Pročitani stripovi: Champions (Outlawed)

Eeeeenivej, možda je zaista poslednji trenutak da nešto kažemo o prvoj priči u aktuelnom Marvelovom tekućem serijalu Champions jer se ona završila još u Martu – prilično gromoglasno – a scenarističko-crtački tandem koji ju je radio je promptno napustio serijal i zamenjen je novim. Ovakve stvari se često rade – Marvel novi magazin pokrene sa autorskim timom koji ima jaku reputaciju, često i izražen glas, ali će ga plaćati da uradi samo prvu priču i navuče čitaoce da bi posle doveo jeftinije autore kao zamenu i nadao se da će inercija biti dovoljna da se izgura godinu-dve izlaženja. Zvuči cinično, ali to je, na kraju krajeva, biznis. Superherojski stripovi nisu mesto na kome ćete tražiti neuprljanu autorsku viziju i osobeni izraz i, uostalom, njhova snaga je u dugačkoj istoriji i kontinuitetu koji inspiriše nove autore da budu deo nečeg velikog, dugačkog i trajnog i da daju svoje interpretacije nekih dugovečnih motiva i karakterizacija.

E, sad, sa Champions je stvar u tome da je ovaj serijal poslednjih godina pisao Jim Zub – pre njega Mark Waid – i da su to uglavnom bili stripovi koji su relativno uspešno demonstrirali da Marvel zapravo MOŽE da ponudi podmlađene verzije klasičnih likova a od kojih su neki sami za sebe veoma popularni, i da to bude tim distinktnog identiteta, pa i srazmerno popularan među čitaocima. Kada pišem o ovakvim naporima, obično pominjem Young Avengers, programski kreiran tim koji je trebalo da bude „avendžers ali blizak mladima“ i koji uprkos ozbiljnim naporima nikada nije stekao posebno veliku popularnost. Pisao sam već kako je njegov praktično vršnjak, Runaways formulu „novi, omladinski superheroji, bliski današnjim klincima“ odradio kudikamo elegantije i još je, maltene dve decenije kasnije, odlično odrađuje, ali Champions, koji su tehnički znatno mlađi i od jednog i od drugog – odnosno noviji je koncept sakupljanja oviuh likova u jednu ekipu – su distinktni po tome da je ovo tim sklopljen od već etabliranih likova.

Istorija je ponekad zaista učiteljica života – malo stariji čitaoci se sećaju da je Marvel prvi serijal nazvan Champions imao još sedamdesetih godina prošlog veka i da je – iako je potrajao sedamnaest brojeva – danas istican kao primer neuspelog serijala gde su kreativni timovi smenjivani kao na traci a strip nikada nije pronašao svoj distinktni glas. Skupljeni bez jasne teme ili zajedničke agende, originalni Championsi su bili maltene nasumičan mashup X-Men i Avengers imena, pojačan nekim drugopozivcima i novokreiranim likovima i to na kraju nikako nije išlo.

Mark Waid je novi Champions sklopio 2016. godine i ovo je bilo mnogo uspešnije preduzeće, sa jasnim tematskim – i simboličkim – osnovama i odnosom ka aktuelnim događajima u Marvelovom univerzumu. Iako je popularno kritikovati Waida poslednjih godina i mnogo sam puta čuo kako on ne ume da piše mlade likove da zvuče prirodno, pričamo o prekaljenom superherojskom veteranu koji je vrlo dobro razumeo aktuelni momenat kao i snagu likova koje je dobio na korišćenje i njegov Champions je stajao u jasnoj opoziciji sa (takođe u to vreme njegovim) Avengersom, izvlačeći dosta kilometraže iz ideje da je ovo tim mladih superheroja, tematski i identitetski vezanih za etablirane, klasične superheroje, a koji je formiran upravo na ime razočaranosti omladine u „starije“ i shvatanja da se stvari nekada moraju preuzeti u svoje ruke da bi pravda zaista postojala za sve a ne samo za one koji su po definiciji nosioci moći u društvu. Ova metafora je sasvim lepo funkcionisala tokom Waidovog, pa i tokom Zubovog rada na serijalu, sa Championsima koji su se – kao kontrast Avengersima i njihovim rvanjima sa pretnjama što mogu da unište čitav svemir – hvatali u koštac sa društvenim nepravdama, diskriminacijom, socijalnom nejednakošću. Ovi Championsi su pritom dobro razumeli moć digitalnih društvenih mreža, memova itd. pa je strip, uprkos Waidovom statusu „starog belog muškarca“ uspešno načeo mnoge aktuelne teme.

