Pročitani stripovi: A Complete Lowlife

Kao da ovih dana nisam dovoljno pisao o Edu Brubakeru, rešio sam da se vratim nekim od njegovih najranije publikovanih stripova i ovde bacim reč-dve o kolekciji A Complete Lowlife koja ne samo da je legitimisala mladog autora kao silu u američkom nezavisnom stripu sa kojom treba računati već i predstavlja iznenađujuće (?) sirovu pa i nemilosrdnu disekciju Brubakerovih tinejdžerskih i dvadesetih godina koja je danas možda još fascinantnija nego u vreme kada su ovi stripovi originalno izlazili.

Ko Eda Brubakera zna samo kao scenaristu što je krajem prošlog i početkom ovog veka ostavio ozbiljan trag u superherojskom stripu radeći danas klasične priče u serijalima kao što su bili Catwoman, Sleeper, Batman, Gotham Central, Daredevil i Captain America, a zatim prebegao u creator owned vode (i rad za televiziju i internet) i tu se uspostavio kao praktično kralj novog talasa kriminalističkih stripova, možda će biti i iznenađen kada čitajući Lowlife stripove shvati da je vrlo lako moglo da se desi da Brubakerov život krene sasvim drugim tokom. Umesto cenjenog scenariste koji je popularnoj kulturi podario koncept Winter Soldiera i, uopšte, formatirao Kapetana Ameriku za veliko platno, a koji poslednjih godina mahom kreira neo-noir krimiće, revitalizujući stare motive i senzibilitete za novi vek, mogli smo, da su se kockice malo drugačije složile, da završimo sa dugogodišnjim robijašem i ogorčenim asocijalnim otpadnikom koji bi u najboljem slučaju posle zatvora nastavio svoju nisku dead-end poslova a u najgorem nabavio prangiju i sa njom se ponovo zaleteo u šoping a što bi ga odvelo ili na robiju ili na, jelte, groblje. Brubakerovi stripovi nisu nužno vesele i optimistične skaske što ih kreira duša nikada upoznata sa konceptom bola i gubitka, ali jesu vitalni popkulturni artefakti, sa jasnim referencijalnim dimenzijama u kojima se sa puno ljubavi rekonstruišu elementi starih stripova, noir filmova, palp romana. No, Lowlife je podsećanje da je ovaj element Brubakerovog života bio od gotovo marginalne važnosti u odnosu na stvarne prioritete koje je imao u tinejdž uzrastu i svojim dvadesetim godinama – narkotike, potisnutu seksualnu žudnju i njoj odgovarajuću frustraciju, bunt protiv autoriteta i društva bez ikakvog stvarnog usmerenja, ovaploćen u pukoj autodestruktivnosti.

Činjenica da je Ed Brubaker imao i sasvim formalno kriminalnu prošlost ne čini njegove strip-krimiće automatski autentičnijim, ali se u njima na osnovu ovog znanja svakako mogu prepoznati elementi iskustva, doživljenog i preživljenog, pre svega preživljenog iako niste, možda, imali dovoljno pameti da to preživljavanje zaslužite. A Complete Lowlife je hronika koja ne samo da na vrlo ogoljen, sirov način predstavlja formativne godine ovog autora već i, interesantno, pokazuje kako su njegovi rani autorski radovi bili pod očigledno drugačijim uticajima od onog sa čime ga danas identifikujemo. Kraće rečeno, ovo je više Jack Kerouac ili Charles Bukowski a manje Dashiel Hammett ili James Ellroy i sam Brubakerov predgovor za kolekciju ukazuje da su Lowlife stripovi nastajali u vreme kada je Kerouaca i Bukowskog smatrao najvećim piscima na svetu a da ih – iako ih i dalje voli – u vreme njenog izlaska više ne drži na tako visokoj poziciji.

Sama kolekcija A Complete Lowlife je izašla prvo 1997. godine za Black Eye Books, ali je ona koju ćete danas naći u prodaju na internetu (digitalnog izdanja, nažalost nema, pa evo Amazon linka) reizdata od strane Top Shelfa 2001. godine, u vreme kada je Ed već bio ime. I jedna i druga su proširene verzije kolekcije iz 1995. godine koja se zvala Portable Lowlife (izdavač je bio Aeon Press), a sakupljaju stripove koje je Brubaker pisao i crtao prvo za Caliber Comics a kasnije za Aeon.

Lowlife predstavlja prvi Brubakerov profesionalni, plaćeni strip-rad i kako je sa izlaženjem ovo počelo 1992. godine, imamo posla sa dvadesetšestogodišnjakom koji priča o svojim ranim dvadesetim i kasnim tinejdž godinama sa oporošću koju bismo očekivali od mnogo starijeg čoveka. Brubaker je posle događaja koji su opisani u ovim stripovima napravio zaokret u svom životu i ima drugačiju perspektivu na ono što je bio i što je radio. U uvodu navodi da je, iako je ovo uglavnom autobiografski strip (sa izmenjenim imenima i blagim „doterivanjem“ nekih događaja), neke ljude povredio njegovim objavljivanjem, no nije preterano reći da je u njemu Brubaker najnemilosrdniji baš prema samom sebi, odnosno Tommyju, svom alter egu čije dogodovštine pratimo kroz nekoliko epizoda ovde sakupljenih.

Lowlife ima vrlo „indie“, možda čak i „comix“ estetiku – Brubaker nije neki veliki crtač ali je bio vrlo sposoban da kreira uverljiv crno-beli svet sa likovima koji su blago karikirani ali ekspresivni i sa prikazom urbanih lokaliteta na kojima se priče odvijaju koji jasno reflektuje njegova iskustva i stanja svesti. Ovo je, jasno, i refleksivan strip, sa velikim komadima teksta u titlovima što imaju ispovednu formu i predstavljaju prepričavanje stvarnih događaja iz perspektive nešto starijeg i malo zrelijeg Eda Brubakera.

Dobra stvar kod Lowlifea je svakako to da i pored te ispovedne forme i samoanalize koja je prisutna u tekstu, ovo nije strip koji bi se izgubio u samosažaljenju ili samooptuživanju. „Stariji“ Brubaker komentariše i sebe i svoje poznanike iz perspektive autora, ali ne pokušava da bude ultimativni autoritet koji će čitaocu nametnuti lekcije što se moraju naučiti od Tommyja i gluposti koje je pravio. Utisak da nije ponosan na sebe svakako je tu, čak i solidna količina samoprezira, ali ni ovo nije u toliko jakom fokusu da bi se strip pretvorio u nekakav vapaj za oprostom od strane čitaoca. Brubaker ove naprosto prepričava svoje mlađe godine, fokusirajući se na stvari koje ga i danas* žuljaju i pokazuje kako mu je jasno da je bio budala, ali ako išta treba da naučimo iz Lowlifea to je da je biti budala više „spektar“ a manje diskretna vrednost, odnosno da i velike budale imaju trenutke lucidnosti a da su i ljudi koji odaju auru mudrosti i razuma sasvim moguće samo gest ili dva od toga da ispadnu grdne budale.

* „danas“ u ovom kontekstu znači negde u srednjim dvadesetim godinama

S obzirom da Ed Brubaker potiče iz sasvim pristojne srednjeklasne porodice, njegovi tinejdžerski prestupi se ne daju „pravdati“ teškim detinjstvom i nemaštinom i prva priča, Life of Crime zapravo trasira put Tommyja i njegovih ortaka od klinaca koji kradu stripove i čokolade po samoposlugama, do likova koji prodaju kokain po srednjoj školi. Kako se radi o kasnim sedamdesetima i ranim osamdesetima, te o urednim belim predgrađima, žestina slika na kojim lenji beli tinejdžeri kradu, prodaju metamfetamine i planiraju pljačku prodavnice kompjutera je time izraženija. Brubaker pokazuje Tommyja kao žestoko navučenog na spid u srednjoj školi a oružana pljačka prodavnice koju na kraju on i prijatelj izvode je ona glupost kakvu klinci ponekad učine koja bi u „žanrovskom“ stripu delovala neuverljivo na ime toga koliko je u vezi sa njom sve glupo. Brubaker u predgovoru, naravno, pominje braću Hernandez (i zahvaljuje im se) i sasvim je očogledno koliko su Love & Rockets stripovi na njega uticali, ali ovo je oporija, pa i značajno mračnija priča od ranih L&R radova.

Dalji stripovi su u velikoj meri bazirani na nisci slabo plaćenih poslova koje Tommy ionako vrlo neozbiljno shvata – čime se Lowlife svrstava u „slacker“ podžanr – seksualnoj frustraciji i socijalnoj neuklopljenosti. Tommy je lik kome je teško da se ponaša prirodno, ima užasnu seksualnu (i romantičnu) žudnju ali ne i smelost/ sposobnost da joj izađe u susret, a što dovodi do zavisti prema socijalno bolje uklopljenim ortacima, ali i do neugodnih scena sa ženama. U jednoj od epizoda imamo zbilja frustrirajući prikaz toksične veze u kojoj su preljuba, pa i nasilje normalizovani, ali i srazmerno „normalnije“ epizode sa ženama, pogotovo Tommyjevom opsesijom Sunny, imaju izrazito neprijatne dimenzije – sve do momenta kada Tommy zaključuje da je seksualna privlačnost generalno pogrešan kriterijum da se na osnovu njega donose odluke i pokušava da ljude – uključujući žene – tretira samo kao ljude.

Drugde, imamo epizode pijanog ekscesa i mladalačkog snobizma u odnosu na pop kulturu u kojoj drugi uživaju, ali i dužu epizodu koja pokazuje Tommyjev rad u prodavnici knjiga i stripova a koja je, verovatno, bila od značajnog uticaja po karijeru Eda Brubakera. Naravno, Tommy ovde krade pare iz pazara i ponaša se dosta svinjski prema vlasniku koji ga, uprkos svesnosti šta ovaj radi, nikada ne prijavljuje policiji. Lekcija koja stiže na kraju te epizode je očigledno izvučena direktno iz života jer ima neuredne, ali zanimljive poente.

Uopšte, Brubaker ovde nastoji da prati Kerouac/ Bukowski školu, prikazujući nam likove koji su kompleksni i životni i koji često govore pametne stvari a onda rade velike gluposti ili obrnuto, izbegavajući uredne narative sa jasnim pančlajnovima. Završne priče u kojoj Tommyjev odnos sa Sunny – posle uvida da ne može zaista biti spašen – doseže novu zrelost, i gde Tommy posle izlaska iz zatvora u koji je dospeo zbog dugova ponovo dolazi u rodni grad i ponaša se zrelije ali ni malo srećnije, čine, mislim, prikladan zaključak za ovaj narativ. Brubaker u ovo vreme, skoro sigurno, nije sebe video kao buduću strip-zvezdu i čoveka koji će u ruke dobiti neke od najvećih ikona američke pop-kulture da sa njima radi kako misli da treba, još manje kao revitalizatora kriminalističkog stripa, ali poslednji kadrovi Lowlifea pokazuju ga kako čita stripove i nalazi u njima nostalgičnu utehu i neku vrstu sreće. Znajući da je njegova priča imala ipak nekakav happy end, čitaocu će skoro sigurno završnica Lowlife izmamiti i mali osmeh na lice.