Film: Cria Cuervos

Cria Cuervos („Podiži gavrane“) je jedanaesti celovečernji film koji je proslavljeni španski sineasta Carlos Saura napravio u ulozi režisera ali, kako kažu, prvi koji je u bioskope i na festivale stigao netaknut frankističkom cenzurom. Sniman u vreme dok je Franko izdisao na samrtnoj postelji, i u ono vreme tumačen kao alegorična ali očigledna kritika fašističkog režima, Cria Cuervos je svakako profitirao i od toga što je njegov autor do te tačke već bio prepoznat kao najveće ime u istoriji španske kinematografije (ako ne računamo odbeglog Bunjuela) i cenzori su 1976. godine bili zabrinuti da bi otvoreno mešanje u njegov kreativni rad moglo da izazove javni revolt.

Saura je veoma plodan autor, još uvek aktivan u svojoj osamdesetdevetoj godini, sa novim filmom, mjuziklom El Rey de todo el mundo, koji bi ove godine trebalo da uđe u bioskope, no Cria Cuervos je na neki način bilo cementiranje njegove međunarodne slave. Počinjući svoju karijeru režisera u neorelističkom stilu, Saura je još 1960. godine imao zapažen debi na Kanskom festivalu svojim prvim filmom, Los Golfos, no do 1976. godine je već izgradio reputaciju ozbiljnog i najsmelijeg kritičara Frankovog režima, ali je i stilski napredovao ka izrazu nabijenom simbolikom i ambicioznijim režijskim zahvatima. Nakon osvajanja Srebrnog medveda u Berlinu 1966. godine,  Saura će izvan Španije početi da biva prepoznat kao autor koji snima filmove fokusirane na individualne sudbine u represivnoj diktaturi, okrenute emocijama i unutarnjem životu. Cria Cuervos će tako na neki način biti sam vrhunac te faze njegovog rada, sa svojim simboličkim slikama, ali i sa svojim okretanjem prema ženama i još više deci kao protagonistima i „tihim“ žrtvama diktature.

Naziv filma dolazi od španske izreke „Cría cuervos y te sacarán los ojos“ a koja u bukvalnom prevodu znači „Podiži gavranove pa će ti izvaditi oči“ – nešto slično našoj izreci o hranjenju kučeta da bi nas ono na kraju ujelo – i koristi se u vezi podizanja porodice, ukazujući na buntovnost dece i mogućnost da ona na dobra roditeljska dela odgovore neprijateljskim činovima. No, ovaj film nikako nije blagonaklon prema roditeljima.

Već prva scena nam pokazuje Anu, glavnu junakinju – koju igra u tom trenutku na ime svog prethodnog filmskog hita već poznata devetogodišnja glumica Ana Torrent – kako svedoči ne samo preljubi u kojoj njen sopstveni otac – odnedavno udovac – ima intimni kontakt sa suprugom svog prijatelja, kolege i ratnog druga, već i njegovoj smrti od, reklo bi se srčanog napada, a čiju scenu ljubavnica užurbano napušta da se ne bi znalo da je bila u tuđoj kući.

Ana je srednja od tri sestre koje ostaju siročad nakon što otac Anselmo umre i pošto je majku odneo kancer pre nekoliko meseci, nastavljaju da žive u istoj velikoj porodičnoj kući sa tetkom, nepokretnom i nemom bakom, te jezičavom i nezadovoljnom kućnom pomoćnicom. Radnja filma odvija se tokom letnjeg raspusta tri devojčice i završava njihovim polaskom u školu, dajući hroniku ranih dana života pod tetkinim staranjem – formatiranu kao seriju uglavnom depresivnih scena snimljenih u velikoj, skupoj ali mračnoj i hladnoj kući u odjeku Saurinih refleksija na sopstveno detinjstvo i opservaciju da ono za njega nije bilo srećno. Štaviše, Ana će, obraćajući nam se kao odrasla žena iz futurističke 1995. godine, pravo u kameru, rušeći četvrti zid, eksplicitno reći da njeno detinjstvo nije bilo srećno, da je bilo ispunjeno frustracijama, dosadom i jadom.

Saurina kritika režima je, čini se i kritika građanskog društva u celini u ovom filmu – Anin otac je oficir vojske, za koga kasnije čujemo da je ratovao na strani nacista u SSSR-u u sklopu dobrovoljačkih odreda koji su iz Španije išli da se bore tokom Drugog svetskog rata, a njegova smrt tokom seksa sa ženom najboljeg prijatelja, u sopstvenom bračnom krevetu je onoliko optužujuća za frankističke strukture koliko i za samo špansko društvo onog vremena. Uopšte, odrasle osobe koje viđamo u filmu su praktično listom antipatične – tetka Paulina je izveštačena i pomalo autoritarna, a kasnije saznajemo da je očev najbolji prijatelj sa njom imao nekakvu romantičnu aferu, u sceni gde se žali na sopstveni brak a čija je žena ona sa kojom je Anselmo na početku umro. Kućna pomoćnica Rosa je jezičava i frustrirana žena, kojoj su seksualna uznemiravanja od strane pokojnog Anselma – visoko rangiranog oficira – bila neka vrsta socijalne validacije. Oficiri koje vidimo na bdenju pored pokojnog Anselma su možda najočigledniji izdanak „režima“ ali Saura se ne bavi direktnim kritikovanjem.

U njegovom filmu jedina odrasla osoba koja prikazuje autentičnu toplotu i nežnost je pokojna majka, Maria, a koju je igrala tadašnja Saurina partnerka i muza, ćerka Čarlija Čaplina, Geraldine Chaplin. Maria, da bude jasno, Španski priča sa Engleskim naglaskom i ne pripada zaista Anselmovom svetu: ona je pijanistkinja sa potencijalno briljantnom karijerom, koju će napustiti na muževljev nagovor kako bi se bavila trima ćerkama – samo da bi on uživao u serijskim preljubama i emocionalnoj surovosti. Chaplinova igra i stariju verziju same Ane – ali u ovim scenama su njeni monolozi nasinhronzovani „propisnim“ Španskim i ovo je samo jedna od dovitljivih tehnika kojima Saura svom filmu dodaje dimenziju iznad „obične“ realnosti koja je, kao što se vidi, za decu izrazito depresivna.

Ključno, čitav film je postavljen iz Anine perspektive i u njoj su i nesimpatična tetka, i brljiva kućna pomoćnica, i sestre – jedna jako mala a druga već na ulasku u pubertet – tek igrači na pozornici na kojoj legitimno igraju i pokojni otac i majka. Saura je ovde neustrašiv u svojim rešenjima za scene koje bez rezova i posebnog signaliziranja spajaju prošlost i budućnost, žive i mrtve likove, fantazije i stvarnost.

Ovaj ulazak u psihologiju deteta koje pokušava da izađe na kraj sa ogromnim bolom zbog gubitka voljene majke i manje voljenog oca u kratkom vremenskom periodu će, za mene bar, ostati ona trajna vrednost, i svakako najfascinantnija dimenzija filma. Metafore za frankistički režim su sigurno mnogo jače odjekivale pre četiri i po decenije dok je Španija kretala u svoju tranziciju ka slobodnijoj, demokratskoj državi i ovde je Saurino pokazivanje – suptilno i bez nabijanja na nos – da su žene u Frankovoj Španiji imale decidno podređenu ulogu pred muškarcima (jedna od kritika filma podseća da su žene u to vreme morale da imaju formalno dopuštenje od muža da otvore račun u banci), jedan od elemenatate kritike. No, Anino mešanje stvarnosti i želja, igre i zbilje, smrti i života je univerzalniji sloj ovog filma koji danas sa gledaocem, moglo bi se argumentovati, ima mnogo više potencijala za rezoniranje.

Chaplinova ovde, naravno, igra ključnu ulogu sa svojim vrlo uspelim portretisanjem nežne i brižne majke – jedinog lika u filmu, reklo bi se, koji svoju ljubav izražava slobodno i bez ikakvog balasta krivice – samo da bismo u jednoj sceni u sredini filma imali zastrašujući prikaz agonije kroz koju je prolazila pred kraj života, sa bolnim konvulzijama, uplašenim vapajima da ne želi da umre a onda i ledenim, gotovo horor-intoniranim proklamacijama svojoj ćerki da „tamo“ nema ničega „i da su je lagali“. U ovakvim scenama je dobro podsetiti se da je Ana nepouzdani pripovedač – na šta, kao devetogodišnjakinja koja preživljava ozbiljnu traumu, ima puno pravo – jer bi inače pomisao da su ovo prizori koji su se zaista baš ovako odigrali pred detinjim očima bila gotovo neizdrživa. No, majčina agonija pred Anom kasnije će u filmu imati svečan kontrast u smrti Aninog ljubimca, jednog divnog morskog praseta po imenu Roni koga devojčica miluje dok ovaj umire i kasnije pažljivo sahranjuje, sa sve krstom nacrtanim na kutiji za cipele u koju je životinjica pohranjena. The kids are alright nije ZAISTA poruka ovog filma ali ovu scenu treba kontrastirati i sa početkom filma u kome su svi oni oficiri okupljeni oko kovčega preminulog Anselma – u njegovoj spavaćoj sobi gde je povaljivao ženu svog najboljeg prijatelja igde Ana odbija da poljibi mrtvo telo i pomoli se za pokoj duše.

Deca nemaju samo depresivne reakcije na traumu i Saura kreira nekoliko scena koje pokazuju dečiju igru – i snove – kao mesta na kojima se ruše granice i ostvaruje autentična sloboda. Ove su scene, posmatrane iz perspektive 2021. godine gotovo drsko kompleksne sa čitavim spektrom dečijih ponašanja koja ruše seksualne tabue i rodne uloge i, pored sve njihove naivnosti, gotovo ih je nemoguće zamisliti u modernom filmu koji bi pretendovao na bioskopsku distribuciju. No, 1976. godina je u izvesnom smislu bilo slobodnije vreme gde prepoznavanje postojanja zametaka dečije seksualnosti i – u igri – savijanja granica rodnih uloga kao prirodnih elemenata dečijeg ponašanja nije ovaj film sprečilo da dobije specijalnu nagradu kanskog žirija. Štaviše, film je imao uspešnu distribuciju čak i u SAD i mada nije uspeo da uđe u trku za oskara, naišao je na odobravanje američkih kritičara.

Jedan od aduta je svakako bilo i korišćenje bezobrazno zapaljivog hita Porque te vas britansko-španske pevačice Jeanette kao lajtmotiva koji označava komplikovan odnos Ane sa svojom preminulom, ali za nju ne i zaista otišlom majkom – uostalom, to da odraslu Anu igra Geraldine Chaplin, kao i njenu majku je dosta snažan pokazatelj identifikacije devojčice sa jedinom osobom koju vidi kao čistu i ljubavi vrednu u svom životu a ona, kao i pevačica, Španski govori sa Engleskim akcentom.

No, možda je najmoćniji element filma – i remek delo nepouzdane naracije – Anin konstrukt čitavog spleta okolnosti vezanog za smrt njenog oca koji nam Saura pokazuje eksplicitno u uvodu za film a zatim „pojašnjava“ kroz majstorsko ponavljanje gotovo identičnih kadrova pred kraj, u sasvim novom kontekstu, prikazujući dete, devetogodišnju devojčicu, kao istovremeno sasvim dijaboličnu i sasvim, sasvim nevinu. Da ničeg drugog nema u ovom filmu, ovaj bi genijalni kontrapunkt bio vredan ulaska u istoriju.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s