Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 8-05-2021

E, pa, iza nas je još jedna nedelja i još jedan Bandcamp Friday i… pa, bilo je tu mnogo uzbuđenja. Nadam se da će nauka pronaći način da ponesem sa sobom u grob svu ovu muziku inače ne znam na šta sam potrošio pare. Evo sad malo lepog metala:

Brazilski Outlaw su izbacili vrlo prijatan novi EP, Death Miasma, koji se, da stvari budu kepše, u daunloud formi prodaje za onoliko para koliko sami odredite. Dobrotu nekih ljudi je teško ignorisati, pogotovo kada pišu melodične (anti)kosmičke himne o beskrajnim noćima i zmijskim napevima. Ozbiljno, Death Miasma je fenomenalan, himničan a žestok blek metal pun vrlo znojave svirke ali i slatkih, preslatkih melodija i tema, sve producirano tako da zvuči živo i ako ne „sasvim prirodno“ a ono svakako dinamično i za uho prijatno. Izvrstan paket koji se završava autoritativnom obradom nizozemskih satanista The Devil’s Blood. Ne propustiti ovaj komad dobrog raspoloženja i testerišuće melodije:

https://outlaw218.bandcamp.com/album/death-miasma

Novi Wintaar? Već? I nema reč „Ural“ u nazovu? Šta se ovo događa? Enivej, ne znam, ali Tear You Down je ponovo vrlo prijatan zauralski, zdrav blek metal sa sada već odličnom produkcijom i pesmama koje se oslanjaju na pamtljive teme i dinamične aranžmane. EJC i ovde svira bubnjeve i sve je miksovao pa album zvuči veoma dobro, sa pesmama poput I Will Wait For You In My Hell koje imaju odličan odnos napucavanja i refleksivnijih deonica. Wintaar se vrlo brzo pretvorio u vrlo ozbiljnu ekipu i to što nove albume dobijamo na svakih nekoliko nedelja je za sada zapravo prednost ovog benda:

https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/tear-you-down

Francuski RüYYn je još jedan u masi jednočlanih blek metal projekata u kojoj se ceo svet davi već izvesno vreme. No, izvođača RüYYn i album istog naziva iz te mase izdvaja odličan kvalitet. Nema ovde sad neke neviđene vizije i originalnsoti, da se mi razumemo, ovo je moderni blek metal sa dosta atmosfere i malo „post“ elemenata, ali RüYYn ove četiri poduže pesme (plus autro) piše vrlo dobro a onda izvodi odlično, sa profi produkcijom i jednim kinematskim, atmosferičnim kvalitetom koji sugeriše da se radi o izvođaču sa iskustvom. Vrlo lepo:

https://ruyyn.bandcamp.com/album/r-yyn

Francuski duo Autarcie je tokom poslednje decenije bio vrlo aktivan pa je Apogée.Ivresse.Agonie njihov već sedmi album i ovo je odličan primer za to kako bend uzima blek metal matricu i dosledno je se drži a da muzika ipak ima jedan sasvim osoben duh i zvuk. Autarice imaju harmonije koje bi u tuđim rukama prizvale post-blek metal klasifikaciju, ali uz njih ovde ide prilično sirov, old school zvuk pun dinamike, koji stvari okreće u smeru autentičnijeg, „pravog“ blek metala. Naravno, pogoditi gde se bend tačno nalazi na nekakvoj zamišljenoj žanrovskoj skali je od sasvim sekundarnog značaja u odnosu na pesme koje su lične, ekspresivne i svaka ima svoju priču. Sa ovim bendom nikada nisam siguran da li je njihov naklon nacionalizmu u tekstovima previše za moju nežnu dušu, recimo pesma France Profonde prilazi preblizu lepenističkim stavovima za moj ukus, ali Autarcie makar muzikom zavređuju da im se posveti malo pažnje:

Levičarski, kvir blek metal, naravno, postoji, samo na to najčešće zaboravljamo jer… znate već, ovih drugih ima neprijatno mnogo. A i, naravno, gomila bendova na koje naletim a koji imaju antifašističke, pro-trans itd. parole zvuče kao smeće. Split album bendova Awenden​ i Feminazgul nazvan prosto Awenden​/​Feminazgul Split dolazi sa te neke levice koja je autonomaška i kvir feministička i transrodna itd. i, ovde svakako ima da se čuje dosta lepe muzike. Awenden imaju samo jednu pesmu od šesnaest i po minuta i u skladu sa činjenicom da bend svoje poreklo navodi kao kaskadijansko – guglujte – ovo je muzika koja zvuči kao odsecanje autonomne zone i povratak prirodi i sva je u melodičnim, snolikim, ali i bogami žestokim dimenzijama. Feminazgul su poznatiji sastav na ime svoje transrodno-feminističke identitetske osnove i oni ovde donose dve pesme blek metala koji bi se mogao nazvati eksperimentalnim, ali koji zapravo ima jaku ritualnu komponentu u sebi. Nije za svakog, ali ovde ima svašta zanimljivo da se posluša:

https://tridroid.bandcamp.com/album/awenden-feminazgul-split

Norveški Massemord je ponovo aktivan, ovog puta kao duo, reklo bi se i novi EP, Contra Legem Naturae donosi zanimljiv, osoben blek metal sa sirtovim zvukom, kvalitetnom svirkom i pesmama koje ne liče na ijedan tradicionalni norveški stil. Ovo je, naravno, mračna, hladna i strastvena muzika koja ne mora da se pravi da je „satanistička“ da bi zvučala zlo i onostrano. Vrlo solidno:

https://massemord.bandcamp.com/album/contra-legem-naturae

Jednočlana blek metal mašina sa Floride, Exorcism Wounds ima kompilaciju, Black Wilderness sa skoro sat  i po muzike i dvadesetjednom pesmom sirovog, ali kvalitetnog blek metala. Ovo je, naravno, idealna prilika da se upoznate sa opusom Iana Tomasa koji se sa ovim svojim projektom drži blek metala drugog talasa i konstantno proizvodi kvalitetne, pamtljive pesme upečatljivih tema i energične izvedbe. Black Wilderness generalno ima i dobru produkciju pa je ovo jedan udžbenički primer kako „kućni“, jednočlani blek metal može da bude zarazan i zabavan:

https://gnosisofthevoid.bandcamp.com/album/black-wilderness

Portlandski Hungers zvuči odlično na novom albumu naslovljenom Serpent Aeterne. Njihova kombinacija (blago „post“) blek metala i doom metala, sa teškim ali prozračnim, distorziranim ali umiljatim zvukom ovde ima vrlo sazreo kvalitet a da se bazična naivnost, emotivnost i spontanost njihove muzike nije izgubila. Sedam dugačkih pesama i puno bučne hipnoze:

https://hungers.bandcamp.com/album/hungers-serpent-aeterne

Česi Dark Seal na svom četvrtom albumu, Stvoření světa nastavljaju svoj melodični i epski opus obožavanja prirode. Ovde se to događa kombinacijom jakih, distorziranih gitara i lepih, himničnih melodija, sa sve povremenim horskim pevanjem da se istakne ta epska, monumentalna crta muzike. Dugačke pesme i srednji tempo nisu nešto što će ovakvu muziku meni približiti ali mislim da Dark Seal znaju kojoj se publici obraćaju i da će ona znati da ceni njihov odmereni nastup:

https://darkseal.bandcamp.com/album/stvo-en-sv-ta

БѢСЪ je, složićemo se, odlično ime za blek metal bend a jedini član tog benda, Дмитрий Лебедев je iskusan mladić sa puno prošlih i sadašnjih projekata pa onda nije ni čudo da novi EP, Чертополохъ zvuči ovako dobro i sigurno. Za razliku od nekog ruskog proseka, ovo je manje melanholično i više agresivno, bliže, recimo, švedskim predlošcima tipa Marduk i Dark Funeral, No, kad Lebedev umešno između zlih rifova uvali po neku lepu melodiju to je odličan ruski „potpis“, a druga pesma je i u celini himničnija i „ruskija“, a opet razbijačka. Vrlo dobar singl:

https://biese.bandcamp.com/album/thistle

Originalno blek metalci, danas Rusi Behrosth sviraju psihodelični rok sa blek metal vokalima i to je čudna smeša. Ne i neprijatna, EP Оазис donosi vrlo dobre, gruverske psihodelične pesme kojima satanističko pevanje daje određenu andergraund oštricu i pomaže da se ovo proda kao muzika koja u svakom momentu može da skrene pod pravim uglom pa i da ugrize ako ne pazite. Horski clean vokali su takođe lepo odmererni i mada Behrosth zvuče suviše hermetično za ikakav mejnstrim kontekst, ovo je svakako zanimljivo da se čuje:

https://behrosth.bandcamp.com/album/–3

Azerbejdžanski Violet Cold je interesantan post-blek metal/ blekgejz projekat koji na svom već desetom albumu (za šest godina), Empire of Love spretno spaja pop senzibilitet sa metal svirkom. Pre par godina sam pisao o albumu Kosmik istog projekta i tada je to zvučalo „eksperimentalnije“, ali sa Empire of Love je Emin Guliyev, reklo bi se, dostigao jednu zaokruženu formu muzike i napravio nešto što kao da lako miri „žensku“ i „mušku“ stranu ekstremnog metala, praveći istovremeno prelep shoegaze pop i žestok metal. Obavezno poslušati:

https://violetcold.bandcamp.com/album/empire-of-love

Teheranski Forelunar pravi monotonu ali zapravo hipnotičnu, prijatnu muziku koja smisleno formatira svoje dugačke kompozicije kroz mnoga ponavljanja i postepene varijacije. Forlorn in Despair je album sa četiri pesme koje su kombinacija žestokog ali melanholičnog atmoblek zvuka sa nešto dungeon synth elemenata koji su uglavnom iznad proseka onog što u prolazu čujem u ovom podžanru. Vredi poslušati:

https://forelunar.bandcamp.com/album/forlorn-in-despair

Stalno blatim britanski blek metal, ali, evo, Portent iz Londona i Južne Engleske su mi odlični. Black Humours & Sour Chasms je kolekcija dugačkih, osobenih kompozicija koje blek metal ne čitaju kao nužno sve vreme agresivnu formu i umesto toga daju nam reflektivne, kontemplativne kompozicije da kroz njih lutamo i izađemo kao bolji ljudi. Odličan zvuk, sjajna svirka i kvalitet u songrajtingu koji treba isticati drugima za primer:

https://portentuk.bandcamp.com/album/black-humours-sour-chasms

Njemački jednočlani projekat Skratte vredno radi već gotovo deceniju i konačno je dobacio do prvog albuma. Akt 1: Ein Feuer entfacht fino sažima sve što je bitno za ovaj atmosferični, melodični sastav inspirisan paganštinom i starim verovanjima. Bradati Hevnbrann ovde ima puno akustičnih momenata i melodičnih folk napeva ali je osnovni modus u kome muzika radi prilično mišićav i mada je ovo za moj lični ukus malo premelodično i presporo, mislim da mu dobra produkcija i distinktne pesme mnogo pomažu da bude po ukusu šire publike:

https://skratte-northernsilence.bandcamp.com/

Åskog su novi švedski projekat koga su nedavno zasnovala dva člana prošle godine raspadnutih Murdryck. Ovaj prethodni bend je u početku dosta koketirao sa ambijentalnom  muzikom da bi se kasnije transformisao do propisnog blek metala, ali Åskog na debi albumu Varþnaþer nemaju vidnijih žanrovskih meandriranja, ovo je švedski blek metal sa prepoznatljivim elementima – prevashodno u melodičnosti i ledenoj atmosferi koja ide uz čvrstu, disciplinovanu svirku i izvedbu. Pesme svakako imaju meditativniju dimenziju na ime svoje atmosfere i odmerenog tempa kojim idu ali ovo nije hermetična muzika i, naprotiv, puna je komunikativnijih detalja, dramatičnog recitovanja i melodičnog pevanja preko snolikih nedistorziranih pasaža. Vrlo pristojna demonstracija nordijske blek metal škole:

https://askog.bandcamp.com/album/var-na-er

Bogami smo podugo čekali novi album sjajnih Indonežana Vallendusk, ali Heralds of Strife je konačno pred nama. Album, doduše izlazi tek iduće nedelje, ali se cela ploča već može slušati preko omiljenog JuTjub kanala i ono što mi se dopadalo na prethodnoj ploči, Fortress of Primal Grace je prisutno i ovde samo u još boljoj produkciji i dotegnutijoj svirci. Vallendusk, naravno, i dalje zvuče kao da su pre negde iz centralne Evrope nego iz daleke Indonezije, sa pesmama koje melodični blek metal temelje na srednjevekovnim/ folk motivima ali se drže čvrstog električnog instrumentarija dajući nam fino odmerenu atmosferu i dovoljno energije. I na prošlom albumu pesme su bile podugačke a ovde je to maltene odletelo sa šina, pa album ima 63 minuta i mada to zvuči kao zaista previše, Vallendusk uspevaju da održe prijatnu i optimističnu atmosferu sve vreme:

https://vallendusk-northernsilence.bandcamp.com/

https://vallenduskmusic.bandcamp.com/album/heralds-of-strife-2

Brzo se vraćamo natrag u Švedsku za potrebe drugog albuma Wormlight, a koji se zove Nightmother. Wormlight su meni bili vrlo solidni i na svom prvom albumu a Nightmother nastavlja sa tom kombinacijom dužih, pažljivo pisanih pesama koje osciluju između kinematske atmosfere i energičnog nabadanja. Ovaj album ima dosta melodičnih tema i dosta blastbitova pa je u pitanju meni koji lako i prirodno miri različite čovekove potrebe u blek metalu. Dobra produkcija, klasičan švedski kvalitet rekao bih i još jedna solidna pobeda za Wormlight:

https://wormlightsweblacklion.bandcamp.com/album/nightmother

https://wormlightsweden.bandcamp.com/album/nightmother

Švedska je ove nedelje radila prekovremeno pa imamo i debi album projekta Jordfäst, naslovljen Hädanefter koji sa svega dve pesme nudi slušaocu vrlo razrađenu, vrlo duboku, meditativnu muziku koaj je i dalje propisan blek metal posađen na folklorne i mitološke osnove. Veoma dobro produciran i ambiciozno napisan, Hädanefter je primer zrelog, čak, jelte, naprednog blek metala koji se ne odriče osnovnih elemenata ovog podžanra ali ih koristi na vrlo kompleksne načine proizvodeći muziku koju je milina slušati i proučavati:

https://jordfast.bandcamp.com/album/h-danefter

I za kraj blek metal bloka, idemo u Norvešku, mada i ovde imamo jednog vrlo prominentnog Šveđanina u postavi. Nordjevel nam se vraćaju, dve godine posle sjajnog drugog albuma, sa pet pesama sakupljenih na EP-ju Fenriir. Vrlo skandinavska tematika, jelte, a muzika je, pa, mišićavi, žestoki nordijski blek metal sa jednim od najboljih bubnjara u ovom podžanru za volanom (Dominator, pominjani Šveđanin, bubnjar Dark Funeral), ali i sa malo više atmosfere i epike nego što nas je bend do sada navikao. Pogotovo je naslovna pesma himnična sa svojim srednjim delom i jasno je zašto bend sa njom predvodi juriš. Naravno, posle toga sledi pokolj pa je Gnawing the Bones apsolutno rasturački, razmetljivo moćni rafalni blek metal, a ostale pesme, bez obzira na to koliko Dominator brzo svira uspevaju da sve zazvuče osobeno i prepoznatljivo, završavajući sa zlom i melodičnom Det Ror og Ror. Sjajno izdanje i bend koji potpuno opravdava svoj status svojevrsne supergrupe:

https://nordjevel.bandcamp.com/album/fenriir

Idemo na stoner rok, doom, psihodeliju i ostale sporije forme: Stone Healer su bend koji je teško smestiti u žanr jer njihova muzika kombinuje stonersku progresivu sa žestokim, brzim blek metalom i to ne zvuči kompatibilno na papiru, ali ova momčad iz Konektikata uspeva da joj to proradi na ploči. Debi album, Conquistador je naprosto energičan i žestok, premošćavajući naizgled suprostavljene žanrovske filozofije u celinu koja možda nije SKLADNA ali ima smisla. Pomaže što su pesme poduže i Stone Healer imaju dosta vremena da svoje komplikovane ideje i teme razrade u nešto što kao celina ima dosta slojeva i facesta ali odaje nedvosmislen utisak te, jelte, smislenosti. Pomaže i što su u pitanju dva odlična muzičara kao i produkcija koja, iako ne nužno najdinamičnija na svetu, dosta profitira od vrlo dinamičnog masteringa. Svakako, ima ovde stvari koje neće funkcionisati za svakog slušaoca, ali Stone Healer imaju originalan i autoritativan pristup, sjajno sviraju i ne plaše se zdravog, dinamičnog zvuka, što su sve razlozi da se za njih jako navija:

https://stonehealer.bandcamp.com/album/conquistador

Kad znate da je novi EP novozelandskih Stone Angels naslovljen sa Satanic Smoke Ceremony – odmah znate koliko je sati. Naime, vreme je za pušenje. Mada, ovi ljudi čade, što se kaže, 24 časa dnevno pa je i svejedno. Elem, Satanic Smoke Ceremony ima tri pesme moćnog, teškog stoner metala sa naslovima pesama poput Shit Where You Eat ili Weed and Satan i mada njihova muzika nije preterano originalna i maštovita, izvedba je više nego ubedljiva i autentična. Mutno, ali snažno, vredi poslušati. Ako volite drogu i Satanu, naravno. A onda možete i da kupite jer plaćate koliko vam odgovara:

https://stoneangelsnz.bandcamp.com/album/satanic-smoke-ceremony

Cataclysm je drugi album kopenhagenških Rift Giant i ova dva Danca tresu lep stoner-sludge metal, sa mnogo mišićave, znojave svirke, napaljenim, vrištećim vokalom i povisokim tempom. Mogli su da se nazovu i Riff Giant što se mene tiče mada album nije baziran samo na dobrim, teškim rifovima. Ali ima ih! Bend ovde nudi kolekciju minucuozno aranžiranih pesama koje su energične ali nisu BAŠ sve vreme svirane svom snagom i imaju prostora da se malo diše i osvrne oko sebe, no zvuk je malo prenabijen za moj ukus i pesme traju dosta dugo ali Rift Giant sviraju vrlo ubedljivo i imaju dosta dobrih rifova da zadovolje i probirljivo uho. Ekstremni vokali ovde možda nisu najidealniji element recepta, ali bend svira vrlo dobro i lepo je produciran pa mi ovo nije previše smetalo. Odličan album:

https://riftgiant.bandcamp.com/album/cataclysm

Lost Relics su iz Denvera i njihov drugi EP, Now We’re Even donosi četiri pesme gruverskog sludge-stoner zvuka koji se ne ubija od neke originalnosti ali je korektan i energičan taman toliko da slušaoca gura napred ne dajući mu previše vremena da razmišlja. Sasvim korektno i vredi da se čuje:

https://lostrelics.bandcamp.com/album/now-were-even

Snail su trio iz Sijetla i njihova muzika je topli, prijatno fazirani, melodični i psihodelični stoner rok. Ne preteruje se ovde sa nekim sad izmišljanjem tople vode, a i produkcija je skromna (mada ponosita), ali bend ima ono najvažnije: upečatljive i pamtljive, melodične psych teme koje lepo leže uz krvavi fuzz pa se album, Fractal Altar prijatno posluša. Da je pevanje za nijansu energičnije, bend bi zvučao 50% jače, ali i ovako ima ovde lepih elemenata:

https://snailhq.bandcamp.com/album/fractal-altar

Škotlanđani Lucid Sins svoju muziku opisuju kao okultni AOR što je vrlo precizno jer se ovo ne trudi da bude „teško“, a opet operiše u tradiciji roka koji jeste zasnovan na ritmu i bluzu, i ima tu „težu“ konotaciju. Album Cursed! ima sve što treba za probirljivog slušaoca koji je odrastao na ovakvim bendovima sedamdesetih godina i nudi prijatnu, nostalgičnu ali ne gnjavatorski-retro muziku sa tipično „okultnim“ melodijama i stamenim ritmom, ali i pažljivo miksovanim i masterovanim snimkom da se čuju daire, akustične gitare, bas-gitara, orgulje… Vrlo autentično zvučeće i vrlo lepo, ovo je drugi album benda spreman punih sedam godina i odiše snažnom atmosferom i prijateljskim ambijentom. Ne propustiti:

https://lucidsins.bandcamp.com/album/cursed

Za još malo okultnog teškog roka tu su Book of Wyrms koje smo voleli pre par godina. Novi album, Occult New Age nastavlja u istom smeru, svirajući sabatovski gruv sa dosta okultnih preliva, sa jakim gitarama i energičnim bubnjevima ali bez previše gaženja po težini. Prija i lep, dinamičan master kakav je bend imao i na prošlom izdanju i zvučno pričamo o vrlo lepoj ponudi. Same pesme su, hm, pa, svakako stilski ujednačene i verne onome što bend radi, sa povremeno šarmantnim ekscentričnim idejama. Moja najveća zamerka Book of Wyrms ne ide na to da su pesme predvidive jer je ovo gruverska muzika i određena predvidivost se da očekivati, nego na miksovanje vokala koji su, pa… pomalo slabašni. Pevačica Sarah Moore Lindsey je i na prošlom albumu pevala stilom koji nije bio svakome po volji a ovde se povremeno gubi ispod naslaga gitara što, recimo, nije idealno. No, bend sa dobrim zvukom i srcem na pravom mestu svakako ima šta da ponudi:

https://bookofwyrms.bandcamp.com/album/occult-new-age

Predložio bih termin „sludgegaze“ za ovo što sviraju Italijani Apnea. Njihov EP, Stasi je ekstremno glasan i nabijenog, nedinamičnog zvuka, sa nemilosrdnim bubnjevima i opsceno distorziranim gitarama te urlajućim pevačem, ali njihov sludge metal ima i harmonije koje su bliske atmosferičnom shoegaze roku pa ako se osećate raspoloženo, navalite:

https://apneasludge.bandcamp.com/album/stasi

Wiskonsinski Shogun u trećem albumu za tri godine, Tetra nudi vrlo mišićav, energičan stoner metal koji se ne završava samo na dobrim rifovima – mada istih ima u izobilju – već nudi puniji paket. Ovo su pesme generalno postavljene na osnovi kvalitetnog gruva u kome učestvuje ceo bend, sa rifom koji kreira kompulzivnu vučnu silu, odličnom, lepršavom ritam-sekcijom i pevačem koji svemu dodaje esencijalnu treću dimenziju. Žestoko, seksi, bluzerski ali i metalski, pričamo o veoma dobroj ploči pogodnoj za širok spektar publike:

https://shogunwi.bandcamp.com/album/tetra

I Italijani Juke Cove nude fin stoner album sa Remedy. Ovo je možda za mrvu manje bluzerski, možda nešto više „postrokerski“ intonirana ploča ali je u pitanju i dalje vrlo gruvi, vrlo zdravo odsvirana kolekcija koja svakako ima i momente čiste „sabatovštine“ – poslušajte, recimo naslovnu pesmu koja je uzela bluzersku osnovu i trudi se da je malo razradi. Svakako, Juke Cove nude odlične, polivačke gitare, dobar gruv i solidno pevanje pa Remedy valja da se provrti:

https://jukecove.bandcamp.com/album/remedy

Hail to the Riff je živi album američkog benda Iron Man koji je, kako se iz imena da i naslutiti, svoj opus bazirao na omažiranju legendarnih Black Sabbath. Gitarista Alfred Morris III – preminuo pre nekoliko godina – je krajem osamdesetih ovaj bend i pokrenuo kao tribjut Sabatima, ali je u međuvremenu sve preraslo u autorski projekat koji je imao dugačku karijeru. Hail to the Riff nema ni jednu obradu na sebi ali ima skoro sat i po moćnog, faziranog hard roka sa bluz korenima, psihodeličnom nadgradnjom i metalskim stavom. Snimak je čist i mada sam zvuk benda potrebuje malo navikavanja od strane publike koja očekuje moderniji, komprimovaniji saund, Iron Man do kraja svakako osvoje kvalitetom pesama i izvedbe, pogotovo Morrisove. Ploča se završava neobjavljenom studijskom pesmom Black Morning koja pokazuje bend u nešto „produciranijem“ svetlu i podseća kakav je gubitak Morrisova smrt značila za celu scenu:

Ripple Music i ove nedelje ima odličan album u ponudi. Šveđani Moon Coven sa svojim drugim albumom, Slumber Wood nude skoro idealno formatiran okultni, psihodelični doom metal koji ima velike rifove i težak ritam ali i te tajnovite dimenzije koje prizivaju vizije šuma i rituala o kojima se ne priča… Ovakav doom metal je praktično idealan za moje potrebe jer je i melodičan i emotivan – pored toga što je težak i moćan – a da ne gnjavi sa nekakvom preglumljenom melanholijom i gotskim elementima koje ja nešto ne volim previše. Moon Coven čuvaju taman koliko treba bluza (i klasičnog metal, kad smo već kod toga) u svojoj muzici a da je to onda smisleno nadograđeno tim psihodeličnim i okultnim elementima. Ripple Music ne greše i još jednom ću ponoviti da je pretplata od pet dolara mesečno na njihov Bandcamp koja vam obezbeđuje svako novo izdanje (i sva stara) idealan način da uživate u katalogu jedne od najboljih firmi koje izdaju ovakvu muziku na celoj planeti:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/slumber-wood

Rumunjski Methadone Skies mi je bio simpatičan pre par godina pa sam rado poslušao i novi album, Retrofuture Caveman. Njihov post rok zvuk sa naklonima psihodeliji i space roku nije stilski evoluirao ali bend svakako pokazuje sazrevanje u pogledu kompozitorskih skilova pa su dugačke instrumentalne kompozicije na ovom albumu ujedno i vrlo fokusirane na svoje glavne teme ali i pune malih gestova koji oplemenjuju nešto što je moglo biti samo puko sanjivo prebiranje po džitrama. James Plotkin je ovo miksovao i masterovao pa je zvuk izvrstan a Methadone Skies se valjaju preporučiti svakome sa malo strpljenja i naklonošću ka lepim harmonijama:

https://methadoneskies.bandcamp.com/album/retrofuture-caveman

Šveđani Vokonis su mi takođe bili fini pre dve godine i novi album, Odyssey nastavlja u vrlo sličnom stilu, mešajući energični sludge zvuk sa nešto progresivnijim kompozicijama. Zvuk je napucan ali je master srećom ipak donekle dinamičan, a što je presudno da se ove raznovrsne, ideja i zaokreta pune pesme pravilno slušaju. Album iznenađenja i energije:

https://vokonis.bandcamp.com/album/odyssey

Kalifornijski Transylvanian Recordings je ove nedelje ponudio gomilu novih izdanja ali je mene najviše impresionirao drugi album njujorških Kosmodemonic. Ovo je blackened sludge/ doom metal koji se ne zamara nekakvom naglašenom hermetičnošću i glumom nego – roka. I to za sve pare. Liminal Light je ploča jakog, glasnog i napaljenog teškog roka koji kombinuje elemente ekstremnih metal podžanrova za muziku koja je neposredna, komunikativna i originalna. Skoro kao da slušate Jesus Lizard kako sviraju metal u nekim momentima! Angry Metal Guy je ovome dao jako nisku ocenu – a što me je veoma iznenadilo – no tim mi je važnije da naglasim da je ovo za mene odličan, vrlo svež album moćnog, zrelog metala. Poslušajte:

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/kosmodemonic-liminal-light

Nešto mi je ober prijao kalifornijski Stone the Witch – koji ne treba mešati sa kanadskom postavom istog imena – na svom (prvom?) albumu Vol. 1. Ovo je prelepo izfaziran stoner metal sa nestašnim ženskim vokalom ali i vrlo organskom, vrlo gruvi svirkom gde gitara peva kao opijena radošću, a ritam sekcija lakonogo pleše no, vokali, promukli i moćni, veštičiji i zavodljivi su taj finalni detalj koji ovaj bend izdvaja od stoner proseka i lansira u orbitu produženog interesovanja. Vrlo mi je nejasno da o ovom bendu nema ni slovca nigde na internetu sem jednog jutjub videa gde pominju da su promenili ime, mada nije jasno što onda uzeše ime benda koji već postoji, no ovaj album je demonstracija izvrsne svirke, dobrih pesama i fine produkcije, a sve se prodaje po ceni koju sami odredite. Ne časite!!!!!!

https://stonethewitch.bandcamp.com/album/vol-1

Čak dva Psychedelic Source Records izdanja ove nedelje! We are not worthy. Highbay je trio koji je svoje  džemovanje snimio na kasetu pa prebacio u MP3 i eto nama albuma pod nazivom II. Ovo su jako dugački psihodelični džemovi sa srazmerno malo „događanja“ i povremenim prelascima u maltene čist ambijent. Prijatno. Drugo izdanje je kompilacija  In Search of Ancient Mysteries koja nudi novi presek radova Psychedelic Source ekipe i tu su uobičajeni ljudi i žene u bendovima Pilot Voyager, Highbay, Slight Layers, Predictions. Vredno, kao i uvek a, takođe kao i uvek, i ova se izdanja daju za koliko hoćete:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/ii

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/in-search-of-ancient-mysteries

Čak dva nova albuma omiljenog japanskog psihodeličnog stoner benda Boris! We are not worthy. Elem, u oba slučaja radi se o starim ali neobjavljenim snimcima. Live! Amplifier Worship nije tek živa verzija drugog studijskog albuma benda, već snimak sa tri koncerta iz 1998. godine gde se sviraju neke pesme sa ovog albuma ali se insistira na brutalnosti, distorziji, ritualnosti, abraziji. Moć. Kanau Re​-​master + Live je sa dva nastupa iz 1999. i ovo je kombinacija drone muzike i bučnog, fenomenalnog stoner panka iz dva stava pa ponovljeno dvaput. Lektira:

https://boris.bandcamp.com/album/live-amplifier-worship

https://boris.bandcamp.com/album/kanau-re-master-live

Italijani Bretus donose nam svoj peti album, Magharia. Pre dve godine je njihova prethodna ploća meni bila sasvim solidna, mada sam i tada rekao da se Bretus ne trude da se odmaknu predaleko od formule koja im dobro ide. Sa Magharia su stvari praktično na istim pozicijama, ali ne treba nimalo podceniti činjenicu da bend to što svira svira sa puno autoriteta i kvaliteta i da ovaj album zvuči odlično, prirodno i spontano a da ima vrlo pažljivo napravljene, jednostavne a opet efektne aranžmane. Dodajte nekoliko dobrih rifova tu i tamo, pomalo neasvršen ali karakteran vokal Marca Veraldija i ovo je doom metal album koji u okviru sasvim uskih granica radi puno toga i nudi uniformno prijatno slušanje. Dobri rifovi, energična svirka, lepa atmosfera, valjano.

https://bretus.bandcamp.com/album/magharia

Šveđani, kao što se i iz goreispisanog vidi, imaju danas neke od najboljih doom/ occult doom/ hard rock bendova na planeti, a Acid’s Trip iz Geteborga su još jedno podsećanje na ovu istinu. Njihov debi album, Strings of Soul je, uostalom, izašao za italijanski Heavy Psych Sounds Records a to je ipak automatska garancija vrhunskog kvaliteta i kada posle anđeoskog uvoda bend žustro krene u ’70s hard rock naslovne pesme i odmah vas podseti na Blue Oyster Cult, znate da vam se sprema nešto lepo. Ovo je divno napisana, odsvirana i miksovana ploča puna retro elemenata koji nisu svirani sa nekakvom nostalgičnom žalošću niti zvuče izlizano. Melodične gitare se mešaju sa sjajnim orguljama preko nestašno razigrane ritam-sekcije a preko svega idu izuzetni ženski vokali i bend u sećanje odmah priziva masu bendova iz sedamdesetih, od Lynyrd Skynyrd preko Mountain pa do Wishbone Ash, ali i pankerskijih imena poput, recimo Dead Boys ili The Stooges, kreirajući ukusnu i vrlo poletnu kolekciju pesama koje zvuče kao da vreme zapravo prolazi na potpuno drugačiji način u Geteborgu. Esencijalno:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/acids-trip-strings-of-soul

