Pročitani stripovi: Friend of the Devil: A Reckless Book

Kako sam nedavno i pominjao, krajem Aprila izašla je druga priča/ knjiga/ tom u nečemu što je, recimo, serijal grafičkih romana pod zajedničkim nazivom Reckless, a koga kreiraju Ed Brubaker i Sean Phillips. Friend of the Devil: A Reckless Book, kako se zove ova druga knjiga, već naslovom sugeriše da Brubaker i Phillips ne forsiraju sam „Reckless“ kao nekakav brend, već da je ovo platforma koja služi za kreiranje različitih zanimljivih priča što se dešavaju u osamdesetim godinama prošlog veka i seciraju neke od ondašnjih sociopolitičkih fenomena. Naravno, i Criminal – o čijoj smo najnovijoj inkarnaciji nedavno govorili – bi se mogao opisati kao platforma, serijal bez stalnog glavnog junaka i mesta radnje ali sa jasno utemeljenim estetskim međama, no tamo gde je Criminal zapravo slobodniji, sa većim rasponom dekada i protagonista, Reckless kao da se profiliše u nešto sa jasnijim granicama. Već to što je naslov serijala baziran na prezimenu glavnog junaka obavezuje autore da se drže ne samo jednog gledišta u pripovedanju već i da priče smeštaju u kraći vremenski period, uslovljen uzrastom protagoniste, i vezuju ih mahom za Zapadnu obalu. Utoliko, Reckless je strip određen koliko psihologijom svog komplikovanog antiheroja toliko i pozicioniranjem u Kaliforniju osamdesetih i negov osobeni glas izrasta na interakciji posebne životne priče Ethana Recklessa i društvenih okolnosti karakterističnih za vreme i mesto u kojima se narativi događaju.

Kada sam pisao o prvoj priči iz serijala Reckless, primetio sam da je ovo grafički roman u kome se proporcionalno najmanje toga događa u vremenu i mestu radnje, a da je kreiranje celovitog i doslednog narativa pre svega stvar kognitivnog (i emotivnog) rada protagoniste koji jeste delatan u ovom narativu ali taj narativ za nekakvog posmatrača sa strane ne bi zapravo ni postojao jer se ključni njegovi elementi dešavaju u Ethanovoj glavi. Povezivanje lične istorije i događaja razdvojenih godinama i mnogim kilometrima u nešto što će na kraju imati i tragičku dimenziju i zadovoljavajuću akcionu komponentu bazirano je upravo na glavnom junaku postavljenom u vrlo osetljivu poziciju da bude apatičan i iz sveta gotovo potpuno izmešten – kako bi odgovorio na žanrovske zahteve koji idu uz noar i palp – a da istovremeno ima autentičnu investiciju u događaje koje pratimo. Ovo je bio osetljiv čin balansiranja na žici i mada su se Brubaker i drugovi dobro snašli, moja dilema je bila da li će druga knjiga Recklessa moći da ovako nešto ponovi imajući u vidu koliko je prva priča zapravo utemeljena u prošlosti glavnog lika i nekim ključnim događajima u njegovom životu koji su, kako se to kaže, formatirali njegov karakter i ličnost.

Zadovoljstvo mi je da objavim kako je ova dilema razrešena i da je Friend of the Devil zapravo sigurnije vođena, čvršće pričana priča od prvog Recklessa, odnosno da su sa ovim tomom Brubaker i Phillips jasnije isprofilisali Reckless kao poseban serijal, sa osobenostima u odnosu na Criminal, i dobro definisanim tonom koji se želi postići.

