Pročitani stripovi: About Betty’s Boob

Pročitao sam spektakularni grafički roman About Betty’s Boob koga je 2017. godine objavio belgijski Casterman pod još jasnijim nazivom – Betty Boob – da bi za severnoameričko/ anglofonsko izdanje Archaia Press, artistički naklonjeni imprint BOOM! Studios, a koje je stiglo u leto 2018. godine, naslov bio blago promenjen, možda i zbog nekakvih prava na intelektualnu svojinu. Da ne bude nikakve zabune, autorke ovog sjajnog stripa su imale svaku nameru da aludiraju na Betty Boop, kako naslovom, tako i sadržajem stripa, ali i na dojke. Konkretno, na jednu partikularnu dojku, još konkretnije levu dojku žene po imenu Elisabeth B. – iz čega naslućujemo i prezime iste gospođe – a koja se od iste rastaje u košmarnom snu na samom početku prvog poglavlja u kome jato (čopor? krdo?) rakova nadire preko apstraktnog, nedefinisanog prostora dok Betty spava, te drsko nasrće na rečenu dojku.

Što se tiče metafora, ova je onoliko direktna koliko je potrebno da se ne promaši tema ovog romana jer je u pitanju praktično „nemi“ strip, bez dijaloga, sa samo kratkim upadima teksta u „naslovima“ poglavlja i, incidentno, u samoj radnji, više u formi zvučnih efekata nego nekakve verbalne komunkacije. About Betty’s Boob je strip koji se izražava slikama, poređanim u sekvencijalan narativ, a njegovoj atmosferi, ali i furioznim pripovedanju tekst nije ni potreban. Rezultat je da je ovo strip koji se čita izuzetno brzo ako samo želite da vidite šta se u njemu dešava, a na 180 strana desiće se jako mnogo jer nema pauza da se sedne i priča, ali i strip koji možete gustirati izuzetno sporo, vraćajući se unatrag da se divite kompleksnim kompozicijama, maštovitom lejautu, izvrsnim pripovednim trajektorijama kroz stranice, briljantnim stilizacijama, besprekornom koloru koji, kad smo već kod njega, jedan naglašeno šaren strip zapravo prikazuje kao maltene crno-beli sa upadima boje, jer je njeno korišćenje savršeno ekonomično i i samo u funkciji nemog pripovedanja.

About Betty’s Boob je produkt transatlantske saradnje između francuske scenaristkinje Véro Cazot (naravno da joj je pravo ime Véronique), a koja trenutno radi serijal Olive za Dupuis sa crtačicom Lucy Mazel, i kanadske crtačice Julie Rocheleau. Ako pogledate Olive i Cazotin prethodni strip-rad, Les petites distances, oni su kao i About Betty’s Boob, stripovi snažno naklonjeni oniričkom i simboličkom, sa programskim rušenjem granica između fantazije i realnosti, pa se može reći da je ovo tema koja opseda scenaristkinju. Ovo je tim zanimljivije što je Cazotova do početka prošle decenije uglavnom pisala komercijalne radove – scenarije za televizijske skečeve, trejlere i serije – pa je ulazak u strip-industriju očigledno bio način da se okrene stvarima koje je zbilja interesuju a koje su joj onda donele i poštovanje, ako već ne bogatstvo. Sa svoje strane, crtačica Julie Rocheleau je iz Montreala ima iskustva sa animacijom, storibordovima, ali i ilustrovanjem knjiga za decu U strip-industriju je ušla godinu dana pre scenaristkinje, 2010. godine, sa odmah nagrađenim grafičkim romanom La Fille invisible kog je radila sa scenaristkinjom Emilie Villeneuve, da bi Rocheleauova iste godine dobila i nagradu Joe Shuster za svoj kolorni rad a istu je nagradu, samo za naslovnu stranu dobila tri godine kasnije za jedan od albuma iz serijala La colère de Fantômas koje radi sa Olivierom Bocquetom, plodnim francuskom scenaristom koji je radio i jednu epizodu Spirua pre nekoliko godina. Solidna reputacija.

