Video igre: Turrican Flashback (kolekcija)

Pre izvesnog vremena – a sasvim je moguće da je to bilo i pre aktuelne pandemijske pošasti – obećao sam da ću nešto napisati o klasičnom igračkom serijalu Turrican. Naravno, s obzirom da pričamo o pet (zapravo šest, od kojih dve nose isto ime iako nisu ista igra, ili, zapravo, sedam jer imamo i jednu igru sa dva imena) igara razbacanih preko minimalno tri igračke platforme – četiri ako računate original napravljen na Commodore 64 – i da su u pitanju ultra-hardcore primerci evropskog akcionog platformskog žanra iz ranih devedesetih, dizajnirani da se igraju mesecima ne na ime količine sadržaja ili, nedobog, priče, već na ime praktično neprijateljske dispozicije koju igre pokazuju prema igraču maltene na svakom koraku, bezbedno je reći da sam ih za potrebe teksta lagano gustirao, podešavajući emulatore da snimci ispadnu lepo, ali i tešući svoje veštine da na tim snimcima ne ispadnem baš POTPUNI amater.

No, sudbina je tako htela* da je, za mene potpuno neočekivano, nemački izdavač Inin, mala ali agilna firma koja je u poslednjih par sezona objavila nekoliko za mene potpuno must-have naslova, uključujuću Bubble Bobble 4, The Ninja Saviors, Wonder Boy: Asha in Monster World, klasičnu evropsku run ’n’ gun ekstravagancu Ultracore, ali i Izvanredni Space Invaders Forever**, da je dakle, taj izdavač početkom ove godine najavio i kolekciju Turrican igara, Turrican Flashback. Ovo je, s obzirom da je za ovu priliku urađeno i fizičko izdanje za Switch bio verovatno najbrži preorder koji sam uradio u novijoj istoriji i evo, danas, nakon što sam odigrao sve četiri igre iz ovog paketa i video tolike odjavne špice sa malo obećavajućim a malo i zloslutnim „The End!?“, danas je red da ljudski i pošteno pogledamo šta je u stvari Turrican, zašto je u pitanju igra koja je za mene uvek imala polumitski status i da li je opravdano da u 2021. godini imamo vrlo dobro produciranu kolekciju igara koje su ipak pomalo i prekrili ruzmarin, snjegovi i šaš poslednjih decenija.  

*da odem iz rodnog sela?

** isti izdavač za koju nedelju izbacuje i DariusBurst Another Chronicle EX+ a to će valjda konačno biti i povod da napišem i jedan retro-osvrt na čitav Darius fenomen

Zapravo na ovo poslednje pitanje ćemo odmah dati odgovor: jeste. Ne da je opravdano nego je i fantastično videti da se neko setio kako postoji čitav jedan svet iz doba šesnaestobitnih platformi koji je ne samo pružao zabavu, jelte, milionima, već i koji je mnogim danas cenjenim developerima bio vektor ulaska u medijum video-igara.

Naravno, Turrican nije nastao na šesnaestobitnoj platformi, kako smo gore rekli, u pitanju je igra koja je originalno, 1990. godine urađena za tada već vremešni Commodore 64, mašinu čija je osmobitna arhitektura do tog trenutka časno izgurala punih osam godina službe i kreirala, za nikako beznačajan deo planete pojam medijuma video igara. No, Turrican je bio toliko napredan komad softvera za svoju nativnu platformu da je možda i fer tvrditi da igra nije došla na svoje, niti ostvarila uticaj koji joj se pripisuje dok nije urađen njen port za takođe Commodoreov, ali značajno noviji i hardverski moćniji računar pod imenom Amiga.

