Jazz Nedeljom: Space Quartet: Directions

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Za ovu nedelju još jedno evropsko free jazz izdanje ali sa malim preokretom. Radi se o albumu Directions, portugalskog sastava Space Quartet, izašlom u Aprilu za pouzdanu lisabonsku etiketu posvećenu eksperimentalnom i avangardnom džezu, Clean Feed, a ovaj kvartet ima tu distinkciju da je njegov predvodnik i, recimo, upravitelj sve muzike koja se tu pravi – Rafael Toral.

Ovaj portugalski muzičar i, jelte, kompozitor i izvođač spada u onu vrstu muzičkih umetnika koja je prevashodno fascinirana samim zvukom. Već krajem osamdesetih je radio sa analognom elektronikom i tretirao „klasične“ instrumente prevashodno kao izvor zvuka kojim se dalje može manipulisati, radije nego kao predmete sa unapred zadatim estetskim međama. Njegovi rani snimci (od kojih su neki sakupljeni na kompilacijama Early Works i  Studio Tapes) iz ovog perioda prikazuju ga kako eksperimentiše sa lupovima nota kreiranih na akustičnoj gitari ali i u „čistom“ elektronskom izdanju sa muzikom nastalom od fidbeka i drugih „eksperimentalnih“ vidova zvuka i ovo će u dobroj meri obeležiti njegov rad u devedesetima kada je doživljavan kao muzičar negde na razmeđi ambijentalne i post-rok muzike i stekao prepoznatljivost i reputaciju na sceni savremene evropske avangarde što se smeštala na brisani prostor između akademije i muzičkog kluba. Kasnije će Toral kombinovati elektroniku i klasičan instrumentarij (recimo na albumima Space Collectives od kojih prvi kombinuje udaraljke i elektroniku, a drugi dodaje i violončelo). Ovo su u dobroj meri bili radovi po duhu – i zvuku – slični avangardnim radovima iz sfere akademske muzike iz poznih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, pogotovo kelnske škole Hochschule für Musik und Tanz Köln, ali ovo je i početak Toralove fascinacije konceptom tišine, sa jedne strane u smislu prostora koji postoji oko i između muzike u muzičkim delima i predstavlja esencijalan element muzičkog iskustva, a sa druge strane tišine kao „metafore za socijalne odnose i iskaz vezan za preopterećenost informacijama i čulnim nadražajima“. Ovde vredi napomenuti da su Toralovu muziku uvek smatrali kao emotivniju i – kaže i njegov sajt – visceralniju od onog što su radile njegove „cerebralnije kolege“a što je važno imati na umu ako slušate gorelinkovane albume koji, da bude jasno, umeju da zvuče vrlo formalno na momente i prizovu u svest pomalo laboratorijski imidž koji „eksperimentalna“ muzika ima.

A to napominjem jer je Space Quartet, Toralov aktuelni projekat zaista visceralniji – pa možda i emotivniji – nego što je prosek za avangardiste njegovog tipa. Od polovine prve decenije ovog veka Toral je radio na seriji albuma i projekata vezanih za „space“, odnosno za svemir ali i prostor (kao produžetak tih razmišljanja o tišini i prostoru) i ovo je ciklus utemeljen albumom Space iz 2006. godine, a zatim nastavljen sa Space Solo 1 i 2 (koji su bili serija istraživanja kapaciteta za manipulaciju pojedinačnim izvorima zvuka i sa svojom ekstremno svedenom estetikom preporučuju se samo utreniranoj publici), serijom Space Elements albuma koji su imali nešto širu paletu zvuka i albumima nazvanim po raznim nebeskim telima i fenomenima sa vrlo različitim pristupima muzici koja je ipak ostajala veoma svedena. Mada je tu bilo i emocije i gruva, i mada su to albumi uglavnom nepobitne lepote, i dalje pričamo o muzici koja se najbolje troši uz ekstremnu koncentraciju i posvećenost samom zvuku. Drugim rečima, uz ove se ploče uglavnom nije moglo plesati.

Space Quartet, pak, je Toral koji pleše. Ili makar, muzika uz koju je zamislivo kretanje i aktivnost. Nakon dosta saradnje sa severnoameričkim avangardistima poput Jima O’Rourkea ili Leeja Ranalda, Toral je Space Quartet osnovao 2014. godine kao nastavak svog (završenog) Space Programa, sa još trojicom portugalskih muzičara, smelo se bacajući u smeru free jazza i kombinujući svoj eksperimentalni elektronski rad sa klasičnim drvenim i metalnim instrumentima – što je radio i ranije – ali i sa vrlo glasnom, znojavom svirkom, što za njega nikako do sada nije bilo karakteristično.

