Pročitani stripovi: King in Black

Kao što sam i pominjao, obećavao i vajkao se, pročitao sam recentni Marvelov Company Crossover pod sugestivnim nazivom King in Black, a čiji je arhitekta bio Donny Cates, sa Ryanom Stegmanom na dužnostima glavnog crtača. Njih dvojica su, da bude jasno, autori samog petodelnog miniserijala koji je stojao u srži ovog DOGAĐAJA, a  Cates i Stegman su i tim koji je pre par godina lansirao aktuelni serijal Venom (i sa kog se upravo sada povlače) a čija je King in Black svojevrsna kulminacija i Cates je sa urednicima ovo pripremao godinama unazad, sve govoreći kako je uzbuđen da pred nas iznese svoju ludu, jelte, viziju.

Catesa sam i hvalio i kudio u prošlosti i fakat je da je on danas jedan cenjen i prolifičan scenarista, koji i u „običnim“ korporacijskim stripovima pokušava da prikaže delić neke svoje autentične duhovne ekspresije. Utoliko, iako to možda nije vidljivo na prvi pogled, King in Black je zaista i jedna duboko religiozna skaska sa skoro klasičnim postavkama o drevnom bogu koji dolazi da osvoji i pokori sve, te detetu koje će ga u tome sprečiti, i martiru koji će se naći između njih dvojice i kompletirati svoj put od grešnika do sveca.

Nije da ovakve stvari nisu deo superherojskog, jelte, diskursa već izvesno vreme, a Cates je i aktuelni scenarista Tora i njegovo bavljenje religijom kroz što nezavisne što zavisne stripove koje radi je dobro dokumentovano – skoro kao da se radi o mini-me verziji Jasona Aarona – no King in Black je primer jednog skoro agresivnog retrofitovanja religiozne metafore preko nečega što je nastalo kao mnogo više horor-intoniran narativ. Kao takav, on je i primer evolucije motiva i likova u Marvelovom univerzumu preko perioda nešto kraćeg od četiri decenije i mada ta evolucija očigledno nije bila mnogo brza, ona je prilično ekstremna. Ključno, ne treba zaboraviti ni da ta evolucija ne ide sasvim organski – film Venom je uprkos svim logikama koje su sugerisale suprotno (bezvezan glavni junak, programsko neprisustvo Marvelovog ili Spajdermen „univerzuma“ u tom filmu, generalno ne naročito dobro napravljena produkcija) – ispao solidan hit za Sony i njegov nastavak samo što nije, pa je i tekući Venom serijal, kao i King in Black podešen da se uklopi sa ovim tajmlajnom i surfuje na talasu popularnosti snažnijeg i profitabilnijeg medija.

Ovo je generalno mesto na kome bi trebalo da umorno primetim da sam „too old for this shit“ ali to nije tačno iz najmanje dva razloga. Poslednji Company Crossover o kome sam pisao, Empyre, mi je bio sasvim prijatan za čitanje a fakat je da ovakvi događaji meni generalno nisu najdraži deo superherojskog stripa praktično od samog njihovog nastanka. Hoću reći, pogotovo u Marvelu, čak ni originalni Secret Wars od koga je sve krenulo – i, s obzirom da je Spajdermen baš u njemu pronašao simbiotski kostim koji je kasnije doveo do pojave Venoma, koji je time je direktno uvezan sa događajima u King in Black – ne smatram dobrim stripom. Značajnim fenomenom, to da, ali i John McAfee je značajan ka fenomen, pa mu ne bih dao napunjen pištolj dok igramo poker. U svakom slučaju, King in Black je bio jedan od onih DOGAĐAJA koji se pola godine pojavljuju u svim Marvelovim stripovima čak i kad svesno izbegavate da čitate „glavni“ serijal i smaračkim balastom opterećuje sve što se događa do mere da sam u čitanje samog King in Black na kraju ušao sa prilično sumornom dispozicijom. Superherojski stripovi, pomislio sam, šarene avanture nemogućih heroja, oni ne bi trebalo da u ljudima izazivaju ovako negativna osećanja.

