Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 05-06-2021

E, pa da vidimo šta smo od metala imali i ove prolećne nedelje…

Prvo blek metal i odmah Rusi! Elderwind ima vrlo ubedljiv novi album, Fires, pokazujući koliko je za poslednjih desetak godina atmosferični blek metal postao veliki trend, ali i potvrđujući svoju poziciju u ovom podžanru. Ovo su za moj ukus premelodične, pre“atmosferične“ pesme, ali Elderwind makar sviraju i aranžiraju muziku razmetljivo dobro i imaju produkciju koja se ne stidi malo topline. Plus, ima ovde dosta brzih delova koji mi se dopadaju. Veoma dobro:

https://elderwindband.bandcamp.com/album/fires

Italijani Kleptocrazia uzimaju post blek metal kao polaznu tačku pa je njihov prvi EP, Kleptocrazia dosta ambiciozan odlazak dalje u noć sa propisnim, vrlo metalskim, energičnim sviranjem i puno solidnih rifova, ali i dosta harmonske i ritmičke eksperimentacije i raznovrsnih pristupa aranžiranju. Muzika svakako zvuči prirodno, i spontano uprkos svim tim ambicijama da bude drugačija i meni se ovo veoma dopalo:

https://kleptocraziahc.bandcamp.com/album/kleptocrazia-2

Zanimljiv EP prilično progresivnog blek metala od strane jednočlanog britanskog projekta Iskalde Morket. Nazvan Punctuated by the Screams of Dying Animals, ovo je materijal koji je snimljen, reklo bi se, kod kuće, ali ima solidan, muzici vrlo dobro prilagođen zvuk sa aranžmanima koji su kompleksni i vođeni su skoro matematičarski složenim gitarskim temama. Plaćate koliko poželite:

https://northwalshammisanthropia.bandcamp.com/album/punctuated-by-the-screams-of-dying-animals-2

Jednočlani kolumbijski projekat Austral Kult dobija svoj prvi album u vidu Speak of the Devil i ovo je, u domenu tog lo-fi blek metala sa južne hemisfere, vrlo dobar program. Prvo, sam zvuk nije MNOGO lo-fi , i drugo, muzika je lična, izražajna i neposredna. Lepo:

https://blackmetalcatalogproductions.bandcamp.com/album/austral-kult-speak-of-the-devil

Britanski Heathen Deity posle milion EP-jeva, demoa i živih snimaka tokom više od dvadeset godina stiže i do prvog albuma. True English Black Metal neće promeniti moj generalni stav prema britanskom blek metalu ili makar njegovoj engleskoj frakciji i mada je ovo vrlo korektno napisano i odsvirano nije me zapalilo. No, ako volite muziku koja pomalo podseća na Dissection mada nema, za moje uho, pesme njima bliske po kvalitetu, ali je generalno korektna, Heathen Deity su vredni pažnje:

Franczuzi Ascète su puni ideja na svom prvom albumu Calamites & les Calamités. Ovo se ne može nazvati post blek metalom, iako je očigledno muzika koja uzima blek metal kao polaznu osnovu i odlazi u „post“ smeru jer je mnogo eklektičnije od onog što ta etiketa podrazumeva. Ali to su problemi sa nomenklaturom nebitni za samo slušalačko uživanje. Ascète su interesantni jer zaista spajaju mnogo uticaja i ideja i to što pola vremena spojevi nisu baš sasvim funkcionalni nije toliki problem ako slušate otvorena uma. Hoću reći, daleko od toga da je ovo IZVRSNA ploča ali je puna potencijala i strasti a neretko tu ispadnu odlični momenti. Vredi čuti:

https://ascete.bandcamp.com/album/calamites-les-calamit-s

Ne znam ko je i odakle je The Grail, ali istoimeni album donosi izvrstan meni sirove muzike koja je delom blek metal, delom pank, delom doom metal, a sva zvuči kao snimana u garaži. No, lo-fi pristup ovde ne znači da ovde može da se čuje potencijal ali da se u samom snimku ne može uživati, naprotiv, The Grail uspešno oblikuje svoj zvuk tako da se kreira zadovoljavajući estetski artefakt koji ima mnogo šarma. Pa, pogledajte samo taj omot! Plaćate koliko hoćete:

https://thegrail.bandcamp.com/album/the-grail

Kanađani Dismal Aura zvuče veoma solidno na svom debi albumu, Praesagia Tristia. Sve je to dosta melanholičan, melodičan post-blek metal, ali bend ima produkciju koja zvuči prijatno sirovo i dinamično a i muzičari se izrazito trude da tipične aranžmane ulepšaju malim detaljima i karakternim momentima. Bend zaista ima puno ideja i melodičnost i melanholičnost često čak nisu u prvom planu, dok muzika dobija avangardnije forme po uzoru na neke bendove sa američke istočne obale. Veoma, veoma dobro:

https://dismalaura.bandcamp.com/album/praesagia-tristia

I Elseetoss iz Tenesija imaju na svom istoimenom debi albumu ponudu solidnog post-blek zvuka, sa harmonskim programom koji je često disonantan i tenzičan između momenata melanholije. Sve to dosta lepo curi za moj ukus i zamerka ide jedino na produkciju, notabilno bubnjeva, koji su jako nedinamični i izrazito mi kvare uživanje u muzici (kreš činela konkretno). Ali muzika je solidna i ovo je album koji vredi čuti:

https://elseetoss.bandcamp.com/album/elseetoss

Nemački solo projekat Werfolf ima novi EP, Blutgericht i ovo je vrlo tipičan nemački blek metal, sa mračnom atmosferom, testerišućom gitarom i jednom generalnom atmosferom pretnje i negativnosti. Ništa novo, originalno ili ekscentrično, ali vrlo korektno:

Ko uopšte može da izgovori ime jednočlanog nemačkog projekta Vergeltungsschlag? Osim, naravno nekih sto miliona ljudi kojima je Nemački maternji jezik, naravno… Enivej, ova reč na Nemačkom znači „osveta“ a rečeni projekat je melodični, blago melanholični i folkerski intoniran blek metal na prvom albumu, Donnerhall. I prijatan je, ovo zvuči intimno i lično, bez nekakve hinjene agresivnosti ali i bez prenaglašene hermetičnosti u koju ovakvi projekti neretko upadnu. Dobra muzika, dobro pevanje sešn pevača, prijalo mi je:

https://vergeltungsschlag.bandcamp.com/album/donnerhall

„Primitivni blek metal“ bend, kako sami sebe opisuju Nijemci Tåkeheim, je posle petnaest godina rada i milion EP-ja stigao do prvog dugosvirajućeg projekta i Lysets frafall je odlična ploča. Ovde se dobija baš ono što piše na pakovanju, kolekcija brzih, režećih mid-fi radova koji su utegnuti i disciplinovani da se pokažu pedigre i kilometraža ali nikako ispeglani i ulickani. Tåkeheim pišu lepe pesme koje na pravi način istražuju i monotoniju i melanholiju, bez upadanja u zamke opsedanja ovim konceptima, što je boljka mnogih današnjih blek metal umetnika iz hermetičnijih podžanrova. Vrlo dobro:

https://takeheim.bandcamp.com/album/lysets-frafall

Još jedno podsećanje da su metalci najveći nerdovi dolazi i u formi albuma Wretched Abyss jednočlanog britanskog projekta Noctule. Naime, Serena Cherry iz Svalbard je ovaj album osmislila i snimila za vreme lokdauna, bazirajući ceo opus na popularnoj videoigri Skyrim. I album je prijatan, melodičan i energičan uz dobro napisane pesme i produkciju koja prilično dobro radi posao (mada mi se ne dopadaju bubnjevi, ali ne kvare isuviše priču). Cherryjeva ima uho za lepe teme a album se svakako zvučno uklapa u tu neku širu Elder Scrolls/ Skyrim estetiku. Mada to da se ni jedna pesma ne zove Fus Ro Dah jeste veliki propust.

https://noctule.bandcamp.com/album/wretched-abyss

I još jedan jednočlani projekat, ovog puta nam dolazi iz Nizozemske. Ossaert je prošle godine snimio prvi album pa mu je Pelgrimsoord već druga ploča i ovo je opet taj neki lični, malo hermetični ali malo i melodični blek metal koji se bavi introspekcijom. No, kvalitetan je, sa dobrom produkcijom, lepo napisanim (i dugačkim) pesmama kojih ima samo četiri na ovom albumu. Više i ne treba jer Ossaert kroz ovaj materijal prolazi svu silu atmosfera i tempa. Impresivno:

https://argentorecords.bandcamp.com/album/pelgrimsoord

Finski  Goats of Doom, pak, imaju već šesti album i Shiva je impresivna kolekcija melodičnih, sirovih, vrlo pankerskih blek metal komada koji ulaze u uho i teraju čoveka da obrati pažnju, pa možda i uleti u šutku. Goats of Doom na momente zvuče praktično himnično, a sve u produkciji koja je sirova, onako, bliska običnom čoveku i ovaj album je meni veoma prijao:

https://goatsofdoom.bandcamp.com/album/shiva

Simpatični Grci Actus Septem imaju skoro idealnu kombinaciju black metala i doom metala na svom prvom albumu, The Catechism of Death. Ovo ima sporost i dostojanstvenost koju tražimo od dooma, te epske teme i melodije, ali ima i sirovost und neposrednost blek metala koje prave odličan balans i ne dopuštaju muzici da zazvuči isuviše pompezno. Dobre pesme, dobra svirka, sirova i dobra produkcija, vrlo lepo:

https://actusseptem.bandcamp.com/album/the-catechism-of-death-2

Švedski Myronath na drugom albumu, Djevelkraft daje vrlo lep, možda tipično švedski blek metal što spaja epsku melodiju i režeću izvedbu u jedanaest pesama energične svirke i odlične produkcije. Myronath pišu uzbudljive pesme sa dosta karaktera i organskim, zdravim zvukom a to da sviraju i dosta brzo kod mene im je, naravno, poseban bonus. Kinematski, dopadljivo, lepo:

Seputus su projekat članova Pyrrhon i Weeping Sores, a njihov drugi album, Phantom Indigo je dezorijentišuća, disonantna kombinacija blek metala i death metala. Sve ovo ima dosta „post“ element uz korišćenje klasičnih tehnika i zvuka, ali uz pesme koje imaju hladnoću i hermetičnost što ih instinktivno vezujemo za „ozbiljnije“ izvođače. No, muzika je energična, moćna i ljudski smračena pa ja nemam nikakvu stvarnu zamerku već na već očekivano preglasan mastering. Vrlo dobro:

https://seputus.bandcamp.com/album/phantom-indigo

Idemo na spora izdanja, stoner, doom, psihodeliju… Voleo sam drugi album norveških doom rockera Dunbarrow, pa sam se obradovao i trećem albumu koji je, dosledno, nazvan samo  Dunbarrow III. I doslednost je svakako ime igre za ovu ekipu jer i treći album za redom donosi pred nas veliku ljubav prema ’70s roku ali i veliku sposobnost za kreiranje svoje i osobene muzike u ovom žanrovskom krugu. Dunbarrow zaista nisu imitatori već najpre naslednici iste filozofije i ovo se čuje ne samo u pesmama i izvedbi već i u zvuku koji je, iako glasan, i dalje oslonjen na jaku separaciju instrumenata u miksu i nihove posebne uloge. Ovaj album je prepun hitova i nadam se da će biti treća-sreća i bendu isposlovati pažnju među stoner/ doom publikom širom planete jer kvalitetom to odavno zaslužuju:

