Film: Nobody

Dakle, Christopher Lloyd, najpoznatiji kao ludi naučnik Doc Brown iz Back to the Future filmova, Bob Odenrirk, komičar koji je nekad radio i za Saturday Night Live i RZA iz Wu Tang Clan ušetaju na set snimanja filma i treba da glume porodicu. Zvuči kao početak nekog vica ali ovo je zapravo samo ur-premisa filma Nobody, novog, drugog celovečernjeg akcionog filma koji je režirao zastrašujuće talentovani ruski maverik Илья Викторович Найшуллер, u daljem tekstu Ilja Naišuler.

Naišulera je publika izvan Rusije upoznala pre 5-6 godina kada je njegova akciona ekstravaganca, Hardcore Henry (životopisan ovde), zdušno podržana (i koproducirana) od strane Timura Bekmabetova pronašla put do zapadnih festivala, a zatim čak i bioskopa, kreirajući priličan buzz u zajednici ljubitelja akcionih filmova, ali i zaradivši zapravo vrlo solidan novac s obzirom da je bila u pitanju maltene amaterska produkcija. Sa Hardcore Henry je Naišuler pokazao najmanje dve stvari: da je u stanju da uz praktično priručnu opremu i budžet što bi u Holivudu pokrio jedva trećinu ili petinu sličnog filma, napravi profesionalan, visokostilizovan i jako intenzivan akcioni rad, ali i da je, možda i važnije, on neko ko razume jezik modernog video-medijuma i u stanju je da ga, bez kompromisa u ijednu stranu, kanališe u biskopsko iskustvo, spajajući Youtube/ Reality adrenalin i videoigračku estetiku na besprekoran način. Hardcore Henry je bio svojevrsni događaj, ako ne revolucija ono svakako proof of concept, film koji je ne samo legitimisao perspektivu subjektivnog kadriranja tokom celog trajanja već i tehnički pokazao kako ona ne mora da bude ni malo ograničavajuća u pogledu snimanja sumanute akcije – naprotiv.

Utoliko, više od pola decenije kasnije, Nobody, njegova prva holivudska produkcija (film je finansirao Universal, a sa budžetom od 16 miliona dolara koji prebacuje Henryjev čak osam puta, ovo i dalje spada u decidno niskobudžetnu produkciju) je lako videti i kao svojevrsno razočaranje. Naime, ovo ne samo što je „normalan“ film, sa glumcima, koji igraju „prave“ likove što imaju „stvarne“ odnose koji se događaju u uverljivoj socijalnoj sferi, nego je u pitanju na neki način varijacija, i to nedovoljno pomerena, na jedan dosta utemeljen stereotip američkog akcijaša, onaj u kome mirni čovek koji samo gleda svoja posla biva uvučen u spiralu nasilja samo da bi demonstrirao kako se u njemu sve vreme krila zvijer.

Pokušavao sam da izbegnem pominjanje Johna Wicka, jer to je tek kliše, ali teško je ovde praviti se nevešt kada je Nobody napisao Derek Kolstad – scenarista Johna Wicka – a producirao David Leitch koji je, kažu, uz Chada Sathleskog režirao prvog Johna Wicka (kasnije i Atomic Blonde i Deadpool 2). Uz ovu vrstu podele karata, prilično je jasno da je Nobody od temelja pa do krova formatiran da se uklopi u kalup „novog akcionog filma“ što cveta u Americi poslednjih godina, dovodeći direct to video estetiku u bioskope, deakcentujući CGI i forsirajući razrađene koreografije borbe i rad kaskadera. Naravno, ni visokobudžetni Holivud nije ostao sasvim imun na ovakve stvari – Captain America: Winter Soldier je iste godine kada i John Wick imao ove elemente – a sa Wickom koji je postao vrlo lukrativna franšiza za očekivati je da ćemo na svim nivoima produkcije viđati i više ovakvih radova.