Sve u svemu, Rocheleauova i Cazotova su se jako dobro pronašle u ovom stripu i kreirale vizuelno upečatljivu, dirljivu a optimističnu pripovest koja se bavi jednom, nažalost, i dalje aktuelnom traumom u modernom društvu i svojevrsnom ostrakizacijom osoba koje zapravo ne bi trebalo da su isključene ni po jednom osnovu. About Betty’s Boob je eksploracija i psihološke i socijalne dimenzije ove traume, ali je i urnebesna nadrealistička proslava te neke, jelte, drugosti i kao takva trebalo bi da uđe u lektiru za osnovnu školu. To kad naši dođu na vlast. Ali do tada, treba reći i da je kvalitet stripa prepoznalo više žirija na dva kontinenta, pa da je ovaj roman pokupio nekoliko nagrada koje dodeljuju frankofoni kritičari, ali i u SAD bio među nominacijama za Ajznera. Nije loše.

About Betty’s Boob je priča o Betty aka Elisabeth B. koja se na početku stripa budi iz pomenutog košmara sa rakovima koji se zatrčavaju na njenu levu dojku i zatiče sebe u bolničkom krevetu, bez kose, sa perikom koja stoji na natkasni i, što je teže za prihvatiti, bez leve dojke. Na mestu gde je nekada bio obli, za oko i ruku prijatni telesni aksesoar sada je samo ravna koža, crveni ožiljak i preko njega štep hirurškog konca. Mastektomija, kao način da se spasu životi po cenu jednog srazmerno malog dela tkiva, je danas široko prihvaćena intervencija i verovatno je sačuvala živote stotina hiljada žena u poslednjih sto godina. Uz nju, u poslednje vreme, dolazi i možda predvidiv a svakako neizbežan procvat paralelnih privrednih projekata, od estetske hirugije pa do odeće dizajnirane da prikrije ili kompenzuje odsustvo jedne ili obe dojke. A što ukazuje da je i danas ili, možda POSEBNO danas, ova vrsta narušenja telesnog integriteta obeležena posebnom stigmom.

Svakako, živimo u društvu gde je izgled nikad važniji već i time da smo sa obe ruke nakačeni na Bodrijarovu ekstazu komunikacije i da nikada više judi na planeti nije znalo kako izgledamo, bilo kadro da proučava naše slike i video snimke, ali i vlasno da ocenjuje, presuđuje, kritikuje ili hvali. Posebno za mlade ljude život se danas u dobroj meri pretvorio u video-igru gde je jurnjava za skorom koji se meri lajkovima i generalnim „engagementom“ sa njihovim digitalnim emanacijama ličnosti vrlo realna i u velikoj meri utiče i sa samopercepciju.

Protagonistkinja ovog stripa, Betty, nije tinejdžerka, po crtežu bi se reklo da je u svojim ranim tridesetim godinama, ali gubitak dela tela nije stvar preko koje se prelazi olako, pogotovo ne gubitka dela tela koji se snažno vezuje za rodni identitet. Voleli mi to ili ne, rod JE postojeća kategorija i da je stvar proste genetike svima bi bilo lakše u životu, ali nije. Uprkos paranoičnim argumentacijama koje slušamo poslednjih nedelja od dela srpske intelektualne scene kako je rod „izmišljena kategorija“, fakat je da rodni identitet nije puka biološka funkcija i da se nalazi na komplikovanom i osetljivom secištu genetike, endokrinologije, psihologije, socijalnih interakcija, u velikoj meri na kraju krajeva, „prezentacije“. Nema potrebe da ovde sada ulazimo duboko u „džender“ teoriju, ali trebalo bi da je intuitivno jasno da to kako percipiramo jednu osobu u smislu roda naprosto ne mora da bude usklađeno sa onim kako su joj lekari na rođenu pripisali polnu pripadnost – Andreja Pejić bi trebalo da je svima jasan primer sa svojim tako dobro pogođenim imenom koje je transformisano u žensku verziju reči koja označava muškarca – pa je u istom tom smislu i intuitivno kada vidimo kako Betty na početku ovog stripa reaguje na gubitak nečega što je u tuđim očima, ali i sopstvenim, „prezentira“ kao ženu.

