Pročitani stripovi: Penultiman

Otkada je Tom Peyer pokrenuo Ahoy Comics, njegova ekspertiza kao autora klasičnih superherojskih stripova korišćena je za radove koji su demonstrirali određeni, čak i parodični, odmak od klasike. Peyer je iskusan scenarista – i urednik – i Ahoy Comics je firma sa visokim nivoom produkcionih kvaliteta, pa je, tim pre, uparivanje njegovog ekonomičnog scenarističkog rada sa crtačima koji rade u okviru stila odgovarajućeg za mejnstrim superherojske stripove pomoglo da se poput trojanskog konja provuku i publici serviraju ove njegove blago dekonstrukcijske namere.

Ili čak ne ni tako blago. The Wrong Earth o kome sam pisao onomad je bio duhovita, komična ali i prilično detaljna analiza fenomena „sazrevanja“ klasičnih superheroja kroz jukstapozicioniranje – i zamenu mesta – Dragonflyja i Dragonflymana, dvojice superheroja koji su verzije jedne iste osobe iz paralelnih univertuma gde je jedan očigledno bio napravljen da emulira „šašavog“ Betmena iz Srebrnog doba, a drugi njegovu „gritty“ verziju nastalu u epohi Franka Millera. Ovaj je strip porodio i uspešan nastavak (Dragonfly & Dragonflyman) o kome ću pisati čim postignem, ali danas pričamo o drugom Peyerovom dekonstruktivnom projektu po imenu Penultiman.

Penultiman je debitovao u Ahoyjevoj antologiji Steel Cage 2019. godine kratkom pričom koja je postavila njegov osnovni koncept i poreklo, da bi ova priča prošlog proleća bila reprintovana kao samostalni Penultiman broj 0 u uvodu za miniserijal od (još) pet brojeva što je usledio na jesen prošle i završio se Februara ove godine. U okviru ovog miniserijala Peyer svog heroja vodi kroz teška iskušenja – najpre psihološke vrste – i na njegovom kraju ga ostavlja u primetno drugačijoj poziciji nego što je bio na početku. Do te mere da se Penultiman za sada može percipirati kao dekonstruktivna parabola koja uzima neke klasične superherojske motive srebrnog doba i onda ih stavlja u oštar kontrapunkt sa našim današnjim vrednostima, i koja je kao iskaz završena, bez mogućnosti da Penultiman dobije neki budući serijal. Ovo je možda i malo razočaravajuće jer je priča o njemu ultimativno tužna, pomalo depresivna i publici navikloj na ipak „herojske“ narative u superherojskim stripovima je gotovo zagarantovano da se na kraju oseća pomalo konfliktno, iako je junak zapravo tokom ovog serijala na neki način razrešio svoje unutarnje proitivrečnosti i dosegao „sreću“.

Peyerov crtač na ovom miniserijalu je Alan Robinson, vrlo iskusni profesionalac koji do sada mahom nije radio superherojski mejnstrim ali jeste crtao i Star Wars i Kiss i Back to the Future i Terminator stripove, i masu drugih ne-licencnih radova koji spadaju u industriju glavnog toka (V-Wars, Phoenix Without Ashes, Planet of the Nerds…), tako da je bilo interesantno videti njegov blago karikirani i komediji naklonjeni stil u jednom stripu koji se oslanja na trope Srebrnog doba.

Štaviše, Penultiman je pre svega diskusija sa nekim motivima Supermen stripova iz Srebrnog doba, ali je glavni junak vizuelno bliži originalnom Kapetanu Marvelu, odnosno superheroju koga danas zovemo Shazam! – Robinson ga crta kao krupnog, glavatog muškarca sa blago dečijom fizionomijom u jarko crvenom kostimu, sa metalnim narukvicama, pojasom i čizmama, pa bi dodatak plašta i munje na prsima bio dovoljan da se ustvrdi kako ovo JESTE Shazam! Penultiman ima i supermoći slične Shazamu/ Supermenu, uključujući let, veliku snagu, putovanje kroz vreme itd. ali i moć da „transmutira“ materijale, pretvarajući na molekularnom nivou jednu supstancu u drugu. Svet u kome živi je „naš“ svet, odnosno univerzum u kome, koliko može da se vidi, nema drugih superheroja i njegove aktivnosti su usmerene mahom na borbu protiv ekscentričnih, „tematskih“ superzločinaca koji nedela čine ne samo iz želje za bogaćenjem već i iz narcisoidne ambicije da ostave nekakvog traga u istoriji ljudske rase.

