Pročitani stripovi: Write it in Blood

Ponekad čovek samo želi da se opusti uz dobar krimić, sa puno psovki, pucnjave i dvocifrenim brojem tela koje priča o surovim muškarcima i ne manje surovim ženama ostavi za sobom. Ovu svoju potrebu, a ne kažem da je zdrava, zadovoljio sam nedavno izašlim grafičkim romanom za Image Comics, pod vrlo sugestivnim naslovom: Write it in Blood.

Noir krimići su, svakako zbog uticaja klasične fimske i literarne produkcije iz četrdesetih i pedesetih godina, često percipirani kao prevashodno urbana rabota, priče u kojima se prelamaju istorijski trenuci, klasne protivrečnosti i smene društvenih paradigmi, a sve to u pozadini, podtekstu, dok u prvom planu imamo ljude sa one strane zakona, veće od života, često i prevelike za OVAJ život, fatalne žene, kriminalne bosove koji u sebi spajaju apsolutističku moć feudalnog sistema i do kastinske razdvojenosti zaoštrenu modernu, kapitalističku klasnu podeljenost. No, noir je, a videli smo to više puta i na filmu i u stripu, žanrovski neretko sličan određenom podskupu vesterna, koristeći slične mitološke alate i pristupe, postavljajući se u određenu eru i okruženje bez prevelikih pretenzija na istoricizam i koristeći ih da pospeši svoj alegorijski izraz. Utoliko, noir krimić smešten u savremeni Teksas, ali gotovo isključivo na njegove drumove, benzinske pumpe i kafee uz auto-stradu, zabačene drvene kuće do kojih jedva i da vodi ikakav asfalt, sa pustinjom koja poput nekakve socijalne metafore izoluje protagoniste i sugeriše odustvo sistema, društva, zakona, bilo čega što bi ograničilo golu, primalnu silu – takav strip spaja motive vesterna i krimića na veoma potentan način i mesto je da se ispriča jedna gruba, surova, ali i neočekivano duhovita, pa i poučna priča.

Write it in Blood su uradila dva britanska autora i kako to često ume da bude, kada se Britanci upuste u pretresanje američke pop-kulturne mitologije, rezultati često zaista imaju mitološki preliv. Ne da je Write it in Blood naglašeno simboličan narativ, nije, ovo je jedna relativno svedena priča o sukobu između teksaških gangova, ali je pristup pripovedanju, taj mizanscen drumova, pumpi i barova, veoma izraženo simboličan. Teksas je, na kraju krajeva, država koja i dan-danas ekstremno naglašava svoju samostalnost – recentne nestašice struje su posledica toga da Teksas za vreme FDR-ove administracije nije pristao da bude uključen u jednu od dve nacionalne elektroenergetske mreže, insistirajući da želi svoj zatvoreni sistem – a koja se onda često percipira i kao igranje po samo svojim pravilima. Otud je ovo i strip u kome pored gomile gangstera koji se međusobno ubijaju praktično ne vidimo ni jednog jedinog policajca u jednoj zaoštrenoj, preteranoj ali simbolički „istinitoj“ percepciji Teksasa pa i čitavih SAD kao države u kojoj je gola sila i dalje „glavni“ kvalitet onih koji vladaju.

Ovaj osnovni, ur-motiv Write it in Blood se onda umešno stavlja nasuprot samom semenu zapleta – protagonisti ove priče su dvojica braće, Arthur i Cosmo Pryce, po zanimanju mafijaške ubice po narudžbini ali koji su, kada ih bliže upoznamo, dvojica prilično bizarnih pa i blentavih karaktera koji bi, da su se zvezde drugačije postavile, imali neimpresivne ali stabilne karijere kao putujući trgovci ili možda kakve ćate srednjeg ranga. „Banalnost zla“ nije koncept izmišljen za potrebe kriminalističke literature ali dobro će poslužiti da nam približi likove poput braće Pryce koje na početku zatičemo kako pakuju onesvešćeno telo pripadnika suparničke bande u gepek automobila, nakon što su pobili sve njegove kolege u sačekuši, diskutujući pritom treba li od svog šefa, koga zovu Baron, da očekuju nekakve poklone s obzirom da im je ovo poslednji posao za njega pred odlazak u penziju.

