“ Holivuda, Anastasia, a koju su u protekloj deceniji kreirale dve cenjene poljske autorke. Kako to već biva, originalni radovi su izašli u Poljskoj 2017. i 2019. godine za njihovog izdavača timof i cisi wspolnicy koji je započeo kao nezavisna kuća što se bavi poljskim i evropskim stripom ali je u međuvremenu krenuo i sa izdavanjem nekih američkih nezavisnih radova, a Engleski prevod smo dobili sa malim zakašnjenjem. Kad pročitate Anastasiju, ili makar četvrtinu ovog materijala, bude vam vrlo jasno zašto je ovo moralo nastati negde izvan SAD, a to da je uopšte u digitalnoj formi izašlo na Engleskom u okviru Europe Comics inicijative i dostupno je i na Comyxologyju u dva toma izašla 2019. i 2020. godine jeste pravo malo čudo. Ne zato što je Anastasia strip sa nekoliko scena ekstremnog nasilja, pa ni zato što u prilično crnim tonovima govori o američkoj „fabrici snova“ već prevashodno zbog seksualno eksplicitnih scena koje u jednom činu hodanja-po-ivici u određenoj formi uključuju (ali ne stvarno) i decu.

No, Anastasia je strip pravljen iz feminističkog rakursa i njegova je namera da osvetli prakse i biografije koje su obeležile vreme poznog nemog i ranog tonskog filma u SAD, partikularno Holivudu, sa prvim instancama velikih filmskih zvezda koje su tada rađane/ građene i cenom koji su, posebno žene, plaćale za ovaj status. To da se u industrijama koje nisu bile preterano pažljivo regulisane od strane nekakvih vlasti često dešavalo da se eksploatišu deca ne bi trebalo da je neko preveliko iznenađenje, jelte.

Scenaristkinja Anastasije, Magdalena Lankosz je prevashodno novinarka koja se bavi filmskom kritikom za najveći poljski dnevni list, Gazeta Wyborcza, a da istovremeno piše i za feministički nedeljni magazin Wysokie Obcasy. Stavimo ovo u perspektivu: Poljska je danas veoma konzervativna država čije javne politike u velikoj meri idu niz dlaku vrednostima katoličke crkve, do mere da je, recimo, pravo na abortus izuzetno ograničeno, više nego u praktično bilo kojoj drugoj državi Evropske unije (osim možda Irske). U takvom kontekstu to da je filmska kritičarka najvećeg dnevnog lista ne samo feministikinja već i feministički aktivista je analogno tome da u Srbiji Dubravka Lakić redovno piše za, šta ja znam, Mašinu. Lankoszova ima iza sebe i dobar istorijat kreiranja kulturnih programa na televiziji ali i pisanja filmskih scenarija pa i produciranja filmova – trenutno je predsedavajuća Poljskog udruženja filmskih režisera.

Anastasiju je nacrtala Joanna Karpowicz iz Krakova koja za sebe kaže da je slikarka koja pravi stripove, ali i stripadžijka koja slika. Naravno, pohađala je Akademiju lepih umetnosti u Krakovu i tamo stekla magisterijum ali poslednjih dvadeset godina postojano radi stripove sa raznim scenaristima. Njen veoma slikarski ali i pripovedački jasan stil u Anastasiji je primer kako se efektno mogu spojiti dva sveta i postići i artistički senzibilitet i stripovska razgovetnost naracije.

Anastasia deluje kao biografija stvarne osobe jer je urađena jednim veoma uverljivim, naturalističkim tonom (osim kad je rađena u blago nadrealističkom ključu), ali zapravo se radi o izmišljenoj protagonistkinji, kao što su izmišljeni i svi producenti, režiseri, glumice koje sreće, studiji u kojima Anastasia snima, naslovi filmova u kojim igra glavne uloge, imena novinara i magazina koji o njoj pišu. Magdalena Lankosz je pazila da sve ovo zazvuči uverljivo i mnogi čitalac će se više puta tokom čitanja pitati da li su ovo stvarne ličnosti ili produkti fikcije. Naravno, Karpowiczeva to sve crta tako ubedjivo, uključujući plakate za filmove i naslovne strane novina koji emuliraju klasični dizajn da je iluzija zaista vrhunska.