Da rekapituliramo, Criminal je kao svoju veliku prednost u startu postavio to da će svaka priča imati drugog glavnog junaka i time sebi osvojio slobodu da se šeta kroz vreme, geografiju, ali i socijalne grupe, slojeve, svetonazore itd. dok je, recimo, Kill or Be Killed bio serijal o jednom glavnom junaku i njegovoj vrlo specifičnoj životnoj priči. Reckless stoji nasuprot i jednog i drugog ovog pristupa, dajući nam nepromenljivog protagonistu koji služi kao stožer oko koga će se okretati različite, jedna od druge sasvim odvojene priče, a koje, opet, izrastaju na kritičkom pogledu na osamdesete godine i Ameriku generalno (Zapadnu obalu partikularno). Utoliko, moglo bi se argumentovati da Brubaker i Phillips u Ethanu Recklessu kreiraju „svog“ Philipa Marlowea, osobu koja je presek brojnih palp arhetipa i služi kao posmatrač, komentator ali i delatni učesnik za priče koje su u velikoj meri bazirane na sažimanju duha vremena i društvenih nepravdi koje su ga obeležile a koje su, možda u nešto drugačijoj formi, prisutne i danas.

Sam naslov već ukazuje o čemu se ovde radi – „satanska panika“ je osamdesetih godina bio poseban trend moralne panike sa brojnim kontroverzama, ali i učešćem raznih interesnih grupa – političkih i parapolitičkih – u njihovom razrešenju. Satanizam je još sedamdesetih godina prošlog veka bio dobro utemeljen u popularnoj kulturi – Anton Szandor LaVey je svoju Crkvu Satane osnovao još 1966. godine a do polovine sedamdesetih su psihodelija, droge, seks i satanizam bili već ugodno uvezani u glavama i liberalnije i konzervativnije populacije, sa hipi pokretom koji je u ovoj deceniji već počeo da se okreće od „mir i ljubav“ minimalizma i poprimio i mračnije tonove u mutacijama što su nastupale kako su originalni hipici starili i odlazili a dolazila nova ekipa, sa novim idejama od kojih su neke bile i manje naivne i dobroćudne…

Naravno, satanska panika je u velikoj meri bila iskonstrukisana kriza, više ofanziva neokonzervativaca i njihovih saveznika, neoliberala, na javni prostor, nego stvaran društveni problem, i poslužiće, između ostalog, kao zgodna matrica za kasnije političke borbe koje su se vodile oko heavy metala i hip-hopa, no, Friend of the Devil je još jedan primer kako Brubaker i Phillips uzimaju veoma žanrovske elemente – temu, karakterizaciju, ton – a onda od njih prave pripovest koja žanr poštuje i ume da u njemu pronađe i društvenu kritiku i finu karakterizaciju dostojnu „više“ literature.

Ethan Reckless je, da se podsetimo, čovek koji mahom živi izvan sistema, radeći kao nelicencirani, neoficijelni privatni detektiv koji je em jeftiniji od „ozvaničenih“ kolega, em ne preza od poslova što zahtevaju i da se možda malčice izleti izvan granica striktno propisanih zakonom. Depresivan i apatičan, na ime događaja sa kojima smo se dobro upoznali u prvoj knjizi, Ethan je i prilično asocijalan, provodeći najveći deo vremena kada ne radi u rashodovanom bioskopu koji je jednom kupio za male pare i tamo gledajući stare filmove, ili surfujući na plažama Pacifika. Naravno, u skladu sa žanrom, i ovde će ga na „akciju“ motivisati pre svega jedna žena, ali u skladu sa dosadašnjim Brubakerovim i Phillipsovim radom u krimićima, ova žena je daleko od fam fatal stereotipa klasične palp proze.

Reckless je, dakle, kao i Criminal uostalom, fina demonstracija kako se može raditi unutar žanra, ostati vrlo lojalan njegovom tonu i tropima, a da se izbegnu upadanja u klišea i reciklažu, te da se revitalizuje njegova psihološka analitika i socipolitičko komentarisanje. Friend of the Devil je time jedna veoma sigurno izvedena, veoma zanimljiva vežba iz „osamdesetih“, dekade koja je do danas poprimila praktično mitološke razmere na ime mnogih svojih dimenzija, sa kojom se do danas možda mogu porediti samo dvadesete godine prošlog veka.