Autori ovog stripa inače su dosta aktivni u rodnoj Britaniji. Scenarista Rory McConville je, očigledno, Irac, ali živi u Londonu i radi za 2000 AD za koje je napisao brojne Judge Dredd i Future Shock priče. Pretpostavljam da je tamo i upoznao crtača jer je Joe Palmer takođe radio za 2000 AD na istim serijalima. Britance često opisuju kao naciju sklonu sarkazmu pa i cinizmu i Write it in Blood jeste jedna sarkastična, pa i cinična priča o američkim gangsterima koja radi dosta na tome da ih humanizuje ali ne zato da bi u čitaocu izazvala empatiju prema njima. Ovo je više jedan ikonoklastički rad kojim se pokazuje da ti mitski stvorovi – beli pripadnici klasičnog organizovanog kriminala – nisu nekakva natprirodna pa i svemoćna bića već, često, budale koje ne umeju da kontrolišu svoje nagone, ne razmišljaju dovoljno o svojim postupcima, skloni su impulsivnom reagovanju a bez obzira što žive okruženi nasiljem, imaju mnoge elemente svetonazora koje bismo nazvali bliskim kulturi srednjeg toka, pa i konzervativnim načelima.

Naravno, ovo je u dobroj meri formula koju je Quentin Tarantino tako spretno eksploatisao u Reservoir Dogs i Pulp Fiction (te nešto manje u Jacky Brown), prikazujući nam profesionalne kriminalce kao sklone frivolnim interesovanjima, opsesijama besmislenim detaljima, beskrajnom filozofiranju o životnim sitnicama, što sve stoji perpendikularno u odnosu na njihov posao koji podrazumeva ekstremno nasilje i oduzimanje života.

Bez greške, Arthur i Cosmo dolaze iz istog šinjela, a ovde se ti njihovi karakterološki elementi zapravo stavljaju i u samo središte zapleta. Naime, njihov je zadatak, nakon što su pobili ostale prisutne pripadnike suparničke bande, da tog jednog preživelog, kindapovanog i spakovanog u gepek doteraju do svog šega, Barona, koji povlači prvi potez u neobjavljenom ali odlučujućem ratu protiv konkurencije, no, Teksas je velika država, razdaljine su tamo supstancijalne i na putu do mesta na kome valja odraditi isporuku dešavaju se nepredviđene stvari.

No, ove nepredviđene stvari nisu tek hir sudbine, pa čak ni karmička pravda već direktna posledica neodgovornog ponašanja likova koji sebe doživljavaju kao profesionalce. Otkriće da je Arthur, jedan od dvojice braće, imao intimne kontakte sa suprugom šefa bande, Barona, naravno bez njegovog znanja ili odobrenja je tek prvi korak u padanju niz stepenište ovog narativa koji se od rutinske gangsterske misije, ma koliko krvava bila, transformiše u rat do istrebljenja u kome su Cosmo i Arthur odjednom na vetrometini, lovljeni sa svih strana, u bekstvu, nesigurni šta da rade niti kome mogu da veruju.

No, ovo nije ni priča o lojalnosti i požrtvovanju iako ima sve te elemente, pogotovo u krvoločnom finalu koje ima vrlo zadovoljavajući set pis u pustinji sa grčevitom borbom do poslednjeg metka (i dalje), već pre svega jedna zaista solidno odmerena satirična varijacija na „klasični“ noir. Ovo su likovi koji jedan drugom užasno zameraju i sitne i krupne stvari i njihova saradnja i lojalnost su na kraju stvar vrlo svesnog izbora a ne „podrazumevane“ bratske ili kolegijalne veze.