Kada sam pre godinu i po dana pisao o Gunlord X, zapravo sam već dao kratak pregled istorije Turricana, a što je bilo adekvatno datom trenutku jer je Gunlord X neka vrsta nezvaničnog, hajde da kažemo spiritualnog nastavka/ rimejka Turricana. Kao moderniji komad softvera, Gunlord X je u dobroj meri pokupio od Turricana sve ono što je bilo dobro, izbacio manje dobre stvari i dodao masu modernih, smislenih rešenja pa je sasvim fer reći da igrači koji bi samo da se upoznaju sa samim žanrom možda prvo treba da probaju Gunlord X, a da onda, ako im se to baš BAŠ dopadne, krenu unazad preko konzolnih verzija Turricana dok ne stignu do C64 originala. No, dok bih ovakav savet svakako i sam ponudio da sam ovaj tekst uzeo da pišem prošlog, recimo, Decembra, sada, kada imamo Turrican Flashback, ovo više ne stoji. Turrican Flashback je fascinantna kolekcija odlično emuliranih igara sa tri platforme, kojoj su dodati kritični quality of life elementi tako da moderni igrač sa minimumom frustracije i maksimumom udobnosti može da natenane – ili na brzinu ako želi, pomenuti QoL elementi svakako podržavaju bindžovanje ako ste mu skloni – istražuje jedan po jedan naslov iz ovog fascinantnog serijala i analizira način na koji je dizajn-filozofija evoluirala tokom pola decenije njihovog izlaženja, ali i smene ljudi koji su igre radili.

Autor Turricana, originalne igre za C-64 i čitavog koncepta je Manfred Trenz, nemački programer koji je, pre nego što će 1990.godine uraditi Turrican, već imati prilično interesantan poslovni CV. Trenz je, naime, jedan od dvojice kreatora igre The Great Giana Sisters iz 1987. godine, jednog od onih legendarnih naslova iz istorije videoigara za koje se vezuju čitave paradigme. U ovom konkretnom slučaju – paradigma plagijata. Naime, The Great Giana Sisters nastala je kada je neko u nemačkom Rainbow Arts prepoznao koliko je Nintendov Super Mario Bros. dobra platformska igra koja će izmeniti sve u ovom žanru (o tome sam nešto pisao ovde) i zaključio da ovom velikom izdavaču ne bi nimalo škodilo da ima sopstvenu varijaciju na ovaj igrački model. Taj neko je bio tadašnji CEO Rainbow Artsa, Marc Ulrich, a pošto je ovo bila ozbiljna nemačka firma koja je koristila najtalentovanije divelopere iz čitave zemlje, na TGGG su radili, pa… prilično nepoznati developeri kojima je rečeno da urade nešto poput Super Mario Bros. Armin Gessert i Manfred Trenz su seli i igrali SMB do iznemoglosti i onda kreirali igru koja je bila ono što bismo danas nazvali reskinom ili ROM-hackom Super Mario Bros. Naime, preko praktično identičnih mapa sa identičnim rasporedom predmeta i neprijatelja, Gessert i Trenz su presvukli nove sprajtove, izvrsni Chris Hülsbeck će uraditi zvučni dizajn i igra će nakon svega par dana provedenih na policama prodavnica popiti agresivnu bananu u vidu Nintendove tužbe za narušavanje intelektualne svojine.

Verovatno su u Rainbow Arts verovali da japanski gigant neće obraćati pažnju na igru koja je konzole ionako zaobilazila u širokom luku i izašla samo za Amigu, Atari ST i Commodore 64, ali, naravno, ono je bio Yamuačijev Nintendo, više zloćudni kapitalistički sindikat nego nasmejani izdavač igračkog softvera,  i The Great Giana Sisters je bio odmah povučen iz prodaje, i osuđen da se potuca po piratskoj sceni sledećih nekoliko decenija.

Manfred Trenz je, da bude jasno, bio sasvim neimpresioniran ovim razvojem događaja pa je njegova naredna igra, Katakis, bila, hajde da kažemo „inspirisana“ Iremovim kultnim arkadnim shoot’emupom R-Type. Toliko, zapravo inspirisana da je Activision, evropski i američki izdavač R-Type portova od Trenza zatražio da a) Katakis ne bude pušten u komercijalnu distribuciju (kasnije će biti publikovan kao freeware za Amigu ) kako ne bi krenulo povlačenje po sudu i b) da im odmah uradi port R-Type za Commodore 64. Trenz je učinio i jedno i drugo i pokazao se kao pouzdan profesionalac, no, njegova sledeća igra, iako i sama očigledno inspirisana prostojećim igrama, konačno je bila onaj izdanak autorskog duha koji će od mladog programera napraviti svojevrsnu zvezdu ali i gospodara svoje sudbine.

