Pročitani stripovi: Taskmaster: The Rubicon Trigger

Pre oko mesec dana završio se petodelni Marvelov miniserijal Taskmaster* i moram da kažem da sam razuzdano, možda i malo neodgovorno uživao u novim avanturama Marvelovog nepravedno skrajnutog antiheroja, Tonyja Mastersa.

*Iako bez zvaničnog podnaslova, najava kolekcije nam pokazuje da će se ova priča u budućnosti zvati Taskmaster: The Rubicon Trigger

Taskmaster je produkt nešto „novije“ Marvelove škole s obzirom da je kreiran 1980. godine kao negativac tog meseca za Avengerse i nikada nije ni trebalo da ima neku preterano zvezdanu karijeru. No, iza njegovog rođenja stoje dva jaka imena, scenarista David Michelinie koji će kasnije ostaviti ozbiljnog traga u Marvelovim stripovima na ime dugačkog perioda pisanja Spajdermena, te crtač George Perez, jedna od najboljih persona perioda kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih, čovek koji nam je podario je neke od najikoničkijih slika i dizajn-rešenja crtajući Supermena i Teen Titane. No, Perez je  pre nego što će sa Marvom Wolfmanom kreirati nove Titane, bio Marvelov čovek i Taskmaster je jedna veoma ikonička, skoro do parodije zaoštrena, apoteoza strip-estetike kasnih sedamdesetih, superzločinac koji u sebi sabira nekoliko motiva što su čak i u to vreme morali delovati naglašeno kičasto i retro*. Tony Masters u svom klasičnom kostimu – koji je sa godinama pretrpeo jako malo promena, između ostalog i zahvaljujući činjenici da je Taskmaster imao veoma malo solo-serijala – povezuje gomilu motiva klasičnog avanturističkog filma, noseći kapuljaču, plašt i luk/ strele nalik na Robina Huda, a onda pored njih i bele rukavice i čizme koje kao da je skinuo sa nekog karipskog gusara iz sedamnaestog veka, sve to preko crnog, pripijenog spandeksa i zaokružujući autfit maskom koja imitira lobanju. Ovako nešto ne bi trebalo da može da funkcioniše – u 1980. godini ili danas – ali Taskmaster je ostao gotovo nepromenjen i čak i u ovom najnovijem miniserijalu nosi identičan autfit. Ako to nije potvrda ikoničnosti vizuelnog identiteta, ne znam šta je.

*Pola godine kasnije će Perez u DC-ju kreirati lik Deathstrokea, još jednog opasnog najamnika i ovaj će i pored gizdavih rukavica i čizama kakve je i sam nosio, odavati utisak značajno ozbiljnijeg, primetno manje kičastog negativca

Hoću da kažem, u nedavnoj igri Marvel’s Spider-man je kostim Taskmastera pretrpeo jak redizajn, dobijajući savremeniju, više „kul“ formu ali je rezultat, barem za moje oči, značio i gubitak najvećeg dela harizme koju ovaj lik, vizuelno, ima. Činjenica da ga u Marvel vs. Capcom igrama Capcomovi dizajneri i dalje prikazuju u klasičnom autfitu govori mnogo o bezvremenosti Perezovih rešenja – Taskmaster TREBA da ima taj nespojivi koktel retro-motiva, on TREBA da deluje i kičasto i cheesy, a ne kul i „stvarno“ preteće jer je u pitanju negativac/ antiheroj sa više od jedne dimenzije karaktera i tokom godina je, na kraju krajeva, imao tu sreću da, kada bi dobijao svoj solo-naslov, scenaristi uglavnom razumeju kako da se igraju sa tih više dimenzija.