No, Anastasia nije biografija ni jedne konkretne osobe već više fikcionalizovani amalgam iskustava različitih žena u Holivudu pre Drugog svetskog rata, sa prepoznatljivim elementima biografija pravih ličnosti koje su umešane i izmešane sa čistom fikcijom ili umetničkim sažimanjima. Recimo, iako je Natalie Wood svakako premlada da bi lik Anastasie bio baziran na njoj lično, elementi iz života Natalije Nikolajevne Zaharenko su više nego prepoznatljivi u ovoj priči.

Anastasia ima spretan početak u kome majka vodi svoju malu ćerku u Kaliforniju ne bi li je stalnim moljakanjem, prevarama, podmićivanjem i drugim taktikama preporučila producentima kao perspektivnu glumicu. Pričamo o 1926. godini, vrhuncu ere nemog filma i periodu u kome je Holivud bio u procesu građenja autentičnih zvezda čija će imena na plakatima prodavati bioskopske karte po automatizmu. Mala Anastasia nije zapravo preterano srećna što je majka stalno gura u ruke nekakvih ljudi koje ne poznaje i komanduje joj da glumi i reklo bi se da nema u vidu filmsku karijeru. No, uz mnogo prilično bezdušnog ubeđivanja (i pretnji), te nešto seksualnih usluga koje majka udeli gde treba, a sve uz stalno ponavljanje porodične istorije koja devojčicu i majku vezuje za Romanove i izgnanstvo iz Rusije, Anastasia na kraju ostvaruje karijeru deteta-glumca i nastupa u mnogo filmova tokom narednih godina, snimajući slepstik komedije i kreveljeći se pred kamerama na radost sve brojnije publike.

Preokret koji dolazi nije neočekivan, strip sasvim uredno signalizuje da je priča o ruskom poreklu izmišljena i da je samo deo majčine beskrupulozne borbe da svoje dete proda Holivudu po svaku cenu i time njima dvema obezbedi egzistenciju, no Anastasia je notabilan rad jer pažljivo idući unapred i unazad kroz Anastasijin život prikazuje kontinuum zlostavljanja i nasilja koji, iako su fikcionalizovani i data im je jedna dramska dimenzija, zapravo deluju vrlo svakodnevno. Od nasilnog oca, pa do ljubaznih producenata koji devojčici nude da im sedne u krilo, Anastasia je meta najgorih formi onog što bismo danas zvali toksičnom muškošću a tada je to naprosto bio another day in the office.

Strip trasira dalju Anastasijinu priču, njeno sazrevanje i pokušaj da se otrgne imidžu devojčice-koja-snima-komedije i postane prava glumica. Narativ je ovde jasan – i mučan – i demonstrira da je „napredovanje“ u ovoj karijeri vezano uz brojne kompromise koji podrazumevaju seksualnu eksploataciju ali i potpunu ekonomsku zavisnost od onih koji drže kapital, sredstva za proizvodnju i prolaze što vode do – navodno slobodnog – tržišta. Ovde je Anastasia veoma jasna i radije nego da je posmatramo kao savremeni „woke“ narativ koji nam otkriva toplu vodu o diskriminaciji žena, on je „tradicionalnije“ feministički postavljen sa jasnim utemeljenjem u marksističkoj klasnoj teoriji, pokazujući da je eksploatacija mladih glumica u Holivudu onog vremena od strane producenata, režisera, glumaca, pa i sitnije boranije, specifičan slučaj šireg fenomena eksploatacije onih bez moći (=kapitala) od strane onih koji imaju i moć i kapital. Štaviše, danas se često smatra da su uticajne osobe sa pristupom velikom broju očiju i ušiju (glumice, influenserke itd.) „moćne“ iako one možda nemaju pristup tradicionalnom utemeljenju u moći, tj. kapitalu i sili i mada je to zaista možda i tačno u ovom momentu woke talasa, nema garancija da će on i potrajati (na kraju krajeva, nije prvi u novijoj istoriji zapadnog sveta), dok se čini da je moć zasnovana na kapitalu mnogo izdržljivije prirode. Utoliko, Anastasia sasvim brutalno pokazuje kako protagonistkinja pokuša da iskoristi svoj društveni uticaj – oslanjajući se na to da je popularna glumica koju narod poznaje – i kako ovo biva smrvljeno od strane osoba, u ovom slučaju bogatih muškaraca, koje imaju stvarni uticaj i moć.