Jedna od glavnih stvari koje me žuljaju u vezi sa King in Black je nešto o čemu sam već pisao: Venom kao „lik“, kao „heroj“ ili čak „antiheroj“ ne da nije dovoljno „jak“ kao koncept, on čak nije ni dovoljno definisan kao koncept. Venom je savršeno funkcionisao kao Spajdermenov (arhi)neprijatelj osamdesetih godina sa jasnom vezom sa protagonistom i dobro obrazloženim motivacijama i karakterizacijama Eddieja Brocka i tuđinskog simbiota koji zajednički čine Venoma. No, Marvelovi pokušaji od devedesetih godina naovamo da Venomu daju protagonizam su po nuždi zahtevali da se na ovu osnovu lepi sve više i više novih koncepata. Venom je tako tokom samo poslednjih desetak godina bio i Flash Thompson + simbiot (kada se i učlanio u Guardians of the Galaxy, da se očeše o popularnost tog filma) i sarađivao sa X-Men dok je i njih i Venoma pisao Cullen Bunn, Eddie Brock je bio i Anti-Venom, pa zatim spojen sa simbiotom po imenu Toxin, a na kraju je Donny Cates oko svega ispleo naučnofantastičnu priču o svemirskom bogu koji upravlja, hm, zmajevima.

Bezbedno je reći da Marvel danas ne može da kaže šta je osnovni, sržni motiv kojim se Venom opisuje i da je koncept Venoma naprosto „štagod u tom trenutku deluje kao da može da se prodaje“. Konsekventno, naravno, i Eddie Brock je „rastao“ kao lik, pa danas njegova ljubomora prema Peteru Parkeru, koja je bila duboko ljudski, relatabilan motiv za nastanak Venoma, praktično više nije ni bitna za njegov karakter i on je pretvoren u just another antihero kliše koji u okviru šireg Marvelovog koncepta univerzuma ima svoj „lore“ i nekakav širi narativ. A što bi sve bilo sasvim okej da se Venom zadržao u svom delu terena i radio stvari za svoj groš – no, kako rekoh, King in Black je zapljusnuo celu Marvelovu produkciju tokom pola godine cunamijem crne, lepljive simbiotske tečnosti i teško ga je bilo zaobići kada su i serijali poput Deadpool ili Daredevil, za ime sveta, imali epizode koje se bave pičvajzom u Njujorku, neksusu invazije što zahvata čitav svet pa i univerzum.

I sad vi kažete „čekajte, pa ispada da su Njujork generalno i planeta Zemlja partikularno svakih godinu dana predmet invazije iz svemira, pa kako ljudi žive u tom Marvelovom univerzumu?“ i ovo je tačna ako već ne originalna opservacija. Moja najveća zamerka na King in Black nije to što on pokušava da nam u dobroj meri podmetne „lore“ umesto narativa, koliko da Cates posebno, kao glavni koordinator i scenarista glavnog serijala, ne radi apsolutno ništa zanimljivo sa idejom invazije iz svemira koja je toliko česta u Marvelovoj strip-produkciji da su i najdobronamerniji među nama verovatno već umorni od veoma tipskih situacija i rešenja koje se u ovim stripovima praktično mehanički ponavljaju. Sam King in Black sledi sasvim očekivanu strukturu narativa gde u prvom delu naši junaci (uglavnom Avendžersi ali uz nešto saradnje sa X-Men i Fantastic Four) imaju plan i oslanjaju se na svoje iskustvo sa ovakvim situacijama, samo da bi taj plan propao a neprijatelj neke od „naših“ uspeo da konvertuje u „svoje“. Onda se ispostavi da najmlađi među našima mora da brzo sazri i pokaže odlučnost i junaštvo karakteristične za neiskvarenu mladost, pa na ime toga vrag bude poražen, naša vojska obnovljena a čak i likovima za koje mislimo da su počivši na kraju bude bolje.