Naravno, prokletstvo koje prati Tasmkastera je dvojako – prvo, on se najčešće pojavljuje u tuđim stripovima, kao negativac koji se bori sa Avengersima, Kapetanom Amerikom itd. i tu ima dovoljno prostora samo da se naglasi njegov unikatni set moći, ne i da se ide u dublju analizu karaktera a koji je kudikamo zanimljiviji od tog seta moći. Drugo, iako mlađi jedanaest godina, Deadpool je lik koji je poslednju deceniju i kusur osvojio tu poziciju voljenog/ konfliktnog negativca/ antiheroja što živi na margini društva, samoću leči samouveravanjem da pravi profesionalac u surovom svetu najamnika i ne može da ima normalne socijalne odnose, ali onda povremeno uradi PRAVU STVAR, ne dobije poštovanje od strane zajednice ali publika je svesna da se ispod površine, pa i sledećih nekoliko slojeva njegove problematične ličnosti krije momak na svom mestu koji samo nikada nije dobio pravu šansu.

Naravno, biće ljudi koji će najnovijeg Taskmastera čitati samo kao pokušaj da se ponovi uspeh Deadpoolove kombinacije akcije, humora, samoprezira ali i jedne radikalne autonomije glavnog lika koja će ga sprečiti da ikada „zaista“ bude deo superherojske zajednice čak i kada radi dobre stvari, ali fakat je da su Taskmasterovi solo-stripovi imali sve ove elemente i pre nego što će Deadpool postati OVAKO popularan kao danas. Njegov prvi miniserijal iz 2002. godine (pisali su ga Ken Siu Chong i Fred Van Lente a crtao kanadski studio Udon) je vrlo dobro pogodio ton i „glas“ adekvatne za ovog junaka a drugi miniserijal iz 2011. godine koji je po Van Lenteovom scenariju crtao Jefte Palo držao se slične estetike.

Proći će, dakle, skoro deset godina pre nego što smo dobili treći serijal a i to se, slutim, ne bi desilo da Taskmaster nije jedan od likova u ovogodišnjem filmu Black Widow. No, makar smo imali priliku da pročitamo zabavnih pet epizoda odlične akcije i dobrog humora.

Jed Mackay je nastavnik u školi koji u slobodno vreme piše stripove i sa njegovim radom sam se bliže upoznao kada je radio Man Without Fear, tranzicioni miniserijal između dva tekuća Daredevil serijala, i od jedne srazmerno skromne osnove izgurao odličnih pet epizoda stripa. U međuvremenu Mackay će vredno raditi različite tezge za Marvel, doprinoseći pričama u raznim krosoverima i strpljivo čekajući svoju šansu. Ta je šansa došla 2019. godine sa prvim „većim“ radom u formi solo-stripa o Black Cat koji je, iako otkazan posle dvanaest brojeva, pokazao da je Mackay više nego spreman da radi duže, kompleksnije priče. Mnenja sam da je miniserijal Taskmaster o kome danas pričamo još jedan odličan argument da se ovom čoveku povere ozbiljni spisateljski zadaci. Naravno, nije ni malo škodilo to što je crtač za ovu priliku bio Alessandro Vitti, spektakularni Italijan sa sada već podužim stažom rada u američkom stripu (od Marvelovog Secret Warriors i DC-jevog Red Lanterns sa početka prošle decenije, do Imageovog Hardcore).

Da bude jasno, najnoviji Taskmaster nije nekakav VELIKI rad koji treba da postavi nekakva VELIKA filozofska pitanja i da neke VELIKE odgovore o ljudskom stanju itd. Za TE potrebe imamo pre neki dan životopisani Far Sector. U kontrastu sa DC-jevim prestižnim maksiserijalom, ovo je pre svega brza, zabavna, pa i jeftina superherojska priča koja se fokusira na lik i njegov karakter, ali i – vrlo naglašeno – taj lik i karakter postavlja usred Marvelovog mejnstrim univerzuma i bazira zaplet i događaje na likovima i specifičnim svojstvima tog univerzuma. Otud je, za razliku od Far Sector koji, kako rekosmo, savršeno funkcioniše i ako se izmesti izvan DC-jevog svemira, Taskmaster priča koja je integralan i udobno pozicioniran deo tapiserije Marvelove istorije duge već mnogo decenija. I to ne samo strip-istorije.