Turrican, napravljen 1990. godine za Commodore 64 bio je, očigledno, inspirisan Nintendovim Metroidom, igrom za NES konzolu iz 1986. godine koja je i sama na reveru, jelte nosila inspiraciju što ju je pokupila od filmova poput Alien i Aliens. Iako originalni Metroid nije imao kompleksnost svojih kasnijih nastavaka, u pitanju je bila ekstremno atmosferična kombinacija platformske, akcione i lavirintske igre sa iznenađujuće ubedljivim naučnofantastičnim žanrovskim senzibilitetom. Metroid će dobiti svoj nastavak tek 1991. godine, godinu dana posle prvog Turricana (i to za Game Boy) i kasnije izroditi čitavu imperiju igara čiji se nastavci i danas željno očekuju (Metroid: Dread, kasnije ove godine), ali Commodore 64 i Amiga će već 1990. godine imati neku vrstu spiritualnog nastavka Metroida, primerenu vremenu prelaska u novu deceniju i nabijenu akcijom mnogo više nego saspensom koji je karakterisao sam Metroid.

Turrican je bio prvi ozbiljan hit i za Factor 5, studio koji se pozabavio portovanjem ove igre za Amigu i Atari ST. Sastavljen od Trenzovih bivših kolega iz Rainbow Arts, Factor 5 će zapravo igrati vrlo važnu ulogu u daljem razvoju Turricana, pa je ova ekipa, koja je uspela da dođe do prava za „svoje“ Turrican naslove, i najodgovornija što se Turrican Flashback uopšte pojavio.

Originalni Turrican je bio impresivna igra za vremešni Commodore 64 ne samo na ime skoro neverovatnih grafičkih efekata za koje nije bilo jasno kako ih omatorela mašina izvodi već i u svakom elementu dizajna. Ovo je, kao i Metroid, bila lavirintska-platformska-pucačka igra u kojoj čovek (u ovom slučaju muškarac) u svemirskom odelu savladava prostrane lavirinte ispunjene brojnim neprijateljima, skače, trči, puca iz različitih oružja i, da konekcija sa Metroidom bude sasvim očigledna, u stanju je da se srola u kuglu kojom može da proleti kroz neprijatelje a da ne bude povređen. No, tamo gde je Metroid bio dizajniran oko ideje pretnje, saspensa, trilera, pa su neprijatelji bili proređeni i strateški pozicionirani u lavirintu, Turrican je orgija pucnjave od samog svog početka.

Moram da priznam da je, uprkos svom veoma kultnom – i veoma zasluženom – statusu, originalni Turrican, uprkos svemu što čak i ova verzija u kolekciji Turrican Flashback ima, igra kod koje se baš oseća da je stara. Naravno da je 1990. godine bilo impresivno imati OVOLIKE lavirinte i OVOLIKI broj sprajtova na ekranu i prelaske iz jednog u drugo okruženje gde se tajlovi u pozadini uopšte nisu ponavljali, imati posebne mape za borbe sa bosovima koji su i sami bili impresivno veliki sprajtovi, ali originalni Turrican je i igra koja svoju OGROMNOST ne nosi sasvim elegantno. Nekoliko je tu stvari koje, kada se iskombinuju, umeju da igranje učine više frustrirajućim nego dobrim izazovom: pre svega vremensko ograničenje koje imate za prelazak svakog od nivoa a koje, spojeno sa povremeno sadistički komplikovanim lavirintima podrazumeva gubljenje MNOGO života pre nego što memorišete putanju kroz izlomljeni enterijer (ili eksterijer) i dokopate se izlaza. Naravno, jedan od ključnih elemenata kasnijih Metroid igara je mapa koju igrač otvara igrajući kroz lavirint ali kako originalni Metroid nije imao mapu, tako je ni Turrican nema (niti će je imati ijedan od njegovih nastavaka) i jedina opcija – strpljivo, mukotrpno crtanje mape rukom na velikom papiru – u 2021. godini ne deluje baš ONOLIKO privlačno kao pre tri decenije.