Za mene ključno, Waidovi Championsi su bili sastavljeni velikim delom od likova sa sopstvenim uspešnim serijalima, počev od Ms. Marvel (Kamala Khan) i Spider-mana (Miles Morales) preko mladog Cyclopsa (iz vremena kada su „originalnih pet“ X-Men bili preneseni u savremeni Marvelov univerzum) pa do Nove (Sama Alexandera), i Waid je vrlo lepo osetio kakav treba da bude distinktni glas svakog od njih, prenoseći delić uzbuđenja (i čitalačke publike) iz njihovih individualnih serijala u Champions.

Zubov strip je bio fokusiran na Khanovu, Moralesa i Alexandera, sa zanovljenim ostatkom rostera, ali je potrajao svega deset brojeva – što je ipak svedočanstvo o Waidovom kvalitetu – a Marvel je relansiranje novih Champions planirao za proleće 2020. godine, pa ga odradio tek u Oktobru zbog, jelte, pandemije. No, ovaj novi Champions je, zapravo, trebalo da bude samo petodelni miniserijal – a što valjda pokazuje i da u Marvelu nema preterano mnogo poverenja u to da je ovaj koncept dovoljno snažan da nosi tekući magazin. S jedne strane, ovo me pomalo depresira jer je Waidov rad pokazao da je koncept apsolutno zdrav i da samo treba pronaći adekvatne autore. Sa druge strane, Marvel je za novi Champions doveo u scenarističku stolicu Eve Ewing*, time jasno pokazujući da je namera da se apsolutno forsira narativ o socijalnoj pravdi, diskriminaciji, politici generalno.

*ne Ala Ewinga kako sam svojevremeno pogrešno napisao

Ewingova je ona vrsta intelektualca širokog zahvata kakve Marvel i DC vole da pozovu za gig kako bi pokazali svoju podršu afroameričkim autorima. Naravno, kad gledate ostale slične primere (Ta-Neishi Coates u Marvelu, N. K. Jemisin u DC-ju) maltene pomislite da je za kavkazoidnog autora dovoljno da zna da piše, dok Afroamerikanac mora da ima i spisateljski i govornički i neki treći uskostručni dar (i papir) ne bi li dobio ovakav posao. Eve Ewing je, dakle, po vokaciji sociolog, ali je poznata i kao spisateljica, pesnikinja, podkasterka, pa i vizuelna umetnica i u Marvelu se prvo okušala pišući Ironheart, spinoff Iron Mana sa mladom crnom devojkom Riri Williams u glavnoj ulozi. No, Ironheart nije bio posebno uspešan serijal. Izgurao je samo 12 brojeva i pokazao da je za ponavljanje uspeha Milesa Moralesa i Kamale Khan – dva, može se reći trenutno najpopularnija Marvelova „mlada“ superheroja – potrebno ozbiljno mnogo rada.

Za Champions, Ewingova je vrlo konkretno isplanirala da uradi petodelnu priču plus, naravno, „nulti“ broj, one-shot koji je spinof aktuelnog Magnificient Ms. Marvel i ni u naslovu nema reč Champions. Ovaj nulti broj, naslovljen „Outlawed“ je zapravo i pripremio priču u tih prvih pet brojeva Champions i nekako se čini da je bilo najprirodnije da se i isprva planiran miniserijal prosto nazove Outlawed ali je verovatno neko negde zaključio da će se prodati više kopija ako se brendira kao Champions.

No, spekulacije nisu toliko bitne, ovo JESTE priča u čijem su centru Champions i ona se u sasvim razumnoj meri nastavlja na prethodna dva serijala, tako da sa brendiranjem nemam nikakvih problema. No, već osnovna premisa – to je bilo nešto zbog čega sam blago namrštio vjeđe još prošle godine.

Marvel kao da ne može da se okane koncepta „građanskog rata“ među superherojima. Imali smo dva Civil War krosovera u ovom veku a Outlawed je praktično „isto to samo sa omladincima“ i kako taj koncept nije bio sjajan ni prva dva puta,*nije me PRETERANO iznenadilo da je i Outlawed jedna relativno nezgrapna metafora i ne naročito zanimljiva priča.

*o Civil War II sam pisao ovde. O originalnom Civil War sam ponešto pisao tokom njegovog izlaženja, na UPPS-u i ti tekstovi, srećom, više nisu dostupni javnosti

Ako ste čitali Magificient Ms. Marvel – u njemu je već urađen najzanimljiviji deo pripreme terena za Outlawed, sa sve prikazom incidenta u kome će Kamala Khan biti povređena a što će dovesti do toga da jedan američki senator pripremi predlog zakona – Kamala’s Law – koji bi zabranio „maskirani viđilantizam“ osobama mlađim od 21 godine. Outlawed je pet epizoda priče koja se događa nakon što je ovaj predlog zakona usvojen i izglasan.

Problem koji Outlawed ima – a koji originalni Civil War, ruku na srce nije imao – je što pokušava da direktno primeni logiku stvarnog sveta na nešto što je uvek najbolje funkcionisalo kao izmeštena metafora. Kažem da Civil War nije imao ovaj problem jer je zakon o registraciji superheroja na kraju krajeva nešto što bi imalo smisla kao koncept u bilo kom univerzumu – problem tog stripa je bila egzekucija, ne sama koncepcija. Outlawed pokušava da bude suptilniji u koncipiranju političkog narativa ali ovo je od starta izgubljena bitka – superheroji u Marvelovom univerzumu su naprosto previše fluidan i neuhvatljiv koncept da bi ikako bilo uverljivo da ih se pokušava kontrolisati na ovakav način. U trenutnom kontinuitetu glavnog Marvelovog univerzuma pravni status superheroja je i dalje u „don’t ask don’t tell“ formi – dakle, nešto što je najbolje ne pominjati jer unosi neprebrojne logičke probleme čak i u najbolje narative. Ne kažem da je nemoguće uraditi nešto pametno sa tim – jedan od najboljih elemenata Daredevila Charlesa Soulea je bila ideja Matta Murdocka o tome da superheroji na sudu mogu da svedoče pod maskom – ali Outlawed ne radi ništa pametno.

Ono što strip radi je napor da nekoliko koncepata iz stvarnog sveta skoro direktno preslika u Marvelov univerzum i to, za moje pare, ne rezultira naročito nadahnutom političkom diskusijom. Ewingova prolazi kroz standardne trope „političkog diskursa“ tipičnog za liberalne intelektualce, pogotovo iz manjinskih zajednica i ovo je, naravno, sve na mestu i poželjno: pokazivanje da se incidenti koji nisu dovoljno istraženi – i  shvaćeni – koriste za skupljanje političkih poena i donošenje populističkih legislativnih mera koje ne daju rezultate i neretko bivaju zloupotrebljene za represiju nad manjinama je, naravno, važna stvar i superherojski stripovi su mesto na kome se ovo može uraditi veoma efikasno, no Outlawed nije ni efikasan ni elegantan pa ni previše uzbudljiv.

