Pročitani stripovi: Fire Power

Ima razloga što je kung fu postao popularan onda kada su počeli da snimaju filmove – i televizijske serije – o njemu. Elegantna i atraktivna, ova borilačka veština je profitirala od kinematske magije – kreativne kamere, montaže, koreografije, specijalnih efekata – i brzo izgradila posebnu subkulturu unutar šireg tela savremene popularne kulture, kako na istoku tako i na zapadu. Naravno, za filmovima su sledili i drugi mediji – uključujući staru, dobru literaturu* – a strip, kao srazmerno jeftin vizuelni medij je prosto morao da uđe u ovu priču.

*mada se mora konstatovati žalostan nedostatak pozorišnih produkcija koje u svoj fokus stavljaju borilačke veštine

Već smo pisali o tome kako su borilački stripovi krenuli u Americi – a bezbedno je reći da su nešto pre toga krenuli u Japanu – notabilno sa Manhunterom, i kako i danas postoje naslanjajući se na sada već decenijsku tradiciju (Shang Chi, naravno) i ne treba iz vida izgubiti da je Marvel, u svom širenju na televiziju/ striming i bioskop već adaptirao Iron Fist, sa bioskopskim Shang Chijem koji stiže kasnije ove godine. Jesmo li zaista u novom zlatnom dobu kung fua?

Verovatno ne, naravno, ali možda i nije slučajno da od prošle godine čitamo ambiciozni kung fu serijal ljubaznošću Image Comics, a na kome rade neka od najvećih imena u savremenoj američkoj produkciji.

Pričam, naravno, o serijalu Fire Power koga pod Skybound Entertainment logom proizvode Robert Kirkman i Chris Samnee uz Matta Wilsona na koloru i Rusa Woootona na leteringu i ovo je zbilja all star postava američkih strip-kreativaca na serijalu ispunjenom zaslepljujućom akcijom i klasičnim istočnjačkim mambo-džambom.

Dva su problema vezana za stripove koji pokušavaju da se bave borilačkim veštinama. Jedan od njih tradicionalan, drugi možda nešto novijeg datuma ali oba su tu i morate smisliti kako da ih savladate ako se upuštate u avanturu ovog tipa.

Prvi se tiče onog što smo rekli na početku: kung fu je u popularnu kulturu ušao kroz film i napraviti strip koji ume da prati kinematičnost najboljih filmskih borilačkih koreografija naprosto nije lako. I Manhunter i Chang Chi, i Iron Fist, pa i španski El Cuervo imali su svoju porciju neubedljivih poza, anatomski nemogućih rešenja, nelogičnih sekvenci pokreta, a ovo su neki od najboljih radova u ovom podžanru stripa ikad. Ovakve stvari je srazmerno teško napraviti tako da slede dinamiku najboljih filmskih koreografija (posebno kineskih i tajlandskih – američke su im veoma retko u blizini po kvalitetu) ne samo jer crtači ne moraju biti intimno upoznati sa borilačkim veštinama već i na ime ograničenog broja strana u okviru standarda američkog stripa. Naravno, superherojski strip, koji tamo preovlađuje, i sam ima ovaj problem na ime svoje česte fizičke, telesne akcije, i u svojim pisanjima se trudim da istaknem one stripove za koje mislim da su pripovedači kreirali estetski zadovoljavajuće, promišljene akcione scene i koreografije.

Drugi problem je manje estetski, više kulturološki i tiče se celog danas veoma osetljivog seta pitanja vezanih za kulturnu aproprijaciju, kulturnu reprezentaciju, pa i (nenamerni/ uzgredni) rasizam. Borilačke veštine nisu ISKLJUČIVO azijski fenomen ali u okviru popularne kulture azijski borilački stilovi i za njih vezane kulturološke i filozofske značajke su praktično default pozicija.* Ne moramo biti Robin DiAngelo – perjanica aktuelnog američkog ultra-woke critical racial theory talasa – pa da shvatimo da je orijentalizam – svođenje azijske kulture na nekoliko, često potpuno izvitoperenih, tropa – danas ipak problematična stvar, da je kreiranje stripova koji će kineske i azijske likove predstavljati (ne)svesnim kopiranjem stereotipa iz honkonških filmova ali bez dubljeg razumevanja kulture često recept za (nesvesno) uvredljive portrete itd. Naravno, akcioni strip je akcioni strip, i žanr je žanr, niko ovde ne tvrdi da morate biti postdiplomac orijentalistike da biste pisali kung fu strip, ali na kraju krajeva, Amerika je PREPUNA građana azijskog porekla i ono što u najmanju ruku možete da uradite je da ih ne vređate svojim stripom.

*tako da je Marvelov Batroc The Leaper, majstor savatea, francuskog autohtonog kikboks stila, najveći deo svog postojanja tretiran kao parodija

Fire Power ima solidno rešenje za ovaj prvi problem, a ovaj drugi pokušava da reši kvalitetnim radom sa likovima tako da sam, u globalu ja za sada prilično zadovoljan ovim projektom. Nije da se to nije očekivalo – na kraju krajeva, Kirkman i Samnee su imena sa velikom težinom.

Kirkman, najpoznatiji kao scenarista hiperuspešnog The Walking Dead je još pre završetka ovog zombi-serijala osvojeni status i uticaj iskoristio da sebi život uredi tako da može da pravi stripove koji ga ispunjuju a da mu ti stripovi obezbede egzistenciju. Thief of Thieves je bio izuzetno zanimljiv, ambiciozan projekat za masu sjajnih autora, Outcast (o kome sam pisao ovde) je pokazao Kirkmana u drugačijem horor-ruhu od zombi-realizma i uspeo da i sam porodi uspešnu televizijsku seriju, Die! Die! Die! je dao predložak za ultranasilni akcioni triler (i o njemu sam pisao), pa je Fire Power nekako došao kao logična ekstrapolacija. Kirkman je, kao i mnogi među nama, odrastao na dijeti u kojoj je bilo dovoljno kung fua da ovaj akcioni podžanr on legitimno može da smatra svojim. Naravno, kao scenarista koji je imao sreću da uglavnom sarađuje sa fantastičnim crtačima, za ovaj projekat je uspeo da regrutuje Samneeja, čoveka koji je Marvelovom Daredevilu dao neizbrisiv lični pečat i jednog od retkih crtača koji mogu ovakav strip da nacrtaju sa potrebnom dozom akcije ali i emocije da on „proradi“ na svim potrebnim nivoima.

Fire Power je imao zanimljiv izdavački plan, sa prvim delom priče, preludijumom, spakovanim odmah u grafički roman od oko stopedeset strana a koji je trebalo da se pojavi u prodaji istog dana sa nultom epizodom što bi se delila besplatno. Ovo je bio Kirkmanov plan da odmah uhapsi pažnju čitalaca ali ga je COVID-19 poremetio, pa je pomenuti grafički roman Fire Power Prelude izašao prošlog Jula, a onda je regularni mesečni serijal krenuo od Avgusta, sa uredno numerisanim (i naplaćenim) prvom brojem. Da razjasnimo, dakle, do sada Fire Power ima taj uvodni OGN od 150 strana koji postavlja osnov priče a posle njega i jedanaest do sada izašlih pojedinačnih svesaka mesečnog serijala koje daju uzbudljivu akciju i odmotavaju zaplet. Iako je moguće mesečni serijal čitati i bez Preludijuma, ovo ne savetujem jer ne samo da ćete biti pomalo pogubljeni u domenu toga ko je ko – vama ionako svi Kinezi izgledaju isto, ZAR NE – i propustiti otkud jaki emotivni naboj u nekim scenama, nego ćete se lišiti pravog bogatstva akcionih scena ali i humora, pa i vrlo ljupkih, humanih karakternih epizoda.

Fire Power je izrazito utemeljen u kung fu tropima – preludijum priča priču o čoveku anglosaksonskog imena Owen Johnson, ali azijske fizionomije, koji posle dugog, mučnog lutanja snegom šibanim padinama tibetskih gora nalazi polulegendarni manastir u kome, nagađate, podučavaju ljude najboljem kung fuu na svetu. Johnson je prvo dočekan sa nepoverenjem ali uspeva da položi „prijemni ispit“ – čitaj, potuče se sa glavnim majstorom u manastiru i ne izbruka se – i postaje jedan od učenika. Posle saznajemo da ga je ovamo dovela ne samo želja za usavršavanjem borilačke ekspertize, već i potraga za svojim biološkim roditeljima…

No, autori ove prepoznatljive i predvidive narativne elemente tretiraju kao gradivni materijal iz kojeg izrasta topla ljudska priča – mislim, naravno, priča u kojoj se svakih par strana ljudi biju rukama i nogama, motkama i lancima,  mačevima i metalnim zvezdama, ali priča u kojoj su likovi mnogo življi i čitaocu bliskiji nego što je standard za kung fu strip. Kirkman je autor koji decenijama unazad prevashodno radi sa likovima i priče koje priča izrastaju oko njih i iz njih (setimo se njegovog stripa o Ant Manu za Marvel ili činjenice da je baš on pisao prvi serijal Marvel Zombies uzevši Millarovu premisu i napravivši nešto svoje od nje), pa je i Fire Power obeležen zanimljivim i nadahnutim varijacijama na kung fu trope. Owen je, u prvom redu, vrlo relatabilan glavni junak sa ličnošću koja deluje realistično – i simpatično – iako postoji u svetu koji je naglašeno fantastičkog karaktera, a, recimo, njegov učitelj, Wei Lun je duhovita i izrazito zabavna (sub)verzija ovog arhetipa, sa prilično jasnim aluzijama na sve živo od Yode do Mr. Miyagija.

Mesečni serijal se nastavlja na preludijum sa vremenskim skokom od petnaest godina i Fire Power ovde pokazuje svoju „pravu“ prirodu, kombinujući fantastički koncept starostavnih manastira i polumagičnih borilačkih tehnika sa savremenim urbanim okruženjem. I ovde stvari rade prevashodno jer su likovi izrazito relatabilni i simpatični: Owen je vrlo uspešno sazreo i danas se bavi restauracijom i prodajom stilskog nameštaja, supruga mu je policajka i žena koja nije baš operisana od ljubomore, poočim i pomajka su supersimpatični kavkazoidni par, a deca mu se sastoje od jogunaste tinejdžerke i predpubertetskog debeljuce koji se po ceo dan igra na svom Switchu ali se izrazito prima na ćaletove časove borilačkih veština.

Ovaj porodični raj, naravno, narušavaju aveti Owenove prošlosti i Fire Power vrlo brzo postaje ekstravagantna akciono-avanturistička priča na razmeđi Indiane Jonesa i Jackieja Chena, sa urnebesnim kung fu obračunima u pitomom urbanom okruženju, ali i eskalacijom narativa do epske razine koja, u trenutku dok ovo pišemo, čeka izlazak dvanaestog broja koji obećava najveći volumen akcije do sada.

Poseban utisak koji Fire Power ostavlja nije samo na ime Samneejeve briljantne crtačke tehnike već velikim delom na ime kreativne odluke dvojice autora da akcija ne sme da bude sapeta standardnim formatom. Ed Brubaker je svojevremeno gunđao da stripovi najednom postaju mnogo višeslojniji i dublji kada ne morate u svakoj epizodi da imate po deset strana tuče, ali Fire Power radi u sasvim suprotnom smeru, insistirajući da akcija nije tek obavezni stav već ravnopravni, često GLAVNI deo ovog narativa. Fire Power ne podseća na mange ni crtežom ni organizacijom narativa, ali sa njima deli tu filozofiju da je akcija suštinski deo narativa, da se ne samo zaplet kroz nju pomera dalje već i da se likovi kroz nju esencijalno izražavaju.

Utoliko, Samnee i Kirkman eksplicitno priču oblikuju tako da akcija ne trpi ograničenja formata i, ako je potrebno da borba traje čitavu epizodu – to je prihvatljivo.

Samneejev crtež je primer besprekorne ekonomije table ali i svakog pojedinačnog kadra. Ovaj crtač se inače žali na to da Kirkmanov scenario zahteva previše detaljne scene – rečima da on nije Geoff Darrow i da njegov članak na ruci ne može da izdrži toliko rada – ali Fire Power je strip koji će nivo detalja skalirati za potrebe scene. Česti su vrlo jednostavni kadrovi gde su likovi ekstremno izražajni time da su svedeni na praktično karikaturu – sa licem pretvorenim u par tačkica i crtica – a njima nasuprot stoje spleš stranice masovnih scena borbe sa gomilama likova u pitoresknim kostimima i hladnim oružjem u rukama. No, Samnee zaista nije Geoff Darrow i njegov crtež je uvek lak, sa prirodnim fokusom oka na težište scene do mere da često voli da koristi efekat „razmazanosti“ kako bi sugerisao brzinu i energiju, a i sebe i čitaoca poštedeo nepotrebnih detalja.

Samneejeva koreografija nije potpuno „stvarna“, dakle, ne pričamo o perfektnom sledu pokreta kakve bi izvodili pravi borci, ali jeste atraktivna, sa scenama koje su nabijene energijom, brzinom, i telima koja komuniciraju gipkost i snagu. Naravno, strip je pun ikoničkih kung fu poza tokom treninga ili same borbe, ali je pun i mirnih, vrlo atmosferičnih scena koje nikada ne deluju pretenciozno i lepo idu uz pomenutu humanu dimenziju narativa. Ovde Wilsonov kolor, naravno, odrađuje veliki deo posla, ali je i pravi užitak gledati Wootonov ručno rađeni letering kod zvučnih efekata, koji svemu daju jedan „stripovski“, zabavan sloj.

Fire Power je svoj naslov dobio po legendarnoj tehnici ispaljivanja vatre iz sopstvenih prstiju – ovekovečenoj i u igračkom serijalu Street Fighter koji se uredno čekira u narativu – i on svoju kombinaciju orijentalističkih tropa i humanizujućeg rada sa likovima lepo iznosi. Mislim da treba i naglasiti kako Kirkman koga možda zbog poznijih epizoda The Walking Dead doživljavaju kao scenaristu sa mnogo dijaloga, ovde ostavlja jako mnogo prostorima crtežu da priča, prikazuje, karakteriše… Ima ovde njegovih tipično duhovitih dijaloga, ali pravo je zadovoljstvo čitati strip koji ovako dobro razume prednosti svakog od svojih elemenata i igra na njihove jake strane. Fire Power nije nekakav veliki i ambiciozni filozofski projekat ali jeste sa poštovanjem i puno ljubavi i truda urađen strip o borilačkim veštinama. Pa ko voli, neće biti razočaran.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s