Pročitani stripovi: Over My Dead Body

Over My Dead Body je naslov grafičkog romana o plaćenom ubici Markhamu koga smo već upoznali u serijalu Near Death početkom prošle dekade. Jay Faerber koji je napisao sve ove priče je čovek sa velikom ljubavlju prema klasičnom kriminalističkom palpu i već iz samih naslova se naslućuje miris, ukus i kakvoća grafičke proze koja sledi. Ove stripove crta talentovani Italijan Simone Guglielmini koji je počeo sa radom u Americi pre malo više od deset godina a pored Faerbera je sarađivao i sa Duaneom Swierczynskim na serijalu Breakneck – što dovoljno govori u prilog tome da i Guglielmini voli tvrdo kuvani krimi-palp.

Faerber, naravno, već ima solidnu reputaciju. Iako je svakako poznatiji ako autor originalnih superherojskih stripova poput Noble Causes, Dynamo 5 ili Secret Identities, Faerber, pored svog rada za televiziju, voli da u stripovima žanrovski prošara, pa smo tako onomad čitali njegov svemirski vestern Copperhead, fantazijsko-alternativnoistorijski Elsewhere, a tu su bili i krimići poput Point of Impact ili Graveyard Shift. Near Death je bio serijal početkom prošle decenije koji nas je upoznao sa profesionalnim-ubicom-sa-dušom Markhamom, a Over My Dead Body, izašao u formi gotovog grafičkog romana početkom prošle godine ne nosi Near Death brend iako ima istog glavnog junaka, najpre na ime činjenice da su ovde stvari postavljene u malo drugačiju perspektivu.

Sugestija je već u samom naslovu. Markham u ovom stripu nije, tehnički, mrtav, naprotiv, živ je, i u zatvoru, ali je bio mrtav u jednom momentu svog, er, života. Ne sećam se koliko je ovo bilo eksplicitno i detaljno prikazano u samom Near Death – ima skoro deset godina otkada sam to čitao, ali Markham je, kako i priliči njegovom riskantnom pozivu i životnom stilu, u jednom momentu imao iskustvo kliničke smrti i tokom tog, jelte, iskustva, okusio šta njegovu besmrtnu dušu čeka kada se ona nepovratno rastane od njegovog tela. Naime, pakao. U tom smislu, nakon povratka među žive, Markham je rešio da okrene ploču, prevrne ćurak i zavetuje se ne samo da nikada više ne oduzme život drugom ljudskom biću, već i da učini sve što može da pomaže drugima ne bi li tako na neki način kompenzovao sve užasne stvari koje je počinio tokom svoje profesionalne karijere i sebi kupio kartu za neku malo manje ekstremnu zagrobnu destinaciju.

Naravno, reformirani plaćeni ubica koji je imao religiozno otkrovenje i sada je zatočnik visokog morala je jedan palp-kliše. Čak ga je i Christopher Priest – koji je, jelte, po vokaciji sveštenik – koristio u svom sjajnom radu na Deathstrokeu, pa ovde nikako ne pričamo o nekakvoj originalnoj postavci, naprotiv. No, moderni krimi-palp je često igra sa arhetipskim likovima i situacijama, ples između žanrovskih međa i potraga za autentičnim u materijalu koji je i autorima i čitaocima dobro poznat. Jack Reacher ili John Wick kao noviji izdanci ovog žanra su formulu osvežili podizanjem nivoa akcije i nasilja, ali je nisu radikalnije menjali, tako da je bezbedno reći da i od Faerberovog i Guglielminijevog stripa ne treba očekivati da zagazi u bilo kakvu nepoznatu teritoriju. Ovo je vrlo klasični, vrlo familijarni narativ o muškarcu koji se najprirodnije oseća među najgorim ljudima na svetu, a gde traži svoje iskupljenje i šansu da pokaže da još uvek razlikuje koncepte dobra i zla. Ako ih oni prave, mi ćemo ih čitati – rekao bih da je to prećutni dogovor između autora i publike ovakvih žanrovskih projekata.

