Pročitani stripovi: Michel Vaillant Vol. 2: Charge

Pročitao sam Michel Vaillant Vol. 2: Charge, drugu knjigu u drugom ciklusu stripova o Michelu Vaillantu, neustrašivom sportskom vozaču iz familije koja decenijama čini jedan od stubova globalne auto-industrije. Bio sam prilično zadovoljan.

Kada sam pre nešto više od mesec dana pisao o prvom tomu novog Michela Vaillanta, naglasio sam da će mi biti potrebno malo više materijala da donesem određeniji sud o ovom – praktično – rebutu dugovečnog francuskog auto-moto stripa, ali i da se iz prvog albuma nazire jedan duži zaplet oslonjen na nekoliko dimenzija Michelovog života – njegovu sportsku karijeru, mesto u biznis-planovima porodične firme, njegovu ulogu oca, ali i njegov status svojevrsnog seks-simbola, te da sve to iskombinovano predstavlja jaku vučnu silu koja znači da uprkos sporom tempu i ne preterano zanimljivim likovima, jedva čekam naredne tomove. Charge je izašao pred kraj Aprila u toj verziji na Engleskom (naravno, francuski original je iz 2013. godine) i uspešno obnovio moje interesovanje za serijal, nudeći neka zadovoljavajuća razrešenja za elemente zapleta što su visili iz prve knjige, a druge od njih umešno razvijajući i ostavljajući kao mamac za dalje čitanje. Kraj drugog toma donosi nam i nove misterije da oko njih lomimo svoj spekulativni intelekt – ako ga imamo – dok ne izađe treća knjiga, ali i malo klasične trilerske akcije.

Pišući o prvom tomu dao sam i prilično opširan bekgraund serijala koji sada ne treba detaljno ponavljati, ali za čitaoce koji nisu kliknuli na gornji link treba da kažemo da je Michel Vaillant svojevrsni strip-fenomen, serijal kreiran još u kasnim pedesetim godinama prošlog veka i pretvoren u porodični biznis na kome je prvo radio ove godine preminuli Jean Graton (uz nemalu podršku supruge Francine, koja je i sama bila uspešan autor, te kolorist na mnogo albuma Michela Vaillanta), sve do duboko u dvadesetprvom veku, a da je firmu i kreativni deo rada na novim stripovima u međuvremenu preuzeo sin Phillipe Graton koji je danas kapetan tog broda i primarni scenarista novih albuma što od 2012. godine izlaze ponovo, renumerisani od broja jedan i smešteni u moderno doba sa svim onim što modernost – vezano za automobile, auto industriju i autosport – podrazumeva. Sam Michel Vaillant je još šezdesetih godina ostvario veliku popularnost u Francuskoj i Belgiji, sa sedamdeset albuma u prvom ciklusu, brojnim adaptacijama za televiziju (igranim i animiranim), kao i bioskop, a posebno svedočanstvo o kulturnom uticaju ovog serijala predstavljaju priznanja nekih prestižnih trkačkih vozača (poput Alena Prosta) i auto-dizajnera da su se za sve to zainteresovali čitajući kao klinci Vaillantove avanture.

Michel Vaillant je, kako sam i onomad primetio, strip vrlo utemeljen u pozitivnoj vizuri zapadnog društva, kapitalizma, teške industrije i kao takav predstavlja ne sad neki „desničarski“ rad u negativnoj konotaciji ali svakako proslavu konzervativnijih vrednosti koje desnica – makar ona pristojnija – voli. U centru priče nalazi se izuzetno bela, imućna porodica čija je moć izrasla na jednoj od značajki zapadne industrijske dominacije – auto industriji – i čiji se svakodnevni život vrti oko kompetitivnosti na tržištu što vredi mnogo milijardi bilo koje jače valute koja vam padne na pamet, a učestvovanje u sportskim takmičenjima koje organizuje FIA je u makar istoj meri nadmetanje između inženjera i dizajnera koliko i između odvažnih vozača što navlače kacigu kada ulaze u kabinu i eksplicitno rizikuju živote jureći brzinama od više stotina kilometara na sat po asfaltnim pistama.