Odnos Betty i njenog momka je prikazan vrlo eksplicitno u smislu da je njegova reakcija na telo koje više nije „konvencionalno“ žensko vrlo somatska, predintelektualna. On nije ono što bismo nazvali diskriminatorom, ali on se plaši tela koje više ne prepoznaje kao nešto na šta bi trebalo da „prirodno“ ili makar statistički uobičajeno reaguje pa je raspad Bettynog odnosa sa njim neizbežan.

Ali About Betty’s Boob nije mračan strip koji će iskustvo traume razvlačiti po velikom broju strana – on je ekstremno dinamična nadrealistička priča koja uspeva da i scene od kojih se čoveku malo okrene stomak učini energičnim, čak i zabavnim.

Tako na samom početku, tokom meltdauna koji Betty doživljava u bolnici imamo scenu koja je, bez obzira što prikazuje ženu što praktično silazi s uma zbog traume i straha, istovremeno i izuzetno duhovita, nabijena energijom i komičnim, mada ne sprdalačkim detaljima. Autorke su vrlo sposobne da tokom daljeg pripovedanja kreiraju mnogo ovakvih scena, pretvarajući About Betty’s Boob u nemu slepstik komediju koja svojom zabavnom dimenzijom ublažava naglašeno mračne elemente. Primer je svakako kasnija scena u kojoj Betty juri periku što je po gradu nosi vetar i koja se transformiše sve više u nadrealističnu komediju (do momenta kada perika praktično dobije noge i sama beži od vlasnice). Ovo je način da se imaju i jare i pare: da se pokaže šta gubitak tradicionalno ženskih atributa – duga kosa je jedan od najprepoznatljivijih – čini mentalnom zdravlju i osećaju samoidentifikacije žene, ali i da se čitalac ne optereti ovim pokazivanjem, naprotiv, da se ova spoznaja prelomi kroz scene u kojima je protagonistkinja delatna i ne pomišlja da se preda traumi i skrši pod naletom depresije.

Ovo je vrlo osetljivo mesto da se na njemu radi, pogotovo da se na njemu kreira strip koji nema dijaloge, ali Cazotova i Rocheleauova su savršeno dorasle izazovu i postižu perfektan balans. Neretko u sličnim pričama dobijamo insistiranje na tome kako je teško kada ste traumatizovani u neveštim pokušajima da se kod čitaoca (gledaoca/ igrača itd.) izazove empatija, dok druge odlaze predaleko u pokušaju da se to kompenzuje pa prikazuju narative u kojima traumatizovani protagonist naprosto odluči da više nije traumatizovan i odmah mu bude bolje. About Betty’s Boob je na idealnoj sredini između ova dva ekstrema i pokazuje protagonistkinju koja prolazi kroz česte momente gubitka snage, straha i gađenja nad samom sobom, bekstva u samoizolaciju itd., ali koja je istovremeno puna energije, jake volje da NEŠTO uradi, i mada su mnoge stvari koje radi pogrešne, sam čin rada, samo neodustajanje i ulaganje sebe iz sve snage u borbu su već terapijski značajni i deluju simbolički ispravno.

Strip, onda, u svojoj drugoj polovini prikazuje i način na koji se Betty na kraju pronalazi u svom novom, a rekao bih samo zrelijem identitetu, gde joj nije potrebno da bude „ista“ kao svi ostali da bi pripadala zajednici i ovo je jedna od najboljih prezentacija „queer“ estetike koje sam video u poslednje vreme. Da bude jasno, strip ne insistira da Betty postane lezbijka ili nekakva transrodna/ nebinarna osoba kako bi pronašla svoj mir, već, naprotiv, ide unazad do izvora queer teorije i podseća da je odstupanje od norme – vidljivo i bez stida – revolucionaran rad po sebi i da biti „queer“ ne znači pripadati nekoj drugoj normi, već biti zadovoljan u zajednici koja se ne oslanja na diktat norme.