Norvežani prihvataju izazov i duo Jordsjo na debi (?) albumu Pastoralia donosi najfiniji progresivni rok iz sedamdesetih godina dvadesetog veka samo napisan i izveden pola veka kasnije. Ovo je vrlo inspirisano folklornim motivima, ali i – u skladu sa pedigreom ovog podžanra – progresivnim džezom i džez-rokom, pa je Pastoralia besprekidno impresivna kolekcija fantastičnih motiva i divne razrade, flauta, klavira, melotrona i sintetičkih gudača, a sve preko sigurne ali nenametljive rok pratnje. Produkcijski ovo je izuzetno pažljivo snimljeno, miksovano i izmasterovano tako da muzika sačuva svoje esencijalne intimne dimenzije a da se sve čuje kako treba. Apsolutno impresivan album i obavezno slušanje za svakog ko voli ovakav zvuk:

https://jordsjo.bandcamp.com/album/pastoralia

Idemo sad ana brže stvari. Thrashing Death Squad je prilično generičko ime za split album, a na prvoj strani su Darkfall iz Graca. Ime je, pa, prikladno, za bend koji ne samo što je uzeo ime po kultnoj ali osrednjoj MMORPG igri, nego i svira vrlo korektno ali bez neke naročite inspiracije. Ovo je thrash metal sa malo black metala, sa dve originalne pesme, jednom obradom bečkih Mortal Strike – koji su, uzgred, na drugoj strani albuma – i jednom obradom Manowar. Solidna produkcija i vrlo profi svirka, tako da nemam mnogo zamerki na sve ovo. Naravno, ništa tu nije preterano originalno ili iznenađujuće, ali je fino. Mortal Strike sviraju srednjetempaški, solidan thrash metal koji ima navijački, mošerski kvalitet, pogotovo u drugoj pesmi, PTSD, koja se da podičiti nekim lepim rifčinama. Obrada Darkfalla je takođe tu, a svoju stranu Mortal Strike zsavršavaju sa stilom obrađujući Tankard i to solidno. Dobra produkcija, sve u svemu pristojno:

https://darkfallaustria.bandcamp.com/album/thrashing-death-squad-2

https://mortalstrike.bandcamp.com/album/thrashing-death-squad

Mančesterski Eye Licker već na ime dobijaju prelaznu ocenu a i njihov EP, Another Dose of Madness je sasvim solidnih pet pesama thrashcorea koji je momački izmetaliziran, ali čuva pankersku poletnost i šmek. Dobra, jeftina ali prijatna produkcija i vrlo autentična izvedba za bend koji se naslanja na tradicije, šta ja znam, Concrete Sox ili Stupids. Pozdravljam:

https://eyelicker.bandcamp.com/album/another-dose-of-madness-2021

Compilado a beneficio de las victimas del terrorismo de estado Colombiano je ime koje govori samo za sebe. Ali da pojasnimo: kompilaciju izdaje argentinski izdavač i na njoj je više od pedeset pesama kolumbijskih pank i hardkor bendova iz osamdesetih, devedesetih i dvehiljaditih, i sve se prodaje za koliko date. Neljudski je ovaj divni dokument propustiti:

https://cansinopunk.bandcamp.com/album/v-a-compilado-a-beneficio-de-las-victimas-del-terrorismo-de-estado-colombiano

Dendra iz Kalifornije zvuči vrlo prijatno na svom debi EP-ju, Deeper into Abyss. Ovo je thrash metal starije škole, sa malo heavy metal elemenata ali bez zapravo nekih vidljivijih napora da muzika zvuči retro i bude nekakav rivajvl ’80s zvuka. Dendra, naprotiv, vrlo prirodno sviraju u ovom stilu, pronalazeći originalan izraz u nećemu što je krajem osamdesetih doživeli svoj vrhunac, pa su mi stoga vrlo simpatični. Dobre pesme, osoben zvuk, prepoznatljiv vokal, odlična atmosfera, izdanje za svaku pohvalu:

https://dendraband1.bandcamp.com/album/deeper-into-abyss

Chaotic Hardcore iz Indijane? Može! Deathtax je lepo ime za bend a Are We Left No Other Choice, je vrlo dobar EP energične, vrištave muzike koja zapravo ne pati od haotičnosti onoliko koliko bi se očekivalo. Ovo je disonantno, grčevito i glasno, ali pesme su poduže, dobro aranžirane i sa ipak jednim spektrom atmosfera. Odlična ploča:

https://deathtax.bandcamp.com/album/are-we-left-no-other-choice

Momački veganski strejtedž hardkor na novom EP-ju portlandskih xcauterizex. EP se zove Blessed Flame i pun je dobrih metal rifova spakovanih u srednjetempaški ali dinamičan moshcore. Meni ovo vrlo fino, pogotovo uz dobru produkciju.

https://cauterizexvx.bandcamp.com/album/blessed-flame

Vice Squad obrađuju Motorhead u blues/ honkytonk/ jazz stilu na EP-ju Vice of Spades. Da li zaista IŠTA drugo treba da se kaže? Beki Bondage koja peva Bomber preko akustičnih gitara, drugari – dok to ne čujete, niste živeli.

https://vicesquad.bandcamp.com/album/vice-of-spades-ep

Bled To Submission su iz Nešvila a njihova muzika je (blackened?) sludge metal/ powerviolence. Gadno zvuči a i GADNO ZVUČI. Album Bury Them In The Graves They Dug For You je onoliko agresivan koliko mu ime sugeriše ali i dobro sekvenciran sa jednim jasno ispisanim narativom tokom čitavog trajanja, zanimljivim zvukom koji podrazumeva mnogo semplova i elektronike preko teških, jakih gitara i disciplinom potrebnom da se sve to iznese. Daunloud se plaća koliko želite (kod izdavača. Kod benda je 6 dolara) a treba da želite:

https://nervealtar.bandcamp.com/album/bury-them-in-the-graves-they-dug-for-you

https://bledtosubmission.bandcamp.com/album/bury-them-in-the-graves-they-dug-for-you

Švedski d-beat pankeri偏執症者 (Paranoid), naši stari prijatelji, imaju novi album, Cursed i ovo je još deset pesama sasvim predvidivog ali prijatnog hardkor nabadanja sa dobrom produkcijom i tipično švedskim kombinovanjem melodičnijih metal gitara sa d-beat minimalizmom:

https://pndftw.bandcamp.com/album/cursed

Švedski Sterbhaus imaju svoj zvuk. Ovaj projekat članova Shining, Ondskapt itd. kombinuje thrash i death metal sa malo groove metala već duže od deceniju a novi album je snimljen uživo u Stokholmu 2015. godine i prikazuje bend u vrlo ubedljivoj, mišićavoj formi. Necrostabbing at Göta Källare – Live in Stockholm ima devet energičnih a opet melodičnih pesama koje slobodno, i vešto spajaju te elemente (skandinavskog) death zvuka sa thrash i groove elementima za jednu komunikativu ali ipak višeslojnu muziku. Dobra produkcija i odlična svirka:

https://sterbhaus.bandcamp.com/album/necrostabbing-at-g-ta-k-llare-live-in-stockholm

Danski trešeri Artillery posle nepunih 40 godina karijere zvuče zdravo i poletno na svom desetom albumu, X. Ovo je sigurno napisana, odsvirana i producirana ploča metala koji ni ne pokušava da se trka sa mlađarijom ili – sem produkcijski – krade njihove trikove. Artillery umesto toga pišu pamtljive, melodične pesme heavy metala koji ide malo brže i žešće ali nije namenjen samo uskožanrovskoj publici i ima jednu sigurnu radio-friendly komponentu koja, naravno, neće biti draga hardkor trešerima ali hoće matorim metalcima nabaciti osmeh na lice. Artillery sviraju veoma dobro u ovoj osveženoj, podmlađenoj postavi gde je gitarista Michael Stützer jedini originalni član i mogu da računaju na publiku širokog spektra. Fino:

https://artillerymetal.bandcamp.com/album/x

Seizure su mladi bend iz Los Anđelesa koji na svom debi albumu, Born in the Dark, nudi izvrstan thrash. Ovo je thrash metal nešto starije škole, sa tragovima crossovera iz kasnijih osamdesetih i energičnom, poletnom svirkom. Mladost članova benda se u ovom slučaju ne manifestuje u nekakvoj nesigurnosti u svirci ili stilskoj nedorečenosti i Seizure zvuče vrlo profi i disciplinovano sa instrumentalnim kvalitetima koji ih stavljaju rame uz rame sa bendovima poput, recimo, Annihilator. Mislim, pa, slušajte solaže! Produkcija je dobra mada za nijansu previše čista ali to i nije nekakva ozbiljna zamerka. Sjajno.