Protivrečnost u srcu prvog Turricana je i u tome da igrač gotovo da nema kada da se usredsredi na memorisanje okruženja jer je gotovo sve vreme pod naletom talasa neprijatelja. Relativna mladost i neiskustvo autora igre znači i da Turrican ima rutine kretanja neprijatelja koje igraču ne ostavljaju nikakve mogućnosti da reaguje na vreme i izbegne jata dronova koji uleću na ekran sa raznih strana, a odsustvo ikakvog ustupka igraču kada trpi štetu (nema frejmova nepobedivosti, niti ikakvog fidbeka sem iritantnog zvuka i smanjivanja skale zdravlja) znači da je u pitanju izuzetno težak akcioni naslov koji ne počiva na ideji „fer izazova“ (neprijatelji mogu Turricana povrediti i ako ih igrač ne vidi) niti čak nekog pažljivijeg odmeravanja tempa i intenziteta kojim se akcija odvija.

No ni slučajno ne treba prvi Turrican otpisati kao neigriv. Iako pričamo o igri prema kojoj je Dark Souls letnja šetnja poljem mirisnog cveća, igranje verzije u ovoj kolekciji i dalje može da bude iskustvo koje impresionira. Verzija za Amigu koju ovde igramo je tehnički dovoljno udobna da čovek može da ceni sve Trenzove interesantne ideje pokupljene iz raznih drugih igara i filmova sklopljene u jedan težak, naporan ali intrigantan paket. Treba to izdržati, svakako: lavirinti postaju sa svakim sledećim nivoom sve kompleksniji i sve puniji zamki koje vas očekuju kada im se najmanje nadate, neprijatelji su sve brojniji i teži za poražavanje, skakanje glavnog lika je podložno čudnoj fizici i treba se navići na ideju kontrolisanja trajektorije leta, ali Turrican ima gotovo drsko imaginativne momente, kao što je prelazak u „čist“ shoot ’em up mod gde igrač „leti“ u bestežinskom stanju i bori se protiv neprijateljskih formacija dok se ekran automatski skroluje. Ovde se još više vidi da je Trenz bio inspirisan Iremovim igrama – ne najmanje u nivou težine koji je APSURDNO visok i podsetio me je na igranje nekih baš Iremovih arkadnih igara koje posle 2-3 nivoa odluče da je klinac dosta igrao na tom jednom novčiću što ga je ubacio u mašinu i počnu da zahtevaju bukvalno nadljudske veštine.

Turrican i sam očekuje nadljudske reflekse i sposobnost ne samo memorisanja ogromnih lavirinata već i anticipacije najnelogičnijih stvari koje u njima mogu da vam se dese. On je svakako i najslabija igra u ovom paketu, ali i kao takva, on je impresivan i sam za sebe i kao najava onoga što dolazi. Da ne bude zabune, ima ovde mnogo dizajnerskih ideja koje je Trenz testirao i od kojih su neke ostale kao zaštitni znakovi serijala, od rolanja iz Metroida (i aktiviranja mina koje tako „proizvodite“), preko oružja koja su očigledna imitacija arsenala iz Konamijeve Contre (sa sve spreadgun/ laser arhetipima) pa do „lightning whip“ superoružja koje je toliko korisno u ovoj igri da u igrama koje dolaze neće biti ponovo viđeno sve dok braća Hellwig ne budu uradila Gunlord.  

U svakom slučaju, prvo sledeće što na red dolazi u ovoj kolekciji je direktni nastavak, Turrican II: The Final Fight. Trenz je ovu igru uradio 1991. godine, ponovo za Commodore 64 (dakle, u devetoj godini ove mašine!), a Flashback kolekcija ponovo ima Factor 5 port za Amigu i u pitanju je sada već mnogo zrelija igra koja razume gde su bili nedostaci originala i radi mnogo na tome da igrača ubaci u jedan prirodniji tok igranja a da sačuva tu ogromnost mapa, impresivne, velike bossove, osećaj pretnje i izgubljenosti u ogromnom neprijateljskom prostoru i katarze kada dušmanima pokažete kako biju specijalne jedinice Jugoslovenske narodne armije.

