Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 17-04-2021

Well, jasno je da je ove nedelje najvažnije izdanje novi album Cheap Trick. Šalim se, novi album Cannibal Corpse, ali da bismo se do njega probili, valja čuti mnogo drugog, iznenađujuće interesantnog metala (i ovde se šalim, pa niste glupi, skrolujte do kraja ako ste nestrpljivi).

Blek metal za početak!!!! Finski Malum (a ne Maloum, zlobnici!!!) su bili vrlo dobri i na prošlom albumu, a novi, pompezno nazvan Devil’s Creation donosi odličan, drusan blek metal koji spaja melodičnost sa sirovošću i žestinom na ugodan način. Podugačke pesme na ovom albumu sve zvuče kao praktično himne i borbeni marševi, upečatljivih, melodičnih tema i demonskog, vrištećeg vokala. Malum zvuče podjednako zlo i zavodljivo i u bržim i u sporijim pesmama i ako Đavo zaista pravi ovako solidnu muziku možda on i nije tako loš ortak:

https://malumfin.bandcamp.com/album/devils-creation

Belgijsko- špansko-nizozemski Saille su mi bili vrlo zabavni na svom petom albumu, V. Ovo je nominalno simfonijski blek metal ali, zapravo, radi se o samo malo kompleksnije napisanom blek metalu koji se ne loži preterano na orkestracije (mada voli klavir i sve te stvari) i ide uglavnom jako brzim tempom. Štaviše, prva asocijacija dok sam ovo slušao mi je bio skandinavski blek metal najbrže provinijencije (tipa Marduk ili Nordjevel) i kombinacija takvog čukanja sa melodičnijium, epskijim zvukom mi je na kraju veoma lepo legla:

https://saille.bandcamp.com/album/v

Argentinci Crow Dominions RAZBIJAJU na prvom albumu, Emerging Holocaust. Ovaj duo je pesme prikupljao i pripremao poslednjih deset godina pa je album em ubedljiv em raznovrstan u onome što nudi, kombinujući brz, agresivan, razbijački blek metal sa epskijim, teatralnijim aranžmanima u kojima ima puno orkestracija i simfonijskih momenata. Produkcija sasvim solidna, vrlo prijatno iznenađenje:

https://crowdominions.bandcamp.com/album/emerging-holocaust

Dopadljiv finski blek metal na albumu Deity Embers pretpostaviću jednočlanog Kirottu. Ovo je vrlo dobro producirano i sa dosta te neke epske atmosfere a da opet zvuči dovoljno svedeno i fokusirano za moj ukus. Kirottu voli dugačke deonice u kojima se tema lagano razvija preko skale, ali se ne gubi u nepotrebnim ukrasima pa muzika zvuči svečano i ozbiljno:

https://kirottu.bandcamp.com/album/deity-embers

Nemam pojma kako se izgovara ime benda Angrrsth, pa ni njihovog debi albuma, Donikąd, ali ovo je još jedan sjajan primer za kvalitet i zdravlje poljske blek metal scene. Kako već od Poljaka i očekujete, ovo je raskošno odsviran, dobro produciran opus, melodične a oštre i žestoke muzike gde su aranžmani prirodno kompleksni i duboki a bend se drži jedne zrele estetike i, ne manje važno, Poljskog jezika u tekstovima. Jako kvalitetno, jako dobro, ne propustiti:

https://angrrsth.bandcamp.com/album/donik-d-full-lenght-album

Ali Poljaci apsolutno haraju, pa tako ove nedelje dobijamo i treći album postave Sznur koji je isto odličan. Dom Człowieka je moderan poljski blek metal, sa dužim, složenijim aranžmanima i jednakim količinama atmosfere i surove, znojave svirke. Naravno, Sznur uz sve imaju i dobar zvuk i profi miks pa je ovo još jedna nezaobilazna ploča iz države koja suvereno vlada blek metalom u Evropi:

https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/dom-cz-owieka

Gate Master i Reign su dva britanska blek metal projekta što su udružila snage za split EP i ovo je iznenađujuće zanimljivo i kvalitetno. Mislim, u suštini oba benda sviraju siroviji blek metal ali sa neočekivano puno nijansi i osećaja za kompozicije i atmosfere. Produkcija takođe vrlo pristojna. Zaveli me bez najave a vi platite koliko poželite:

https://gatemaster.bandcamp.com/album/gate-master-reign-split

https://thetruereign.bandcamp.com/album/gate-master-reign-split

Jermenski Ildaruni započinju svoj debi album, Beyond Unseen Gateways introm koji traje više od tri i po minuta i mada je to u principu neoprostivo, njihov paganski blek metal je u velikoj meri baziran na foklornim motivima pa se ova kompozicija i koristi da to dovede u prvi plan. Dobro. Kad bend zasvira „zaistinski“, to je i dalje melodična, vrlo narodnjačka muzika sa klavijaturama, frulicama i gajdama na strateški odabranim mestima, da sve zazvuči bogatije i zanimljivije. Album je svakako interesantan, sa mnogo cheesy elemenata ali u principu dobrom svirkom i upečatljivim temama. Produkcijski ovo nije rđavo, mada mu, naravno, fali malo dinamike, ali to je valjda normalno u 2021 godini.