McConville ovo otud piše dekomprimovano i sporo. Iako Write it in Blood ima dosta scena vrlo dobre akcije, veliki deo drugih scena je kudikamo duži, sa dijalozima koji se bave trivijalnostima svakodnevnog života. Cosmo, recimo, ne ume da stane sa pričom o tome kakvu će kuću da kupi i koliko dece će da ima – iako nema ni devojku – a njegovi telefonski razgovori sa agentom agencije za nekretnine, koji traju i dok glavni zaplet stripa sleće sa šina i pretvara se u mučni lov na ljude su istovremeno i humanizujući i satirični. Mnoge scene imaju komični ton koji se oslanja na tu ideju da se dvojica mafijaških ubica ponašaju kao dva sredovečna službenika dan pred penziju dok stvari oko njih nastavljaju da odlaze sve dalje u materinu a tenzija između Cosmoa koji je zreliji i makar ima viziju šta bi da radi u penziji i Arthura koji je impulsivna budala čija je, uostalom, ćuna u dobroj meri prouzrokovala sve što im se dešava, je odlično postavljena. U jednoj sceni se Cosmo, legitimno izdere na Arthura, ovaj ga defanzivno pita koliko puta treba da se izvini za to što je uradio, da bi Cosmo primetio da se Arthur nije izvinio ni jednom.

Joe Palmer je taj koji nam ovu kombinaciju akcije, nasilja i suve, dekomprimovane komedije prodaje na najbolji način. Ovaj crtač je, da odmah primetim, ekstremno po mom ukusu već na ime toga da voli čist lejaut, pravilne panele, dinamiku koja se kreira unutar pojedinalčnih kadrova a ne njihovim razbacivanjem po stranici. Naravno, kako McConvilleov scenario za postizanje svojih komičnih efekata zahteva često ponavljanje sličnih kadrova, iste veličine, sa neznatnim promenama u samom crtežu, Palmerov posao je ovde da svakom od maltene identičnih panela da poseban karakter, ali i da kroz njih provuče vizuelni narativ koji će biti komplementaran tekstu, i on je u ovome savršen.

Uopšte, na polju karaktera Palmer suvereno vlada, dajući protagonistima vrlo distinktne ličnosti. U odnosu na njih, pripadnici suparničke bande su svi vizuelno prijemčivi ali zapravo ne naročito duboki kao ličnosti – sa jasnom signalizacijom da njihove „priče“ u ovom stripu neće biti predugačke i da smo ovde po prirodi stvari vezani za dvojicu likova koji nisu tako idealno lepi ali su životni. Kompozicije su mu, pak, jako dobre, sa savršenom ekonomijom detalja i dinamikom pripovedanja. Palmer izvrsno prensi duh svakog mesta na kome se priča odvija, dajući nam detaljčiće u okruženju kada je to neophodno ali ne opterećujući scene, pogotovo kada je u pitanju akcija, ikakvim suvišnim elementima. Kad se puca ili šaketa, to je, razume se, i krvavo i atraktivno, sa jakom energijom tela u pokretu i metaka koji od tkiva prave velike crvene cvetove. Palmerova ekonomičnost i dinamika me malo podsećaju na Stuarta Immonena i neće me previše čuditi ako uskoro bude kidnapovan od strane nekog superherojskog izdavača.

Ovde imamo i još jednog Irca, Chrisa O’Hallorana, na koloru – nedavno hvaljenog na ime rada u Ice Cream Man – a čije je majstorstvo samo podcrtano time da ima u suštini svedenu paletu sa kojom radi – na kraju krajeva najveći deo stripa se događa u pustinji – a da su crteži vibrantni i živi. Letering je radio Hassan Otsmane-Elhaou koga najviše znamo kao urednika digitalnog magazina PanelXPAnel (fokusiranog na strip kao zanat i dobitnika Eisnera), ali koji je radio letering i za Machine Gun Wizards, a ovde se njegov dizajn vrlo dobro uklapa uz Palmerovu ekonomičnost.

Write it in Blood nije nekakav VELIKI strip niti neki sledeći stepenik u evoluciji noir krimića, ali jeste jedna vrlo sigurno izvedena, vrhunski producirana priča koja uzima noir osnovu a onda je nabija snažnim satiričnim sadržajem tako da se čitalac na kraju zatiče u jednom filozofskom raskoraku, navijajući za ljude koji su, da bude sasvim jasno, izvan ikakve pomisli o iskupljenju – društvenom ili duhovnom – jer je svestan da, na kraju dana, uprkos svojoj profesiji, oni nisu baš toliko različiti od njega. A to je sasvim častan efekat jednog ovakvog dela. Digitalno ga možete kupiti ovde.

2 comments

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s