Naišuler je svakako čovek kome se može poveriti zadatak ovog tipa – tamo gde su Neveldine i Taylor stali, on je više nego opremljen da produži, obdaren izuzetnim okom za akciju i osećajem za režiranje kompleksnih borilačkih koreografija, i u tom smislu Nobody je neka vrsta njegove vizit-karte za dalju holivudsku karijeru, potvrda da nije u pitanju tek priučeni režiser video-spotova koga je jednom ukenjalo da napravi GoPro montažu od 90 minuta i ona neobjašnjivo zaradila 15 miliona dolara u bioskopu. Nobody je film koji je decidno „staromodniji“ od Hardcore Henry i koji – iako vitak sa jedva sat i po trajanja i solidnog tempa – pravi malo pauza za scene refleksije i kontemplacije što treba da nas privuku bliže likovima, podsete da ovo nisu tek mašine za borbu od krvi i mesa, već, jelte, trodimenzionalna ljudska bića sa emocijama i unutrašnjim životom. Naišuler ovde ne samo da se legitimiše već je i pomalo razmetljivo dobar, sa uvodnom montažom prikaza „normalnog“ života protagoniste koja je naprosto briljantna i sažima nekoliko znakovitih slika fantastičnim tempom. Nobody nam se ovde predstavlja kao film svestan da mora da ide „redom“ i prvo nas uvede u depresivno predvidiv život porodice iz dobrostojećeg američkog predgrađa* i njene malograđanske trope, kako bi kasnija divljačka akcija imala sociološku težinu – ali to radi sa takvim vizuelnim stilom i visokim tempom da je jasno da za volanom ovde sedi adrenalinski džanki lično.

*film je delom sniman u Torontu a delom u LA pa postoji i određena kognitivna disonanca kada iz nečega što je vidno „kanadskog“ tipa ušetate pravo na set GTA V

Zaplet Nobodyja je, rekosmo već, oslonjen na jedan sada već dobro utemeljeni kliše koji, ako ćemo iskreno, vuče poreklo još od Pekinpoovih Pasa od slame – onaj o „običnom“ čoveku koga ekstremne okolnosti neprijateljske okoline pretvaraju u mašinu za ubijanje. Originalno, ovo je bila parabola o rascepu između ruralne i urbane zajednice u Americi, o tenziji između liberalnijih, modernijih shvatanja i tradicionalnog života manjih zajednica, o paranoji intelektualca pred intelektualno inferiornom ali seksualno virilnom svetinom itd., ali Nobody ima tu otežavajuću okolnost da scenarist maltene prepisuje koncepte iz drugih filmova, pa onaj najslabiji element Johna Wicka* – čitava  mitologija o najamnim ubicama i njihovom „društvu“ – ovde dobija svoj odjek u aluzijama na prošlost protagoniste.

*zadivljujuće, ali ne mislim na Keanuovu glumu

Ovo donekle problematizuje Nobody jer čini Naišulerove napore da priču utemelji u „normalnom“ životu utoliko jalovijim – Nobody se već od pre svoje polovine razotkriva kao čist žanrovski film u kome su likovi zaista zapravo pre svega mašine za ubijanje i ovim druga polovina, iako ispunjena briljantnim akcionim scenama, pomalo gubi na dimenziji ljudskog zahvaljujući tom poništenju uverljivosti prikaza suburbijskog ennuija iz prve polovine.

Kako god, Hutch Mansell, naš protagonsit koga igra Bob Odenkirk, je hodajuća kriza srednjih godina, čovek zakopan u lepoj porodičnoj kući sa lepom ali pomalo otuđenom suprugom i dvoje dece od kojih ga starije – sin – sve više disrispektuje što se više vidi da je ćale izgubio životnu radost. Zaposlen u tastovoj firmi, Hutch ponavlja iste rutine svakog dana, tonući sve više u „samac u braku“ depresiju, a kada jedne noći porodica bude meta small time upada u kuću i razbojništva gde prepadnuti napadači odu na kraju sa svega par desetina dolara – jasno je da su inicijalno planirali da upadnu kod srazmerno bogatijeg suseda koji kupuje skupa kola i unaokolo se njima kurči – Hutch pada još niže u očima svoje familije, partikularno sina koji prezire oca što se nije borio i pustio da se na ovaj način onečisti svetost porodičnog ognjišta. Reči „beta“ i „cuck“ se ne pojavljuju u dijalozima ali mogu se videti ispisane na licima protagonista u ovom delu filma.