Turrican II: The Final Fight je, stoga, osetno sigurnija igra, sa interesantim odmeravanjima promena u igranju, kako smenama mapa koje su sada mnogo detaljnije i impresivno različite jedna od druge, sugerišući „kinematska“, mnogo manje apstraktna okruženja, tako i samim izazovima na terenu. Ovde se smenjuju pećine sa tehnološkim, robotizovanim građevinama, kompleksni letački elementi (Trenz je ovde potpuno u „R-Type“ modu), liftovi koji eksplodiraju kada stignu do vrha svoje putanje, i „organska“ okruženja koja su nimalo prikriveno inspirisana Gigerovim Alien košmarima. Što se samog dizajna igranja tiče, Turrican II: The Final Fight je igra u kojoj se okruženje mora istraživati i koja nagrađuje radoznalost ali koja ne deluje onako bezdušno preveliko i prekomplikovano kao original. Ovde je sve puno tajnih blokova na koje ćete naići ili slučajno ili zato što ste shvatili tempo igre, i koji igraču daju obnovu zdravlja i jača oružja, a dodatni životi su dobro ušuškani po ćoškovima lavirinta i zaista igraju ulogu skrivenog blaga. Ova igra ima i novo oružje („bounce“ pušku koja ispaljuje odbijajuće metke što će ostati standard u narednim nastavcima) i primetno nadahnutije bosove pa je podešavanje arsenala kako biste porazili bosa za kog znate da dolazi deo normalnih taktičkih promišljanja u Turrican II: The Final Fight. Kako je glavni antagonist igre inteligentna mašina tako su i roboti i robotizovana oružja glavna tema u domenu bosova i mada Turrican nikada sa svojim bosovima nije SUVIŠE komplikovao – u ovoj igri još uvek nema različitih faza u ponašanju bosa, recimo – ovde je apsolutno neophodno shvatiti „temu“ bosa, pronaći njegov ritam i prilagoditi mu se. Završni džinovski robot je pravi test celokupnog arsenala koji Turrican ima na raspolaganju, sa potrebom da se njegovi napadi izbegavaju i skakanjem i rolanjem po podu i odmeravanjem kada i koliko dugo ga možete napadati. Turrican II: The Final Fight ima i bolje odmeren balans u samom arsenalu glavnog junaka, sa rolanjem po podu koje će od ove tačke pa nadalje u serijalu biti omeđeno energijom a ne distinktnim brojem pokušaja kao u prvoj igri, ali i suludim „smart bomb“ supernapadom u kome se Turrican, što bi rekli u SNS-u „detonira“ po čitavom ekranu i koji se više nikada neće vratiti u serijal.

Turrican II: The Final Fight je već punokrvan, pedigrirani naslov koji je dobre ideje originalne igre razvio a loše ili izbacio ili premetnuo u nešto bolje i igra koja, iako će vam testirati granice strpljenja i snage volje, pruža više nagrada nego frustracija i i dalje impresionira maštovitošću i sigurnošću svoje izvedbe.

Ona je, uzgred, i poslednja igra u ovoj kolekciji koju je radio Trenz.

Trenz je, naime, uradio i Super Turrican, kao prilično kasni NES naslov 1992. godine. Svestan, verovatno da su kompjuteri fina stvar ali da su konzole ono gde leži novac, a Nintendova konzola ono gde leži najveći novac od svih, Trenz je za Super Turrican uzeo elemente prve dve igre i spakovao ih u prilično skromnu NES grafiku, pišući muziku sam (jedini put u istoriji serijala). Autor će kasnije pričati da nije bio zadovoljan ovom igrom jer je imao premalo vremena, ali samo to što je izbacio vremensko ograničenje (ali i čekpointe) igru je pretvorilo u mnogo udobniji, sa jedne strane teži ali sa druge slobodniji naslov gde je igrač imao utisak da njegov uspeh zavisi prevashodno od veštine. Naravno, i potreba da se radi na konzoli čiji su vlasnici bili notorno teški na sertifikovanju „3rd party“ softvera, obezbedila je da se Trenz dobrano potrudi da fizika, kontrole i čitkost igre budu na potrebnom nivou pa je ova verzija Super Turricana i u ono vreme dobila dobre ocene, a i danas se udobno igra. Slobodni ste da u donjem videu pogledate kako se ja u njoj provodim prvih par minuta:

No, ove igre nema u kolekciji Turrican Flashback jer Factor 5 nije radio njenu verziju. Umesto nje, imamo drugu igru po imenu Super Turrican.

