Pročitani stripovi: Criminal (2019.-2020.)

Pošto se bliži izlazak drugog toma kriminalističkog serijala Reckless (osvežimo sećanja na prvi tom lakim kliktajem ovde), pomislio sam da bi bilo razumno da danas napišem nekoliko reči o poslednjoj inkarnaciji serijala Criminal, a koja je izlazila od Januara 2019. do Januara 2020. godine. Criminal je ne samo životno delo svojih autora – inače više nego ostvarenih putem drugih stripova – već i praktično centar galaksije koja je formirana u poslednjih deceniju i po, različitim pričama sa i bez „brenda“ Criminal na naslovnoj strani, a koja je, opet, neka vrsta legitimacije za čitav kriminalistički žanr u aktuelnom američkom stripu. Kao i uvek kada pišem o Brubakeru i Phillipsu (tj. Phillipsima u ovom trenutku), valja naglasiti da je i pre Criminala, i paralelno sa Criminalom postojala određena niskointenzivna prisutnost kriminalističkih stripova u američkom mejnstrimu – od 100 Bullets Azzarella i Rissoa, preko Stray Bullets Davida Laphama, te raznih stvari koje je radio Steven Grant – ali je Criminal u određenom smislu označio postojanje, kulturološku i komercijalnu validnost krimića. Pokrenut kao projekat-u-slobodno-vreme za Brubakera koji je u to vreme jahao na talasu ogromne popularnosti u Marvelu, na ime uspešnih radova na Kapetanu Americi i X-Men, te odličnog početka na Daredevilu i Iron Fist,* Criminal je bio praktično nezavisni strip distribuiran putem Marvelove mreže (objavljivan za Icon imprint koji je podrazumevao da Marvel daje samo logistiku, bez uređivačke ili marketinše podrške) i odmah bio prepoznat od strane kritike kao nešto posebno – na kraju krajeva ovo je bio prljav, mračan krimi-serijal urađen uz puno srca i karaktera, ali i uz produkciju odgovarajuću superherojskim stripovima glavnog toka.

*Brubaker će dobiti Harvey nagradu kao najbolji scenarista 2006. godine  za Kapetana Ameriku, pa onda 2007. za Daredevila, a takođe i Eisner nagrade za najboljeg scenaristu 2007. i 2008. godine

Pomalo je, naravno, i zastrašujuće pomisliti da Criminal čitamo već petnaest godina, ali ovo je svakako i primer serijala kome je „creator owned“ status – poslednjih godina ovi stripovi izlaze za Image Comics – doneo samo dobro. Brubaker je u kreativnom smislu procvetao otkada je, ima već skoro decenija, istupio iz superherojske arene i rešio da se fokusira na sopstvene radove. Za razliku od mnogih freelancing kolega koji žongliraju u isto vreme sa po nekoliko serijala za po nekoliko izdavača (videti pod Rick Remender, Cullen Bunn, Si Spurrier), Brubaker je na ime svojih radova za televiziju mogao da sebi priušti luksuz da u svakom trenutku radi samo po jedan serijal, pa su tako njegovi radovi poslednjih desetak godina uglavnom vrhunskog kvaliteta ali i sa izraženom ličnom notom u svakom od njih. Criminal i njegovi sateliti su, da bude jasno, tipično žanrovske tvorevine, sa tipskim likovima i situacijama ali se u njima uvek oseća dah „stvarnog“, proživljenih i viđenih situacija sada ovekovečenih u umetnosti kao priče i simboli što sažimaju život – ili bar njegove mračnije delove.

Sam Criminal je od početka rađen kao serija individualnih priča – objavljivanih u mesečnom tempu a zatim publikovanih u kolekcijama, uz pauze između priča – koje su povezane tematski i senzibilitetom, a dobar deo njih dešava se u deljenom univerzumu gde, bez obzira na nove protagoniste i nezavisne zaplete, vidimo kako se provlače imena i reference koje znamo iz prethodnih stripova. Radovi koji nisu bili eksplicitno brendirani kao „Criminal“, poput Kill or be Killed, Pulp ili Reckless su se svejedno uklapali u opštu estetiku i umetnički postupak a imali smo i hibridne radove kao što je My Heroes Have Always Been Junkies koji nije nosio oznaku da pripada Criminal opusu ali se dešavao u istom univerzumu.