No, ono što ovu vrstu žanrovskog rada takođe karakteriše je diskretna ali uglavnom uvek prisutna polemika sa aktuelnim sociopolitičkim trenutkom, pa i neka vrsta kritike. Po prirodi stvari palp nije originalno dolazio iz najnižih društvenih slojeva ili sa rasnih i etničkih margina, ali jesu ga radili ljudi što su se osećali možda i zarobljeni u nižoj srednjoj klasi i njihove opservacije, analize pa i presuđivanja društvu su dolazile iz pozicije posmatrača što svedoči kidnapovanju društva od strane moćnih sila za koje su se institucije zarekle da će držati pod kontrolom. Chinatown Romana Polanskog je jedan od najpoznatijih primera ovakvog narativa, a Over My Dead Body, iako nema tu dubinu i snagu, svakako gazi sličnim putanjama kroz konfuziju savremene ljudske* zajednice.

*američke

Na primer, narativ o slabosti institucija i njihovoj nemoći da društvo iole usmeravaju, kamoli unapređuju prikazan je eksplicitno na samom početku ovog grafičkog romana. Markham je u zatvoru i u zatvoru se ne događa mnogo toga lepog. Njegovo saslušanje vezano za potencijalno puštanje na uslovnu slobodu prolazi neuspešno i pored njegovog dobrog vladanja, a period od godinu dana do naredne takve prilike, Markham provodi u konstantnom grču nasilja i zatvorske borbe za opstanak. Da bude jasno, Markham ne pokušava da se zatvorskoj populaciji nametne kao nekakav knez sa najvećim penisom i najtvrđim pesnicama, naprotiv, u skladu sa njegovom novom, pomalo mirotočivom životnom filozofijom, on u akciju ulazi samo kada je napadnut ili kad treba da odbrani slabijeg, pomažući da se situacije deeskaliraju time što će najagresivniji doduše biti nokautirani, ali niko na kraju neće biti mrtav. Upravnik zatvora mu je na ovome više nego zahvalan i čini se da u potpunosti veruje u Markhamovu moralnu reformisanost, pa i otvoreno staje na njegovu stranu u saslušanjima pred komisijom za uslovnu slobodu.

Naravno, ništa ne može da prođe baš čisto kao suza u ovakvom svetu pa iduće godine Markham dobije svoju uslovnu slobodu putem izdašnog mita datog članovima komisije, jer je upravniku zatvora očajnički potrebna pomoć. Njegova ćerka – punoletna i samovlasna – se otisnula u svet sa jednim od bivših osuđenika u čiju reformisanost upravnik, o iznenađenja, baš i ne veruje, i, u strahu da će je ovo odvesti nizbrdnom stazom zločina, upravnik zavetuje Markhama da je pronađe, odvoji od svog novog, problematičnog ljubavnika, i vrati kući. Markham je čovek koji drži reč i čija kriminalistička ekspertiza zbilja i obećava da je u pitanju pravi čovek za ovaj posao, pa on na sve to pristaje.

Over My Dead Body je strip o sporom urušavanju američkog društva, podrivenog korupcijom, paranojom, rovitog od rasizma izdignutog na nivo ne samo ideologije već aktivne prakse, ispresecanog metastazama institucija koje su se otrgle kontroli i odgovornosti i u kojima etički dubiozni pojedinci čitava odeljenja pretvaraju u terorističke frakcije. Drugačije rečeno, Markham se u svojoj potrazi za upravnikovom ćerkom i njenim, jelte, dečkom, brzo upliće u poslove ekstremne provincijske milicije sastavljene od belih, bradatih i brkatih muškaraca koji gomilaju oružje u skrovištu u planini i planiraju akcije „domaćinskog terora“ što treba da konačno poljuljaju američki sistem i pomognu da se „prirodni“ balans u zemlji u kojoj su belci i dalje većina, vrati. Ovo je vrlo jednostavna tema, možda i puki kliše ali scenario je detaljan i uverljiv taman koliko treba kada priča o tehnologiji kojom treba da započne ovaj ustanak i – bez obzira na to koliko on zaista može da bude uspešan – uspeva da nam ga proda kao plauzibilnu pretnju i nešto na šta Markham sa svojim aktuelnim moralnim imperativima, oseća potrebu da reaguje.