Naime, prefiks „Super“, iako već prisutan u nekim igrama za NES (naravno već u Super Mario Bros.) je počeo da biva zaozbiljno eksploatisan kada je izašla naslednica te konzole, Super NES, odnosno SNES. Iako u Japanu dostupna od 1990. godine, SNES je na evropsko tržište dospela tek polovinom 1992. pa je i Super Turrican za ovu konzolu sa svojim izlaskom u proleće 1993. godine bio sasvim prirodno tempiran da bude dobro primljen, „moderni“ i modernizovani Turrican naslov za novi hardver. Factor 5 su ovde bili glavni developer i ovaj Super Turrican nije port prethodno postojeće Trenzove igre.

Ali nije u pitanju ni sasvim originalan naslov. Super Turrican je neka vrsta greatest hits paketa u kome su Factor 5 slobodno i nesputano izmešali elemente prve dve Trenzove igre ali i svojih sopstvenih kreacija rađenih za Turrican 3 za Amigu odnosno Mega Turrican za Sega Mega Drive (detaljnije o ovome niže) kreirajući jedan kompaktan, energičan igrački koktel u kome je prezentaciji posvećena velika pažnja, s obzirom da su „igrački“ delovi jednačine uglavnom već bili rešeni za potrebe prethodno rađenih igara.

Ovo je već vidno udobniji naslov, iako pričamo o još jednoj teškoj igri. Factor 5 su ovde pazili da postoji i varijacija u okruženjima ali i pažljivije odmeren tempo igranja gde će se izazovi smenjivati i zahtevati od igrača promenu u taktici i razmišljanju svakih nekoliko minuta. Ovo je, shodno tome, i brža igra od Turrican II: The Final Fight sa smenjivanjem između širokih, otvorenih lavirinata i linearnijih, „hodničkih“ sekcija koje uglavnom sve redom imaju promišljen izazov i potrebu da igrač shvati kakav novi problem ima pred sobom i reši ga na osoben način.

Svojevremeno sam napisao da su Factor 5 pravili bolje Turrican igre od Manfreda Trenza koji je ovaj serijal, jelte, izmislio, i u Super Turrican se svakako može porediti kako izgledaju iste mape koje je radio Trenz, samo u verziji nastavljača njegovog dela. Recimo finalna mapa u „alienovskoj“ pećini je vrlo slična u obe verzije, osim što kod Factor 5 tempo bude brži jer je igrač kanalisan na akciju radije nego na premišljanje između ostalog pametno dizajniranom mehanikom. Naime, Super Turrican je prva igra u serijalu (i jedina) u kojoj protagonist na raspolaganju ima „freeze ray“. Ovaj zrak koji se aktivira levim trigerom i, za razliku od „normalnih“ oružja što pucaju samo levo ili desno, može se vrteti u krug 360 stepeni, zaustaviće na mestu i držati smrznutim par sekundi praktično sve „normalne“ protivnike, pa čak i neke minibosove i time radikalno ubrzati tempo odvijanja igre. Sa druge strane, čak i borbe direktno prekopirane iz Turrican II: The Final Fight, recimo ona sa džinovskim robotom kome možete naskočiti na cev oružja i pucati mu odatle u lice, su ekonomičnije dizajnirane, sa manje frikcije i bržim postizanjem rezultata ako znate šta radite.

Super Turrican ima i „svoje“ elemente i oni su jednako maštoviti kao bilo šta što je Trenz napravio, uključujući bosfajt sa džinovskom rotirajućom glavom koja ispaljuje „bullet hell“ salve metaka – a kojoj direktno prethodi bosfajt „za zagrevanje“ sa mašinama koje pucaju određenim ritmom u istoj toj prostoriji. Iza ovoga sledi takođe originalno napravljen „snežni“ nivo koji je veoma zabavan na ime svoje sumanute fizike ali i Jetijima nalik čudovišta koja guraju snežne grudve ispred sebe štiteći se na taj način od paljbe (ali ne i od zraka za zamrzavanje koji i ovde radi svoj posao). Super Turrican se završava moćno-izgledajućim mada srazmerno jednostavnim bosfajtom sa pravom „kraljicom“, odnosno sa čudovištem praktično prepisanim od Gigera (gde je usputna stanica bio R-Type, naravno) i mada ovaj omaž Alienu nema mnogo rezona s obzirom na priču u kojoj je glavni neprijatelj, jelte, mašina, ovo je definitivno sjajan kraj za igru.