Penultiman je, dakle, smešten u okruženje koje donekle podseća na rani superherojski senzibilitet ali neki od presudnih elemenata koji ga vezuju za Srebrno doba su njegova tajna baza „Predoubt“, ali i robot, Antepenultiman, a koga on zove samo „mašina“, i koji, praktično nerazaznatljiv od samog heroja, uskače u momentima kada je ovaj drugde zauzet i neke od super-podviga izvodi sam, kako bi civili uvek bili zaštićeni a društveni poredak odbranjen.

Ovo je očigledna referenca na robotske Supermene koje je Supermen obilato koristio u Srebrnom dobu, da zaštiti svoj tajni identitet, ali i da izvodi razne bizarne zamisli koje bi zahtevale njegovo prisustvo na različitim mestima u isto vreme. Korišćen često kao deus ex machina alatka kojom bi scenaristi sebi olakšavali posao, robot-Supermen je danas praktično mem koji se pominje kada se ukazuje da je Supermen iz Srebrnog doba u svojoj zaštiti tajnog identiteta ponekada išao daleko preko granice onog što bi bilo smatrano herojskim ponašanjem, geslajtujući sebi bliske osobe poput Lois Lane ili Jimmyja Olsena, i praveći od njih, decenijama, budale. Ovo je značajno imati na umu jer Antepenultiman od neke vrste komičnog predaha na početku miniserijala Penultiman postaje njegov centralni element i merilo herojstva samog Penultimana.

U korenu Penultimanovih protivrečnosti leži – kako je to često sa superherojima slučaj – poreklo. Kako mu i ime govori, ovo nije „ultimativni“ čovek, već onaj koji mu prethodi, dakle, ne poslednji stepenik ljudske evolucije već njegov pretposlednji, skoro ali ne sasvim savršeni izdanak ljudskog roda. Penultiman je, naime, dete rođeno u društvu daleke budućnosti u kome se njegova – nama gotovo savršena – fizička forma i zapanjujuće moći smatraju sramotnim atavizmima što ga čine praktično neprihvatljivim za učešće u ljudskom društvu. Njegovi roditelji – za naše oči neobično deformisane kreature – i pored ljubavi za svoje dete imaju izrazito somatske reakcije već na njegov izgled – Robinson više puta crta scene u kojima neko naglo povraća jer ne može da izdrži gađenje nad Penultimanom – pa je „rešenje“ to da se momak pošalje nazad kroz vreme u eru u kojoj neće biti doživljavan kao inferioran i evolutivno „nedovršen“. No, mladi izgnanik, umesto da se samo prilagodi „nevidljivom“ životu u društvu kome je bliži – makar po spoljnim karakteristikama – razvija čitavu kompleksnu superherojsku personu u kojoj dela kao zaštitnik i branitelj društva njemu inferiornih jediniki, a uz nju onda „prirodno“ ide i tajni identitet dosadnog i asocijalnog kancelarijskog truta u FBI, ali i pravljenje robota koji praktično ima sve moći kao i sam Penultiman, ali mu je, po definiciji inferioran već na ime toga da ga je ovaj napravio svojim rukama.

Ovo je komplikovana satira na klasične superherojske motive, ali Peyer i Robinson njome rukuju lako, pružajući jednostavan, odmereno komičan narativ u kome tragična komponenta ličnosti glavnog junaka postepeno biva sve izraženija.

Ključna pitanja koja ovaj strip postavlja nisu zaista nova, ali jesu važna u superherojskom diskursu: zašto heroj radi to što radi? Da li očekuje ikakvu kompenzaciju? Materijalnu? Socijalnu? Psihološku? Da li ponekada oseća frustriranost ili gnev što „obični“ ljudi ne prepoznaju njegovu nesebičnost i odricanja i poželi da jače i asertivnije podvuče koliko je u odnosu na njih superioran i da bi ravnoteža moći i, jelte, pravde, koja se održava samo zahvaljujući njegovoj volji, mogla da izgleda i drugačije. Mark Waid je sa Irredeemable imao vrlo opsežnu disertaciju na ovu temu, ali Penultiman je svedenija, manja priča, prevashodno fokusirana na psihologiju glavnog junaka. Takođe, nastajući desetak godina kasnije, ona ima i tu distinkciju da su autori svesni aktuelnog istorijskog trenutka u kome pogotovo pripadnici mlađih generacija rastu i formiraju se u atmosferi neprestanog ocenjivanja i validiranja svojih postupaka, izgleda, pa i samog postojanja.

