Pročitani stripovi: Satsuma Gishiden vol. 01

Pročitao sam Satsuma Gishiden vol. 01, prvi tom u seriji od tri publikacije na Engleskom koje je objavio Dark Horse između 2006. i 2008. godine i sada pomalo kunem sebe što 1) nemam više para da kupim i ostala dva toma i što 2) ne znam Španski – kad već ne znam Japanski – jer je na ovom jeziku objavljeno svih šest tomova ove zanimljive samurajske mange.

Satsuma Gishiden je rad iz sedamdesetih godina – prva epizoda je izašla 1977. a poslednja 1982. godine – umetnika po imenu Hiroshi Hirata. Rođen 1937. godine (i, koliko mogu da kažem, još uvek živ), Hirata je početkom šezdesetih bio taman pravog uzrasta da se glavačke baci u kreiranje mangi „novog talasa“, koje su, u svojevrsnom usponu bunta protiv slatkih radova za decu sa kojima je Osamu Tezuka postigao ogromnu popularnost* radili mlađi, besni autori, namerni da pokažu da ovaj medijum nije namenjen samo klincima i da može da se bavi ozbiljnim temama. „Gekiga“ (dramatične slike), kako su se zvali ovi zreliji radovi su od Tezukinog legata zadržali dužu formu i odmereno pripovedanje ali su se ponosili realistični(ji)m crtežom, odrasl(ij)om tematikom i tonom koji je umeo da sasvim neskriveno počiva na naglašenom nasilju i seksualnosti. Ovo je bio, svakako, svojevrsni odjek vremena koje je sledilo nakon godina američke okupacije i mada se japanska privreda ozbiljno oporavljala u ovom periodu, veliki priliv omladine u gradove značio je i promenu balansa u popularnoj kulturi pa i kreiranje novih formi unutar etabliranih medijuma da se mladi kroz njih izraze.

* notabilno sa stripom Tetsuwan Atomu (Mighty Atom) a koji je zatim bio i prva široko popularna anime adaptacija i kao takav dobacio i do Amerike pod naslovom Astro Boy, jelte

Hirata je autor sa podugačkom karijerom a čiji je realistični, veoma ekspresivni crtački stil često poređen sa stilom Gosekija Kojime, crtača na kultnom Lone Wolf and Cub. Još od ranih šezdesetih Hirata će raditi serijale bazirane na istorijskim setinzima i koristiti samurajski mizanscen da priča priče koje su bile mešavina socijalne kritike i neke vrste nacionalističkog fantaziranja. Priča se da je Yukio Mishima – što nije neko iznenađenje – bio ljubitelj Hiratinih radova, ali i Stan Sakai je govorio lepe stvari o ovom umetniku i njegovom crtežu. Ne može se reći da je Hirata sasvim nepoznat izvan Japana – on je jedan od retkih manga autora koji su publikovani na Hindu jeziku, u Indiji, a Satsuma Gishiden je držao rekord po broju prodatih primeraka na Francuskom jeziku sve do pojave evropskih izdanja Lone Wolf and Cub. Na Engleskom je, koliko je meni poznato, Hiroshi imao samo ta tri toma Satsuma Gishinden – dakle pola postojećih radova – ali je zato najpre na Španskom, a zatim i na Francuskom i Portugalskom objavljeno još nekoliko njegovih samurajskih radova. Očigledno veoma zaljubljen u istorijske priče i sklon izrazito pažljivo rađenom leteringu za svoje stripove, Hirata je i u Dark Horse izdanju dobio poseban tretman za svoju kaligrafiju, sa mnogo kanđi karaktera sačuvanim u Engleskoj verziji. Uredništvo je ovde napravilo ozbiljan napor da se Hiratin mukotrpno rađeni dizajn stranica u kome su zvučni efekti ali i glasne proklamacije likova kroz velike kanđi karaktere i eksplozivne balone jednako deo „crteža“ kao i, jelte, ostatak crteža, očuva u najvećoj mogućoj meri pa je Engleski prevod dodavan u posebnim titlovima kada god je to grafički imalo smisla. Ovo je hvale vredan napor i demonstracija razumevanja grafičke prirode stripa o kome pričamo.