https://ildaruniblacklion.bandcamp.com/album/beyond-unseen-gateways

Prošli album Montrealskih Spectral Wound mi je bio okej, pa sam i novi poslušao sa zanimanjem. A Diabolical Thirst je vrlo dobro odsviran, naravno, i ovde se sada čuje i to da bend razmišlja o sekvenciranju ploče, aranžirajući pesme da imaju distinktne identitete i da muzika ima dinamiku i nekakav narativ tokom trajanja albuma. Što je vrlo dobro, s obzirom da sam zvuk dinamiku gotovo nema. Lepe su ovo pesme, sa puno melodičnih tema odrađenih žestoko, pržački, u visokom tempu i meni je teško da povremeno ne opsujem i kažem da momci mnogo dobro sviraju, ali taj zvuk, tako napucan, zaravnjen i betoniran znači i da je meni vrlo teško da odsedim do kraja albuma u jednom cugu. Možda se jednom trend preokrene i svi ovi bendovi krenu da izbacuju full dynamic range remastere svojih ploča, ali do tada, za Spectral Wound vredi uložiti napor. Odlični su:

https://spectralwound.bandcamp.com/album/a-diabolic-thirst

Stoner! A prvi na redu je vrlo talentovani multiinstrumentalista Zac Crye čiji debi album, All the Same vozi u sporijoj traci i donosi pet pesama vrlo prijatnog psihodeličnog heavy blues zvuka. Rye nije jednako idealan na svakom instrumentu – pevanje mu je najslabije – ali je vrlo nadaren za pisanje prirodnih, klasičnih hard rok komada koji su i solidno snimljeni na ovoj ploči. Uostalom, možete slušati ovo ili novu Gretu Van Fleet koja je upravo izašla, a vi vidite šta je časnije. Valjan početak:

https://zaccrye.bandcamp.com/album/all-the-same

Argentinci Sahara sviraju prljav, vrlo garažni ali i vrlo šarmantan psihodelični teži rok. Ovo je muzika koja nastaje u podrumima ali iz njih izlazi kompletno formirana, dakle, i sa zvukom i sa pesmama, temama, tekstovima, melodijama i refrenima, kao jedan lepo zaokružen paket od koga sirovija produkcija ne treba da nas odbije. Kaseta The Curse je snimljena uživo i predstavlja bend u vrlo dobrom svetlu:

https://saharadoom.bandcamp.com/album/the-curse

Os Três Odiados su bukvalno tri lika iz Brazila koja sviraju gruvi instrumentalni psihodelični stoner rok. I mislim, skoro da ništa ne treba dalje ni da se priča. Znamo se. No, čisto u tehničkom smislu, Sobriedade Mórbida je EP sa pet pesama odličnih rifova i meljućeg basa i jedina zamerka ide na (digitalni?) bubanj koji ne zvuči dovoljno „živo“ i dinamično za moj ukus, ali dobro, i ja sam picajzla. Gitare su zato vrlo dobre i Os Três Odiados za samo dva dolara pružaju  puno sreće i hipnoze:

https://os3odiados.bandcamp.com/album/sobriedade-m-rbida-ep

Vrlo mi je prijao EP GLöD istoimenog švedskog benda koji, sa svoje četiri pesme donosi gotovo sve što je čoveku potrebno od teškog psihodeličnog roka. Ovde imate jake rifove, masne, fazirane gitare, jednostavne a efektne solaže, gruv i samo malo metalskog cheesa. Pritom, Šveđani ovo daju za onoliko para koliko sami ponudite (ladno, jebiga, al standard) i GLöD je apsolutno nezaobilazan biser teškog roka za ovu nedelju:

https://glod.bandcamp.com/album/gl-d

Španski Gangrened imaju album mračnog sludge-doom zvuka pod nazivom Deadly Algorithm. Malčice me ovde odbija što sve zvuči kao da je snimljeno u nekakvom metalnom rezervoaru sa mnogo prostora i jeke, ali Gangrened sviraju dobro, čak i malo psihodelično, nudeći dosta materijala za kontemplaciju dok tresete glavom i tapkate nogom. Lepo:

https://odiosonoro.bandcamp.com/album/gangrened-deadly-algorithm

Njemački bendovi Hellamor i Red Stone Chapel imaju odličan split album, Major League Heavy​-​Rock Ovo je zaista heavy rock, sa dosta bluza u svojoj osnovi, ali nije retro, i oba benda su vrlo svesna svega što se u hard roku i metalu dešavalo poslednjih pedeset godina pa njihova muzika ima savremenu oštrinu uz taj klasični, rokerski etitjud. Plus, produkcija je topla, ne prenapucana kako se to često danas čuje i ovo je kolekcija vrlo prijatnih rok pesama za svačije uši:

https://godownrecords.bandcamp.com/album/major-league-heavy-rock

Gora Mama iz Švajcarske sebe nazivaju tribalnim stoner rok bendom i istoimeni EP je sasvim prijatno slušalačko iskustvo iako ja tu ne čujem sad nešto mnogo tribalnog zvuka. No, Gora Mama vole pesme koje drže isti ritam, dinamiku i ponavljaju jednu istu temu mnogo puta pa se da govoriti o izvesnoj ritualnoj dimenziji njihove muzike. Iako je ovo pre svega dobro produciran, zdravo zvučeći teški rok sa ženskim vokalom, gruv koji Gora Mama vrte odlazi i u psihodelične širine pa urgiram da se album čuje jer ovo nije tek još jedan stoner sastav:

https://goramama.bandcamp.com/album/gora-mama

LáGoon su iz Portlenda i, kao i zabrinjavajuća količina bendova iz Portlenda, odlični su i to na neki svoj, osoben način. Album Skullactic Visions nudi teške rifove i opojne stonerske atmosfere, ali uz interesantnu dimenziju noise rock ekscentričnosti preko svega toga. Treba se malčice navići na neobično pevanje preko žestoke stoner svirke, ali generalno bend pruža jak rokerski program, težinu i moć:

https://lagoonpdx.bandcamp.com/album/skullactic-visions

Teksašani White Powder nude vrlo umiljatu kombinaciju psihodeličnog roka (al onako, osunčanog) i post roka na svom prvom albumu, Blue Dream. Ovo je kolekcija instrumentanih, hipnotičkih komada sa lepim raspoloženjem i pozitivnom dispozicijom, kao stvorena za prolećne dane:

https://whitepowder.bandcamp.com/album/blue-dream

Znam da kad se bend zove Krave to deluje kao nekakva šumadijska pank-rok zajevancija, ali treba razmišljati internacionalno i radi se o bendu iz Brizbejna u Australiji, a EP Self Exposure je nekakav moderniji heavy rock/ televizijski metal koji bi zvučao relativno sveže u 2002. godini. E, sad, niti to danas zvuči naročito inovativno niti je to muzika po mom ukusu, ali su Krave tehnički korektni i dobro producirani pa uz kvalitetnu pevačicu zavređuju pažnju ako vam je ovakva muzika u principu zanimljiva:

https://krave1.bandcamp.com/album/self-exposure-ep

Bence Ambrus iz Lemurian Folk Songs ima album prelepih prolećnih meditacija na gitari i bendžu nazvan Gardenside Ambient Sessions I i ovo je snimljeno „u bašti“ pa se čuju ptice, živina, čak i jedno kuče (a čuje se i Krisztina iz LFS, koja dodaje klavijature i samo malo glasa). Ambrus je sjajan gitarista i njegovi džemovi su izrazito prijatni za uho i duh i mogu se slušati praktično beskrajno. Kao i kod svih drugih Psychedelic Source Records izdanja, cenu određujete sami, pa odredite pravično:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/gardenside-ambient-sessions-i

Irski Soothsayer su mi se dopali pre par nedelja na živom albumu Live in Malta, a sada imam zadovoljstvo da prijavim da im je i prvi studijski album, Echoes of the Earth, vrlo prijatan za slušanje. Mislim, „prijatan“, ako volite, mučni, napeti sludge-doom zvuk koji, moram da priznam, mene malo asocira čak i na Godflesh i slične bendove sa kraja osamdesetih. Hoću reći, ovaj sludge metal ima u sebi malo postpanka i njegova se melodična emotivnost lepo uklapa sa brutalnim rifovima i veoma teškim zvukom Soothsayera. Dugake pesme, spora, mrveća muzika, ali i solidno dinamičan mastering – Soothsayer imaju prvenac kojim mogu da budu vrlo zadovoljni:

https://soothsayer.bandcamp.com/album/echoes-of-the-earth-atmospheric-doom-sludge-metal

Brazilski power trio The Dharmas nudi dve masne pesme noise rock/ heavy rock kombinacije na EP-ju Epilepsia​/​1000Miles. Epilepsia je kraća pesma, nešto brža i, jelte, „hitoidnija“, dok je 1000Miles više spora stonerska meditacija. Obe su dobre. Sirovo i ljudski.

https://thedharmas.bandcamp.com/album/epilepsia-1000miles

Nažalost, Swamp Records nisu svoju kompilaciju Swamp Sabbath – The Swamp Records Tribute to Black Sabbath okačili na Bandcamp, ali nadajmo se da hoće jer ovo je divna kolekcija pesama koju svira divna kolekcija bendova. Mislim, Froglord koji svira Into the Void? Miruj srce ludo!!!!!! CIA Hippie Mind Control KASAPE Die Young? Zašto da ne! U svakom slučaju, ovde imate neke od najboljih heavy rock i metal pesama odsviranih sa puno srca i duše. Dos Brujos koji Hole in the Sky pretvaraju u Jam in the Sky je, čini mi se dobar sažetak duha ove kompilacije. Poslušati:

Šveđani Left Hand Solution nam donose još svog prijatnog doom rocka na EP-ju Dead of Winter. Ne znam ima li smisla da se ovako naslovljeno izdanje pojavljuje baš u proleće, ali dobro, to su sitne zamerke a muzika je dobra. Left Hand Solution su bliži gotskom doom metalu nego što ja volim, no, kome to ne smeta, ovih šest pesama su lepe, himnične, melodične, sa dosta emocija, ukusno ubačenih folk motiva i dinamičkim rasponom koji je prijatno čuti. Dobra produkcija i uobičajeno prijatno pevanje Mariane Holmberg zaokružuju paket pa ako ste od onih što vole, probajte:

https://lefthandsolution.bandcamp.com/album/dead-of-winter

Sedmi album španjolskih doom-death metalaca Graveyard of Souls nije po mom ukusu ali nije da bi ova melodična, svečana dooim muzika ikada i mogla to da bude. No, bend svakako zna šta voli i to što voli dobro i izvodi pa je Infinity Equal Zero primereno ubedljiva kombinacija raspevanih sintisajzera, odjekujućih gitarskih tema i grubog vokala. Ko voli Paradise Lost ali da je malo sirovije, zna šta treba da radi:

https://graveyardofsouls.bandcamp.com/album/infinity-equal-zero

Al zato je italijanski Shamael ozbiljno spor i težak funeral doom metal samo za najizmučenije među nama. Raffaele Galasso iz Gardenije je na EP-ju Melancholie der Engel (na Bandcamp stranici pogrešno piše „Engels“) odsvirao sve instrumente i napravio u četiri pesme više od četrdeset minuta svečane ali i hermetične muzike koja ne probija neke nove granice u funeral doom žanru ali će verovatno lepo poslužiti da se uz nju drema ljudima koji vole da budu tužni na taj neki dostojanstven ali i cheesy način:

https://shamael1.bandcamp.com/album/melancholie-der-engels

Kanadski Witchrot ima prvi album, Hollow i to je osam pesama teškog, distorziranog psihodeličnog roka kakav može da bude i lekovit ako ste bolesni. Svirka je hipnotička i izaziva halucinacije, sa masivnim rifovima i višeslojnim temama, ali pevanje klavijaturistinje Lee Alyssandre Reto je verovatno najupečatljiviji element jer ova žena ume od gotovo somnabulnog mumlanja da se lansira pravo u orbitu moćnim, autoritativnim vokalom. Apokaliptično!!!!