https://dunbarrow.bandcamp.com/album/dunbarrow-iii

Dopadljiv živi snimak berlinskih Ursular izašao je pod nazivom Babylon. Radije nego u Vavilonu, kvartet je nastupao u berlinskom klubu Katarkombe i pružio hipnotički, prijatan set psihodeličnog stoner roka. Adut ove ekipe je dobar, organski gruv vođen jakom bas-gitarom i podcrtan psihodeličnim maštarijama na solo gitari, ali i dobar vokal pevačice (i saksofonistkinje) Babett Richter. Sa četiri dugačke pesme i odmerenim tempom, te toplim, neagresivnim zvukom, Ursular nude vrlo prijatan program za dremku i užitak:

https://ursular.bandcamp.com/album/babylon

Domaći doom metal projekat Svarga je ove godine izbacio dva singla a brzo je došlo vreme i za debi album pa je Under the Black Spell upravo pred nama. I ovo je razigran, zabavan, vrlo fazirani, nestašno psihodelični instrumentalni doom koji kroz sedam pesama isprobava svu silu pristupa zvuku ali i tema i to je sve uglavnom veoma interesantno. Neću reći i da je zaokruženo, ili da je ovaj projekat dosegao nekakvu finalnu formu ali uzbudljivost ovog albuma i jeste u raznovrsnosti njegovih ideja, a u okviru forme koja je ipak jasna, gruverska, psihodelična i jako distorzirana, i mada ne pričamo o nekakvoj savršenosti, svakako pričamo o ploči koja je veoma prijala mojim ušima. A kako je autor daje po ceni koju svako sam određuje, nisam se nimalo kolebao ni oko kupovine:

https://svarga12.bandcamp.com/album/under-the-black-spell

Čileanski Satanic WaveS ima vrlo opušten, prijatan prvi album naslovljen They Burn. Ne dajte da vas zavara „ekstreman“ jezik, ovo je psihodelični rok sa puno gruva i meditativnih pasaža, mada jednako voli i dobar, faziran rif i napadački, radostan tempo. Što je odlična kombinacija i album vrlo ugodno menja raspoloženja i energetske nivoe, nikada ne padajući u nekakve self-induglentne zamke, nudeći sve vreme dobar, snažan rokenrol. Još se i plaća koliko sami date:

https://satanicwaves.bandcamp.com/album/they-burn

Da Meksikanci Wild Bunch imaju samo za nijansu energičnije pevanje na EP-ju Wild Bunch, a koji im je i prvi, ovo bi bilo 50% bolje. Inače je u pitanju gruverski heavy rock sa solidno zdravim zvukom, ali pevanje zvuči stisnuto, nedovoljno ubedljivo i to malo kvari celu priču. No, ima ovde potencijala onoliko:

https://wildbunch.bandcamp.com/album/wild-bunch

Black Moon Mother iz Nešvila spajaju psihodelični stoner rok i shoegaze pop na svom debi albumu Illusions Under the Sun i ma koliko da se meni ovo intenzivno ne dopada, vidim da narod reaguje pozitivno. Pevačica Brianne O’Neill je svakako upečatljiva pojava i bend vrlo dobro razume šta hoće, plus produkcija je dobra, pa, eto, poslušajte:

https://blackmoonmotherpetrichor.bandcamp.com/album/illusions-under-the-sun

Stone Rebel ima novu kompilaciju, Space Arc Collection koja donosi više od tri sata sanjivog, simpatičnog psihodeličnog gruva kakav ovaj bend provlači već milion godina. Album ima i jednu novu pesmu, da se navuče i stara publika a ako niste do sada slušali Stone Rebel, eto odlične prilike da se upoznate sa opusom ovog produktivnog projekta:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/space-arc-collection

I zemljak Stoned Karma ima novi EP, A Flash In The Sky sa dve nežne instrumentalne meditacije i ovo je za nijansicu „glasnije“ od uobičajene Stoned Karma produkcije. Ali je lepo i daje se po ceni koju sami odredite:

https://stonedkarma.bandcamp.com/album/a-flash-in-the-sky

Kako već i očekujete od izdanja koje izbacuje Ripple Music, novi album britanskih Boss Keloid je veoma dobar. Family the Smiling Thrush je zvuk sludge metala koji je evoluirao daleko od svojih brutalnih, jednostavnih korena i ovo je ploča koja čuva gruv i energiju ali nudi daleko širi emotivni i harmonski spektar od standarda. Plus, naravno, mnogo vrlo autoritativne svirke koja na momente ide maltene u mathcore smeru sa kompleksnim idejama koje su, srećom, uvek uvezane u distinktne, upečatljive pesme. Na sve ide odlična produkcija i lep, dinamičan mastering i prosto mi dođe da doktora Todda izljubim za to koliko nam izvrsne muzike donosi iz meseca u mesec. Obavezno poslušati:

https://bosskeloid.bandcamp.com/album/family-the-smiling-thrush

Argentinski Señor de las Moscas ima posthumnu kompilaciju Antología Post Mortem i to je dvanaest pesama zdravog, lepog instrumentalnog stoner roka koji se nudi po ceni što je sami odredite. Ima ovde skrivenih dragulja onoliko, pa svakako poslušajte:

https://senordelasmoscas2015.bandcamp.com/releases

Mnogo puta sam nesmotreno napisao da sam sumnjičav prema instrumentalnom stoner metalu, često prateći tu izjavu sa „ali“. E, pa ove nedelje nam je Doomed & Stoned dao svoju novu kompilaciju: Doomed & Stoned: The Instrumentalists (Vol. 1) i naravno da je to dobra prilika da se reevaluira ovaj moj često pogrešni stav. Rob Hammer kaže da su ga ljudi godinama pitali za preporuke za instrumentalne stoner bendove vredne pažnje i da je pravio spisak u telefonu koji je prebacio stotinu bendova, pa je ova kompilacija, sa samo 25 umetnika upravo onaj pažljivo napravljeni izbor samog krema kakav očekujemo od ovog briljantnog kolektiva. Nema nikakve potrebe da se objašnjava da je ovo perfektan izbor, kao i u slučaju svake prethodne D&S kompilacije, da se ona, po ceni koju sami određujete, mora kupiti i da ćete u njoj JAKO uživati. Ne propustiti:

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-the-instrumentalists-vol-1

Oh, londonski Lowen imaju baš dobar EP sa tri pesme u 23 minuta kombinacije bliskoistočnih melodija i doom atmosfere. Da bude jasno, ovo je snimljeno uživo, samo sa akustičnom gitarom i uglavnom improvizovano ali Unceasing Lamentations zvuči fantastično najpre zahvaljujući pevačici Nini Saeidi koja donosi pesme na Sumerskom, Akadijanskom i Farsiju i potpuno dominira izvedbom. Prelepo:

https://lowen.bandcamp.com/album/unceasing-lamentations

Šveđani Nephilia na istoimenom albumu donose simpatičan ’70s prog rock sa lepim melodijama, puno klavijatura i moćnim ženskim vokalom. Da bude jasno, meni je ovo previše pop, premalo psihodelično da bih ga redovno trošio, ali lepo je, odlično producirano i bend ima upečatljiv imidž te je vredan svake pažnje:

https://nephilamusic.bandcamp.com/album/nephila

Islandski projekat Putrid Shark donosi vrlo zanimljivu, pomalo eksperimentalnu kombinaciju sludge metala, sa malo dooma i noise rocka na svom prvom albumu Putrid Shark#1. Čak trinaest pesama ovde idu u raznim smerovima, kreirajući povremeno čiste zvučne pejsaže, pa onda zdrav i poletan rokerski gruv, pa onda elektronski plesni zvuk, pa onda… Ima ovde svega, dakle, smelo, ikonoklastički i žustro napisano i odsvirano. Nije kompletno metal ali je odlično:

https://putridshark.bandcamp.com/album/putrid-shark-1

Portlandski veterani Red Fang imaju novi album i Arrows je vrlo prijatna, vrlo ukusno snimljena pesma odličnih sludge metal pesama. Red Fang umeju da pogode pravilnu sredinu između energije i prijemčivosti, sipajući teške, fazirane rifove sa neba ali i držeći pesme čvrsto na zemlji dobro osmišljenim melodijama i temama. Ploča ima puno gruva (slušajte naslovnu pesmu, recimo), ali i bržih, energičnih komada pa je ovo jedan odličan rokenrol album za sve generacije:

https://redfang.bandcamp.com/album/arrows

Odlični su i bruklinski Somnuri koji na svom drugom albumu, Nefarious Wave cepaju vrlo agresivan, energičan sludge metal što se bez mnogo stida spaja sa progresivnijim metalom pa čak i thrashom, za jednu zbilja visokooktansku, eksplozivnu mešavinu. Nabadački, snažno, ali i maštovito, raznovrsno, na momente maltene i „komercijalno“ (npr. u Desire Lines koja se dotiče sa grandžom), ovo je impresivan paket i muzika koja može da bude zanimljiva i nemetalcima:

https://somnuri.bandcamp.com/album/nefarious-wave-4

Ubrzajmo sada! Poljaci Earn The Crown sa istoimenim EP-jem, koji im je, čini se, prvenac, kreiraju teleport u devedesete i nude četiri pesme (plus intro) zdravog, energičnog, metaliziranog moshcorea. Ako ste mladost provodili u Bunkeru u KST-u – ili na sličnim mestima u drugim ljudskim naseobinama – gde se vrteo Madball, Agnostic Front i Pro-Pain, Earn The Crown su odlična rekonstrukcija ovog zvuka uz izvrsnu produkciju ali i jako dobre pesme. Plus naplaćuju izdanje onoliko koliko ste spremni da date:

https://earnthecrown.bandcamp.com/album/earn-the-crown

U istom điru su losanđeleski Law of Power koji na svojoj promo fotki imaju i člana benda koji pokazuje kameri srednji prst i drugog člana benda koji je u kameru uperio pištolj. Neki bendovi se jednostavno trude više od drugih. No, iako ovako nešto ja ne bih pipnuo štapom za bilijar, ne mogu da kažem da je njihov madballovski/ sickofitallovski moshcore na EP-ju Law of Power loš, naprotiv, vrlo je dobro odsviran i produciran sa lepo napisanim pesmama  i masom odličnih rifova. Ovaj rivajvl ’90s moshcorea posle skoro trideset godina je bizaran ali donosi muziku koja meni prija više nego što mi je prijao original…

https://lawofpower.bandcamp.com/album/law-of-power

Ukrajinci The Nietzsche kombinuju (post)hardcore i malo matematičarskog senzibiliteta za dobru, energičnu živu muziku (doduše, snimljenu u studiju) na EP-ju Vladimir Vladimirovich. S obzirom odakle je bend, ne verujem da je ovo ploča u slavu ruskog doživotnog predsednika, ali se prve tri pesme zovu Mayakovsky, i koriste njegove stihove, što cenimo. Muzika je dobra, pržačka i uzbudljiva, odlično odsvirana i solidno producirana i momci iz Odese zavređuju svaku buduću pažnju:

https://thenietzsche.bandcamp.com/album/vladimir-vladimirovich

4 Ways To Die je Ep sa po jednom pesmom četiri benda: Kurama, p.s.you’redead, Thotcrime i The Queen Guillotined i ovo je haotična kompilacija haotinog hardkora, videoigračkog metalkora, grajndkora, slema i generalno haosa. Simpatično je i svaki bend ima osoben zvuk i kvalitet:

https://paperwingsrecords.bandcamp.com/album/4-ways-to-die

Italijani Subhuman Hordes imaju vrlo interesantan zvuk na svom istoimenom debi albumu. Iako nominalno grindcore/ brutal death metal bend, Subhuman Hordes zapravo zvuče kao ekstremna verzija Slipknot sa mnogo nu metal elemenata (uključujući hip-hop uticaje) umešanih sa blastovanjem. No, pesme su kratke, zvuk napucan do besvesti i ovo je žanrovski melanž koji uspeva da održi svežinu tokom čak dvadeset pesama na albumu koji napred ide brzim, a plesnim, korakom. Zanimljivo:

https://subhumanhordes.bandcamp.com/album/subhuman-hordes

Neizmerno su mi simpatični Karabiner iz Kijeva čiji prvi EP, Speedact ima genijalan omot ali i tri pesme jednostavnog ali srčanog, energičnog thrashcore zvuka. Ovo je muzika kojoj je brzina zaista najveća vrlina i to što je produkcija čista ali sobna ne smeta mi mnogo. Ili čak nimalo. Ovo je puno lepih rifova, dobrog pevanja i vozi se u najbržoj traci pa mi je bend namah osvojio srce.

https://karabiner.bandcamp.com/album/speedact

Irski jednočlani technical thrash projekat Biöcide zvuči vrlo robusno na prvom EP-ju, Inhibiting the Sludge Tomb. Ovo su četiri pesme kompleksnih, dugačkih rifova, aranžmana koji se uvijaju oko tog jezgra kao ljute guje, vrištećih vokala i solidne produkcije. „Tehnički“ bendovi često umeju da se fokusiraju na detalje i potpuno zabrave na širu sliku ali Conor Primett ume da piše pesme i ovo sve zajedno vrlo lepo zvuči. A još i plaćate koliko hoćete. Pa svaka čast:

https://bio-cide.bandcamp.com/album/inhibiting-the-sludge-tomb

Za porciju klasičnog school thrash metala, tu nam je novi Flotsam & Jetsam. Blood in the Water je petnaesti album ekipe iz Arizone u kojoj još uvek sviraju dva originalna člana iz osamdesetih i mada ne mogu da kažem da sam ovde naišao na neka posebna otkrovenja, pričamo o zdravoj, vrlo korektno napisanoj i odlično propduciranoj ploči na kojoj bend pokazuje svoje thrasherske veštine ali i pesme koje su melodične i mogu biti prijemčive mnogo široj publici od mladih bubuljičavih muškaraca u dubokim patikama. Meni ovo lepo:

Neki bendovi se PREVIŠE trude, pa tako belgijski trio Hëll Dëath, eto, ima ime – Hëll Dëath. I prvi EP mu se zove Rip Your Face Off. NARAVNO da je ovo speed metal i naravno da se naslovna pesma završava rečima „Die, fucking poser“, sa simpatičnim Francuskim naglaskom, ali ovo je zapravo izrazito zabavna ploča sa četiri vrlo čisto producirane pesme lepih rifova, poletnog tempa, bez smaranja i filozofije, sa kvalitetnom svirkom i ložačkim refrenima. Hëll Dëath čak imaju i malo thrashcore elemenata u tome koliko su pesme jednostavne, ali kvalitetno soliranje obezbeđuje materijalu dovoljno metal cheese faktora da i najbrkatiji među nama budu zadovoljni. Odlična ploča:

https://helldeath.bandcamp.com/album/rip-your-face-off

Finci Rain Of Terror sa svojim prvim albumom, Witch Hunt donose kvalitetan, prljav i narogušen thrash metal. Ovo je vrlo old school rad, sa muzikom koja ima i „blackened“ ali i pank komponentu, vozeći se na snažnim, evokaitvnim rifovima, grubom pevanju i srednjem, nabadačkom tempu. Sve me to malo vraća u osamdesete i vreme dok su se žanrovi tek formatirali, pa Rain Of Terror zdušno preporučujem na ime te spontane, usijane energije i zlovolje:

https://rainofterror.bandcamp.com/album/witch-hunt-2

Portugalski Alastor svira od kasnih osamdesetih i na svom sedmom albumu, The Unholy Hordes promoviše rad novog pevača, koji se vrlo dobro uklapa u staromodni blackened thrash što ga ovaj projekat već dugo prolači. Pevanje na Portugalskom i jake afektacije u izvedbi dobro idu uz jednostavne, efektne rifove i vokal je svakako jedan od najboljih elemenata ove ploče. Bubanj je, nažalost jedan od najgorih, ali dobro, u proseku je ovo prilično simpatično sa dobrim gitarama na sve strane:

https://alastor666.bandcamp.com/album/the-unholy-hordes

Njemački blek-trešeri Desaster će nam uvek biti u srcu na ime živog albuma Live in Serbian Hell od pre skoro dve decenije, ali i novi album, Churches Without Saints nije za bacanje. Ovo je energičan, lep, old school blackened thrash metal sa svom potrebnom sirovošću i rifovima koje čovek očekuje. Album je i sekvenciran pažljivo, da ima nekakav narativni luk i mada pričamo o dosta pesama i priličnom trajanju za muziku koja nema mnogo dimenzija izraza, Desaster uspevaju da ovo pretvore u sasvim prijatan program. Takođe solidno dinamičan master:

https://desaster.bandcamp.com/album/churches-without-saints

Italijani Divulgator zvuče vrlo poletno i raspoloženo na albumu Habemus Quarkcore. Stilski, ovo je thrashcore sa solidnim ’80s vajbom, pevanjem na Italijanskom i promenljivom ali uglavnom vrlo solidnom produkcijom. Divulgator imaju onaj presudni element nemira i besa a da im muzika sadrži i neizbrisivu komponentu zabave i optimizma. Vrlo lepo:

https://divulgator.bandcamp.com/album/habemus-quarkcore

Kad smo već kod thrashcorea, beogradski Chemical Tomb ima novi EP, FKCT i ovo je fenomenalno. Štaviše i sam bend kaže da je ovo toliko dobro da se članovi brinu da ga nikad neće prevazići. Dobro, nadam se da tu neće biti problema, ali ove tri pesme stvarno odvaljuju svojom energijom, brzinom ali i tom hemijom koju bend pominje. Sve zvuči vrlo prirodno, spontano, gruverski, a opet utegnuto, brzo, moćno, sa odličnim miksom. Igor, bubnjar Terrorhammera ovde drži čas iz ’80s krosover svirke, pevač Simon je izvrstan, karakteran i energičan a rifovi, ou maj gad, RIFOVI! Sve u svemu jedno od najboljih izdanja koje sam čuo ovde nedelje, vrlo ozbiljan materijal za sve koji vole novovalni krosover (kog u Srbiji epitomizira Nadimač) i na sve to on se dade za pare koje sami odredite. Bacajte sve iz ruku i kupujte ovo:

https://chemicaltomb1.bandcamp.com/album/fkct

Meksikanci La Sangre No Se Negocia zvuče razbijački ez fak na albumu La Rutina Del Sufrimiento a koji je, koliko umem da se razaberem, proširena verzija istoimenog EP-ja od pre dve godine. Ovo je besan, energičan thrash/ grind sa sirovom ali vrlo funkcionalnom produkcijom i dobro napisanim pesmama punim lepih momenata i eksplozivnosti. Ne propustiti:

https://tormentasrecords.bandcamp.com/album/la-rutina-del-sufrimiento-cdtr006

Teksaški Burning zvuči ko da svira u  samom paklu na EP-ju Sanguine Tongue of Lucifer sa dve pesme snimljene uživo u Fort Worthu i kombinacijom thrash i death zvuka koja je hermetična a opet veoma ekspresivna. S obzirom da EP trenutno košta 666 doara, nagađam da će ovo uskoro izaći na vinilu ili kaseti ali za sada je lepo da se čuje:

https://burning666.bandcamp.com/album/sanguine-tongue-of-lucifer

Ukrajinci Terrorflesh imaju debi album, Among the Toxic Shadows i ovo je gruverski death metal sa malo tih modernijih, metalkoraških elemenata. No, činjenica da je meni ovo bilo prijatno i slušljivo svedoči da je album ipak dovoljno ukorenjen u klasičnom death metalu, ali i da je kvalitetno napisan, odsviran i produciran. Terrorflesh je pritom internacionalni, interkontinentalni projekat sa članovima koji sede u Kanadi i Americi pa je i to poen više za album koji zvuči zdravo i umešno sklopljeno iako je rađen sa distance:

https://terrorflesh.bandcamp.com/album/among-the-toxic-shadows

Inhuman Condition je nedavno osnovani projekat trojice iskusnih muzičara sa Floride koji su između sebe svirali u gomili važnih bendova poput Obituary, Death, Massacre itd. Prvi album, Rat°God je kolekcija dopadljivih deaththrash himni koje se sviraju u Obituary brzini i pune su zlih rifova i generalno te neke B-horror atmosfere. Album je, originalno, pisan kao nova ploča Massacre pa ovde svakako ima dosta elemenata tog benda, i kogod voli taj old school death thrash u modernoj, lepoj produkciji, ima čemu da se poraduje:

https://inhumancondition.bandcamp.com/album/rat-god

Poljaci Schismopathic su osnovani još krajem osamdesetih ali su, eto, tek sad dočekali debi album, The Human Legacy. Ali pošto na svetu ipak nekad ima pravde, ovo je barem odlična ploča energičnog, tipično poljski gruverskog grindcorea. Dobro producirana, vožena napaljivim rifovima i sa svega dvanaest pesama (ali koje su pravi komadi, sa pravim aranžmanima), The Human Legacy je naplata silnih iščekivanja koja je bend, nesumnjivo imao decenijama unazad. Meni su sjajni.

https://schismopathic.bandcamp.com/album/the-human-legacy-2021

Portorikanski Necronemesis svoj prvi album, Some Things Should Stay Underground, u skladu sa naslovom, izbacuju za Horror Pain Gore Death Productions. Ovo je prost, hororični death metal sa kratkim, energičnim pesmama namenjenim mošingu i šutiranju, ne nekakvim prevelikim meditacijama i bio bi, jelte, kod kuće u ranim devedesetima. No, pesme su dobro napisane, produkcija je vrlo dobra i ako volite stari Cannibal Corpse, Broken Hope i slične bendove, Necronemesis će vam vrlo prijati:

https://hpgd.bandcamp.com/album/some-things-should-stay-underground

Italijani Yalbadaoth sa prvim EP-jem, Expunging The Earth provajduje prijatan, majstorski odsviran melodičniji brutal death metal. Nile su prvi bend koji mi je pao na pamet kada sam čuo kako ovaj trio kombinuje blago „etničke“ teme i razbijački death i mada Yalbadaoth ne liče na ove Amerikance po strukturi pesama, rekao bih da je ovo dobra referenca u pogledu te mešavine tehnike i harmonske/ melodijske estetike. Izdavač pominje i Krisiun, Abhorrence i Angelcorpse… Pet pesama, dosta energije, solidna produkcija, vrlo ubedljiv debi.