Nema black thrasha dok ga ne dohvate Južnoamerikanci. Bömber iz Santjaga u Čileu sviraju više od deset godina i imau gomilu snimaka ali Black Ultra Anarchy im je prvi album i ovo je vrlo pankerski, ne zaista lo-fi ali jednostavan, sveden, neprskan „ulični“ metal kakav je nemoguće ne voleti. Mislim, jedna pesma se doslovno zove Street Meets Metal. I ima rif od koga čoveku spontano dođe da polomi sve po kući. Druge pesme se zovu „Kill the Sober“ ili „Satan’s Bike Power“.  Dakle, Black Ultra Anarchy nije muzika za kontemplaciju i filozofiju nego za šutku i dobro raspoloženje? Tako je. Ne propustiti.

https://thetruebomber.bandcamp.com/album/black-ultra-anarchy

U daljim vestima iz južnoameričkog black thrash zvuka, MunicioN je mnogo dobro ime za bend a ova ekipa iz Santa Fea ima prvi album i ako vas naslov, Fukk Off In Hell!, ne privuče ja ne znam koji je vaš problem. Ovo je šarmantan blackened thrash metal sa možda za nijansu isuviše čistim zvukom (!!!!) ali odličnim etitjudom i pesmama koje nisu možda sam VRH žanra ali su dobre, vrlo dobro odsvirane i raznovrsne a što nije čest kvalitet u ovom podžanru. Vredi!

https://municion1.bandcamp.com/album/fukk-off-in-hell

Teksaški Empty Shell ne svira neki mnogo pametan niti nadahnut deathgrind, naprotiv, njihova muzika je dosta generička i jedino što ih izdvaja je blago akcentiranje narkotika kao teme pa se i prvi albu zove Narconomics. No, ovo je i savršeno uredna, tehnički korektna a stilski divljačka muzika pa ako niste stalno u potrazi za nečim neuporedivim sa bilo čim drugim i volite dobro produciran, pomalo gruverski deathgrind, navalite:

https://emptyshelltxng.bandcamp.com/album/narconomics

Kolumbijski Dissonam, naprotiv, ima dosta zanimljivih ideja na svom albumu, Mazmorras de Fuego i Oscar Guerrero koji sve to piše može da bude ponosan i na svoju imaginaciju i na ostala dva člana benda, i na solidnu produkciju kojom je ovaj album obdaren. Blago se kolebam u vezi dužine pesama koje su, za moj ukus, mogle da budu duplo kraće pa bi time Oscarove ideje bile ubojitije ali ovo je bez obzira na sve zabavna i energična ploča deathgrinda koja se k tome prodaje za onoliko koliko date. A dajte, budite ljudi:

https://dissonam.bandcamp.com/album/mazmorras-de-fuego-2

Blacken iz Baltimora sebe taguju kao grindcore i powerviolence bend ali njihov album Deep Despair zapravo ima pesme od po preko tri minuta i mrveći, očajnički zvuk koji u sebi ima i „blackened“ komponentu i sludge težinu. Sve u svemu pristojna kombinacija ako ste raspoloženi za muziku koja će vas potopiti negativnim emocijama i energijom. Meni dobro:

https://blackenmd.bandcamp.com/album/deep-despair

Bestial Tongues su iz Nju Džersija i njihov debi EP, Deconsecrated prikazuje ih u dobrom svetlu. Ovo je u suštini grindcore sa dosta disonanci i progresivnih ideja koje im zarađuju poređenja sa Discordance Axis ali i sa nešto dužim pesmama/ gitarskim solažama/ kompleksnijim aranžmanima koji će biti važni ljudima što naprosto ne mogu ozbiljno da shvate grindcore. Bestial Tongues imaju dobar zvuk i sviraju izvrsno:

https://bestialtongues.bandcamp.com/album/deconsecrated

https://frozenscreamsimprint.com/album/deconsecrated

Empire of Pigs iz Finiksa u Arizoni imaju zanimljiv zvuk na debi albumu, Harrower. Hoću reći, ovo je delom death metal, delom thrash metal, sa malo hardcorea u svemu ali nije sklopljeno onako kako se to inače radi. Umesto nekakvog generičkog deaththrasha, Epmpire of Pigs više zvuče kao da je klasičniji thrashcore dobio infuziju death metala pa je muzika eksplozivna i spakovana u energične, ekonomično aranžirane pesme. Uz vrištav vokal, opake rifove i brz tempo, ovo se veoma lepo posluša:

https://empireofpigs.bandcamp.com/album/harrower

Mace iz Calgaryja se vode kao deathcore bend ali njihov zvuk je zapravo velikim delom baziran na nu metalu, a deathcore breajkdaunovi i beatdown proklamacije su više dodatak na tu nu metal osnovu. Ovo je, dakle, koloplet žanrova koji nisu baš neki moj prvi izbor kad slušam muziku, ali EP Suffocating ima nekoliko lepih momenata koje ne treba ignorisati, plus, produciran je vro solidno i u principu mi je bio bliži od većine modernog deathcora i nu-nu metala…

https://mace403.bandcamp.com/album/suffocating

Poljaci Trauma imaju novi EP i Acrimony je solidna ekstrapolacija njihovog death metal stila koji još malo pa će napuniti tri decenije službe. Ovo su pesme koje brutalnu death metal matricu umešno nadograđuju kontemplativnijim sadržajem tako da se ne izgubi energija i agresivnost stila, ali da se dobije ona proverbijalna treća dimenzija. Tri vrlo dobre autorske pesme, sa raznovrsnim i uglavnom dobro promišljenim idejama plus obrada jedne od boljih Gorefestovih pesama za kraj (Reality When You Die) – nemam zamerki:

https://traumadeath.bandcamp.com/album/acrimony

Rimljani Screaming Banshee imaju drugi album i ovo je vrlo egzibicionistički nastrojen progresivni death metal sa aranžmanima koji su puni ukrasa i truda da se dinamizuje muzika koja je, da budemo pošteni, jako energična i agresivna. Ume to da bude malo po, jelte, formuli, ali Pierceive (kakva igra reči!!) ima dobre rifove i jednu ipak organsku dimenziju u izvođačkoj ravni koja ploču spasava od toga da je percipiramo (da ne kažem ispirsujemo) kao nešto sklopljeno „u kompjuteru“. Cenim to:

https://screamingbanshee.bandcamp.com/album/pierceive

Anharat su kavernozni death doom iz Nju Džersija a EP Blood Sorcery ima tri pesme crne, gušeće, snažne metalčine samo za najnapaljenije. Kaseta košta kolko košta al se daunloud daje za koliko date, pa poslušajte:

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/anharat-blood-sorcery

Mađari Mephitic Grave na svom debi albumu Into the Atrium of Inhuman Morbidity zvuče kao da su se okretali i mrvili u đubretarskom kamionu tokom snimanja. Vaše uživanje u ovom albumu biće upravo funkcija toga da li ovo shvatate kao kompliment ili kritiku. Mephitic Grave su svakako dosledni old school death metal senzibilitetu i meni je to blisko i prijatno, ali ovaj album zvuči kao demo sa svim pozitivnim i negativnim konotacijama koje to nosi:

https://carbonizedrecords.bandcamp.com/album/into-the-atrium-of-inhuman-morbidity