Osamdesete su bile ne samo poslednja decenija hladnog rata i, jelte, istorije – ako verujete Francisu Fukuyami koji se u međuvremenu i javno pokajao – već i decenija izrazite komodifikacije popularne kulture, decenija u kojoj će kokain stići na ulicu u svojoj „krek“ formi, izazivajući epidemiju kakvu heroin nikada nije uspeo da proizvede, decenija u kojoj će revolucionarni diskurs i, uopšte, koncept klasne borbe konačno biti potisnuti u javnoj sferi na ime pada komunizma u istočnoj Evropi, ali i uspona novih levičarskih perspektiva sa intersekcijskim pristupom (koje će se onda devedesetih solidifikovati u, recimo, trećem talasu feminizma ali i novim ekološkim i autonomaškim pokretima sa manje izraženom klasnom komoponentom).

Ethan Reckless je osamdesetih bio u svojim tridesetim godinama i njegov stav o ovoj deceniji je više nego jasan već na prvoj strani Friend of the Devil: „Kada pomislim na osamdesete, najviše mislim o svim onim lošim drogama. I muzici na koju nisam mislio da ćemo biti osuđeni da je slušamo do kraja svojih života. Bendove sa velikim frizurama i glasnim klavijaturama. Ritam mašinama. Depeche Mode, Duran Duran… muzika kokaina i praznih obećanja.“

Već ovaj ekspoze glavnog junaka na prvoj strani stripa, posle koga sam ustao sa stolice i stojeći aplaudirao, je dovoljan da poželim da Brubakera – ako ga ikad sretnem uživo – muževno poljubim u usta, a i nastavak monologa je znakovit: „Bilo je to ružno vreme za modu i pop kulturu…Još ružnije za svet koji se oko njih okretao. U mom delu grada ste viđali klince kako propadaju na ulici, prekrivene onim ružnim osipom karakterističnim za spid frikove, kako čupaju svoju kosu. A u južnom LA je krek i dalje pustošio sve pred sobom. U međuvremenu – velika jaja poput filmskih producenata, glumaca i govnara sa Vol strita su se kidala od koke u veceima restorana svuda po Holivudu i Beverli Hilsu, smejući se praznih očiju, okupani blagim sjajem očaja i znoja.“

Brubakerov palp kung-fu je, kako se iz priloženog da videti, ovde na nivou, ali Reckless je strip u kome su dvojica autora do perfekcije izbrusili samo pripovedanje. Citirani monolog ide preko scene klasične ’80s „filmske“ akcije, sa sve sudaranjem automobila i naoružanim skinhedima koji kreću u lov, ali ovo je samo flash forward koji treba da nam razjari glad za nešto što ćemo u ovom stripu videti mnogo kasnije. Gro priče se događa pre ove katarzične scene i trasira put Ethana Recklessa od smorenog plavušana koji traži neverne muževe do mračnog tipa što treba da preživi susret sa tri skinheda koji nose sačmare.

Osobenost Recklessa je u tome da je ovo strip-procedural u velikoj meri. Ethan se, rekosmo, u novu avanturu upliće motivisan suretom sa vrlo posebnom ženom i Friend of the Devil, naravno, ima u sebi i element romanse, ali najveći njegov deo otpada na metodičnu i zanimljivu istragu koju glavni junak preduzima u prvom trenutku jer ga privlači pomenuta žena, ali postepeno postaje i lično investiran u slučaj koji isprva deluje kao rutinska priča o holivudskoj starletici što će nakon osvešćenja da od karijere nema ništa, promeniti ime i pobeći na drugi kraj Amerike.

Naravno, priča je kompleksnija od toga i Ethanova istraga razoktriva sve dublje i opasnije slojeve mračne zavere u koju su umešani različiti holivudski biznismeni ali i ljudi iz satelitskih „industrija“ (konkretno kultova), a narativ se vrlo ugodno odmotava pokazujući nam koliko su autori usavršili svoje pripovedanje. Friend of the Devil pefektno vozi svoj metodični detektivski procedural, istovremeno pažljivo raspakujući i psihologiju svog glavnog junaka, ali i širi sociopolitički kontekst.

Moram da priznam da sam impresioniran time kako ovaj strip uspeva već drugi put za redom da od nemotivisanog i smorenog protagoniste ubedljivo napravi klasičnu ’80s osvetničku mašinu, ovoga puta zapravo još ubedljivije, vezujući lični, emotivni angažman i jedan dublji, opštije moralni imperativ da se sa zlom koje zapravo ne mora da nas dotiče ako ga ne tražimo aktivno – moramo obračunati. Friend of the Devil je prelomljen kroz Ethanovu psihologiju i njegova transformacija iz nezainteresovanog, preko blago zainteresovanog, a zatim i na smrt investiranog protagonista je urađena savršeno. Ovde je motivacija-preko-žene, taj palp kliše, iskorišćena ne samo da dobijemo vrlo zreo portret vrlo osobenog ženskog lika, i uverljiv prikaz romanse-koja-nema-šanse, već i kao motiv preko koga će strip analizirati čitav kompleks pitanja vezanih za postvijetnamski period, sa velikim naglaskom na tretmanu izbeglica i imigranata iz Vijetnama u SAD.

Ovo ne samo da je tema koju američka popularna kultura baš i ne voli preterano da tretira, nego je i, veštom obradom, napravljena nenametljiva ali jasna i važna spona sa današnjim migrantskim pitanjima sa kojima se Amerika suočava pa Friend of the Devil ispunjava svoju žanrovsku funkciju da gađa aktuelnost veštom obradom nečeg udaljenog.

Naravno, sama tema satanske panike je razrađena zrelo. Brubaker i Phillips tačno znaju dokle da idu sa stereotipima koji priliče jednoj palp priči, kako da ih iskoriste da proizvedu saspens i emotivni odgovor na strani čitaoca, a kada da priču dovedu u „realnost“ i pokažu nam šta se tu stvarno dešavalo i zašto su (neki) kultovi zaista bili opasni. Slična tematika je donekle pokrivana u nekim njihovim prethodnim radovima, notabilno u Fatale, ali Friend of the Devil ima jednu izbrušeniju, pročišćeniju poetiku i njegov format zahteva jasne, nedvosmislene poruke u finalu koje, uz odličnu akcionu scenu, i dobijamo.

Reći da su Sean Phillips na crtežu i Jacob Phillips na koloru još jednom pokazali da su među najboljim tandemima u američkom stripu mi se čini kao izlišno. Friend of the Devil ima vrlo provokativnu, vrlo palpičnu naslovnu stranu kao skinutu sa nekog grindhouse postera iz kasnih sedamdesetih, ali crtež u samom stripu je uobičajeno perfektan sa svojom svedenošću forme, mirnim lejautom, ekonomičnošću detalja i energije. Sean Phillips ovde čak još više stilizuje svoj pristup, sa svođenjem nekih scena na maltene skice kada je to opravdano, ali i sa izrazito suptilnim radom na karakterizaciji i „glumi“ likova kada je TO neophodno. Jacob Phillips sa svoje strane sa kolorm radi još lakše i suptilnije, umirujući ćaletov tuš i pažljivo uklapajući raspoloženje svake scene sa dobom dana, ali i Ethanovim raspoloženjem. Friend of the Devil je, a ovo se izrazito vidi i iz crteža, koliko i iz teksta, pripovest koju uvek posmatramo iz Ethanovog rakursa i kao takva ona nam pruža Kaliforniju osamdesetih godina prošlog veka u ispranim bojama, svedenu na konture i poluupamćene oblike. Ovo je, razume se, tek jedan od načina da pamtite to vreme i mesto, ali u modernom stripu malo je onih koji ovako uspešno, moćno i već godinama kreiraju tako jake iskaze vezane za mesta, vremena i ljude. Friend of the Devil je još jedno remek-delo ovog autorskog tima i bez obzira na jaču cenu, nezaobilazna, obavezna lektira.