Ne kažem da je i sasvim loš, da ne bude zabune, ovo je dovoljno pitka superherojska priča u kojoj su u prvom planu mladi superheroji i ona ima svoje lepe trenutke, ali je i izrazito predvidiva pa na kraju i nemaštovita u svojim poentama. Balans između „realpolitike“ i „superherojske ekstravagance“ je ovde promenljiv pa i to malo dovodi čitaoca u konfuziju: nikada nije do kraja jasno koje su posledice kršenja zakona u krajnjoj konsekvenci a čitav podzaplet sa „programom reedukacije“ mladih superheroja koji su internirani i podvrgnuti celodnevnoj nastavi više deluje kao kritika – iz daljine – kineksih praksi sa ujgurskom manjinom nego nekakvo hvatanje u koštac sa realnim opasnostima koje donosi radosni skok američke politike u naručje korporativnog kapitala. Recite šta hoćete o Secret Empire – ja nisam imao mnogo lepog da kažem o ovom stripu – ali Spencer je makar imao sluha da u sve dovede jasne i glasne naciste time makar dajući stripu kempi dimenziju koja je možda mogla malo da ga spase (ali nije). Outlawed ovo nema i meni njegov narativ deluje kao da je neko napisao algoritam – buntovna omladina + korporativna kontrola nad političarima + logori za edukaciju – ali zaboravio da testira da li on na kraju radi.

No, sve ovo su high level kritike, ali Outlawed je meni bio bezukusan najpre na ime toga da Ewingova ne radi ništa zanimljivo sa likovima. Iako su joj dijalozi sasvim prihvatljivo ekonomični, ona ovde barata sa nekoliko meni zaista omiljenih likova koji imaju svoje serijale (dobro, Nova ga je imao) i jake lične glasove i svetonazore, a onda uspeva da ih izblendira u smesu bez arome i šmeka gde su na kraju svedeni na funkcionalne deliće u mašini i ništa više. Da bude jasno, ovo važi i za samu Riri Williams koja je Ewingovoj svakako najbliža. Ovo je uvek rizik sa „team book“ radovima gde su članovi tima likovi sa dugačkim solo-karijerama, ali aktuelni Avengers je sasvim solidan recentni primer kako se ovako nešto može uraditi da imate i „team book“ teatralnost a i da sačuvate karaktere pojedinačnih članova u dovoljnoj meri.

Crtač Bob Quinn koji je uradio skoro sve u ovih pet brojeva je svakako odličan i drago mi je da vidim da dobija sve više posla u Marvelu (radio je na Kapetanu Americi a sada je crtač na Way of X). On je preuzeo serijal posle prvog broja koji je radio Simone Di Meo (sećate ga se sa We Only Find Them When They’re Dead) i umirio lejaut ali sačuvao energiju i ekspresivnost stripa. Quinn je efektan i ekonomičan crtač koji možda ne bi bio moj prvi izbor za strip gde je potrebno mnogo nijansi u izražavanju likova putem facijalnih ekspresija, ali Outlawed to svakako nije i njegov talenat za dinamične kompozicije i zanimljivo kadriranje su ovde u prvom planu pa to čini ovaj strip vrlo prijatnim za oko. Kolorist Federico Blee mnogo dodaje na atmosferi radeći u zanimljivom, tamnijem koloritu ali sa zapravo dosta nijansi i dinamike, pa je uz standardno dobar letering Claytona Cowlesa ovaj strip vizuelno korektan.

Ali suma sumarum ne preterano dobar. No, reakcije čitalaca su bile mnogo bolje od ovog što ja pišem pa je Marvel od svega dalje napravio tekući serijal i prvi broj sa novim scenaristom (Danny Lore) i crtačem (Luciano Vecchio) je već izašao. Nije me i osvojio – čini se da se nastavlja ista tema i sličan tretman likova – ali je dovoljno dobar, sa dovoljno uspelih detalja da me uz sebe zadrži još neko vreme. Outlawed je svakako došao u pravo vreme i sa dobrom namerom potvrđujući još jednom da superherojski strip jeste pogodan medijum za socijalnu kritiku – ali mislim da je ovde i premisa bila falična, a i da sa likovima nije urađeno dovoljno, pa ga preporučujem ipak malo manje mrzovoljnim osobama nego što sam ja.

One thought on “Pročitani stripovi: Champions (Outlawed)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s