Kardashev se vode kao progresivni death metal bend ali novi EP, The Baring of Shadows jedva da ima ikakve spone sa ekstremnim metalom i ovo je prevashodno melanholični, emotivni shoegaze-post-metal (postgaze?) sa četiri raspevane, ranjive pesme koje meni ne znače bogznašta, ali imaće svoju publiku:

https://kardashev.bandcamp.com/album/the-baring-of-shadows-2

Kataan iz Nju Hempšira su u sličnom čamcu ali njihova muzika je ipak nešto energičnija i mišićavija na eponimnom debi EP-ju. Ovde su sačuvani elementi blek metala i mada bend vrlo ambiciozni nastoji da proširi harmonsku paletu, utemeljenje u blastbitu i ekstremnom vokalu dobro dođe. Četiri solidno napisane pesme, miks meni ružnjikav ali primeren podžanru, fino:

https://kataan.bandcamp.com/album/kataan

Kolumbijski Sol de Sangre je simpatičan na EP-ju Despair Distiller sa death metalom stare škole, jednostavnih, pravolinijskih aranžmana i dobre produkcije. Ovo je muzika koja se trudi da kompozicije imaju distinktne karaktere, prevashodno kroz atmosfere kojima su podređeni i rifovi i ritmovi i harmonije. Ni previše agresivno, ni premekano, ni prekomplikovano, ni jednostavno, ovo udobno sedi u sredini gde nećete upamtiti pojedinačne teme i rifove ali hoćete imati prijatan, topao osećaj masaže moždane kore masivnom, ali pažljivom muzikom:

https://soldesangre.bandcamp.com/album/despair-distiller

Coffin Rites iz Minneapolisa imaju simpatičan živi album abrazivnog deathgrind zvuka prosto nazvan Live @ Lee’s 2019. Bend je  pod uticajem Carcass, Goatwhore itd. i ovo je vrlo disciplinovano odsviran a opet divljački i nepoćudan death zvuk sa solidnom produkcijom i uverljivom živom energijom. Sviđa mi se i što bend ovo priodaje za onoliko para koliko ste spremni da platite pa ovo izdanje ne treba propustiti ako volite ovakav metal:

https://coffinrites.bandcamp.com/album/live-lees-2019

Uvek se poradujem novom izdanju Fucking Kill Records jer ovaj mali nemački izdavač uglavnom izvlači bisere iz dubokog podzemlja. Syzygial Slime Worlds je split album kanadskih Perihelion Gnosis i američkih Wharflurch i ovi prvi nude elegantan a sirov old school doom death metal, dok su ovi drugi (nama već poznati) old school (blackened) doom death metal (!!!!) koji KIDA. Fizičke kopije izlaze tek u Avgustu ali daunloud možete kupiti odmah!

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/perihelion-gnosis-wharflurch-split

https://caligarirecords.bandcamp.com/album/syzygial-slime-worlds-split

Bostonski Led To The Grave imaju singl finog deaththrasha za HPGD i mada ovo stilski samo malčice odstupa od proseka katalloga inače grindcoreu, goregrindu i prljavom death metalu posvećenog izdavača, Pray For Death je eminentno slušljiva ploča sa dve pesme energičnog i komunikativnog zvuka prepunog lepih rifova i dobrih ideja. Kvalitetna produkcija i sve što treba, još jedan bod u gostima za Horror Pain Gore Death Productions.

https://hpgd.bandcamp.com/album/pray-for-death

https://ledtothegrave.bandcamp.com/album/pray-for-death

Nazvati bend Violence je skoro pa neukusno, ali ovaj francuski industrial metal projekat svakako ne može da se pohvali dobrim ukusom kad među gostima ima Billyja iz Biohazard. Šalim se, šalim se, mada je ovo svakako vrlo ’90s zvučeći industrial metal sav u revolucionarnim parolama i rifovima koji imaju po dva tona i mada mu jako nedostaje originalnost ili nekakav jači identitet, svakako može da ispuni prazninu i zadovolji konkretnu potrebu za ovakvom muzikom. Hoću da kažem, Opus I, konceptualni album o buntu i revoluciji je solidno napravljen i nema sumnje da će publici koja ovakvu muziku voli biti zanimljiv:

https://violence-project.bandcamp.com/album/opus-i

Déhà ima novi album a koji zapravo sadrži tri kompozicije improvizovane uživo tokom tri Twitch strima u Aprilu i ovo je prijatan, bučan „dream pop“ sa metal oštricom, za sve te neke sanjare koji vole distorzirane gitare i povremeni blastbit. A Luminous Constant, kako je naslov ovog albuma, je možda i „nepotrebno“ solidifikovanje događaja u produkt ali zvuči lepo i prodaje se za koliko date:

https://deha.bandcamp.com/album/a-luminous-constant

Whoa, nisam očekivao da se od svih bendova Bile vrate u rotaciju! Legendarni njujorški industrial metal projekat je danas sveden samo na Krztoffa, koji je na Sharks And Covid, Vol​.​1 uradio sve instrumente i programiranja (sem par gostujućih momenata) i ovo je, u skladu sa činjenicom da je on ionako pisao većinu muzike i u devedesetima, sasvim na liniji Bile zvuka. Dakle, haotično, bučno, prljavo, šarmantno. Problem sa Bile je što su brzo posle legendarnog prvog albuma pesme postale hrpe semplova i bučnih efekata bez jasnih individualnih karaktera pa je tako i na ovom EP-ju, ali ako se posluša pažljivije, ima u njima mnogo simpatičnih detalja koje vredi overiti:

https://bile.bandcamp.com/album/sharks-and-covid-vol-1

Odličan par kompilacija od strane Cave Dweller Music pod naslovom  Mind Over Metal – Volume 1 i 2 sakuplja malo više od pedeset bendova različitih stilskih usmerenja, ali sa prepoznatljivom vernošću underground estetici i ekstremnijim estetikama. No, ovde su kvalitet svirke i produkcije uglavnom na visokom nivou pa ovo nije puka kolekcija muzike gomile ortaka nego pažljivo prosejana prezentacija interesantnog dooma, thrasha, death, black metala itd. Košta al vredi:

https://cavedwellermusic.bandcamp.com/album/mind-over-metal-volume-1

https://cavedwellermusic.bandcamp.com/album/mind-over-metal-volume-2

Acid Blade zvuči kao neko oružje iz RPG kampanje a što sugeriše da je bend koji je sebe ovako nazvao sastavljen od samih nerdova. Ništa novo za metalce, rekao bih, naprotiv, to je nešto čime se ponosimo. Elem, istoimeni bend iz Drezdena prvim snimkom, koji se zove jednostavno Demo 2021 donosi tri lepe pesme u NWOBHM stilu sa sve falseto vokalima, razularenim soliranjem i solidnim rifovima. Za demo, ovo je vrlo pristojno producirano – bend najavljuje album za kasnije u toku godine – a ako baš mora da se nađe zamerka to je da su sve tri pesme u sličnom tempu – bržem srednjem – a to nije neka ozbiljna zamerka. Acid Blade nude ovaj demo za onoliko koliko ste voljni da platite, pa izvolite:

https://acidblade.bandcamp.com/album/demo-2021

Legendarni(ish) italijanski heavy metal kvartet Metal Force je reizdao svoj demo iz 1982. godine na Bandcampu i to, bogami, vredi čuti. Iako je naslov Heavy Concert, ovo je studijski snimak, ali solidan za ono vreme, sa energičnim, rokerskim metalom koji vozi brzo i dinamično, spajajući na idealan način klasičniji ’70s  zvuk sa novim talasom metala što je u to vreme uveliko harao. Osam pesama, mnogo svežine, ne propustiti:

https://metalforce1.bandcamp.com/album/metal-force-heavy-concert

Kad smo već kod legendarnih bendova iz osamdesetih, losanđeleski (kasnije njujorški…) Savage Grace su se reaktivirali pre malo više od godinu dana i njihov sajt pominje da su planirali da sviraju po Južnoj Americi. Eh, loša sreća i sve to, ali nije sve tako crno pa smo upravo dobili New York Daze, kolekciju snimaka iz njihove njujorške faze… … a koja neće biti po volji ljubiteljima „klasičnog“ Savage Grace zvuka. Bend je u svoje vreme svirao vrlo solidan melodičniji speed metal koji se nije odrekao svojih rock/ blues korena, ali ova kompilacija sastavljena je od snimaka iz kasnije faze, sa početka devedesetih, od pesama što su bile po B-stranama i kompilacijama i koje su bliže klasičnom hard rock/ glam metal zvuku što spremnije vezujemo za Los Anđeles odakle bend potiče. Deo ovog smo već čuli na CD verziji drugog albuma benda, After the Fall From Grace, u vidu bonus materijala i utoliko je New York Daze manje esencijalno izdanje, ali kako je bend već izvesno vreme u bifu sa svojim starim izdavačem, slutim da je ovo samo manevar u dugačkom iznurujućem ratu. Sve to ne treba da skrene pažnju sa činjenice da su ovo odlične pesme, odsvirane izvrsno i da ljubitelji klasičnog kalifornijskog heavy zvuka ovde dobijaju deset odličnih komada koji zvuče vitalno i zdravo – bez preproduciranosti koja je mučila tu scenu krajem osamdesetih – uz koje je lako pretvarati se da opet imate 16 godina i da je sve OK:

https://savagegrace1.bandcamp.com/album/new-york-daze-2

Pulverazor na svom prvom singlu, Swamp Demon Stomp zvuče toliko ’80s da ste par minuta u dilemi da li je u pitanju parodija. Nije, ali nije bitno, kome je muzika gde su svi vokali u falsetu i između svaka dva stiha ide solaža smešna po definiciji ionako neće verovati kad mu kažete da je ovo ozbiljno. Je li i dobro? Pa… mislim, ovde ima cheesa više nego što naprave u celom Imleku za nedelju dana, ali ima i žestinu, sirovost i jednu autentičnost koju, pored svog mačopoziranja i primitivnosti ne mogu da ne volim i ne cenim:

https://pulverazor.bandcamp.com/album/swamp-demon-stomp

Emerald iz Arizone imaju novi mini LP  i Emerald AD 2021, kako se ova ploča zove, donosi pet pesama vrlo solidnog heavy metala klasičnog zvuka i epskih tema. Kill the Unicorn koja ploču otvara je skoro sedam minuta srednjetempaškog, moćnog metal nabadanja kakvo bi svako mogao samo da poželi. Pesme su jako dugačke za ono što bend radi, ali ova dva iskusna momka nemaju problem da klasične heavy metal komade razvuku na šest i sedam minuta i da to bude smisleno i održi pažnju sve vreme. Bend je originalno radio osamdesetih godina ali su snimci počeli da se nižu tek nakon reujedinjenja 2014. godine i nakon četiri albuma ovaj mini LP je neka vrsta krune ove faze karijere benda, sa jako solidnom interpretacijom klasičnih heavy metal postulate za novo doba, bez fokusa na cheese i sa puno karaktera. Jake preporuke:

https://emeraldmetalusa.bandcamp.com/album/emerald-ad-2021

U daljim vestima iz klasičnog heavy metala, grčko-italijanski Sinner Guard imaju novi album i novog pevača. Vincenzo Turitto UŽASNO podseća na Brucea Dickinsona kada malo pusti glas pa je to vrlo jak adut na strani benda koji, srećom, piše odlične pesme i ne ide na puko kopiranje Iron Maiden. No, da ne bude zabune, album War is the father of all je pod velikim uticajem Maidena i drugog metala te generacije sa blagim proggy elementima u svojim pažljivo pisanim aranžmanima. Sa dobrom svirkom i odličnom produkcijom Sinner Guard se od ostatka čopora zaista izdvajaju na ime Turittovog sjajnog, karakternog pevanja i ovo je heavy metal kakav mogu da slušam u svako doba dana. Sjajno:

https://sinnerguard.bandcamp.com/album/war-is-the-father-of-all

Denverski Immortal Sÿnn imaju možda najgori omot koji sam video ove godine (a video sam svašta) za svoj drugi album, Force of Habit. No, njihov melodični, ekspresivni heavy metal koji kombinuje trešersku čvrstinu/ disciplinu sa klasičnijim, više radio-friendly temama zvuči mnogo bolje nego što omot sugeriše. Da su Anthrax 1984. godine skrenuli levo kod Albukerkija zvuali bi kao Immortal Sÿnn, a ovaj bend zavređuje pažnju svakog ko voli pravi heavy metal.

https://immortalsynn.bandcamp.com/album/force-of-habit

Francuzi The Losts spajaju isto taj neki klasičniji heavy metal zvuk sa dosta Maidena u svojoj srži sa modernijom produkcijom i nešto savremenijim sviračkim pristupom. Drugi album, Mystery Of Depths zapravo je pun vrlo dobro napisanih pesama koje spajaju moćnu melodičnu mejdnovštinu i tvrđe trešersko trešenje i meni se to, sem produkcije, prilično dopada. Malo manje napucan, topliji zvuk bi bendu, mislim, doneo dosta kvalitea ali i ovako ovo je izuzetno šarmantna ploča prepuna iznenađenja i eksperimenata tamo gde ih ne očekujete:

https://thelosts.bandcamp.com/album/mystery-of-depths-2021

Šveđani Tyrann su trio sastavljen od bivših i sadašnjih članova Tribulation, Enforcer, Corrupted itd. i debi album, Djävulens Musik (prevod vam ovde svakako neće biti potreban) je sviran u klasičnijem heavy metal stilu sa nešto okultnog začina i ovo je vrlo dopadljiva ploča koja uspeva da zaobiđe modernu produkciju i izlizane fore i zazvuči i sirovo i autentično. Neće svakom biti po volji sve na ovoj ploči – pevanje je svakako nešto što zahteva malo navikavanja, ali Tyrann imaju dosta štofa i očigledne ljubavi ka heavy metalu:

https://intirecords.bandcamp.com/album/dj-vulens-musik

Za kraj: pre par nedelja smo imali novi Cannibal Corpse a sada se i još jedan (polu)legendarni bend iz iste generacije pojavio sa novim albumom. Solstice su pripadali udarnoj grupi bendova sa Floride sa početka devedesetih kada je ta scena definisala veliki deo modernog death metal zvuka, ali su imali taj hendikep da su im veći bendovi brzo pokupili članove pa je Solstice posle dva albuma sveden na povremeni projekat koji se radi kad se ima vremena. Pošto je jedan od osnivača, Rob Barrett, danas ponovo, i vrlo investirano, u Cannibal Corpse, nova postava Solstice se već nekoliko godina za pevanje i ritam gitaru oslanja na doprinos vrlo talentovanog mlađeg muzičara Ryana Taylora iz Atomik i Combat, sa kojim je bend, ako se ne varam, onomad nastupao i kod nas. Novi album, Casting the Die ipak zadržava dvojicu od trojice osnivača, odličnog Dennisa Munoza na solo gitari i čudesnog Alexa Marqueza na bubnjevima, pa je ovde, što se zvuka i osećaja tiče, Solstice veoma veran inicijalnoj viziji. Ta je vizija još na prvom albumu bila da se izmeša aktuelni death zvuk sa Floride sa dosta thrash elemenata i sve umota u popaljiv groove koji je Marquezova specijalnost pa i ovaj album pametno rezurektuje ovu formulu. Marquez ovde više ne mora da svira brze blastbitove koji mu nikada nisu bili jača strana, već njegov vrlo gruverski, vrlo fanki bubanj šalta između trešerske brzine i odmerenog blastovanja koje se odlično uklapa sa rifovima i generalnom atmosferom pesama. Bend ima vrlo zdrav, tradicionalno čist a energičan zvuk koji se oslanja na fino odmeren odnos razgovetnosti i žestine, a pesme su sasvim u skladu sa Solstice formulom sastavljene od dobrih rifova i Marquezovog organskog ritma. Taylor svakako pokazuje koliko je važno imati harizmatičnog frontmena, pa je njegovo pevanje u velikoj meri onaj presudni element koji Solstice danas izdiže iz prostog revival benda u nešto što zvuči autentično i mada ne inovativno, dostojanstveno utemeljeno u stilu koji u svoje vreme nije stigao da bude izlizan. Ja sam prilično zadovoljan:

https://emanzipation.bandcamp.com/album/casting-the-die