Iako je savremeni Michel Vaillant, dakle sasvim jasno utemeljen u ovom svetonazoru i interesovanjima, svestan ko mu je publika i šta ta publika očekuje – trke, fetišističke crteže sportskih automobila, diskusije o aerodinamičnosti karoserije i vataži motora – prvi tom novog ciklusa je učinio i vidan napor da glavnog junaka (pre svega njega, a onda pomalo i druge članove porodice) malo humanizuje, dodajući element ljudske drame u korporativni i trkački zaplet. Štaviše, prvi tom se završava uzbudljivim, i pomalo neočekivanim, finalnim scenama u kojima Vaillant, polumitološki, polusuperherojski sportski vozač, usred trke napušta trkalište i odlazi istim tim kolima na drugi kraj države jer je uplašen za svog otuđenog sina.

Drugi tom se nastavlja praktično tamo gde je prvi album završen i jasno je da je aktuelni ciklus Michela Vaillanta više jedan kontinuirani narativ podeljen na albume iz logističkih razloga, nego klasičan franko-belgijski serijal u kome svaki album predstavlja celovitu i zaokruženu priču. Phillipe Graton i Denis Lapière koji su zajednički napisali i ovaj album sa Charge paze da nam daju dovoljno razrešenja za pitanja koja smo imali na kraju prve knjige, a da nas ostave na udici i za buduće nastavke, spretno kreirajući jednu porodičnu sapunicu ispletenu oko osnovnih tema ovog stripa. U tom smislu, Michel Vaillant me u ovom trenutku podseća ne toliko na američke stripove, koliko na američke televizijske sapunske opere iz osamdesetih godina, sav ispunjen idealizovanim likovima koji ipak krvare, oslanjajući se za veliki deo svoje drame na porodične razmirice, kako bi i „mali ljudi“ koji nikada nisu sedeli za volanom trkačkog automobila ili u bordu multinacionalne kompanije imali jasne tačke identifikacije sa protagonistima i radnjom stripa.

Ono što se može sa sigurnošću reći posle drugog toma je da karakterizacija likova nije težište ovog rada. Scenaristi, da me se ne shvati pogrešno, daju likovima jasne i distinktne glasove i pojedine scene su pisane i crtane tako da se i položajem tela, pa i ćutanjem, komunicira više nego tekstom, ali likovi su manje-više urezani u svoje arhetipske uloge i koliko god da strip zapravo insistira na realizmu u svom prikazivanju sveta i ljudi u njemu, on istovremeno likovima – za sada – ne dopušta da se menjaju ili da, kako se to kaže, rastu.

Što, da budemo fer, može da bude prihvatljivo s obzirom da se strip događa tokom srazmerno kratkog vremenskog perioda i da njegova radnja treba dramu da izgradi pre svega na situacijama vezanim za porodičnu firmu i trkački sport, a da su „human interest“ elementi tu ipak po definiciji sekundarni. Ovo istovremeno spasava Michela Vaillanta od upadanja u prenaglašenu sapunsku dramu, a glavnom junaku dodaje i oreol stoicističkog heroizma. Kada pri kraju ove epizode Michel treba da napravi jednu od najriskantnijih vožnji u karijeri i istovremeno pokuša da obori svetski rekord postavljen pre bukvalno sat-dva, a sin mu je na operacionom stolu, zapravo je elegantnije rešenje da se ovo prikazuje sa malo reči i da su emocije glavnog junaka komunicirane čvrstim pogledom i ćutanjem radije nego sa mnogo reči.

Glavna tema ovog ciklusa Michela Vaillanta je – za sada – tenzija između starog i novog, tradicionalnog i inovativnog, između stare garde auto-industrije oličene u multinacionalnim koncernima i masivnim R&D divizijama sa jedne strane i malih, agilnih, garažnih startup firmi sa druge koje love investicioni kapital gde god mogu da ga nađu i sa zvezdama u očima (te na stalnoj dijeti instant nudli, pretpostavljamo) rade na – bukvalno – ponovnom izmišljanju točka koji će, nadaju se oni, revolucionisati auto industriju.