Tipično, u palp narativima ovog tipa taj neki „opštiji“ zaplet koji može imati sociopolitičku dimenziju, kombinuje se sa ličnom motivacijom protagoniste-antiheroja da dela, kako bi stvari delovale plauzibilnije i emotivno ubedljivije. Han Solo se, na kraju krajeva, nije vratio u bitku na Javinu zato što mu je proradio buntovnički duh ili što se primio na politiku, već najpre jer mu je Luk Skajvoker tokom njihove kratke avanture postao neka vrsta mlađeg brata. Over My Dead Body, iznenađujuće, zapravo nema ovu vrstu literarnog trika. Narativ Markhamu daje nekoliko momenata u kojima će on imati priliku za nalaženje ovakve lične motivacije ali ih on ne iskorišćava. Sa jedne strane ovo deluje pomalo i neobično, strip nekoliko puta uvodi likove sa kojima Markham ima ili prethodni lični odnos, ili ga izgrađuje u toku narativa i za očekivati je da će oni na neki način figurisati u krvavoj, eksplozivnoj završnici – to je naprosto kako ovaj žanr funkcioniše. Ali to se ne desi i Over My Dead Body zapravo deluje kao da je kraća šriča nego što je bilo planirano. Sa druge strane, Near Death stripovi jesu usredsređeni na samog Markhama koji je ekstremni individualista i neko ko zapravo nema mnogo drugih interesovanja izvan posla koji trenutno obavlja, pa mu se posvećuje svim srcem i dušom, te je formatiranje i samog Over My Dead Body tako da dobijemo gotovo samurajsku usredsređenost protagoniste na demontiranje bande terorističkih, rasističkih rednekova dosledno njegovoj karakterizaciji.

Strip sasvim uspelo koristi Markhamovu nedvojbeno sociopatsku ličnost da prodiskutuje, jelte, moral, i ljudsko stanje. Glavni junak jeste (bivši) ubica ali je istovremeno i neko ko se aktivno odrekao ubijanja pa postoji zanimljiv balans u tome koliko je spreman da aktivno laže i potuče se, povredi ljude bez mnogo emocija, ali i tome kako mora da pravi neverovatne vratolomije da izbegne ubijanje i ostane veran svojoj misiji. Narativ se razvija u priču o undercover misiji koja ima sve odlike hladnoratovske paranoje i prevrtljivog zabadanja noževa u leđa a mada Markham nikada ne postaje ljubak i simpatičan protagonist, strip nam ga prodaje kao očigledno boljeg od rednekova koji su tehnološki sposobni ali potpuno izgubljeni u rasnoj romantici i detinjastim konspiratološkim strahovanjima što su od njih napravila teroriste. Markham ima zdravu filozofiju koja „prirodno“ odbacuje rasizam pa i toksičnu muškost kao detinjarije i nezrele besmislice i strip i ovo dobro prodaje.

Naravno, Guglielminijev crtež je ono što nam ultimativno prodaje Over My Dead Body. Italijan ima vrlo prirodan palp stil sa realističkim, ne naglašeno stilizovanim likovima i dobrim okom za američku provinciju. Akcija mu je ekspresivna, ne uvek sasvim jasno koreografisana, ali tvrda, visceralna, onako kako treba da bude u stripu koji govori o lošim ljudima što čine jedni drugima užasne stvari. Opet, iako je ovo svakako eksploatacijski strip, Guglielmini ne pada u zamke pornografskog prenaglašavanja i taj element realizma karakterističan za njegov rad je presudan u tome da se Over My Dead Body čita u dovoljnoj meri kao drama a ne puka žanrovska fantazija. Gigi Baldassini je dao oštar, precizan tuš a kolor Rona Rileyja podvlači taj realistički, „prirodni“ ton stripa.

Over My Dead Body nije veliki strip, u mnogim stvarima je i sasvim generički, ali je i zanatski urađen na visokom nivou, tako da se njegova zanimljiva tematika i pažljiv rad sa karakterizacijom glavnog junaka na kraju udružuju da nam daju solidan i vrlo čitljiv kriminalistički palp. Nadam se da će Faerber i Guglielmini pre isteka još jedne decenije naći vremena da se vrate svom zanimljivom antiheroju, a do tada, ko želi, može ovde da baci pogled.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s