Super Turrican je vrlo atraktivan naslov, srazmerno kratak – svega četiri distinktna „sveta“ – ali nabijen akcijom, sa unapređenjima nekih klasičnih Turrican mapa, sa originalnim sadržajem koji je izveden sigurno i ubedljivo, te sa izuzetno korisnim zrakom za zamrzavanje koji celoj igri daje sasvim drugu dinamiku. Sa druge strane, pričamo i o fantastično lepoj grafici gde se počinje izuzetno atraktivnim prizorima sa sve transparentnim sprajtovima ali i ukusnim korišćenjem Mode 7 skaliranja koje je SNES mogao da radi, a završava paralaksnim skrolovanjem gigerovske pozadine koje treba videti da bi se poverovalo. Muzika Chrisa Hülsbecka, naravno, divno zvuči u SNES izvedbama baziranim na semplovanim isntrumentima, sa raskošnim aranžmanima nekih od klasičnih tema ovog serijala.

Turrican Flashback se završava igrom Mega Turrican, dakle, verzijom Turricana 3 koju su Factor 5 napravili za Seginu Mega Drive/ Genesis konzolu a koja je izašla 1994. godine. Ovo je najbolja igra u serijalu za moj groš, a nju sam, zapravo, i najviše u životu igrao, prevashodno u verziji za Amigu – izašloj 1993. godine – koja se zvanično zvala Turrican 3.*

*što valjda sugeriše da „The Final Fight“ nije bio STVARNO final

Kao prva Turrican igra koju su Factor 5 uradili kompletno, od temelja do krova, Turrican 3 je vidno zreliji naslov. Ovde se pažljivo išlo na sažimanje nekih elemenata igranja tako da se zadrži istraživačko-lavirintska priroda igre ali da se igrač kanališe u određenom smeru na jasnije, pa i prirodnije načine, i da mu se tamo pripreme atraktivni set pisovi i borbe sa bosovima.

Naravno, i dalje neki nivoi apsolutno zahtevaju da pratite nedijegetičku oznaku „Exit“ koja će sugerisati na koju, otprilike, stranu treba da idete da biste stigli do izlaza pre isteka vremena, ali, recimo, prvi nivo je izuzetno dobar primer otvorenog a usmerenog igranja gde je okruženje dovoljno široko da istraživanje ima smisla ali i gde nikada niste u dilemi na koju stranu treba ići. Ovim Turrican postaje igra u kojoj su ponovljena igranja tu da biste uživali u efikasnijem prolasku a ne kao jedini način da, mehaničkim pamćenjem mape iz stotinu neuspešnih pokušaja, nekako stignete do kraja.

Naravno, daleko od toga da je Turrican 3/ Mega Turrican sada „laka“ igra, samo je u pitanju teška igra koja ne uživa u tome da vas zavlači po ćorokacima već je srećnija ako znate kuda treba da idete jer onda može da vam na taj put nabaci neke neočekivane – i očekivano teške – prepreke. Svakako ću priznati da ovde gubimo element „metroidske“ tenzije koju je Trenz postigao u finalnim mapama prve dve igre – a i Factor 5 su je ponovili za delove Super Turrican – ali ovo se kompenzuje najmaštovitijim spektrom okruženja kroz koja prolazite ali i najmaštovitijim bosfajtovima. Turrican 3/ Mega Turrican ima i vrlo ambiciozan i smeo pokušaj proširivanja mehaničkog vokabulara igre pa ujmesto lightning whipa ili freeze rayja iz prethodnih igara ovde imate neku vrstu „grappling hook“ dodatka kojim se, kao u Capcomovom Bionic Commandou kačite za ivice i verete po njima, osim što je ovde fizika kompleksnija. U nekim momentima, kad se sve skocka, ovo izigravanje Tarzana daje spektakularne scene u kojima koristite inerciju i nakupljenu brzinu njihanja da sebe lansirate do nedostižnih platformi. No, u većini momenata ovo je prekomplikovano i šeprtljasto.

Ali sa druge strane, ova igra ima podvodne delove koji su gotovo drsko odlični (bolji od slične sekcije u Turrican II), sa sve krunom u vidu bosfajta protiv džinovskog oktopoda (koji, da budemo fer, ima samo četiri pipka i verovatno mu ni samom nije lako), sekciju u kojoj skačete sa jedne na drugu leteću platformu dok pucate po pticama na mlazni pogon, briljantnu „obradu“ prvog bosfajta iz prve igre protiv džinovske pesnice, ali i „robotske“ sekcije koje jako podsećaju na Contra: Hard Corps osim što je originalni Turrican 3 za Amigu izašao pre Konamijeve igre.