Anastasia je delom i psihološka analiza pored te svoje socio-političke i klasne dimenzije i odnos protagonistkinje sa svojom majkom, zasnovan na krivici i „prirodnoj“ zavisnosti a zatim produžavan stalnim naglašavanjem krivice i proizvodnjom i hemijske zavisnosti koja dolazi maskirana u terapiju što je nude doktori bliski Holivudu, taj odnos se ispituje na nekoliko tačaka u Anastasijinom životu i razobličava kao toksičan i pre svega utemeljen u klasnom ratu. Ponovo, strip ima nekoliko epizoda u kojima se glavna junakinja gorko prevari kada računa na žensku solidarnost, pokazujući da je rodno zasnovano nasilje u društvu u ogromnoj meri posledica klasnih razlika i ekonomskih nejednakosti, ne apstraktnih „bioloških“ ili „psiholoških“ karakteristika.

Naravno, sve to znači da je meni ovaj strip bio veoma po volji, bez obzira na izuzetno mračnu tematiku i brutalne scene sa kojima se čitalac suočava. Ovo jeste jedna „spoljna“ kritika Holivuda ali urađena disciplinovano i Holivud ovde može da bude metafora za društvo uopšte ako se odmaknete dovoljno daleko. No, želim da istaknem koliko je pripovedački postupak ovde zapravo elegantan. Magdalena Lankosz ima prepoznatljivo filmski pristup stripu ne u tome da likovi imaju „filmske karakterizacije“ ili da insistra na „montaži“ kakvu smo pre skoro tri i po decenije prepoznali u Watchmenu i divili joj se, već u tome da shvata da sarađuje sa vrhunskom vizuelnom umetnicom i da treba da joj se sklanja sa puta kad god je to moguće. Anastasia, konsekventno, ima srazmerno malo teksta, tek onoliko koliko je neophodno da se obezbedi pravilan kontekst za određene scene, a većina pripovedanja, ali i atmosfere odvija se na vizuelnom planu. Naravno, kada radite sa nekim koje ovako dobar kao Joanna Karpowicz, to je praktično prirodan način da se funkcioniše pa je Anastasia nalik na nekakav vrhunski fotografisan evropski film koji se igrom slučaja dešava u SAD, baš u centru ondašnje filmske industrije.

Karpowiczeva je zaista idealan prelazni oblik između slikarke i strip-crtačice utoliko da ma najbolje od oba sveta. Sa jedne strane, lejaut i pripovedanje su joj besprekorni. Pričamo o vizuelno smirenoj a opet dinamičnoj organizaciji tabli – ova dva albuma imaju po devedesetak strana svaki, pa prostora za raspakivanje pojedinačnih scena itekako ima, ali nigde nemamo posla sa dekompresijom i sličnim tehnikama usporavnja naracije kako bi delovala „filmskije“, naprotiv, svaki panel ima jasno opravdanje zašto je na tabli i ili nudi distinktan deo priče ili služi kao kadar koji postavlja scenu za sledeći panel. Sa druge strane, sama tehnika crtanja je veoma „slikarska“, sa korišćenjem hartije koja ima „krupniju“ teksturu nalik na platno i akrilnih boja koje daju energiju voštane boje ali i kontrolu bližu uljanom slikanju. Rezultat je da Anastasia izgleda ekstremno upečatljivo u svakom kadru sa jakim, naglašenim teksturama i kolorom ali i sa vrlo pažljivom kontrolom nad konturama, licima, geometrijom itd. Ovaj spoj stripovske discipline i čitljivosti sa ekspresionističkim slikarskim izrazom je pun pogodak, a što se pogotovo primeti u scenama nasilja koje dobijaju jednu nadrealističku dimenziju. Strip takođe ima brojne scene seksa, vrlo fetišističkog, u kojima Karpowiczeva postiže pažljv balans između pornografije i nadrealizma, mešajući eksploatativne tonove sa prizorima autentične strasti i ljubavi – ali između samih muškaraca. Ovo insistiranje na muškoj ljubavi sred orgija gde se žene koriste kao roba je potentan simbol klasne razdele u mizanscenu kojim se strip bavi.

Sve u svemu, dakle, Anastasia je mučna ali vrlo autoritativno pričana, impresivna storija koja nema stvarni hepi end pa čak ni stvaran kraj, sa sugestijom da ciklus eksploatacije u kome su žene uhvaćene, korišćene a zatim pretvorene u saučesnice nije lako prekinuti i da on, čini se, nije prekinut ni do danas. Na kraju krajeva, ovaj strip je praktično koincidirao sa otkrićima eksploatacije vezanim za Harveyja Weinsteina i #MeToo fenomenom koji je usledio pa se čini da nije mogao doći u povoljnijem trenutku. Anastasia vas neće zabaviti ali treba da je pročitate.