Ovo se da videti i na makro i na mikro planu – sam zaplet je, recimo, baziran na jednom jasno postavljenom, i radikalnom, događaju: Maria Hill, bivša šefica danas nepostojećeg S.H.I.E.L.D.-a, dakle vrhunska američka kontra/ obaveštajka zvanično u penziji a nezvanično ko zna šta – je ubijena. I za ovo ubistvo osumnjičen je Taskmaster koji o tome ne zna ništa i na početku prve epizode zatičemo ga kako igra golf – za pare iznajmljujući svoje veštine kriminalnom bosu koji želi da u golf-nadmetanju pobedi rivala. Taj početak je besprekoran koktel humora i akcije, sa humorističkom premisom, ali premisom koja je uverljivo utemeljena u onome po čemu je Taskmaster najpoznatiji: naime, ovaj najamnik ima supermoć perfektne, „fotografske“ memorije koja mu omogućava da samo gladajući drugu osobu, bude u stanju da savršeno kopira njen set pokreta. Ovim je Taskmaster jedan od najopasnijih boraca na blizinu u Marvelovom univerzumu jer, uprkos tome što nema supersnagu, može da kombinuje stilove svih superheroja koje je ikada video, od Daredevila i Spajdermena, preko Kapetana Amerike i Batroca the Leapera pa do Šang-Čija – ali i čovek koga možete pozvati kada vam treba neko da igra balet ili, u ovom slučaju golf, s obzirom da je samo gledanje Tigera Woodsa dovoljno da Masters razvije isti nivo fizičkih veština.

Scenario ovog stripa, naravno, ne svodi Taskmastera na pukog „imitatora“ i zapravo se jasno pokazuje da je u pitanju posvećeni strateg i analitičar borbe koji pobeđuje ne samo jer dobro imitira nego i jer se uvek, bez predaha priprema, i njegova opsesivna, pomalo i gikovska priroda je ono što u čitaocu izaziva osećaj bliskosti.

Naravno, kada znamo i da je nevino osumnjičen za smrt Marije Hill, po prirodi stvari navijamo za njega iako mu je za petama sama Black Widow. No, Nick Fury Junior se pojavljuje u minut do dvanaest i nudi posao koji samo osoba sa Taskmasterovim sposobnostima može da obavi a gde će on zauzvrat pomoći da se sa njegovog imena spere ljaga – makar ta vezana za ovo konkretno ubistvo – i, još važnije da mu se Black Widow skine sa slučaja.

Ovo je, dalje, literarni okvir za seriju epizoda u kojima Taskmaster putuje po svetu i sreće neke zanimljive likove iz Marvelovog univerzuma – i uglavnom se sa njima bori. Vidno je prisustvo likova koji ili potiču iz filmskog univerzuma (Phil Coulson) ili su u njemu stekli popularnost (Okoye), ali Jed Mackay ovde ne dobija u ruke „prave“ teškaše. Jedini lik iz Avengersa koji se pojavljuje je Black Widow i ovde nema Spajdermena, Kapetana Amerike, Iron Mana ili Hawkeyeja, ali Mackay stručno rukuje likovima koje ima, izvlačeći solidnu kilometražu iz, recimo, Hyperiona, Marvelovog pastiša Supermena, ali i koristeći ideju postojanja „tehnologije za smanjivanje ljudi“ Hanka Pyma bez toga da se ovaj Avenger sam pojavi u stripu.

Upravo ta epizoda sa Pymovom tehnologijom je dobar primer kako Mackay dobro razume Marvelove stripove, kombinujući starinske, po prirodi stvari kičaste premise sa maštovito izvedenim komično-trilerskim podzapletom a koji opet kulminira u odličnoj akciji i radu sakarakterom glavnog junaka. Mackay Taskmastera pažljivo oblikuje kao lika koji nije zaista „moralan“ – samo finale stripa sadrži izvanredno zarađen, duhovit i zločest preokret – ali koji uprkos istoriji prevrtljivosti i lojalnosti samo onome ko da najviše para*zapravo u sebi ima jednu doslednu ratničku etiku i fokusiranost na život koji uprkos svom „superzločinstvu“ ima konzistentnu liniju odbrane časti.