Penultiman, da bude jasno, nije strip koji direktno priča o Fejsbucima i Instagramima, o lajkovima i socijalnom skoru, ali u njegovom centru je svakako karakter sa adolescentskim karakteristikama koji nikada nije preboleo osećaj inferiornosti u odnosu na svoje roditelje i čije je mentalno zdravlje pod velikim uticajem toga kako ga vide drugi ljudi – a koje on prvo implicitno a onda sve eksplicitnije dožovljava kao sebi inferiorne. Potraga za tehnikama koje će ga učiniti mentalno zdravijim i otpornijim je lutanje stranputicama pop-psihologije i self-help priručnika (ne zaboravimo da je Džordan Piterson neka vrsta obogotvorenja ovih koncepata)*, ali ključna tenzija i razrešenje nastaju u odnosom sa Antepenultimanom, robotom koji nije čak ni „prava“ osoba ali koji kroz puku opservaciju – i bez opterećenja emocijama, sumnjama u sebe itd. – razvija set socijalnih veština koje Penultimanovu civilnu personu čine omiljenom, a superherojsku uspešnom u onome što radi, sa superzločincima što napuštaju svoje kriminalne ambicije posle kontakta sa herojem koji ih menja na fundamentlanom nivou.

*Mada Robinson jednog pop-psihologa koga u ovom stripu vidimo crta, malo neobjašnjivo, kao Daniela „Deeja“ Snydera, pevača Twisted Sister

Finale Penultimana je, kako rekosmo, emotivno prilično uzburkano jer Peyerova i Robinsonova satira odlazi u jednu mračniju stranu, sa herojem koji na kraju nikada zaista ne sazreva i svoju funkcionalnost pronalazi u novom psihološkom konstruktu i u neku ruku se nadam da Peyer ima planove za nekakvu „drugu sezonu“ Penultimana jer se čini da ovaj protagonist nije dobio priliku da zaista raste i sazri kao ličnost – a to je ona retka pa samim tim dragocena pojava u superherojskom stripu, a koju Penultiman kao da je prirodno najavljivao.

Robinsonov crtež je, kako rekosmo, vrlo lep i lak za oko. Ovaj crtač voli dinamične ali jasne kompozicije sa ekonomičnošću u detaljima i pozadinama koja obezbeđuje fokusiranje oka čitaoca na glavne stvari u kadru. Njegova karakterizacija je ovde svakako prenaglašena – ali to jeste u skladu sa komičnim/ parodičnim tonom priče pa scene u kojima Penultiman pravi detinje grimase i ima suze u očima imaju svoje mesto u priči. Iskusni kolorist Lee Loughridge je ovde vrlo važan za finalni izgled stripa sa jasnim podvajanjem između pozadine i prvog plana gde gradske panorame imaju mirne, malo i mrtvačke tonove sive boje tako da blještava superherojska akcija i kostimi dođu do jakog izražaja u kontrastu. Rob Steen na leteringu, još jedan veteran, daje stripu klasičan, vrlo mejnstrim izgled i dizajn, maskirajući Penultimana dodatno u „običan“ superherojski strip iako njegovo finale šalje drugačiju poruku.

Sve u svemu, iako ne pričamo o „velikom“ stripu niti nekakvom kamenu-međašu žanra, Penultiman je interesantna stilska vežba, odrađena na visokom tehničkom nivou i uz zanimljiv, pa i blago radikalan zaključak u svom finalu. Nadam se, zaista, da ovo nije poslednji put da smo čuli za Penultimana jer bi se reklo da, bez obzira na jednoznačan centralni motiv ovog narativa, u njemu ima potencijala za više priča. Kolekcija još nije izašla, ali sve izašle brojeve možete pojedinačno kupiti, u digitalnoj formi, ovde, sa nultom epizodom koja je besplatna. Pa vidite.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s