Kad smo već kod grafičke prirode, Satsuma Gishiden, sa svojim podnaslovom „The Legend of the Satsuma Samurai“ je veoma „grafički“ strip u svakom smislu te reči. U skladu sa gekiga pristupom koji je zahtevao dramu pripovedanu kroz slike, ovaj prvi tom veliki deo svog uvodnog pripovedanja radi bez teksta, dajući nam samo najesencijalniji minimum konteksta o onom što ćemo gledati na narednih trideset strana koje se svode na non-stop akciju u kojoj samo zvučni efekti i uzvici zahtevaju da vidimo slova, dok se radnja odvija isključivo kroz slike. I ovo je vrhunski rad vrhunskog majstora, jedan od najimpresivnijih početaka stripa koje sam video u poslednje vreme. Jasno je, naravno, da se Hirata u solidnoj meri inspirisao posleratnim samurajskim filmovima – to kasnije postaje još očiglednije kada se vidi da je priča bazirana na analizi socijalnih razlika i klasnih tenzija među samurajima – ali njegovo pripovedanje ovde je zaista naglašeno kinematsko, sa akcijom koja ne samo da ne popušta u tenziji kako stranice odmiču već postaje sve brutalnija i visceralnija.

Ovde, naravno, imamo i drugo značenje reči „grafički“ i podsećanje, uostalom, da su gekiga autori okretanje zrelijim temama često tumačili i kao licencu za prikazivanje veoma eksplicitnog, često nemalo uznemirujućeg nasilja. Satsuma Gishiden počinje prikazom prakse hiemontori – koja je navodno, postojala u Satsuma regionu tokom Edo perioda u osamnaestom veku – gde na smrt osuđeni kriminalac ima mogućnost da se spase ako – gotovo potpuno nag i bez ikakvog oružja – pešice stigne do drveta u dolini dok ga progone dve grupe naoružanih samuraja na konjima. Da stvari budu „zanimljivije“, ovo je i takmičenje između dve grupe u kome pobeđuje ona koja uspe da se prva dokopa jetre osuđenog čoveka.

Hiratin prikaz hiemontori nadmetanja na početku ovog stripa je u jednakoj meri impresivan i užasavajući. Čovek koji beži od naoružanih konjanika biva ubijen posle svega par strana, a ostatak urnebesne akcione scene tiče se pokušaja dva tima da iz njegovog leša izvade navedeni organ, pa je bacanje tela unaokolo, a koje pod sečivima gubi svoje delove i sve manje liči na čoveka što smo ga videli na prvoj strani primer kako se od nečeg ekstremno mračnog može kreirati uzbudljiv narativ. Naravno, Hirata je u punoj meri svesno i namerno upotrebio baš ovu scenu za uvod u strip, ne dajući čitaocu mnogo vremena da se presabere i vidi gde se nalazi, ne dajući mu mnogo teksta niti dijaloga, utapajući ga u stranicu za stranicom fantastično nacrtanih scena užasnih stvari koje ljudi rade u ime nekakve pravde i „sportskog“ nadmetanja.

Satsuma Gishiden nije strip koji se stidi teksta, da ne bude zabune, i veliki deo pozadine za scenu koju smo videli na početku će Hirata ispričati baš kroz ekspozitorni tekst, natenane, preko velikog broja strana, nakon što prođe ovaj visceralni uvod. Neke kasnije epizode imaju čak i čitave stranice prekrivene kanđi ideogramima i Hiratina impresivna kaligrafija je ovde, kako rekosmo, pažljivo očuvana, sa prevodom davanim na drugom mestu kako bi se očuvao vizuelni pečat stripa. Generalno, iako počinje sa mnogo akcije i krvi, Satsuma Gishiden je strip koji će se ozbiljno potruditi da svoj akciji – i krvi – da jasan i detaljan kontekst i autor ovo radi kroz veliki broj stranica objašnjenja koja su mahom tekstualna uz prigodne ilustracije. Ovaj pristup deluje staromodno ali je funkcionalan jer je tekst pristojan a Hiratine ilustracije daju – za razliku od akcionog dela stripa – širi raspon raspoloženja pa i pristupa sa čak i momentima humora koji pomalo balansiraju ekstremno nasilje sa kojim je strip počeo.