https://ironbloodanddeath.bandcamp.com/album/expunging-the-earth

Taman kad mi se slušao nekakav dobar slem, uleteli su Deprecation sa svojim debi albumom, Cannibalistic Decimation. Naslov, omot i generalna tematika ukazuju na najstrašnije, jelte, slemerske opsesije, ali ovaj ruski projekat u sve donosi i presudnu dozu ozbiljnosti i profesionalizma pa je album izuzetno kvalitetan i sasvim ispunjava sve moje potrebe za energičnim, brzim, gruverskim i dobro produciranim brutal/ slamming death metal programom. S obzirom da ovo izdaje ugledni ruski Inherited Suffering Records, za očekivati je bilo da će se dopasti svakome ko voli Abominable Putridity i slične projekte i upravo se to i desilo!

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/deprecation-cannibalistic-decimation

Isti izdavač ima i singl projekta Embodiment Elimination, i ovo je još jedan kvalitetan ruski slem projekat. Absorption Of Symbiotic Vitality – Promo ima samo dve pesme ali je i ovde u pitanju vrlo dobro producirana muzika sa solidnom količinom gruva i plesnog ugođaja za sve dementne, nastrane i pravoverne slamming death fanove:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/embodiment-elimination-absorption-of-symbiotic-vitality-promo

Generalno ne padam na „technical deathcore“ i slične smicalice, ali mi se iz nekog razloga album dvojca Heaven blood bridgens nazvan Rotten Gardens dosta dopao. Ovo čak nije ni netipičan rad za ovakvu muziku, dakle, ima mnogo monotonalnih brejkdaun momenata, mnogo „progresivnog“ harmonskog rada, klasičnih deathcore vokala, ali nekako su pesme sklopljene dobro i meni je ovo uzbudljivo i zabavno za slušanje:

https://heavenbloodbridgens.bandcamp.com/album/rotten-gardens

Neon Zeon ne zvuči kao ime death metal benda ali njemački kvartet svira baš tu muziku na svom drugom albumu, Astral Bliss. Doduše, Neon Zeon su progresivni death metalci pa je muzika na ovoj ploči puna atipičnih harmonija i aranžmanskih ideja. Ali prija. Astral Bliss je žestoka i energična ploča, sa dosta modernim zvukom i nabudženim miksom, ali Neon Zeon imaju u ponudi gomilu dobrih tema i rešenja da budu interesantni sve vreme. Doduše, to je DUGAČKO vreme, pesme umeju da potraju i kad se u obzir uzme glasan master, treba to izdržati, ali Neon Zeon su kod mene bez sumnje opravdali uloženo vreme i trud:

https://neonzeon.bandcamp.com/album/astral-bliss

Kad smo već kod nemačkog progresivnog death metala, Hannes Grossmann, bivši bubnjar Necrophagist, a sada u Triptykon, Howling Sycamore itd. je snimio četvrti album pod sopstvenim imenom. I, To Where the Light Retreats je simpatična ploča vrlo „tech“ progresive sa razmetljivo virtuoznim gitarskim soliranjem i ambicioznim aranžmanima koji uparuju visok tempo svirke sa puno harmonskih promena. Ima tu te poslovične nemačke discipline i sviranja pod konac ali album sadrži dovoljno kvalitetnih, pamtljivih tema da ne bude bezdušna stilska vežba:

https://hannesgrossmann.bandcamp.com/album/to-where-the-light-retreats

Communal Misery iz Konektikata u poslednje tri godine ređaju demo snimke i EP-jeve pa najnoviji EP, Dismantle, ima četiri pesme vrlo sigurno svirane kombinacije lo-fi death metala i nabadačkog hardcorea. Ne znam da li bih izgurao ceo album ove muzike ali ovaj format je idealan u svom spoju sirovog zvuka, jednostavne svirke i jakog besa. Plaćate, naravno, koliko hoćete:

https://communalmisery.bandcamp.com/album/dismantle

Brazilac Diogo Marins ima već nekoliko albuma kao The Ogre i novi, Aeon Zero je uobičajena salata death metala, hardcorea, progresivnog metala i malo blek metala. Ludilo? Ne sasvim, Marins ovo solidno spaja jedno sa drugim u pesme koje su haotične samo do mere da vam privuku pažnju ali vas onda zadrže solidnim rifovima i dobrim gruvom. Da je ovo producirano samo mrvicu čistije bilo bi spremno da igra u, jelte višoj ligi ali je svakako daleko iznad nivoa prostog kurija:

https://theogre.bandcamp.com/album/aeon-zero

Poljaci Decapitated izbacili su kolekciju demo snimaka iz devedesetih i The First Damned je lep, nostalgičan skok nepunih četvrt veka unazad kada je i tehnički death metal mogao da zvuči ovako sirovo i živo. Pesme su, naravno, sjajne, ali i produkcija je iznenađujuće robusna, sa nekim lepim momentima kao što je obrada Slayerove Mandatory Suicide. Sjajno:

https://decapitated.bandcamp.com/album/the-first-damned

Ukrajinci Gasoline Guns trpaju rokerski metal/ metalizirani rokenrol na svom albumu Motor Cult koji se ZAISTA trudi da prenese taj klasični fazon zaljubljenosti u kola, benzin, ekološki neodgovorni hedonizam itd. Nije, naravno, ovo na nivou Motorheada i drugih legendarnih postava iz ovog rokenrol podžanra, ali Motor Cult je prijatna, solidno producirana ploča energične muzike, rifova, solaža, sve sa bluz osnovom i metalskom dispozicijom. Meni simpatično:

https://gasolineguns.bandcamp.com/album/motor-cult

Blade’s Edge iz Ekvadora nemaju neku sjajnu produkciju i omot EP-ja Witch Spells je dosta, hm, retro, ali, dođavola, ovaj bend baš ume da pravi ’80s metal iz one sleazy kategorije u koju bi spadali, recimo, Dokken. Ljudi na Jutjubu gunđaju zbog vokala, ali ovo jer sve uradio jedan čovek i njegovo eksperimentisanje sa pevanjem daje ovom projektu dosta šarma. Prljavo, mangupski i vrlo simpatično:

https://stormspell.bandcamp.com/album/witch-spells

Kanadski Starlight Ritual nam donosi punokrvni heavy metal na svom debi albumu, Sealed in Starlight. Bend je počeo sa radom pre nešto više od pola decenija i u to vreme mešao doom sa heavy metalom ali danas oni zvuče kao da slušate Diove demo snimke ili štogod slično. I to mislim u najboljem mogućem smislu, ovo je vrlo epski, vrlo žestok i rifaški metal ali sa puno melodije, divljih solaža i pevačem koji ima taj Diov strastveni, vatreni stil. Jeste ovaj album „retro“, ali je iskren, produciran živahno i prirodno, bez preteranih kompresija i drugih svinjarija, a to da posle par čašica žestine mora doći i power balada se prosto podrazumeva. Jako dobro i obavezno za ljubitelje klasične heavy svirke:

https://starlightritual.bandcamp.com/album/sealed-in-starlight

https://templeofmystery.bandcamp.com/album/sealed-in-starlight

Gahdzilla Motor Company je bio teksaški hevi metal bend relativno kratkog života sa prelaza milenijuma, ali u njemu su svirali neki ugledni metalci poput Jasona McMastera iz Watchtower i Bobbyja Landgrafa iz Down. Bend nije izdao album tokom života, ali jeste snimao i izlazio na kompilacijama tako da je upravo izašli „izgubljeni“ album Gahdzilla Motor Company prvo dugosvirajuće izdanje (od dva labavo planirana) ovog benda. I, ovo je zapravo prilično dobro. Bend je u svoje vreme opisivan kao „naučnofantastična Metalika“ i to je i dalje pristojan opis za ovu muziku koja ima gruv, ima elemente thrasha, ali i tu ambiciju da bude blago tripozna i „out there“. Album ima čak 16 pesama sa vrlo pristojnom produkcijom i dosta ideja, McMasters pruža sjajan program a i ostatak benda odlično svira pa to može da malo pravda dosta visoku cenu za ovaj daunloud:

https://gahdzillamotorcompany.bandcamp.com/album/gahdzilla-motor-company

Italijani Strebla sjajno kidaju na svom debi albumu Cemento, kombinujući bučan, energičan, nervozan noise rock sa malo sludge metala za zapaljivu, pržačku smesu koja od pesme do pesme ide kroz napete harmonije, himnična urlanja i skakutave ritmove. Ovo je vrlo ekonomično pravljeno, sa kratkim i efikasnim pesmama i prilično bučnom ali dobrom produkcijom i Strebla zavređuju svaku pažnju:

https://strebla.bandcamp.com/album/cemento

Za kraj: ovih sam dana – a da nisam htela – dosta slušao razne žive snimke King Gizzard & The Lizard Wizard i razmišljao kako je to jedan od najboljih rok bendova našeg doba i kako su im koncertni albumi snimljeni u razmaku od par meseci svi potpuno različiti i kako mi ne bi škodilo JOŠ. I šta se događa – PAF: izašao je novi živi album genijalnih Australijanaca. Live In Sydney ’21 je svež, ispod čekića izašli koncertni snimak rađen ove godine (uzgred, s obzirom na to koliko je Australija dugo u striktnom lokdaunu, gde oni ovo sviraju i otkud toliko publike na koncertu?) i ovo je, po istoj formuli sasvim osobena kolekcija pesama koja se i po zvuku i po izboru muzike razlikuje od Live in Melbourne ’21 koji je izašao pre par nedelja, ali i od svih ostalih recentnih njihovih izdanja. Ne znam kako ovaj bend ima toliko kreativnosti, energije, ali i dobre volje da nam većinu ovih izdanja daje po ceni koju sami odredimo (ovaj konkretni album plaćate koliko hoćete kao daunloud, a kasetu devet dolara, sem ako kupujete od benda gde je daunloud deset australijskih dolara), ali zahvalan sam svevišnjem što nam ih je poslao da nas podsećaju kako na svetu još ima lepote. Live in Sydney ’21 ima oštar blago prebudžen zvuk u kome glasniji udarci u bubanj malčice klipuju što, složićemo se, nije idealno, ali nije u pitanju dilbrejker i Lizzardi ovde nude uobičajen program ekstatičnog, hipnotičnog, mikrotonalnog roka bez koga je nemoguće ili makar neprijatno živeti. Obavezno:

https://softgrit.bandcamp.com/album/live-in-sydney-21

https://kinggizzard.bandcamp.com/album/live-in-sydney-21

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s