Ovo jeste vrlo šematski napravljen narativ i mada Cates i Stegman svakako demonstriraju kvalitetan zanat kroz pet epizoda King in Black, i sve to ima šarmantne ideje, nisam imao drugi utisak do da je ovo krosover sklapan poput lego kockica, tek nešto življi od powerpoint prezentacije kojom je, verovatno, prikazivan urednicima u ranim fazama. Hoću reći, inflacija događaja je problem koji Marvel ima već dugi niz godina, a sa njom dolazeća inflacija koncepata zaista proizvodi određenu otupelost na strani čitalaca. Jonathan Hickman je za aktuelni rad na X-Men kreirao čitavu novu kosmologiju ali Hickman je redak primer kirbijevski nadahnutog vizionara koji pritom ima i ekstremnu disciplinu u postavljanju svog „lorea“ da sve to bude zanimljivo i dosledno. U kontrastu sa tim Catesovo i Stegmanovo isplitanje priče o Knullu, moćnom drevnom svemirskom bogu koji bi da pokori čitav kosmos je vrlo programski, šematski postavljeno i, s obzirom na situaciju u Marvelovom univerzumu, imate utisak da bi neko trebalo Knullu da kaže „Krenuo si u pokoravanje kosmosa? Važi, rođače, stani u red. Možda imamo za tebe prazan slot u itineraru narednog četvrtka.“

Hoću reći, malo li je božanstava i moćnih osvajača sa identičnim agendama u ovom univerzumu? Po čemu se Knull, uopšte izdvaja od kojekakvih Kangova, Skrullova ili mase likova koje su samo u poslednjih par decenija smislili Aaron, Hickman, Abnett, Lanning i drugi? Opet, naravno, ne mogu ja Catesu da zamerim što želi SVOG drevnog boga sa SVOJOM agenedom ali MOGU da mu zamerim što uzima tuđe koncepte koji su nekada bili BIG DEAL da ih iskoristi kao puke poštapalice u svom narativu. Kad je Kirby uveo Celestialse u svojim Eternalsima, kao rasu superbogova koji doslovno kreiraju život u univerzumu to je bio VISOKI KONCEPT. U King in Black su oni samo mid-boss prepreke u borbi da se porazi Knull koji ih je „zarazio“ simbiotima. Kada je Warren Ellis uveo koncept Extremis u Iron Mana, i ovo je bio VISOKI KONCEPT, novi narativ o čoveku koji je prvo sagradio oklop a sada oklop stavio u sopstveno telo i time se pretvorio iz inženjera u alhemičara – kod Catesa ovo je samo uzgredni pančlajn u Iron Manovoj strategiji da pod kontrolu stavi jednog od Knullovih svemirskih zmajeva.

A što sve ja ne bih zamerio da je King in Black pisan življe ili duhovitije – pa nisam li Abnetta i Lanninga hvalio za slično frivolno korišćenje starih Kirby/ Lee koncepata u Annihilation i Annihilation/ Conquest* jer su oni razumeli kako ovo može da bude istovremeno i iskreno i duhovito? Catesov King in Black je previše ozbiljan, previše predvidivo melodramatičan i naprosto već napola svaren kad počnete da ga čitate i tu ni tipično dinamičan Stegmanov crtež ne pomaže previše. Uostalom, ja Stegmana neviđeno štujem kad crta Spajdermena, ali ovde Spajdermena, u skladu sa Venomovim aktuelnim statusom, ima zapravo vrlo malo i nalazi se na margini događaja.

*što ćete možda jednom imati priliku da (ponovo) čitate kada se nateram da iskopam te stare UPPS kolumne i ponovo ih objavim

Ne bih više o samom King in Black, ali ovaj je krosover ne samo pustio svoja crna ticala u skoro sve tekuće serijale, već je Marvel dodatno uradio i gomilu miniserijala i one-shotova koji pričaju deliće jedne priče koja, da budem iskren, jedva da ima dovoljno materijala i za tih pet samostalnih epizoda. Naravno, nisam čitao sve ove tie-in radove, ali neke jesam i evo mikro-osvrta na njih.