Glavna tenzija u Satsuma Gishiden tiče se činjenice da je osamnaesti vek, period relativnog mira i da samuraji ne mogu da ratuju pa je time njihov socijalni status doveden u pitanje. Strip detaljno pojašnjava da mnogi samuraji, iako nominalno plemstvo, moraju da se prihvate nadničarskog rada kako bi prehranili porodice a ovo kreira dalje tenzije između njih  i običnih radnika/ zanatlija koji dobijaju nelojalnu konkurenciju. Strip, štaviše, pojašnjava da je donesen i propis kojim se daje spisak zanata zabranjenih za „običan svet“, kako bi samuraji mogli da dođu do posla, ali ova socijalna nepravda je još komplikovanija kada priča pokaže da među samim samurajima postoji klasna raslojenost, gde samuraji iz niže klase do posla dolaze još teže od onih nešto plemenitijih a koji pritom, poniženi manuelnim radom, terorišu i lokalno stanovništvo i samuraje iz nižih slojeva. Činjenica da gnevni samuraj iz višeg sloja može da ubije seljaka, ali i drugog samuraja i da sutra podnese dopis da je to učinio iz opravdanog razloga, te da se to računa u rešen slučaj, u korenu je nezadovoljstva koje dovodi do vrlo ozbiljne drame u ovom stripu.

Hiratino pripovedanje je zanimljivo, sa cirkularnom, nehronološkom naracijom koja uspešno kontekstualizuje scene što ih vidimo na početku a likove od pukih akcionih skica pretvara u nešto dublje. Naravno, ovo su samuraji kao iz Kurosawinih ili Kobayashijevih filmova, ratnička kasta usta punih priča o kodeksu časti i pravilima službe, a koje dalja priča potkazuje kao ljude pune kontradikcija. Jedan od najzanimljivijih zapleta u ovom prvom tomu tiče se odnosa jednog od mlađih samuraja koji otvoreno dovodi u pitanje izvitoperenost kodeksa časti i „čistote“ na kojoj počivaju obuka i svakodnevni život njegovih kolega u Satsumi – on biva na meti kritike (čak i poziva na likvidaciju) od strane svojih, jelte, klasića, zato što je u potaji imao devojku i nameravao da se venča, jer je aktuelno tumačenje Budinih učenja o čistoti duše u kombinaciji sa idealom ratničke askeze dovelo do toga da se samuraji klone žena kao da one mogu da ih zaraze slabošću – pa i kupaju ako se s njima sretnu u prolazu. Mladi samuraj im se podsmeva što svi u potaji masturbiraju a ovde pozivaju na njegovu likvidaciju i ovo je izrazito dekonstruktivan momenat, tipičan za posleratnu samurajsku fikciju. Sumnjam, hoću reći, da bi Mishima u ovome uživao da je poživeo dovoljno dugo da ga pročita…

No, metazaplet ovog stripa, i, pretpostavljam ostatka serijala, tiče se poplava koje pogađaju delove Japana i poziva samurajima Satsume da pomognu narodu u plavnim oblastima a što oni doživljavaju kao prikrivenu zaveru da ih se ekonomski uništi. Poslednja priča se bavi upravo postavljanjem ove tenzije i ako se ikada dokopam naredna dva toma na engleskom (ima ih na Amazonu , ali koštaju dosta), raportiraću šta se dalje desilo.

No, i bez toga, Satsuma Gishiden vol. 1 me je veoma impresionirao. Hiratin crtež je konzistentno i konstantno fantastičan sa jakom tehnikom rada tušem koja podrazumeva debele poteze perom i veliku količinu mastila na stranici a da su figure u pokretu i dalje lake, dinamične. Ovo je stil nabijen energijom i to ne važi samo za akcione scene već i za – jednako važne – scene prepirke i tenzije među samurajima gde se vika i pretnje, prikazani velikim kanđijima gotovo mogu čuti. No, i izvan ovih viskoenergetskih scena Hirata je izuzetno dobar u prikazivanju ruralnog života osamnaestog veka, sa odličnim scenama zanatskog rada, ali i surove ama lepe prirode, te odličnom karakterizacijom likova koji uprkos ultra mačoidnoj fasadi što je svi odreda projektuju, zapravo imaju unutrašnje živote i suptilnije emocije.

Satsuma Gishiden je, dakle, strip koga zdušno preporučujem svima sa makar malo interesovanja za energičnu, zreliju samurajsku fikciju. Fakat je da malko morate imati stomak za scene ubistava i nasilja – ali one su deo generalnog senzibiliteta stripa koji priča o muškarcima spremanim za rat koji ne mogu da ratuju i bivaju postepeno ekonomski uništavani, i vremena u kome je klasni sistem bio veoma okrutan. Valjana manga.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s