*u ovom stripu se više puta pominje njegova saradnja sa nacistima tokom Secret Empire

Naravno, kontrast između onog kako mi vidimo Taskmastera – čujemo njegove misli, učestvujemo u njegovim emocijama koje su sasvim ljudske, vrlo relatabilne – i onoga kako ga tretiraju ostali likovi je onaj esencijalni element „Marvel formule“ gde su ospoljavanje herojske (u ovom slučaju antiherojske) prirode protagonista i njihovi unutarnji životi ispunjeni sumnjama, strahovima, bolom, žudnjama, onaj fini kontrast zbog koga su mnogi od nas zavoleli superherojski strip. Iako Taskmaster u ovom stripu radi stvari koje bismo mi samo voleli da možemo radimo, boreći se sa nezamislivo moćnijim protivnicima i pobeđujući, on je iznutra skoro isti kao mi, krvareći ne samo od napada sečivima i pesnicama već i od emotivnih rana što ih svi dobro poznajemo.

U čisto tehničkom pogledu Mackay ima za mene značajan kapacitet da akcione scene piše sa jasnom idejom kako treba da teku i zašto jedan panel vodi u drugi. Već sam na više mesta pisao o scenaristima koji  akciju moraju da pišu jer je ona deo superherojskog stripa po, praktično, definiciji, ali ih ona suštinski smara pa su akcione scene često serija postera preko kojih ide unutarnji monolog glavnog junaka koji sa njima nema veze. U ovom stripu to nije tako i Taskmaster se ovde bori sa mnogo zanimljivih protivnika u scenama koje imaju jasne i umešno vođene koreografije – Mackay dobro razume da je akcija integralni i ravnopravni deo ovih stripova i piše ovakve momente sa očiglednim uživanjem.

Naravno, Vitti je odradio šampionski posao. Njegov crtež se tokom miniserijala perfektno prilagođava situacijama i potrebnom tonu i dinamici. Vitti nije razmetljiv u lejautu ali voli da ga dinamizuje taman toliko da dobijemo male skokove u tempu i intenzitetu u akcionim scenama, sve dok se od njega ne zatraži da bude JOŠ intenzivniji, kada će eksplodirati u gomili urednih, pravilnih, ali vrlo dinamičnih malih kadrova. Scene su mu detaljne taman koliko treba tako da lokaliteti imaju svoj karakter, ali kad krene akcija, u fokusu su tela u pokretu, neverovatni akcioni potezi, brzina i masa. Ne manje važno, glavni lik većinu vremena nosi masku koja je imitacija lica bez mesa i kože a Vitti uspeva da joj podari „prirodnu“ glumu i kombinujući je sa položajima tela i telesnom mimikom da Taskmasteru puno karaktera. Kolor Guru-eFX-a je uobičajeno dinamičan i funkcionalan a isto važi i za letering koji je radio Joe Caramagna.

Da ponovim još jednom da ne budem nerazumen – najnoviji, treći Taskmaster miniserijal je mali strip, u kome se ne događa ništa dramatično važno za ostatak Marvelovog univerzuma, još manje njegove filmske verzije, ali ovo je uspelo zaranjanje u karakter jednog žalosno neiskorišćenog lika, brza i zabavna akciona komedija i, ne najmanje važno, poštovanjem ispunjeno ljubavno pismo Marvelovom univerzumu. Zapamtimo ime Jeda Mackayja, taj će momak napraviti velike stvari.

Serijal možete kupiti u digitalnoj formi ovde, ili se samo malo strpeti za kolekciju koja stiže u Julu.

2 comments

  1. […] koji je definisan samo svojim setom supermoći je poseban prestup – čak i da na stranu stavim svoju ljubav ka stripovskom Taskmasteru i žal da malo ko razume potencijal njegovog karaktera, notabilno je da film ideju o njegovom „super-fotografskom pamćenju“ praktično samo pomene i […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s