Brubaker i izuzetni crtač Sean Phillips, a koji su se spojili radeći za Wildstorm na kultnom serijalu Sleeper su poslednjih dvadeset godina postali brend za sebe, radeći unutar proširenog Criminal univerzuma (i sa zanimljivim ekskurzijama u superherojski i nesuperherojski palp sa Incognito, Fatale i Fade Out), a tokom 2020. su započeli eksperiment sa pomeranjem fokusa ka „gotovim“ kolekcijama odnosno „pravim“ grafičkim romanima koji u sto i kusur strana u jednoj knjizi ispričaju čitav narativ, radije nego da mesečni magazin bude primarni format u kome priče izlaze. Kada sam pisao o Reckless, nagađao sam da je to i zato što je Phillipsu lakše da upravlja svojim vremenom na ovaj način, pa je poslednji serijal Criminal, o kome sada pišem, a koji je imao dvanaest mesečnih svesaka u dvanaest meseci, sasvim moguće i poslednji put da smo ova dva umetnika (plus Seanovog sina Jacoba koji je sada ćaletov primarni kolorist) videli na sopstvenom mesečnom serijalu.

Criminal je strip o kome sam često pisao, ali moji „mlađi“ čitaoci toga nisu svesni jer je dobar deo ovih tekstova bio rađen za pokojni UPPS. Dobra vest – ako ste iz nekih neobjašnjivih razloga željni mog starog pisanja čije sam poente ionako ponovio sto puta u novijim tekstovima o stripovima istih autora – je da ću neke od njih re-publikovati kako bi bili sačuvani od, sigurno zasluženog, zaborava. To mi onda daje i izgovor da ponovo čitam stare priče u Criminal i uporedim ih sa novijim radovima… Kao da mi je ikakav izgovor i bio potreban.

Elem, poslednja inkarnacija Criminal, dakle, dvanaestodelni mesečni serijal iz 2019. i 2020. godine nam je ne samo donela izvanredan kriminalistički strip već je i u punoj meri iskoristila mesečni tempo izlaženja. Ovim hoću da kažem da ovaj Criminal nije tek grafički roman iscepkan na mesečne epizode već serija priča koje se unutar tog svog mesečnog formata legitimno zaokruže, dajući nam početak i kraj, hipotezu, dokazni postupak i zaključak, sve u okviru jedne epizode. Brubaker je, na kraju krajeva, veliki poštovalac palpa i klasičnih priča koje su vam svakog meseca ili svake nedelje davale zaokružen narativ.

No, istovremeno, ovaj dvanaestodelni Criminal nam je doneo – upravo oslanjajući se na ideju o dvanaest individualnih storija – i najkompleksniji a svakako najduži narativ koga smo do sada imali u ovom serijalu. Konkretno, dok su prve četiri epizode individualne priče – prva i četvrta zasebni narativi, druga i treća jedna duža priča u dva dela – preostalih osam, kreiranih pod naslovom Cruel Summer su epski narativ koji predstavlja ključnu epizodu u životima nekih od bitnih imena u Criminalu i povezuje konce zapleta (i karakterizacije) razbacane kroz prve četiri epizode ali i kroz čitav prethodni istorijat Criminala.

Ideja o deljenom univerzumu se ovde zbilja isplaćuje u punoj meri. I Frank Miller je za svoj Sin City koristio isti pristup, rezonujući – uostalom sasvim ispravno – da bi kreiranje istog tipskog karaktera za istu tipsku ulogu u svakoj sledećoj priči delovalo maniristički i da je mudrije koristiti već postojeći lik koji je u prethodnim pričama možda imao i protagonizam, ali Brubaker i Phillips ovde idu nekoliko koraka dalje. Priče u serijalu Criminal su razbacane po vremenskom periodu od nekoliko decenija, često bazirane na ideji o protoku vremena koji je velom misterije prekrio nekadašnje traumatične epizode, ali i ideji da se ljudi sa vremenom menjaju i da isto ime u razmaku od dvadeset godina zapravo može obeležavati radikalno različite osobe, pa je ovaj dvanaestodelni narativ, a pogotovo Cruel Summer unutar njega isplata skoro decenije i po ulaganja u likove i njihove životne priče.

Odmah da umirim strahove: ne morate poznavati stare priče iz serijala Criminal da biste ispratili ovaj najnoviji serijal. On sam za sebe ima dovoljno unutarnje interakcije između „prošlosti“ i „sadašnjosti“ da se dobija taj usitak jedne maltene istorijske sage koja priča o tajnim ali esencijalnim istorijama mesta, gradova, socijalnih grupacija i individua. Konkretno, recimo, Ricky Lawless se pojavljuje u svim epizodama, uhvaćen u nekoliko različitih momenata u svom životu, sa veoma slojevitim psihološkim portretom lika koji je u nekim od storija protagonist a u nekim tek jedan od likova, ne i glavni.

Ricky je svakako najvažniji element ovog narativa jer ima ulogu vezivnog tkiva između različitih likova od kojih su neki u svoje vreme bili legende a možda neće dočekati kraj ove priče, ali i različitih era u kojima se storije događaju, služeći i kao neka vrsta slučajnog svedoka za društvene promene. Criminal nije ni aktivistički ni politički strip ali on u pravoj meri ispunjava onu ulogu noir/ krimi žanra gde se socijalni i politički kontekst vide u pozadini i imaju presudnog značaja za to kako se priče odvijaju. Ovakvi radovi generalno i Criminal posebno su meni uvek predstavljali mapiranje sveta sa one druge strane (zamišljene) linije o kojoj jedan od likova govori, a koja deli one što poštuju pravila od onih koji se ponašaju  slobodno – prikaz i analizu psiholoških, socijalnih, političkih okolnosti koje usložnjavaju život u ovom našem svetu.

I vrlo konkretno, iako se ovaj Criminal bavi pre svega karijernim kriminalcima i njima bliskim svetom (barmeni, „devojke“, ljudi koji trguju informacijama), on i veoma elegantno pokazuje promene socijalnog pejsaža od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka, prelamajući veliki deo toga kroz vizuru klinca koji odrasta sa ocem kriminalacem i bratom koji se zatvora spasao samo jer ga je sudija poslao u vojsku, a koji, opet, ima i „normalne“ prijatelje, sa kojima igra stone RPG-ove i odlazi u lokalnu videoigračku arkadu da piči Galaxian, Donkey Kong Jr., Scramble i, notabilno, Ms. Pac-Man.

Brubaker se ovde dotiče i drugih gikovskih tema, notabilno u dvodelnoj priči koja se bavi poznatim crtačem stripova što dolazi u grad na konvenciju gde treba da primi nagradu i kako se sve događa 1997. godine, ovo je era u kojoj su i Will Eisner, Joe Kubert i Al Williamson još uvek živi i učestvuju na istom panelu kao i Hal Crane, koga je Brubaker izmislio ali koji je melanž navika, senzibiliteta i svetonazora mnogih old school crtača. Ova dvodelna priča je ne samo zanimljiv psihološki portret i low-key krimić po sebi već i detaljna analiza mnogih elemenata savremene američke strip-industrije, ugodno izmeštena dve decenije unatrag za svaki slučaj.

No, sržna priča je ovde svakako Cruel Summer, ključni narativ u životu Teega Lawlessa, oca Rickyja i Tracyja Lawlessa (Tracy je bio protagonist druge Criminal priče, Lawless iz 2008. godine), mešavina narativa o fatalnoj ženi, o jednom „poslednjem velikom poslu“, o smeni generacija, dakle jedan „veliki“ noir narativ ovde raspoređen na osam epizoda sa izuzetno građenim saspensom i isplatom u kulminaciji sa dve poslednje epizode. No, i ovde se autori drže ideje da svaka pojedinačna epizoda treba da ima sopstveni zaokruženi narativ pa je Cruel Summer i kulminacija „deljenog univerzuma“ sa menjanjem protagoniste i tačke iz koje se narativ posmatra u svakoj epizodi. Ovakav pristup može da bude frustrirajući kad se čitalac „prirodno“ vezuje za jedan od likova ili kada se neki događaji ponavljaju bez dovoljno novih dimenzija u naraciji, ali Criminal izbegava sve ove zamke i nudi nekoliko savršenih individualnih narativa, produbljenih analiza likova i njihovog okruženja i prizemljuje se bez greške u savršeno plasiranom finalu. Za stare čitaoce serijala će narativ usredsređen na Teega, ali koji se dotiče i Rickyja pa i Lea Pattersona biti fantastično zatvaranje kruga koje je započelo još sa prvom Criminal pričom, Coward, iz 2006. godine, i jasan kraj jedne ere u istoriji ovog stripa.