Black Knight nije moj najomiljeniji Avendžer – teško da je on to ikome sem nekakvim suludim engleskim nacionalistima – ali sam njegov one-shot za ovu priliku pročitao sa apetitom jer ga je napisao Si Spurrier. Englez je u ovom nešto dužem samostalnom stripu ne samo uspeo da učini Black Knighta aktuelnim i važnim za širi narativ King in Black (iako je spona samo to da oba lika imaju „black“ u imenu i bledunjave veze sa srednjevekovnom mitologijom) već i da umešno spoji epsku akciju i komediju u jedan funkcionalan amalgam. Štaviše, za bonus poene, Spurrier je Black Knighta povezao sa novim kineskim superherojima koji su deo Marvelovog napora da se diversifikuje (i, dobro, da zabaci udicu na potencijalno beskonačno lukrativno kinesko tržište) a od glavnog lika napravio nepouzdanog naratora i zaista simpatičnog luzera koji svoj status jednog nemodernog, starinskog koncepta iznosi sa puno šarma pa i dostojanstva. Nije naravno škodilo ni što je ovo crtao Jesus Saiz…

Black Panther je takođe dobio one-shot i ovo je korektan ali izrazito mehanički sklopljen narativ. Nije mi bio naporan za čitanje, da ne bude zabune, ali „Wakanda je na udaru neprijatelja iz svemira a T’Challa i njegova ekipa moraju da se odupru moćnom tehnologijom i magijom, a T’Challa će se pritom prisetiti nečeg važnog iz svog detinjstva“ je sada praktično podžanr za sebe i Geoffrey Thorne ovo piše bez mnogo saplitanja ali i bez previše inovacije, no crtež koji radi German Peralta sa kolorom Jesusa Arbutova je vrlo lep i ovo je jedan neuvredljiv, sasvim prihvatljiv tie in.

Pokušao sam da čitam King in Black Namor, koga je napisao cenjeni Kurt Busiek a nacrtao odlični Benjamin Dewey ali sam relativno brzo izgubio interesovanje jer se radi o mahom dvorskoj drami iz Namorove mladosti koja je napisana korektno (i nacrtana odlično) ali ne uspeva da umakne jednom sasvim generičkom tonu, postavci likova i predvidivim preokretima (pogotovo ako ste čitali konkurentskog Aquamana poslednjih pola dekade). Namor ima interesantnu ulogu u aktuelnim Avengers stripovima pa i zanimljiv kameo u samom King in Black ali me ovaj miniserijal nije dovoljno očarao da potrošim svih pet epizoda. No, dočitaću ga jednom, u trenutku najvećeg očaja.

Kako je Spajdermen ne samo moj omiljeni strip-junak već i praktično izvor svega što se danas vezuje za koncept Venoma, i kako je King in Black: The Amazing Spider-man napisao meni sve draži Jed MacKay sa zanimanjem sam pročitao ovaj one-shot. Italijanski crtač Michele Bandini je samo jedan u nizu solidnih „novijih“ crtača koji imaju dinamičan a dovoljno čitak lejaut i jasan, funkcionalan crtež pa je i to pomoglo. Zanimljivo je koliko je Spajdermen skrajnut u King in Black događaju, s obzirom na važnost ovog lika za donošenje prvog simbiota na Zemlju i  nastanak Venoma. Paranoičniji među nama će reći da se namerno umanjuje važnost Spajdermena da bi se senzibilitet Venom stripova uskladio sa filmovima u kojima Spajdermen i ne postoji, ali mislim da to nije slučaj i da naprosto Marvel generalno i Donny Cates partikularno smatraju da je značajno da Venom i Eddie Brock stoje na svojim nogama i imaju svoj, nezavisni identitet. Čak i tako, malo je neobično čitati epizodu Spajdermena u kojoj je zaplet taj da Spajdermen shvata da nema ičim značajnim da doprinese sveopštoj borbi protiv kosmičkog zavojevača pa prolazi kroz krizu samopoštovanja (što je za njega ionako svakodnevna pojava) i svodi svoje učešće na pomoć nasumičnim civilima i izigravanje mentora mladom, novom superheroju Reptilu. Ovo jeste malo bezveze s obzirom na dugačku istoriju učešća Spajdermena u „velikim“ ratovima i kosmičkim vojnama gde je umeo da odigra i presudnu ulogu (da ne pominjemo da je kosmička moć koju Eddie Brock dobija u finalu sržnog serijala King in Black ista ona što ju je Spajdermen posedovao još pre više od trideset godina…), ali MacKay ovo lepo piše, humanizujući Spajdermena i kreirajući jednu kratku ali poučnu priču o verovanju u sebe i prepoznavanju da ako spasemo jednog čoveka – spasli smo čovečanstvo. A i Bandini crta solidne kadrove na kojima se morski dinosaurus bori sa svemirskim zmajem da bi Spajdi poentirao jednim impresivnim kitolovačkim potezom.