https://witchrot.bandcamp.com/album/hollow

Odličan stoner-doom stiže nam iz Švajcarske ljubaznošću trija Mystic Sons. Njihov drugi album, Curses And Spells ima sve što jedna ovakva ploča treba da nudi: spor, valjajući tempo, hipnotičke pasaže svirane bez mnogo distorzije i buke, pa onda rifčine ko kuća i krljanje ali i melodično, upečatljivo i karakterno pevanje. Najvažnije od svega, pesme su dobro napisane i ovo nisu samo bluz-džemovi već spontano zvučeće ali promišljeno aranžirane rokenrol himne. Sjajno:

https://mysticsons.bandcamp.com/album/curses-and-spells

Beloruski Trollward je instrumentalni polka-folk-metal bend. Što deluje kao nekakva pošalica, ali su tri pesme na demou Humppa​-​Troll Metal sasvim pristojne uzevši u ibzir da su snimane na, verovatno, kućnoj opremi. Kombinacija brzog tempa, razigrane harmonike i dobrih gitara ovde vrlo lepo leži i ovaj EP je dovoljan da čoveka zainteresuje i ubaci ga u maštarije šta bi bilo da ovaj bend ima samo malo više resursa na raspolaganju:

https://metalgemsrecords.bandcamp.com/album/humppa-troll-metal

Italijanski death’n’roll bend Carcharodon ima novu kolekciju živih snimaka. Late Night Cockfights : Bootlegs and Rarities sastoji se od materijala prikupljenog tokom godina, počev od 2006. i mada Carcharodon nsu meni nešto superomiljeni, ovo je karakterna i šarmantna kompilacija teškog, vozačkog roka koju vredi poslušati:

https://carcharodon.bandcamp.com/album/late-night-cockfights-bootlegs-and-rarities

Brazilci Scumbag imaju šarmantan EP karakternog thrash metala sa dosta pank i heavy metal elemenata. Return Ritual, pt. 1 nije puki sprint kroz neke klasične rifove već kolekcija pesama koje deluju utemeljene u, jelte, ličnim iskustvima i emituju auru autentičnosti. Solidan zvuk i zanimljiva muzika:

https://scumbaghc.bandcamp.com/album/return-ritual-pt-1

Finski duo Bhikshu nije rđav na svom prvom EP-ju  The Fate of Monarchs. Ovo je oštriji, abrazivniji thrash metal sa malo death metal i grindcore začina, ali sa odličnim rifovima, maštovitim aranžiranjem i upečatljivim temama. Produkcija takođe nije rđava i uz ovo se vrlo lepo hedbenguje:

https://bhikshu.bandcamp.com/album/the-fate-of-monarchs

Australijski Decharot je dopadljiv na EP-ju Cannibal Island​/​Blood River, pružajući dve pesme žestokog, šmekerskog thrash metala sa malo pank i malo death metal elemenata. Muzika, je, dakle, disciplinovana i dobro producirana ali je pevanje onako, mangupsko i ovo je lepa, sveža i prijatna kombinacija uz koju se fino trese glavom i uživa.

https://decharot.bandcamp.com/album/cannibal-island-blood-river

Čileanci Sigma (aka Sigmamosh) su izdali živi EP usred pandemije i, pa, Pandémica irrealidad je sirovije snimljena ali vrlo šarmantna ploča klasičnog, old school thrashcore zvuka sa brzim rifovima, moćnim mosh delovima i karakternim pevačem. Ovde nema modernih trešerskih fora i produkcijskih blagodati ali Sigma sviraju izuzetno uverljivo i ovo je pet kratkih, ubitačnih, moćnih komada po ceni koju sami odredite, pa nemojte zaobići njihovu ponudu:

https://sigmamosh.bandcamp.com/album/pand-mica-irrealidad-live-2021

Švedski veganski straight edge hardcore bend Times of Desperation pruža vrlo energičan, dobro produciran program na EP-ju Gaia Bleeds. Ovo je kako ovakva muzika treba da bude (bar po mom ukusu), sa vrlo metaliziranim rif-radom i zvukom ali uz dovoljno kratke i ekonomične pesme da se ne izgubimo u širini ideje. Prijatno:

https://timesofdesperation.bandcamp.com/album/gaia-bleeds

Još veganskog straight edge hardcorea? Nema problema. Rechazar su Čileanci i kaseta im se doslovno zove Vegan Straight Edge. Bend nije naročito originalan ali je kompetentan i kogod voli Earth Crisis i njihove derivate ovde će naći puno izmučenih vokala, srednjetempaškog naboda i solidnih rifova:

https://medusaslair.bandcamp.com/album/mlr001-vegan-straight-edge

Kad već udaramo po panku, vredi čuti i bruklinski Chain Gang Grave čiji je album Cement Mind u podrumu snimljenih pola sata nabadanja, superprejakog faza, haosa, buke i zapaljivih tema. Ovo nije „čist“ pank, u smislu da Chain Gang Grave nećete pomešati sa Ramonesima i u njihovoj muzici ima dovoljno postpank i nojz rok elemenata da budu toliko bliski metalu da se ne osećam glupo što ih ovde uvršćujem. Plus, album je kidanje:

https://chainganggrave.bandcamp.com/album/cement-mind

Kanadski Incision na istoimenom EP-ju nudi besan, energičan metalcore starijeg tipa, sa trešerskim rifovima i srednjetempaškim, mošerskim senzibilitetom. Rifovi su dobri, kao i produkcija i ovde nema modernijih fora sa monotonalnim breakdown pasažima i melodičnim refrenima, pa dobijamo samo propisno old school nabadanje. Odobrava se, naravno:

https://incision604.bandcamp.com/album/incision

Australijski ExtinctExist sviraju vrlo prijatan metalizirani d-beat hardcore na svom prvom albumu, Anthropocene. Ovo je puno finih trešerskih deonica ali i neodoljivo zapaljivog d-beat punka, sa solidnom produkcijom, dobrim, grubim vokalima i generalno visokim nivoom kvaliteta i u pogledu svirke ali i ideja. Odlično:

https://extinctexist.bandcamp.com/album/anthropocene

Još metaliziranog hardkora stiže nam iz Leedsa u formi EP-ja Block Out The Sun grupe Block Out The Sun. Šest pesama odlične svirke i dobre produkcije, a stilski je ovo između onog više „uličnog“ hardcore zvuka i D-beata, nekako kao, recimo, Cro-Mags, pa ko voli, poslužiće se, pogotovo jer cenu određuje sam:

https://blockoutthesun.bandcamp.com/album/block-out-the-sun

Rusi Pervanal sebe opisuju koristeći i ovakve klasifikacije: „progressive nu metal“ i „experimental“ i „grindcore“. Album Зукмфтфд je zaista čudna ali i zabavna smeša grinderskih elemenata, elsktronskog gruva, metal rifova i vrištanja, a producirana iznenađujuće ubedljivo. Nisam siguran kome je tačno namenjen ovakav album, ali em ga plaćate koliko hoćete em ovde ima dobrog, a bizarnog metala.

https://pervanal.bandcamp.com/album/–10

Oklendski Violent Opposition je suluda ali nekako neodoljiva kombinacija grindcorea i Franka Zappe. Autor kaže da su Zappa i grind bili osnovni gradivni elementi, ali su West Coast hardcore i kanadski fastcore takođe uticali na finalnu formu projekta. Kako god bilo, album WorldGrind je iznurujuća ali zabavna kolekcija kompleksnih, ali stalno brzih i energičnih kompozicija koje od grindcorea uzimaju kratka trajanja pesama i blastbitove ali onda od Zappe preuzimaju interesantan harmonski raspon i rokerske orkestracije. Vrlo interesantno i vredno svake pažnje, s obzirom da je ovo kućni projekat koji bi svako od nas mogao da napravi samo da ima talenta:

https://violentopposition.bandcamp.com/album/violent-opposition-worldgrind

Ništa kao malo old school grindcorea da čoveku ulepša dan. Split EP grčkih Corrodent i Brazilskih Kebranti je ulepšavajući agens u ovom slučaju, sa četiri pesme prljavog, starinskog deathgrinda kod Grka i pet pesama za nijansu pankerskijeg ali zapravo produkcijski i svirački još čvršćeg grajnda kod Brazilaca. Sami birate cenu a ovo je jako dobro:

https://corrodent.bandcamp.com/album/split-w-kebranti

https://kebranti.bandcamp.com/album/kebranti-x-corrodent-split

Deprive su bend iz Pekinga ali u kome, ako dobro shvatam ovo što je napisao kineski izdavač Dying Art Productions, sviraju stranci. U svakom slučaju istoimeni album je kolekcija finog hardcore thrasha/ fastcorea kao iz veselih osamdesetih godina. Brzo, sirovo, prijatno i još i vepar-metalac sa Molotovljevim koktelom na omotu. Mislim, ZAŠTO da ne:

https://dyingartproductionscn.bandcamp.com/album/deprive

Bodybox iz Orlanda u Floridi su nekakva kombinacija slamming death metala sa grindcoreom i sve to dopunjavaju obožavanjem kanabisa. EP Through the Bongfire nudi iznenađujuće dobar i zaokružen materijal solidne produkcije i pesama koje imaju lep gruv i žestinu i slutim da dobro prolaze na koncertima ako ih ovaj bend uopšte svira u ovom nesretnom istorijskom trenutku u kome živimo. Sami birate cenu:

https://bodybox.bandcamp.com/album/through-the-bongfire

Merilendski grajnderi Full of Hell su izdali novi živi album, Auditory Trauma: Full of Hell Isolation Sessions i on, naravno, kida. Ne znam koliko je ovo „živo“, u smislu „pred publikom“, verovatno ne, ali bend pruža pravi koncertni set razbijačkih pesama dopunjenih raznim lupovima i harsh noise semplovima koji služe kao tranzicije između kompozicija. Naravno, Full of Hell su veoma dobri u onome što rade pa je Auditory Trauma za fanove obavezna lektira a za publiku koja ih ne poznaje odličan način da se upozna:

https://fullofhell.bandcamp.com/album/auditory-trauma-full-of-hell-isolation-sessions