Naravno, posle svega jedan naoko trivijalan detalj u Hutchu probudi užasan bes i on reši da na neki način kompenzuje poniženje naneseno porodici. Naišulerova režija je ovde za svaku pohvalu jer on kroz ove obavezne stavove prolazi sa maksimumom efikasnosti i minimumom bespotrebnog pojašnjavanja, dovozeći nas u nekoliko lakih poteza do prvog važnog set pisa u filmu, slučajnog obračuna u autobusu, u kome se vidi ne samo apsolutna briljantnost njegove akcione režije – i koreografije – već i u kome maltene čujete kako se zupčanici krljaju jedan preko drugog dok film – i do tada britkog tempa – prebacuje u višu brzinu.

I menja (pod)žanr. Ono što je do tog momenta bila low key analiza strahova sredovečnih belih muškaraca suočenih sa nesnosnošću porodičnog/ suburbanog života koji se pretvorio u seriju trivijalnih razgovora i ponavljajućih a sve manje smislenih rutina što ne donose zadovoljstvo već samo troše vreme, postaje film Stevena Seagala samo sa režiserom koga ovaj poslednjih dvadeset godina može samo da sanja da ima.

Nije mi naročito smetalo što se ovde ide na vrlo klišeiziranu postavku u kojoj se naš junak, što je samo želeo da se malo izduva i potroši nakupljeni adrenalin, odjednom suočava sa masivnom,  opasnom i dobro opremljenom ruskom mafijom – Naišuler se sa Rusima vrlo lepo izigrao, uspevajući i da koristi žanrovske stereotipe ali i da svemu da autentičnost već i time što su korišćeni ruski glumci koji pričaju na Ruskom. Štaviše, nije mi smetalo ni to johnwickovsko zaranjanje u prošlost protagoniste i njenu praktično mitološku dimenziju jer je ono zapravo veoma svedeno, a uplitanje likova Christophera Lloyda i RZA-e u završnom činu je i dovoljno zarađeno i daje svemu jednu lepršaviju estetiku. U svojoj završnici Nobody je vrlo razigran film, sa mnogo briljantne akcije i duha i dodatak ovih likova obogaćuje te njegove dimenzije. Pogotovo Lloyd prikazuje sjajnu transformaciju dajući svemu i element gerijatrijskog akcijanja kakav je uvek dobrodošao kada se izvede s poštovanjem i bez prenaglašenog parodiranja. RZA sa svoje strane, kao ozbiljan profesionalac (snajperista*) uspeva da u sve unese crtu te stručne ozbiljnosti i zrelosti koja vidno nedostaje dvojici belih protagonista što su – svaki za sebe – suočeni sa spoznajom da je normalan, odrastao život nešto što se dešava drugima i da će oni radije večno živeti u infantilnom svetu igre.

*koji u jednom brijlatno režiranom momentu, suočen sa čak tri neprijatelja uspeva da ih svu trojicu naniže na jedan metak

Naišuler ovde nema ni mnogo para ni mnogo vremena pa je vidno koliko dovitljivih rešenja uspeva da napravi da film bude dinamičan, i da deluje skuplje i profesionalnije. Glavni negativac, ruski mafijaški bos Julijan (sjajni Алексей Серебряков koga sigurno pamtite iz Legende o Kolovratu) je prezentiran kroz dve vrlo uspele muzičke scene koje podsećaju da je Naišuler svoje veštine tesao režirajući spotove, ali koje ovom liku daju dimenzije kakve on u nekakvom uporedivom direct to video filmu naprosto ne bi imao. Nobody je, ponoviću, kao film Stevena Seagala ali koji je režirao nesrazmerno talentovan autor sa dovoljno vremena i para da najbitnije scene budu visokoestetizovane, režirane i izmontirane sa vrhunskom pažnjom.

No, i dublje od toga, Naišuler se drži premise filma veoma dosledno – pa je njegov „nobody“ u glavnoj roli čovek koji je „drugačiji“ ali nije natčovek. Već tuča u autobusu pokazuje da je Hutch neko ko ume da napravi i pogrešne procene, da primi udarac, da pusti da ga ponesu emocije – za razliku od Seagalovih likova koji su uvek potpuno nepogrešivi – i time on do kraja zapravo ima prostora za rast i razvijanje. U Johnu Wicku ili Atomic Blonde (ili, hajde u Cruiseovim filmovima o Jacku Reacheru koji se mogu spakovati u ovaj podžanr) ovog rasta uglavnom nema i ako protagonisti „greše“ to je najčešće iz simboličkih razloga. Hutch greši jer mu je pun kurac svega i ovo je vrlo osvežavajuće, a kada do kraja filma pređe u „full Rambo“ mod, sa sve pripremanjem improvizovanih zamki za neprijatelje čije putanje kroz bojište anticipira, to je dosezanje njegove „finalne forme“, poslednji stepenik na putu koji je prešao tokom devedesetak minuta. Odenkirk je u ovome vrlo dobar, transformišući se uverljivo iz „sad dad“ snuždenosti u akcionog heroja koji je i dalje uverljiv i ne izvodi nekakve nadljudske podvige već pobeđuje na osnovu dobrog planiranja, hladne glave i iskustva.

Relativno „b“ glumačka podela je ovde, mislim, Naišuleru zapravo išla na ruku. Lloyd i Michael Ironside donose sponu sa danas već mitološkim osamdesetim godinama*, RZA ima auru blaxploitation/ martial arts škole, Connie Nielsen nas povezuje sa holivudskim superherojskim blokbasterima dajući, ironično, vrlo prizemljenu, vrlo „civilnu“ ulogu, dok je Серебряков Rus sa autentičnom harizmom. Odenkirk ovde samo treba da bude uverljivo smoren i besan, bez preglumljavanja i on ovo solidno iznosi na svojim plećima.

*a Ironside i sa gejmingom na ime svoje dugovečne uloge Sama Fishera u serijalu Splinter Cell

Nobody je, kao i skoro sve drugo što valja u današnjem akcionom filmu, jasan omaž osamdesetima, dekadi kada se ovaj žanr legitimizovao i otkačio od pretenzija na spone sa „pravom“ dramom – a ovo se čuje, između ostalog i kroz saundtrak u kome Pat Benatar sa Heartbreakerom zauzima vrlo prominentnu poziciju – ali i, meni zapravo važnije, adrenalinski šat direct-to-video estetici. Naravno, Nobody ima duplo veći budžet od recentnijih Seagalovih radova i pet puta veći od „pravih“ DTV produkcija, ali on vrlo dosledno ponavlja njihove trope, uključujući vizuelne, sa setovima koji su vrlo prepoznatljivi i praktično su mem u ovom podžanru, a da uspeva da sve fantastično estetizuje, izvede na tehnički zavidnom nivou sa praktičnim efektima i kaskaderima, dajući ako ništa drugo, metu prema kojoj drugi akcioni autori mogu da gledaju kada rade svoje filmove. Nobody, naravno, ne igra u istoj ligi kao Wrightov Baby Driver, ali Naišulerov izuzetno sigurni jezik i osećaj za akciju, a da su i „normalne“scene urađene vrhunski ekonomično i sa istim nivoom vizuelne stilizovanosti i dinamike, je naprosto dah ogromne svežine u akcionom žanru. S obzirom da Nobody dobija solidne kritike, jedva čekam da vidim šta će Naišuler sledeće da napravi – nadajmo se da nećemo opet morati da čekamo pola decenije.