Gwenom vs. Carnage je napisala Seanan McGuire, danas „stalna“ scenaristkinja zadužena za Spider-Gwen/ Ghost-Spider/ Gwen 65 i kako sam relativno nedavno imao relativno nepovoljno mišljenje o poslednjem Ghost-Spider serijalu tako se i ovom trodelnom tie-inu nisam previše radovao. S pravom! Ovo su tri epizode tuče između Gwen Stacy iz univerzima 65 i Carnagea iz tog istog univerzuma, ali u „ovom“ univerzumu i ne samo da McGuireova mora da pravi neviđene premete preko glave da dovede oba lika u univerzum 616 i poveže ih sa aktuelnim pičvajzom plus da im motivaciju da se tuku šezdeset strana, nego se i činjenica da je sama Gwen danas zapravo „tamošnja“ verzija Venoma i na taj način nekako koncepcijski povezana sa Knullom jedva pominje i nikako ne koristi do svojih krajnjih konsekvenci. Makar italijanski crtač Flaviano Armentaro pruža vrlo solidan, dinamičan rad, pa ovo nije neprijatan strip.

Cristopher Cantwell, aktuelni scenarista Iron Mana napisao je i one-shot King in Black: Iron Man – Doctor Doom koji je instant zaboravljiva minijatura o saradnji dva istorijski vrlo suprotstavljena lika, od kojih jedan koristi tehnologiju a drugi magiju i obojica su narcisoidni geniji, da se izbore protiv Deda Mraza posednutog simbiotom. Najbolje što mogu da kažem je da je ovo Salvador Larroca nacrtao vrlo solidno kao i da se fraza „War on Christmas“ koristi strateški uspešno.

Slično zaboravljiv mi je bio i King in Black: Captain America, one shot koji je napisao Danny Lore a nacrtala su ga čak četiri umetnika. Zašto? Nemam pojma, nije da ovde ima mnogo potrebe za različitim stilovima. Ovu sam epizodu prevashodno uzeo u ruke jer je jedan od crtača naš Džontra, i nije se Mirko izbruka nikako, a sama priča je predugačko podsećanje na to da je Kapetan Amerika pre svega inspiracija a ne samo lepo lice i jak biceps.

King in Black: Marauders je jedini direktan tie-in koji su X-Men dobili ovde i dobro je, imaju oni dovoljno svojih kriza da bi se mnogo mešali u tuđe. Ovo je napisao Gerry Duggan, stalni scenarista Marauders, a nacrtao odlični Luke Ross i strip pre svega IZGLEDA sjajno sa superiornim lejautom i odličnim kolorom Carlosa Lopeza. Priča je sasvim očekivana, generička i tezgaroška, ali i korektna i na svojih tridesetak strana smešta dovoljno preokreta, pouka, ali i kul karakternih momenata da sam imao sasvim pozitivnu reakciju.