Generalno, bosfajtovi su odlični i Factor 5 se ovde ne stide da ih nanižu nekoliko za redom, ponavljajući neke koji su se pokazalo uspešnim ranije, uključujući borbu protiv „Aliena“ iz Super Turricana, osim što je ona ovde mehanički složenija, ali i borbu protiv hodajućeg robota na mlazni pogon kome morate protrčavati između nogu i naskakivati na leđa. Uopšte, igra je izuzetno maštovita i pogotovo u bosfajtovima ide znatno preko onog što je za Turrican bio standard, sa finalnom borbom koja je VEOMA teška, a koja ima i dve distinktne faze. Istovremeno, nisam siguran kako su fantastičnu grafiku sa Amige u Factor 5 ovako sigurno transformisali u jednu od najlepših igara za konzolu iz 1988. godine, ali Mega Turrican je RAZVRATNO prelepa igra sa nekim od najdetaljnijih okruženja ne samo u ovom serijalu već i na ovoj konzoli. Factor 5 su ovde zbilja bili na vrhuncu svojih moći i Mega Turrican je perfektan način da se zaokruži kolekcija Turrican Flashback.

Reč-dve o pomenutim „quality of life“ elementima ovog paketa: Turrican Flashback ne samo da omogućava snimanje pozicije bilo gde i bilo kada – a što je već od ogromne pomoći modernom igraču – već ima i „premotavanje“ unazad koje može da ide sve do momenta kada ste počeli da igrate igru (i može mu se podesiti brzina) a koje je EKSTREMNO korisno za prelaženje nekih – MNOGIH – komplikovanih platformskih i akcionih deonica u kojima se zaista očekuje nadljudska koordinacija pokreta i do u piksel precizna kontrola. U donjem videu ćete me videti kako ovu pomoć koristim obilno i često jer ipak neću živeti večno.

Sve u svemu Turrican Flashback je robusna i atraktivna kolekcija igara koje epitomiziraju „evropsku“, ali pre svega „Amiga“ filozofiju kreiranja akciono-platformskih naslova, a koja, uključivanjem naslova od različitih autora i sa različitih platformi fino prikazuje evoluciju dizajna kroz godine. Kogod je zainteresovan za samu krtinu ovog vrlo partikularnog tipa igara, sa Turrican Flashback ne može da pogreši jer su u pitanju najbolje verzije ove četiri igre, sa najboljom grafikom i Hülsbeckovim himničnim skorovima.

Jedini način da ova kolekcija bude još bolja bio bi da je u nju uvršćen Super Turrican 2. Ali nije i mada je činjenica da bi ona odudarala od ostatka ponude, bilo bi sjajno da smo ovde mogli da vidimo kako je Factor 5 završio svoj rad na ovom serijalu. Pretpostaviću da je nekakav problem sa pravima u pitanju (igru je izdao Ocean) jer je i pre nekoliko godina ova igra povučena sa Nintendovog tadašnjeg Virtual Console servisa bez obrazloženja…

Super Turrican 2 nije ista igra kao ostale iz serijala i sa ovim naslovom za SNES iz 1995. godine Factor 5 su napravili vidan napor da imitiraju dinamiku linearnih akcionih igara poput Contra ili Midnight Resistance. Ovo je stoga decidno ne-lavirintska igra, sa linearnim kretanjem kroz okruženje i potrebom da se strogo skriptovani talasi neprijatelja i drugih prepreka „rešavaju“ pametnom kombinacijom skakanja i pucanja. Ovo je, dakle jednostavnija ali mnogo brža i dinamičnija igra od prethodnih Turricana, koja je svojevremeno dobila odlične ocene a i danas, bez obzira što je delila generaciju sa nekim od najboljih naslova iz run ’n’ gun žanra (Contra III: Alien Wars, Contra, Hard Corps, pa i Metal Slug koji je izašao naredne godine), ima da ponudi brizantnu akciju i lepu grafiku. Možda jednom dobijemo paket koji sadrži i nju. U donjem videu, prva mapa ove igre: