Pročitani stripovi: Docteur Mystère Vol. 3: The horrors of the black jungle

Pročitao sam i treći tom avantura Doktora Misterije, naslovljen Docteur Mystère Vol. 3: The horrors of the black jungle i mada je i ovo bilo zabavno iskustvo, moram da priznam da ova priča nije po kvalitetu bila na nivou prve dve o kojima sam pisao pre par meseci.

Naravno, za ikog iole normalnog, ovo su sve stare vesti jer, kako smo već i tada primetili, stripovi o Doktoru Misteriji su na našem jeziku i na regionalnim tržištima dostupni već godinama, u izdanjima Libellusa ili Čarobne knjige, uključujući ovaj treći album, no moja poslovična lenjost je ovde ponovo nasrnula pa sam morao da dočekam da SAF objavi prevod i ove treće epizode na Engleski jezik, da napravi digitalno izdanje koje će se pojaviti na Comixologyju, kako bih ja to na kraju pročitao.

Ovo nikako ne treba tumačiti kao nekakvu prećutnu kritiku, naprotiv, prva dva albuma Doktora Misterije su mi bila veoma zabavna i zapravo sam se malo i iznenadio kada sam čitajući ovaj treći shvatio da im on po kvalitetu nije ravan. Utisak je da su Castelli i Filippucci ovo radili malo na brzinu, da se ispuni norma pa su „Užasi crne džungle“ strip koji se prilično iscrpljuje u besprekidnom referenciranju, podgurkivanju i namigivanju čitaocu, nadajući se da će stalni dotok aluzija na poznata dela iz popularne kulture devetnaestog i dvadesetog veka biti dovoljan da kompenzuje prilično tanak zaplet i rad sa likovima.

Da bude jasno, nije da su prva dva albuma Docteur Mystère bila nekakva disertacija iz suptilnosti, ovaj komični strip se uvek vozio na toj kombinaciji parodije i avanturističke akcije i praktično svaka tabla mu je bila ispunjena gegovima i komikom, ali utisak je da je u prva dva albma pripovedanje bilo sigurnije a rad na narativu i likovima, pogotovo na samom Doktoru, nešto ozbiljniji.

Za one koji se tek sada uključuju u naš program, evo i kratkog sažetka onog o čemu pričamo: Docteur Mystère je, u ovoj svojoj inkaranaciji, lik iz Bonellijevih stripova, koga je kreirao tvorac Martija Misterije, Alfredo Castelli, kao starijeg, iskusnijeg rođaka, bazirajući se na, zapravo, postojećem liku iz avanturističke proze sa kraja devetnaestog veka kog je kreirao Francuz Paul D’Ivoi. Docteur Mystère je u to vreme bio samo jedan od likova nastalih da se naskoči na kompoziciju popularnosti i komercijalnog potencijala koju su suvereno predvodili romani Žila Verna, pa je kao takav i bio praktično kopija mnogih Vernovih ideja i motiva. U kasnijim svojim avanturama, Docteur Mystère je malo uzgubio na popularnosti, da bi mu svetlost ispod reflektora ukrao njegov saradnik, Cigale, a u skladu sa promenljivim prioritetima čitalaštva. U svakom slučaju, kada je Castelli krenuo da piše stripove usredsređene na ovu dvojicu junaka, udružio se sa iskusnim crtačem Luciom Filippuccijem, poznatim po svojim erotskim radovima, ali i čovekom sa velikim opusom i u drugim žanrovima, uključujući crtanje Martija Misterije. Filippucci je i jedini i isključivi crtač na serijalu Docteur Mystère u pet albuma koji su do sada napravljeni.

Što se tiče trećeg albuma, on je notabilan po tome da Doktora, koji je u ovoj verziji Indus – originalni Doktor Misterija bio je britanski oficir koji je služio u Indiji i tamo pokupio mnogo mističnog znanja i arkanih veštna – vraća u Indiju. Cigale i Mystère su ovom prilikom u misiji praćenja gospođice Pearl Brooke kroz najgušću prašumu indijskog potkontinenta sve do Sarawaka gde je njen otac guverner.

Sad, čitaoci nabildovanijeg geografskog čula će verovatno odmah primetiti da se Sarawak ne nalazi u Indiji, već u Maleziji i to na severozapadu ostvra Borneo te da je probijanje kroz indijsku džunglu na, istina vrlo lepo opremljenom i dresiranom slonu, poprilična besmislica. Otprilike kao kada biste od Londona do Gibraltara išli preko Švajcarskih Alpa… No, Castelli kao da za ovu epizodu nije baš želeo previše da se trudi i Indija i Borneo su ovde iskombinovni ne zato što to ima ikakvog geografskog smisla, nego da bi scenario lakše napravio mashup Žila Verna i Emilija Salgarija. Sandokana, odvažnog malezijskog pirata koji se bori protiv nepravde su deca moje generacije upoznala preko italijanske serije iz sedamdesetih godina prošlog veka u kojoj ga je igrao Indus Kabir Bedi, ali istina je i da su Salgarijevi romani o ovom liku – a napisano ih je jedanaest – nastajali u isto vreme kada i ostala proza koju omažira Doktor Misterija, pa je spajanje Doktora i Sandokana neka vrsta simboličke pravde na delu.

Nažalost, sam strip, kako rekosmo, ima veoma tanak zaplet i Sandokan se ovde, uprkos velikom potencijalu koji lik nosi – da ne pominjem koliko je moje ludo srce lupalo u anticipaciji – koristi praktično kao komični pančlajn, a veliki deo zapleta ove epizode svodi na tek nešto više od vica. Komedija zabune može da bude prihvatljiva komponenta u avanturističkoj prozi, ali, kako rekoh, čini se da ovde Castelli nije imao snage da se previše potrudi.