Space Quartet je već do sada uradio dva albuma, eponimni iz 2018. godine i Under the Sun sa kraja prošle, a ovaj potonji je i utvrdio postavu koja svira i na Directions. Utoliko, Directions je do sada najsigurnija, najzrelija realizacija Toralove vizije za ovaj kvartet, pregršt grupnih improvizacija koje imaju individualni karakter, koje se oslanjaju na slobodu i kreativnost svakog pojedinačnog člana ansambla ali imaju i nepobitni grupni, „živi“ osećaj. Directions je, kao i Space Quartet generalno, usudio bih se da kažem, „pravi“ free jazz radije nego apstraktna, neidiomatska improvizacija sa jazz instrumentima utoliko što je taj osećaj gruva i jasno kanalisanog improvizovanja gde svirači jedni drugima „nabacuju“ motive i gestove sa kojima se dalje može raditi karakterističniji za džez.

No, naravno, ovo je i dalje temeljit free improv, dakle, muzika rađena bez harmonije, često i bez ikakve tonalnosti, ali ona ima melodije, ima poliritmički, ali nepobitan ritam, jak puls kontrabasa koji povezuje udove kompozicije u jasan pokret, kao i međuigru „solo“ instrumenata koja je slobodna ali ne toliko apstraktna da ne primećujemo da saksofonista Nuno Torres i Toral komuniciraju jedan sa drugim u realnom vremenu i inspirišu jedan drugog. Preokret je, svakako, u tome da Toral uglavnom svira fidbek a da slušalac koji ne sluša pažljivo dobar deo vremena misli da čuje trubu ili drugi saksofon.

Decenijama se baveći mikrofonijom-kao-instrumentom, Toral ovde drži predavanje iz kreativnog fraziranja korišćenjem potenciometara i prekidača i mada je sa samo malo pažljivijim slušanjem jasno da se u notama koje izvlači ne čuje dah ovog muzičara, njegove solaže su ekspresivne i kreativne u potrebnoj meri da se uklope uz džez osnovu ostatka sastava. Naslovna numera koja album otvara, deset-i-po-minutni frikaut u kojem bubnjar Nuno Morão i kontrabasista Hugo Antunes prave fenomenalan gruv za dvojicu solista je tako jedan jasan iskaz, demonstracija kako „hladna“ elektronika i tako duhovni instrument kao što je saksofon mogu perfektno da se uklope, cvrkućući  i pevajući jedno oko drugog, sa savršenim dinamičkim i tonalnim uklapanjima. Naravno, činjenica da Toral koristi analogne izvore zvuka i relativno niskotehnološka rešenja doprinosi taktilnosti i pomenutoj visceralnosti njegovog izvođenja ali ovde ne treba propustiti da se naglasi koliko je njegova svirka ŽIVA i ekspresivna, koliko se sjajno uklapa uz organski gruv ostatka benda i kompozicija koja album otvara je naprosto odličan džez.

Naredna, Photonic Radiation (možda grešim ali nije li to i jedina radijacija koja postoji???) je nešto apstraktnija najpre na ime tiše, manje užurbane svirke ritam sekcije, mada ovde Toral i Torres ne smiruju svoj dijalog i tek kada se u poslednjoj trećini sve pretvori u umireniji ambijentalni dron zapravo se prisetimo ko je Toral i koji su mu koreni. No, iza nje sledi Southern Grooves, još jedan monumentalni free jazz komad, ovog puta duži od dvanaest minuta, sa dugačkim uvodom koji postepeno izrasta iz „klasične“ eksperimentalne elektronike u frikaut ponovo postavljen na brz, nervozan gruv. Toralova muzika ovde prelazi iz nežnijih, legato tonova koji podsećaju na šakuhači u distorziraniji, stakato izraz nalik na trubu da bi se na kraju opet sve završilo u svemiru.    

Such a hungry yearning burning inside of me je otvorenije „elektronska“ ili, ako hoćete, „svemirska“ solaža preko uzvitlanog free jazz ritma i superbrzog saksofona koji i sam izduvava napukle tonove i distorzirane krike, i mada Space Quartet ovde svira zaista žestoko, primetno je da se muzičari nikada ne oslanjaju na zid buke u koji se dosta slobodne improvizacije na kraju pretvori. Finalna, Moonlight through the pines je i najnežnija, svakako najapstraktnija, sa ostatkom kvarteta koji gradi tih, diskretan ambijent oko Toralovih meditacija, ali i ovde kontrabasista Antunes svira skale i muziku utemeljuje u džez osnovi.

Snimljen u dve sesije, 2019. i 2020. godine, Directions je savršen primer kako se mogu spojiti vrlo cerebralna, naglašeno eksperimentalna avangarda i vrlo telesna, intuitivna, ako ne plesna, a ono vrlo kinetička muzika u leguri koja je prkosno džezerska iako i naglašeno ne-tradicionalna. Spoj eksperimentisanja sa samim zvukom ali i jake, izražene ekspresije i improvizacije na licu mesta i usred šutke je ono što Space Quartet čini jednim od najuzbudljivijih Toralovih projekata i Directions je ploča kakvu treba umeti napraviti ali ju je lako – i slatko – slušati i proučavati.

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/directions

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s