Zaista ne znam šta bih još napisao o Seanu Phillipsu i njegovom crtežu. Britančev rad pratim dvadeset godina a pišem o njemu deceniju i po i čini mi se da sam iskoristio svaki superlativ koji Srpski jezik dopušta i nekoliko zbog kojih bi me SANU poslala u zatvor samo kad bi mogli da me uhvate. U ovih dvanaest epizoda on i Brubaker demonstriraju naizgled beznapornu sinergiju rada u kojoj svako ima svoj zadatak, ne meša se u nadležnosti onog drugog i na kraju, spajajući skript i crtež, rađa se besprekorno efikasna naracija u kojoj nikada niste sigurni da li tekst kreira atmosferu, a crtež odmotava zaplet ili je obrnuto. Brubakerov tipično noir stil pisanja sa karakternim ali ekonomičnim meditacijama je savršena dopuna Phillipsovim perfektnim studijama karaktera, ali i oživljavanjima era, mesta, gradova, situacija – Phillips je i sam crtač sa besprekornom ekonomijom lejauta, gde nikada nećemo dobiti suvišne detalje niti ukrase, i gde nikada neće biti iskorišćen pun „iskaz“ kada je dovoljna samo sugestija. Idealna, zlatna sredina na kojoj Phillips već dugo radi znači da kada gledate crtež praktično možete da prebrojite linije koje se na njemu vide, ali čim skrenete pogled, ili ga samo pustite da pada po stranici, imate utisak da ste „tamo“ – na strip-konvenciji 1997. godine, u motelu zajedno sa Teegom Lawlessom, u kuhinji u kojoj Tommy i Leo  Patterson diskutuju o ćaletovom „poslu“ kao da je u pitanju odlazak u kancelariju a ne pljačka da okonča sve pljačke. Criminal u određenoj meri mitologizuje „old school“ kriminalce, potekle iz radničkog miljea, izdržavane kroz klasičan zločin (od džeparenja, preko obijanja kola do upada u banke) i bez mnogo eksplicitnog razgovora ih postavlja naspram „pravog“ kriminalnog šljama koji se bavi trgovinom ljudima ili narkoticima, ali se izrazito pazi da se njihove priče ne romantizuju, insistirajući na tome da su ovo socijalno polomljeni karakteri koji ne funkcionišu u društvu, opasni su i završiće loše. Phillipsov crtež je zato važan jer uspeva da prikaže likove koji imaju mnogo karaktera a bez toga da ih oslika kao veće od života jer oni to – vrlo eksplicitno – nisu.

Jacob Phillips je ovde, jasno, esencijalan, sa ocem koji može da se opusti znajući da će sinovljev kolor uraditi ogroman deo posla vezan za tranzicije između scena, vremenskih planova, različitih era. Criminal je uvek bio strip sa mnogo crnih površina i važnom ulogom tuša, ali kolor Jacoba Philipsa uspeva da ga učini višedimenzionalnim, vizuelno dinamičnim i da atmosfere smenjuje suptilno, nenametljivo, vodeći čitoca nesvesno kroz svoju dinamiku raspoloženja i naracije.

Poslednja inkarnacija Criminal je, dakle, trijumf na svim nivoima i preporučeno štivo za svakoga sa iole interesovanja za noir i krimi strip. Trio autora je ovde u životnoj formi i kreira svoj najbolji rad, a kako je ovo izlazilo u mesečnim sveskama (bez kolekcije, do danas), tako su i poslednje stranice uobičajeno rezervisane za Brubakerove meditacije, ali i eseje gostujućih autora. Brubaker ovo radi od prve epizode Criminala 2006. godine i moram da priznam da će mi, ako se prelazak na grafičke romane zaista u potunosti desi za ovaj autorski tim, nedostajati ta vrsta „druženja“ sa njima. U svakom slučaju, Criminal je jedan od najboljih američkih stripova iz poslednjih dvadeset godina i referentna tačka sa kojom se sve drugo i izdaleka povezano sa krimićima mora meriti. Obavezna lektira.

2 comments

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s