Utoliko, druga polovina stripa, još naglašenije nadrealistična u svom imaginarijumu i maštovitosti crteža, prikazuje Betty kako se pridružuje burlesknoj pozorišnoj trupi i posle izvesnog vremena pronalazi svoj „Betty Boob“ identitet u kome će se osećati udobno, vredno i zaokruženo – ne slučajno unutar profesije (i zajednice) gde je „prezentacija“ nešto na čemu stalno radite (s ljubavlju), ne nešto s čime ste prosto rođeni. Naravno, svaka zajednica je takva, ova to samo eksplicitno prepoznaje i slavi.

Strip, naravno, nema nametljivu političku dimenziju već time da nema teksta, ali ima vrlo jasnu implicitnu političku dimenziju sa kontrastiranjem ovog Bettynog „posla“ u kome je autonomna, kreativna i okružena podrškom sličnih samovlasnih osoba* i njenog prethodnog posla sa koga biva otpuštena u prvoj polovini a koji se tiče rada u glamuroznom tržnom centru i prodaje skupe kozmetike, gde Bettyno pojavljivanje sa perikom i bez jedne dojke kreira prvo neizrečeni a zatim vrlo konkretan problem.

*od kojih su neke i same „otpadnici“ od društva na ime invaliditeta/ prostetike, a što podseća da „queer“ identitet ne mora biti vezan za očigledne rodne atribute, ali i da invaliditet apsolutno može imati rodnu komponentu

Način na koji Rocheleauova kreira nadrealističku atmosferu ali i jake slike i simbole je osvežavajući i inspirativan. Kanađanka naprosto uzima „klasične“ karikaturalne načine rada u kojima se jako stilizuje i „preteruje“ i primenjuje ih na duži sekvencijalni narativ, pa su tako likovi često pretvoreni u praktično crtanofilmovske groteske, sa telima – ili delovima tela – koja rastu do neprirodnih dimenzija u scenama kada se Betty plaši ljudi sa kojima je u kontaktu, i njihove osude/ diskriminativnog ponašanja. Ovo ni malo ne narušava ton stripa koji ionako biva uspostavljen pomenutnom scenom iz sna na početku ali koji se dalje održava brojnim poigravanjima sa simbolikom, pogotovo onom vezanom za delove tela i njima tradicionalno pripisivanim svojstvima. Šta sve ovaj strip radi sa jabukom stavljenom u brushalter – pa od toga se može napraviti najmanje pet seminarskih radova iz antropologije.

About Betty’s Boob uspeva da se završi i na jedan neskriveno romantični način, snažno se oslanjajući na tradiconalno „ženske“ slike i simbolike, a izbegavajući petparačku patetiku i komodifikovanu sentimentalnost, time slaveći i čistotu ljudskih emocija ali i podsećajući da su one, bez obzira na identitetske razlike među raznim populacijama, praktično svima nama zajedničke. Ovo je moćno finale, upečatljivog crteža i naracije koja u tom delu sasvim slobodno i bez granica meša realnost i fantaziju, simboliku i linearno pripovedanje, dovodeći strip do hepi enda. Betty je pritom jedan skoro idealni protagonist priče jer se ona tokom te priče vidno, snažno i nepovratno menja, a da u sebi zadržava onaj obični, svakodnevni kvalitet koji smo upoznali na početku stripa i koji je poslužio kao osnov za identifikaciju sa protagonistkinjom. Zbog toga je About Betty’s Boob tako prijemčiv i zaista čini štivo koje treba da čitaju i odrasli i deca.

Ovima drugima će prijati raskošan, stalno uzbudljiv i beskrajno maštovit crtež i aluzije na Maxa Fleischera (Georgea McManusa ali i Mačka Feliksa),  koje idu dalje od Betty Boop, ali su svakako fokusirane na njen lik – istorijski značajan jer je u medijum namenjen deci uveo koncept seksualnosti. About Betty’s Boob nije „dečiji“ strip ali ima sličnu misiju da seksualnost i rodnu percepciju i identitet predstavi kao nešto daleko šire od heteronormativnog standarda koji, eto, ume da nanese štetu i onima koji pukom nesrećom od njega odstupe. To je teška i ozbiljna misija ali ovaj strip je dostojanstveno iznosi a pored toga je i đavolski zabavan. Štaviše, usudio bih se da ga nazovem remek-delom, pa ako moj endorsment išta znači, imate priliku da ga, u digitalnoj formi, kupite ovde.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s