Ako vas ni malo ne zanima tehnologija generalno a automobili partikularno, Charge može da bude i pomalo suv, dosadnjikav strip. No, autori sasvim autoritativno istražuju taj sukob u srži ovog serijala. Kontrapunkt između tradicionalne tehnologije motora sa unutrašnjim sagorevanjem i novih automobila na električni pogon je već bio deo zapleta prvog toma, a u Charge je ovo praktično stavljeno u centar. Porodična firma je ovde i sama u nekoj vrsti konflikta sa ocem koji prezire električne motore i ima vrlo romantičan stav kako su motori sa unutrašnjim sagorevanjem srce i duša automobila, a onda sa ostatkom familije koja smatra da su električna kola – očigledno – budućnost. Strip ne diskutuje eksplicitno ekološke dimenzije ove podele, što jeste u skladu sa njegovom konzervativnom prirodom, ali čitav zaplet sa postepenom tranzicijom ka električnim motorima je zanimljiv, posebno jer se centralni set pis ove epizode odvija na slanom jezeru kraj Solt lejk sitija gde se, tradicionalno, jednom godišnje okupljaju velike firme sa svojim eksperimentalnim vozilima i pokušavaju da obore svetske rekorde u brzini kretanja po tlu. Automobilski fetišizam je ovde u punoj snazi sa izrazito falusnim formama vozila i vrlo taktilnim odnosom osoblja koje se njima bavi prema motorima i ostalim delovima sklopa. Čak je i meni koji nikada nisam ni pomislio da polažem vožnju, bilo nemoguće da ne osetim uzbuđenje u ovoj priči, pogotovo što scenario onda dosta vešto upliće i druge elemente rascepa između tradicionalnog i modernog – prevashodno ulogu digitalne tehnologije i softvera u najsavremenijim vozilima. Veliki deo trilerskog zapleta otpada na činove industrijske špijunaže i sabotaže a koji su vezani upravo za te sasvim moderne digitalne elemente novih automobila i kakvi ne bi mogli da postoje u tradicionalnoj postavci.

Naravno, videćemo u narednim tomovima koliko, zapravo, dugačku igru ovde scenaristi igraju i da li će se doći do neke snažne poente u diskusiji ovog konflikta, ali za sada je to sasvim solidna pozornica da se na njoj odigraju i male ljudske drame koje ovde imaju i nešto jači impakt: Michel Vaillant pronalazi način da se ponovo poveže sa svojim sinom Patrickom iako je ovaj pobegao što se dalje moglo i od familije i od njenog biznisa, samo da bi shvatio da mu je na kraju doveo život u opasnost; Michelova low key, hoće-li-neće-li romansa sa preduzimljivom televizijskom novinarkom što pred nosom njegove žene kao da osvaja pedalj po pedalj emotivne teritorije takođe dobija nekoliko umešno urađenih scena i obećava dalje drame u nastavcima.

Sve u svemu, Charge je jedan vrlo solidan komad sapunske opere koja se vrti oko bogatog sveta što ima brige kakve većina nas neće iskusiti ali ipak i taj potrebni delić opšteljudskog u sebi da se identifikujemo i pronađemo. Crtež, koga su ponovo radili Benjamin Benéteau i Marc Bourgne, iznenađujuće, ili ne toliko iznenađujuće, nije sasvim na visokom nivou koji sam tako pohvalio u prvom tomu. Ovde se ipak vidi da su crtači ubačeni u žrvanj serijskog rada i da se moralo prioritizovati šta će biti nacrtano ZA SVE PARE a šta da drži vodu. Verujem da niko neće biti šokiran ako kažem da su vozila i scene trka ovde bile apsolutni prioritet, sa likovima koji su mahom ražalovani na građane drugog reda. No da bude jasno, pričamo o nijansama i ovo je i dalje veoma dobro nacrtan strip sa likovima koji imaju i identitet i karakter – i vrlo solidnu „glumu“ kad treba – ali u kome su table gde su vozila u centru pažnje nesumnjivo najimpresivnije urađene. Sve u svemu, ja sam zadovoljan i nastaviću da čitam Michela Vaillanta, a vi sebi drugi tom možete pribaviti, u digitalnom obliku, baš ovde.

2 comments

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s