Hatemonger iz Čikaga na EP-ju The Vile Maxim melju sve ispred sebe izuzetno teškim deathgrindom. Ovo je onaj jako nisko naštimovani, jako komprimovani zvuk kakav je čest kod skandinavskih bendova, ali ga Hatemonger vrlo lepo prilagode svojim dužim, kompleksnijim pesmama koje i dalje čuvaju svu potrebnu agresivnost i brzinu deathgrind stila. Surovo:

https://hatemonger.bandcamp.com/album/the-vile-maxim

Monarch iz Kalifornije sa svojim drugim albumom, Future Shock imaju da ponude interesantnu smešu stilova. U osnovi ovo je sve thrash metal, ali pesma koja album otvara, Blast the Seed je brz, pankerski komad, koga sledi Khaos Warrior sa melodičnim, vrlo cheesy temama koje imaju i samo malo neoklasičarkosg šmeka (gitarista i pevač, Matt Smith ima klasičnu naobrazbu). Solaže su ovde složene i zvuče kao da su ispale sa nekog Judas Priest albuma sa kraja osamdesetih, što je pohvala kakvu retko dajem. Materijal na albumu je vrlo raznovrstan i muzika je generalno veoma prijemčiva, jakog tempa, bez previše gruva (mada ima i toga, taman koliko treba) i Monarchu devojačku sreću u teoriji kvari samo produkcija koja nije idealna za ovakvu muziku, i povremeno preterivanje u gluposti kad su tekstovi u pitanju (Swarm of the Whorenet??? WTF, momci?). No, svakako dajem velike preporuke za album koji se ne stidi da bude apsolutno headbangerski, „glupi“ metal ali i da treš formulu oplemeni gdegod vidi zgodno mesto. Udri:

https://monarchmetal.bandcamp.com/album/future-shock

Za brutalniji thrash izraz moramo u Teksas. Takva su pravila, nisam ih ja izmislio. Aggravator su iz San Antonija i njihova trešagija ima u sebi dosta death elemenata, prvenstveno u rifovima koji povremeno pređu u death metal hermetičnost nalik na, pa, Death, i u vokalu koji je neka mutiranija verzija Kreatorovog Mileta Petrozze. No, žestoka svirka, eksplozivan zvuk i jak stav svakako drže Aggravator čvrsto sa thrash strane te neke zamišljene ograde. EP Unseen Repulsions je veoma dobro produciran i sa svojih šest pesama zvuči kao najbolja ploča iz 1990. godine koju nikada niste čuli, smeštena između Death, Sadus, Bloodcum i Kreator. Izuzetno:

https://aggravator.bandcamp.com/album/unseen-repulsions

Španski Wrathnoise je spojio svoja dva EP-ja na izdanju The Progeny of Nyx, nudeći nam osam pesama čukačkog, brzog ali i melodičnog death-thrash zvuka koji, uprkos samo malčice „digitalnoj“ produkciji meni zvuči prilično šarmantno i zabavno. Kombinacija žestokih thrash rifova, brzog tempa i grubih death vokala ovde uglavnom stalno pali i Wrathnoise pružaju pristojan metalski program po ceni koju sami odredite:

https://wrathnoise.bandcamp.com/album/the-progeny-of-nyx

Ophidian Memory je solo projekat muzičara po imenu Blake Lamoureux, a koji svira u bendu Kobra o kome ništa ne znam, no EP, takođe naslovljen Ophidian Memory, je prilično impresivna ploča melodičnog death metal zvuka koji se ne rasipa preterano u nekakve metalcore strane, već je, onako, intimniji, ličniji i solidno produciran. Pet pesama i jedan instrumentalni interludij, vrlo obećavajući materijal:

https://ophidianmemory.bandcamp.com/album/ophidian-memory

Škoti Satiracy su vrlo solidni na singlu In Cinere koji donosi dve pesme tehničkog, proggy, pa i solidno melodičnog death metala. Ovo je možda i previše melodično za moj ukus, ali Satiracy demonstriraju ne samo visoke tehničke kvalitete već i ozbiljan trud da pesme ipak nekud idu uz sve te komplikovane pasaže, ukrase i ideje. I uspeva im u dobroj meri:

https://satiracyband.bandcamp.com/album/in-cinere

The Dead Cold, internacionalni death metal projekat i jedan od milion projekata švedskog renesansnog death metalca po imenu Rogga Johansson izbacio je prošlog meseca već jedan EP, a sada nam daju još tri pesme na EP-ju The Harsh Reality: B Sides. Ovo su, dakle, pesme sa nekih stariih izdanja koje su bile na ovaj ili ona način skrajnute i kad se preslušaju to su tri solidna deathgrind komada sa napucanom produkcijom i dobrom svirkom. Ništa revolucionarno, ali kvalitet je tu:

https://thedeadcold.bandcamp.com/album/the-harsh-reality-b-sides

Turci Booze Serpent sviraju, o iznenađenja, death metal. Ali dosta karakteran. Album  Slices Of Death ne zvuči kao imitacija drugih, poznatijih bendova već kao jedan pankerski, idiosinkratični žanrovski uradak u kome ima i dobrih rifova i gruva i srčanosti.

https://boozeserpentbchr.bandcamp.com/album/slices-of-death

Čileanci Worship Death sviraju prljav, haotičan death metal stare škole i njihov najnoviji EP, Worship Death mogao je biti snimljen i početkom devedesetih, što se tiče stila i izvedbe. No, sam zvuk je ipak za nijansu moderniji sa brutalno distorziranom bas-gitarom i jednom napucanošću celokupnog mastera koja ipak pokazuje da je ovo svežijeg datuma. Svakako valjane dve pesme plus obrada Autopsy za kraj – nemam nikakvih zamerki:

https://worshipdeathmetal.bandcamp.com/album/live-death

Metal Blade ove nedelje ima, kako smo već najavili, novi Cannibal Corpse – o kome malo niže – ali su izbacili i novi, treći album njemačkih Endseeker i ako slučajno osećate nedostatak klasičnog švedskog death metala u životu, Mount Carcass će zalečiti TU ranu. Endseeker su veoma pažljivo izučili lekcije ostale iza pre svega Dismember – mada se ovde čuju i Entombed, Firespawn, Bloodbath i slična bratija – i ovih devet pesama melju najtežim zamislivim zvukom, ali i kidaju rifčinama, miluju melodijama i reže besnim vokalima. Nije da u Švedskoj danas nema bendova koji ovaj klasični stil sviraju vrhunski – videti pod Lik, recimo – ali zaista je predivno da je taj stil odavno postao globalna stvar i da bendovi poput Endseeker ponosito – i spretno – pronose baklju swedeath slave svuda kuda stupe. Sjajna ploča:

https://endseeker.bandcamp.com/album/mount-carcass

Ako ste ipak sofisticiranija osoba od, recimo, mene, interesantniji će vam biti drugi album kanadskih progresivnih death metalaca Intonate. Ova ekipa radi sve ono što NE rade klasični prog bendovi (videti šta niže piše za Liquid Tension Experiment), pa je njihov album, Severed Within jedna očigledno konceptualna ploča sa filozofskim tekstovima i kompozicijama koje su praktično delovi jedne veće celine u mnogo izraženijem obimu nego kod „normalne“ rokenrol ploče. No, mislim, meni se ovo uglavnom dosta dopada. Intonate umeju da odu i malo u smeru presviravanja – što nije neočekivano za progresivu – i neke pesme bi svakako mogle da budu i kraće, no album je u celini ozbiljna, ambiciozna priča i ovde je tehnički naprednija svirka podređena višoj formi. Respekt:

https://intonate.bandcamp.com/album/severed-within

Njemački Inner Axis već imaju dva albuma a sada smo dobili i singl Midnight Hunter koji njihov melodični, napaljeni heavy metal spaja sa jakim ’80s-’90s šmekom. Mislim, omot je dizajniran kao poster za film, ili, još tačnije, televizijsku seriju iz tog vremena, ali muzika je samo za nijansu savremenija, sa dobrom, modernom produkcijom i bendom koji uspeva da ne zvuči retro a da opet ima sav potreban cheesy šarm klasičnog Top-40 heavy metala. Lepo:

https://fastball-music.bandcamp.com/album/midnight-hunter

Cheap Trick ima novi album. Razmislite malo o tome. Ovaj bend je sedamdesetih godina prošlog veka bio OGROMAN, jedan od najpopularnijih na toj osetljivoj granici između stadionskog roka, radijskog popa i hevi metala širokog zahvata i to da imaju novi album 2021. godine je meni nekako neverovatno. Ali Robin Zander očigledno ne namerava da stane dok ga ne sahrane, pa je  In Another World pred nama i, pa, The Summer Looks Good on You, koju smo kao singl čuli još pre tri godine je fenomenalan otvarač, sa svojim energičnim zvukom, melodičnim pop-refrenom i suludim orkestracijama umesto gitarske solaže. Album ima još bar dve-tri odlične pesme ali, moam da kažem, da materijal u globalu zvuči zdravo i mnogo bolje nego što bih ja očekivao. Cheap Trick na In Another World uspevaju da zvuče neusiljeno optimistički, energično i klasično a bez upadanja u nekakva retro-šmiranja. Video sam prikaze koji su ih kritikovali da ovde nema nikakvih inovacija i da je ovo praktično kao da slušate Cheap Trick sklopljen po formuli, ali, nekako, ovaj bend nikada nije bio nekakav dubok, filozofski projekat pa mi se čini da je paket dobrog raspoloženja koje donose sasvim dovoljan od Zandera i ekipe u 2021. godini.

Fangs Volume 3 je kompilacija južnoafričkih (tj. JAR-ovskih) metal bendova koju je kao i prethodne sastavio Mongrel Records iz Johanesburga i ovo ne samo da je izvrstan bleferski vodič za težu muziku sa najjužnijeg dela kontinenta, nego je i veoma zanimljiva ploča bez ikakvih dodatnih kvalifikacija. Fangs Volume 3 nam daje pesme takvih majstora kao što su ovde već hvaljeni Ruff Majik (vrhunski stoner rock), Acid Magus (takođe), Mythos (brutalni death metal), Amenta (epski doom), Evert Snyman (bučni, metalizirani noise rock) ili Your Cynical Sanity (slamcore), ali i gomila onoga što se meni manje sviđa je zapravo vrlo dobra i samo je pitanje toga da li vam se dopada odabrani stil. Stilska raznovrsnost je istovremeno i najveća „mana“ ali i prednost ovog izdanja pa ga u najmanju ruku poslušajte:

https://mongrelrecords1.bandcamp.com/album/fangs-volume-3

Portlandski Bewitcher nastavljaju tamo gde su stali pre dve godine, samo što sada izdaju za Century Media pa njihov treći album, Cursed Be Thy Kingdom zvuči čistije i uslovno rečeno komercijalnije. No, njihov „heavy metal at the speed of Satan“ je ionako uvek trebalo da bude veseo, hedonistički i prijemčiv pa mu ni ne smeta nešto upeglaniji zvuk. Bewitcher su i dalje energični, rokerski i, uprkos svim „pretećim“ naslovima pesama, tipa Death Returns ili Satanic Magick Attack, jasno je da je ovo muzika za pijane žurke a ne za mračne seanse. Na pola puta od Motorheada do Hellrippera, Bewitcher pružaju kolekciju zabavnih, poletnih metal pesama koje ne smaraju pozerajem i samo rokaju:

Nijemci Helltrail za sebe kažu: „DRUMS, BASS, GUITAR,o.k. another GUITAR and a SHOUTER, what else you need to drive a rockband?“ i to je pošteno, ali oni nisu baš skroz običan rok bend jer njihova muzika smešta se na udobno mesto imzeđu klasičnijeg hard rok i hevi metal zvuka sa jedne i nešto ekstremnijih formi sa druge strane. Recimo, prva pesma na EP-ju Always Shoot Twice je praktično trhash metal. No, ovo je u globalu himničan, energičan teški rok koji je usvojio lekcije ekstremnijih žanrova a onda se vratio korenima i to zvuči prilično dobro – možda bi opuštenija Pantera bila najbolja komparacija, ali svakako ovo poslušajte:

https://helltrail.bandcamp.com/album/always-shoot-twice

Nema power metala dok ga Kinezi ne zasviraju, kaže stara poslovica pa ćete za njenu potvrdu poslušati novi, četvrti album sičuanskih najboljih sinova, Barque Of Dante. Legend of the Great Wall je, o iznenađenja, romansirana, fantazijska priča o velikom kineskom zidu i mada pričamo o power metalu za nijansu previše melodičnom i epskom za moj ukus, jasno je i da sam ja daleko od ciljne grupe. Barque Of Dante znaju šta rade i ovo je puno mini-orkestracija, horova, superepskih refrena od kojih bi Michaelu Kiskeu krenule suze ali i dobrog tempa, koketiranja sa jazz-fusionom i jednog poštenog metal-stava. Jedini problem koji mogu da identifikujem sa ovim albumom je da ima samo pet pesama (koje se dalje ponavljaju kao instrumentali), no ako ga posmatrate kao EP, to i nije STVARNO problem. Vrlo dobro:

https://barqueofdanteofficial.bandcamp.com/album/legend-of-the-great-wall

The Chris Rolling Squad je žestoki rokenrol projekat Chrisa Rollinga koji je, po svemu sudeći Francuz. No, i Francuzi umeju da zaprže svom snagom pa je album Cannonbal Holocaust lep omaž grindhouse estetici ali i glasnom rokenrolu koji se ne zamara teorijom i smešta se na finu zlatnu sredinu između panka i metala. Četrnaest pesama glasnog rokanja, garažne estetike ali i dobre produkcije, lepih melodija i rifova – ovo je speed-blues za sve koji vole Motorhead, Zeke i slične treskajuće bendove:

https://chrisrolling.bandcamp.com/album/cannonball-holocaust

Treći album prog-metal supergrupe Liquid Tension Experiment, nazvan prosto LTE 3 stiže dostojanstvene dvadesetdve godine posle prethodnog i Mike Portnoy se ovde vrlo lepo slaže sa ex-kolegama iz Dream Theater i basistom Tonyjem Levineom koji je svirao svuda gde je trebalo, uključujući King Crimson. Liquid Tension Experiment su za moje uši old school progresiva, sa instrumentalnim kompozicijama koje insistiraju na pojedinačnoj virtuoznosti i dostižu svoj apeks u momentima kada se ukrste virtuoznosti nekoliko članova odjednom. Što je za mene i najdraži prog – ovde ima puno sviračkih bravura, „avangardnih“ aranžmanskih momenata, razigranog džeza (uključujući Geršvinovu Rapsodiju u plavom aranžiranu u više od trinaest minuta furiozne svirke) a nula nekakvih visokih koncepata i pokušaja da se album podredi nekakvom narativu i prikaže kao nešto više od kolekcije pesama u kojima vrhunski muzičari pokazuju kako vole da jedan drugog iznenađuju bravurama. Podugačko i nije za svakoga ali meni prijatno:

Album nedelje je svakako novi, PETNAESTI album death metal veterana Cannibal Corpse. Ono što je pre više od tri decenije delovalo kao omladinski eksces, prolazna provokacija klinaca navučenih na kanabis i VHS horor na kraju je, znamo, transformisano u metal instituciju važnu za istoriju žanra koliko i AC/DC ili, hej, zašto da ne, Motorhead. Naravno, poslednjih godina Kanibali albume snimaju manje-više po formuli i ni sa Violence Unimagined ne treba da očekujete nekakva radikalna skretanja i inovcije, ali ono što je kod ovog benda zgodno je svakako to da je formula DOBRA i čak i kada ekipa snima sasvim generičke albume, oni imaju jednu zdravu srž. Violence Unimagined je i prva ploča snimljena posle odlaska gitariste Pata O’Briena koji je bendu dao dosta godina života, ali je na njegovo mesto uleteo vrlo pedigrirani Erik Rutan i gitarski juriš na ovom albumu je možda najžešći u poslednjih desetak godina, barem što se tiče zvuka i gruva. Generalno, bend zvuči raspoloženo i napaljeno, sa Mazurkiewiczem koji svoje bubnjeve odvaljuje žešće nego ikad, kiteći srazmerno jednostavne aranžmane sa dosta ukrasa i Georgeom Fisherom koji i dalje suvereno drži titulu najharizmatičlnijeg frontmena u death metalu (mislim, pošto Frank „The Tank“ Mullen više nije u biznisu, jelte). Naravno, onda presuda o „dobroti“ albuma počiva na kvalitetu pesama i ovde nismo tako loše prošli. Violence Unimagined kao i većina albuma iz poznije faze benda koristi uobičajene ideje i trikove, i ovde zaista nećemo čuti ništa što bend nije odsvirao već milion puta ali čuje se jedna inspirisana energija u većini onog što bend radi i album generalno zvuči zrelo i kao da ima jasan cilj i svrhu. Glavni problem je verovatno dužina i sa jedanaest pesama Violence Unimagined je možda 25% predugačak i gubi dah pred kraj sa pesmama koje svakako imaju lepe momente ali su te ideje mogle da budu iskorišćene i drugde. No, to je valjda kletva modernog doba u kome se album snimljen posle četiri godine ne bi smatrao „pravim“ da ima samo osam perfektnih komada pa moramo da dobijemo i salatu u vidu nekoliko ne baš filera ali svakako ne esencijalnih pesama. U svakom slučaju, Kanibali u svoju četvrtu deceniju aktivnosti ulaze glasno, raspoloženo i ubedljivo i to je činjenica koja mi izrazito greje srce:

https://cannibalcorpse.bandcamp.com/album/violence-unimagined