Možda je najveća zamerka koju imam na Užase crne džungle to da se ovaj strip premalo bavi samim Doktorom, provodeći daleko više vremena sa likovima koji su u prethodna dva albuma bili ipak samo podrška. Ovo je možda i fatalna rana ovog narativa: Doktor Misterija u Castellijevoj izvedbi nije najdublji lik svih vremena ali je, u poređenju sa ostalim likovima koji su svi jednodimenzionalne komične karikature, on prirodno težište svakog od ovih narativa. Čim njega izvedete iz fokusa, strip se odjednom pretvara u puku seriju gegova. Pišući o prethodna dva albuma često sam koristio izraz „farsa“ jer je Docteur Mystère definitivno strip koji – dobronamerno, svakako – ismeva trope avanturističke proze i ranog palpa, poigravajući se sa formom i nekim stereotipima. Međutim Užasi crne džungle ne ostavljaju toliko utisak farsičnosti koliko nemaštovitosti i ovde se stereotipi više ne ubacuju u narativ da bi bili potkazani, već ih scenarista, reklo bi se, prvo malo zagleda a onda uz uzdah odlučuje da ih upotrebi takve kakvi su, bez mnogo napora da se oni dekonstruišu. Rezultat je da Užasi crne džungle troše veliki broj strana na prikaz mračnih rituala pripisivanih stravičnim Hindu-kultovima i crne magije (iz crne džungle, jelte), bez namere da tu kao nešto komentariše, naprosto koristeći ove izlizane trope zato što oni tematski leže ovoj priči i zato što će to pomoći da se nekako dobaci do kraja albuma.

Ovo se vidi i u samoj tehnici pripovedanja. Docteur Mystère je u prethodna dva albuma imao jedan jasan tempo i na momente vrlo maštovite, što se kaže „filmske“ rezove i tranzicije između scena. Užasi crne džungle, pak, imaju naglašeno dekomprimovano pripovedanje – recimo, nakon prve table gde vidimo naše junake kako jašu slona kroz džunglu, dobijamo scenu od čak osam strana koja prikazuje pomenuti mračni ritual, njegove rezultate, zatim opširan flešbek koji treba da nas dovede u sadašnjost i pokaže kako i zašto su neki likovi koje smo upoznali u prethodnim epizodama ponovo sa nama i to, kakvog li iznenađenja, baš usred džungle u Indiji. Ovo je sve moglo da stane na dve strane, ali utisak je da ovde naprosto nije bilo dovoljno priče da se stigne do kraja, pa su i naredne table ispunjene tehnikama odugovlačenja i dobijanja na vremenu.

Hoće se reći: ova epizoda ima nekoliko gegova koji se stalno ponavljaju, u nadi da će to stripu dati željenu komičnu inerciju. Gospođica Brooke sve što joj se događa posmatra kroz prizmu popularne kulture onog vremena, stalno citirajući naslove romantičnih romana i pozivajući se na likove iz knjiga, poput Branke Katić u „Anđelima“, Ch’ing K’way igra igru preduzimljivog i prevrtljivog kineskog biznismena i nema paktično nikakav drugi karakterni element, Radetzky je podmukli, kukavički Nemac sa nezdravom fiksacijom na pacova koji ga tretira sa prezirom itd. Ponavljaju se upadanja u rupe bez dna, gegovi sa mišem, ali najveći prestup ovog albuma je upravo to da samog Doktora u njoj naprosto nema dovoljno. Njegova kombinacija narcisoidnosti, lude smelosti, intelektualne nadmenosti ali i bizarnih logičkih skokova koje pravi je ono što pokreće ovaj strip i kad god Doktora nema u kadru, a to je u ovoj epizodi prečesto, stvari se spuste na nivo jeftinih pošalica.

Ako na ovo dodam i da je konačni preokret vezan za Sandokana takođe plitkast i traći potencijal ovog lika, moram da kažem da me Užasi crne džungle nisu zadovoljili na pripovednom planu. Naravno, nije da tu ništa ne valja, ima ovde dosta uspelih momenata, lepih komičnih poentiranja i kvalitetnog rada sa likom samog doktora između prvoloptaškog humora (hvatanje za sise? Stvarno?) i ponovljenih gegova, tako da ne mogu da kažem da nisam nimalo uživao.

Što se crteža tiče, Lucio Filippucci je svakako prevelika faca da bi išta što on radi moglo da se opiše kao slabo, ali između dekomprimovanog pripovedanja i povremeno naglašeno umirenog kolora pošteno je reći da je ovaj album manje vizuelno impresivan od prethodnog koji se događao u, jelte, svemiru. No, Filippucci briljira u mnogim scenama – one koje se događaju u samoj džungli svakako prijaju već na ime razobručenog kolora i upečatljive opreme za slona – i činjenica da ovde ima priliku da grafički omažira Vernovog mehaničkog slona je već dovoljna da ovaj strip naprosto morate uzeti u ruke.

Sve u svemu, Užasi crne džugnle su vidan pad u odnosu na prva dva albuma o Doktoru Misteriji. Ovo je, naravno, i dalje sasvim čitljiv strip ali da sam na ovu epizodu naleteo prvo, ne verujem da bih imao tako pozitivnu dispoziciju prema čitavom serijalu. No, svakome je dopušteno da malo poklekne u nekom momentu svoje stvaralačke karijere, pa iako je ovo slabiji album u serijalu, svakako ga možete pazariti ovde, a ja ću i dalje sa zanimanjem čekati objavljivanje nastavaka.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s