Sad ćete vi reči da sam pristrasan spram Spajdermena – KAO DA JA TO KRIJEM! – ali Symbiote Spider-man: King in Black mi je bio jedan od boljih radova u ovoj ponudi. Peter David je čovek koji je pretrpeo mnoge kritike poslednjih decenije, neke od njih nepravedno, da ne pominjem moždanu kap i sve to, ali on je jedan od definitivnih scenarista Spajdermena i Symbiote Spider-man mi je do sada generalno bio vrlo prijatan old school throwback čak, jelte, UPRKOS tome da ga crta Greg Land. Ovaj tie-in je, naravno, bizarno artificijelan jer David mora da napravi potpuni temporalni haos kako bi svog junaka, čije se priče događaju u „našoj“ prošlosti nekako uglavio u krosover koji se događa, jelte, sada. Zaplet nikako nije jača strana ovog petodelnog serijala, ali David je kadar da i dalje pravi perfektne karakterne momente za svoje protagoniste, a pogotovo samog Spajdermena/ Petera Parkera koji i sam poslednjih godina trpi pomalo nezaslužene kritike da je „dosadan“, generički beli lik. Naravno, David koristi činjenicu da je OVAJ Spajdermen vezan za simbiota (ove priče se dešavaju pre nastanka Venoma) značajno bolje nego iko drugi u ovom celom događaju, a strip je i pun gostujućih likova, od Black Knighta koji i ovde ima simpatičan kameo, preko Rocket Raccoona koji još nije postao član Guardians of the Galaxy pa do Monice Rambeau i Kanga the Conquerora. Sve je to brzo, dinamično, zabavno, duhovito i Land uglavnom uspeva da stripu da i dovoljno akcije i dovoljno humora da se čitalac distrektuje i ne primeti da zaplet ševrda kao da se vozač napio i misli od mobilnog telefona da je daljinski upravljač.

A kad smo već kod daljine, DALEKO najzabavniji i najbolji tie-in za King in Black mi je bio King in Black: Thunderbolts, trodelni mini koji je napisao Matt Rosenberg a nacrtao Juan Ferreyra. Znam da sam već pomalo dosadan sa pohvalama na Rosenbergovo ime ali, evo, ovaj na brzinu skupljeni „novi“ Thunderbolts je demonstrirao kako na marginama velikog, dramatičnog događaja možete napraviti smislenu, „malu“ ali karakternu, da ne pominjem jako zabavnu priču o likovima koji su u najboljem slučaju trećepozivci a da to nekako ima težinu i u široj slici i u nekoj budućoj perspektivi Marvelove istorije. Zaplet je prost da prostiji ne može biti: King in Black je došao na zemlju i započeo taj, jelte, totalni rat do potpune pokore ili uništenja, a Kingpin, gradonačelnik Nujorka, na brzinu sastavlja tim od osuđenih i zatočenih supernegativaca koje trenutno ima na lageru i šalje ga u srce ratne zone da uradi NEŠTO u ratnom naporu. Kingpin nema iluzija da će „njegovi“ Thunderboltsi zaista uspeti da naude Knullu koji je ipak drevni bog, otelotvorenje praznine bla bla bla, a protiv njega šalje šeprtljaste psihopate koji se posle šest koraka potuku sami među sobom, ali, svestan da će superheroji, verovatno ipak naći načina da preteknu i doakaju i ovoj pretnji, misli na budući rejting i želi da se vidi da je nešto učinio za, jelte, narod, i doprineo pobedi.

Zabava kreće već od sastava tima gde je daleko najjači lik moj usvojeni sin Taskmaster, koji dobija kapitensku ulogu i čak i ako nije od samog početka bilo jasno da je u pitanju samoubilačka misija, ostali likovi to snažno sugerišu. Body count, naravno, do kraja bude pogolem, ali  Rosenberg i Ferreyra uspevaju da sve to bude lako, brzo, nestašno ali duhovito i probavljivo, sa sjajnom dinamikom unutar ekipe koja se sa vremenom menja i mutira i sponama koje spontano nastaju u situacijama ogromne opasnosti, uprkos nepoverenju i psihopatskoj dispoziciji većine likova. „Dirty dozen usred apokalipse“ je naravno zanimljiv koncept ali i koncept koji je lako oterati u puko iživljavanje sa ubijanjem i torturom, no Rosenberg ovde majstorski drži kontrolu nad narativom i uspeva da ponudi vrlo zabavnu, vrlo „marvelovski“ intoniranu parodiju na DC-jev Suicide Squad. Ferreyra sa svoje strane nudi izuzetno upečatljiv crtež koji uprkos debelim, jakim kolorima uspeva da bude dinamičan i zabavan do mere da je ovo strip koga treba da pročitate čak i da nemate nikakvog interesovanja za King in Black generalno.

5 comments

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s